Марија Велика Комнина Палеологина
| Марија Велика Комнина Палеологина | |
|---|---|
 Детаљ са фреске Св. Георгије спашава трапезунтску принцезу, рад Антонија Пизана. | |
| Лични подаци | |
| Датум смрти | 17. децембар 1439. |
| Породица | |
| Супружник | Јован VIII Палеолог |
| Родитељи | Алексије IV Велики Комнин Теодора Кантакузин |
| Претходник | Софија од Монферата |
Марија Велика Комнин Палеолог (? — 17. децембар 1439) је била ћерка трапезунтског цара Алексија IV Великог Комнина и трећа по реду супруга византијског цара Јована VIII Палеолога.
Поводом њене смрти, до које је дошло у царевом одсуству (17. децембра 1439. године), Јован Евгеник, ђакон и номофилакс Велике Цркве у Цариграду, написао је једну елегију.[1][2]
Живот
[уреди | уреди извор]У септембру 1427. године, принцеза Марија је удата за византијског цара Јована VIII Палеолога обред венчања обавио је патријарха Јосиф II[3] у Цариграду, последњег дана августа Марија је дошла бродом из Трапезунта; о браку је преговарано преко посланстава послатих из Цариграда претходне године.[тражи се извор] Ектхесис Хроника је назива Марија Кантакузин (Кантакузина је била женска варијанта презимена Кантакузин) и велича њену изузетну лепоту због које је цар Јован VIII јако волео.
Бертрандон де ла Брокијер, који ју је видео у Цариграду 1432. године, такође је хвалио њену лепоту, рекавши: „Не би требало да имам грешку да нађем код ње да није била насликана, а свакако јој то није било потребно.[4]
Шпански путник Перо Тафур упознао је царицу Марију новембра 1437. године, када је посетио Константинопољ и дао нам увид у њен свакодневни живот. Током свог боравка у Цариграду, Тафур је открио да је она често одлазила у лов по околним селима, било сама или са царем Јованом VIII.[5] Додаје да је у том граду упознао њеног старијег брата Александра, који је живео „у изгнанству са својом сестром, царицом, и кажу да су његови односи с њом непоштени“.[6] Када се Перо Тафур вратио у Цариград а, додаје, неколико месеци касније, тражио је да му покажу храм Свете Софије, међу његовим домаћинима били су не само деспот Константин, већ и царица Марија и њен брат Александар, сви су желели да тамо слушају литургију.[7]
Маријин брак са царем Јованом VIII трајао је дванаест година, али нису имали деце. Сфранцес бележи датум њене смрти, док је цар Јован VIII био у Италији на сабору у Фиренци;[8] Стивен Рансиман је приписао њену смрт бубонској куги.[9] Сахрањена је у цркви манастира Христа Пантократора у Цариграду. Јован Евгеник, брат Светог Марка Евгеника из Ефеса, написао је тужбалицу због њене смрти.[10]
После Маријине смрти цар Јован VIII се више није женио и умро је без деце 31. октобра 1448. године. Наследио га је млађи брат Константин XI, који је постао последњи цар. Цар Константин XI је био удовац када је ступио на престо и никада се више није оженио[11], што је учинило Марију последњом царицом Византијског царства.
Породично стабло
[уреди | уреди извор]| 4. Манојло III Велики Комнин | ||||||||||||||||
| 2. Алексије IV Велики Комнин | ||||||||||||||||
| 5. Гулхан-Евдокија од Грузије | ||||||||||||||||
| 1. Марија Велика Комнина Палеологина | ||||||||||||||||
| 3. Теодора Кантакузин | ||||||||||||||||
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Hunger, Liter. der Byzant.. стр. 141.
- ^ Nicol 1993, стр. 406.
- ^ Doukas, 20.7. Decline and Fall of Byzantium to the Ottoman Turks. Превод: Harry J. Marguoulias. Detroit: Wayne State University. 1975. стр. 114.
- ^ de la Brocquière, Early Travels in Palestine; cited in William Miller (1969) [1926]. Trebizond: The last Greek Empire of the Byzantine Era: 1204-1461. Chicago: Argonaut. стр. 80f.
- ^ A. Vasiliev, "Pero Tafur, a Spanish Traveler of the XVth Century and His Visit to Constantinople, Trebizond, and Italy", Byzantion 7 (1932), p. 95
- ^ Vasiliev, "Pero Tafur", p. 98
- ^ Vasiliev, "Pero Tafur", p. 103
- ^ Chronicle, 24.3; translated by Philippides, The Fall, p. 52
- ^ Runciman, Steven (1965). The Fall of Constantinople, 1453. Cambridge: University Press. стр. 21.
- ^ Donald M. Nicol (1969). The Byzantine family of Kantakouzenos (Cantacuzenus) ca. 1100-1460: a genealogical and prosopographical study. Washington, D.C.: Dumbarton Oaks Center for Byzantine Studies.. p. 171 and note
- ^ Runciman 1965, стр. 521
Литература
[уреди | уреди извор]- Doukas, History
- George Sphrantzes, Chronicle
- Nicol, Donald M. (1993). The Last Centuries of Byzantium, 1261-1453 (2. изд.). Cambridge University Press.
- Handbuch der Altertumswissenschaft. C.H.Beck. 1933. стр. 141. ISBN 978-3-406-01427-7.
Додатна литература
[уреди | уреди извор]- Georgi Krustev (1997). „A poem by Maria Comnene Palaeologina from manuscript № 177 of the Ivan Dujčev Centre for Slavo-Byzantine studies”. Byzantinoslavica. 58: 71—77.
