Сретен Божић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Б. Вонгар
Пуно име Сретен Божић
Датум рођења 1932.
Место рођења Горња Трешњевица
Краљевина Југославија
Најважнија дела Видети Дела
Награде Видети Награде и признања

Сретен Божић (Горња Трешњевица, 1932) је аустралијски писац српског порекла, антрополог[1], хуманиста и борац за права аустралијских Абориџина познат под именом Б. Вонгар (енгл. B. Wongar).

Пише романе, драме, кратке приче и песме. За своја дела је више пута награђиван. Током живота се дружио и имао подршку многих великана као што су Жан Пол Сартр[2], Симон де Бовоар[2], Семјуел Бекет[3] и др. За немачко издање збирке прича Бабару из 1987. предговор је написао Петер Хандке[3]. Књиге су му превођене на многе језике.

Од 1960. године живи и ствара у Аустралији. Припада тзв. трећој групи српске дијаспоре. У Аустралији се све до распада бивше Југославије веровало да је Абориџин[2] јер је у многим својим делима писао о аустралијским староседеоцима и живећи са њима бележио њихова усмена предања[4]. За његово порекло се сазнало када је почео јавно да иступа и говори о страдањима Срба[2] у ратовима деведесетих година 20. века.

Након породичне трагедије и пресељења у Мелбурн живи и пише у релативној изолацији на свом имању на којем му, после смрти друге супруге Линде Билчић, друштво праве пси аустралијске расе динго[2].

Биографија[уреди]

Школовање[уреди]

Б. Вонгар је рођен као Сретен Божић 1932. године у селу Горња Трешњевица код Аранђеловца[2] у многочланој породици Стевана Божића и супруге му Даринке.

Завршивши основно школовање уписао се у Средњу техничку школу у Новом Саду, одсек за млинске техничаре[4]. Школовање је прекинуо након што му је ускраћена стипендија због политичких ставова његовог оца[2] који је робијао након што је од стране послератног режима у Југославији проглашен кулаком.

Писањем је почео да се бави док је служио војни рок у Загребу[4]. После војске 1954. се преселио у Београд, решен да се посвети писању. На Радничком универзитету Ђуро Салај[5] похађао је радионицу за писце[4].

Почетак каријере[уреди]

Почео је да објављује песме[2] у Младој култури, Нашем веснику и другим књижевним часописима[5]. Поезију је заволео захваљујући оцу који му је рецитовао српске народне песме док су радили у пољу[2]. У Младеновцу је покушао да штампа новине[5]. У Ужицу је радио као новинар Вести[4]. Због једног чланка је на захтев Слободана Пенезића Крцуна добио отказ и забрану да ради као новинар[4]. Пребегао је у Италију, а из Италије је пешице преко Нице стигао у Париз 1958. године где је једно време живео у прихватилишту Црвеног крста[4].

У Француској је почео да се дружи са Жан Пол Сартром и Симон де Бовоар и кругом људи окупљених око Музеја човека (франц. Musée de l'Homme) и да се упознаје са антрополошким темама[5].

Живот у Аустралији[уреди]

Суочен с беспарицом, сећајући се прича свога оца који је једно време у Аустралији радио као копач злата, напушта Француску и отискује се пут Аустралије. У Аустралију стиже 1960. када почиње да учи енглески језик[3]. Издржавао се радећи као копач злата и радник на грађевини[2].

Живот међу староседеоцима Аустралије[уреди]

Током вишедневног пута преко пустиње Танами ка градилишту иригационог система и бране (енгл. The Seventeen Mile Dam) у Кимберлију, где се надао да ће наћи посао, га је од смрти услед изнемоглости и жеђи спасио Абориџин[2] Џабару[4] (енгл. Juburu) са којим се касније спријатељио. Међу Абориџинима је живео десетак година добивши име Барнабир Вонгар[5] (енгл. Barnubir Wongar) што у преводу значи Гласоноша из света духова. Оженио се Ђумалом (енгл. Dumala), Абориџинком из домородачког народа Варлпири[5] (енгл. Warlpiri), са којом је родио двоје деце[2].

Депортација[уреди]

Збирка прича Пут за Бралгу (енгл. The Track to Bralgu) му је објављена 1976. на француском у издању часописа Модерна времена[4] (франц. Les Temps Modernes) који су уређивали његови познаници, Сартр и де Бовоарова.

Након што је две године доцније књига објављена на енглеском, због начина на који је описао живот Абориџина, био је критикован и изложен непријатностима[4] од стране аустралијске белачке заједнице и аустралијских власти. Присилно је пресељен из северне Аустралије у околину Мелбурна[4] уз забрану повратка на север. Требало је да му се нешто касније придружи породица али су под неразјашњеним околностима нестали[2] . Према његовом роману аутобиографског карактера[1], Дингово легло (енгл. Dingoes Den), умрли су од радиоактивног загађења услед нуклеарних проба[2] и радијације изазване откопавањима руде уранијума[4] на територијама насељеним абориџинским племенима.

Нуклеарни циклус[уреди]

Романи о трагичној судбини аустралијских староседелаца и њиховом страдању од радијације изазване нуклеарним пробама и ископавањима уранијума на њиховој земљи чине тзв. Нуклеарни циклус. Ту спадају: Валг (1983), Каран (1985), Габо Ђара (1988), Раки (1994), Хајка (2008).

Први рукопис књиге Раки му је заплењен од стране аустралијске полиције, па ју је по сећању написао[5] завршивши је и објавивши 1994. године.

Награде и признања[уреди]

  • Добитник је неколико награда за поезију у периоду од 1955. до 1957. године у Србији[5].
  • Награда америчке библиотечке асоцијације (енгл. The American Library Association Award) 1982. године.
  • Аустралијска награда за књижевност (енгл. Senior Australian Fellowship, Australian Literature Award) за 1985. и 1986. и 1989.
  • Награда међународног ПЕН центра у Америци (енгл. The P.E.N International Award) 1986. године.
  • Почасна награда за изванредан допринос аустралијској књижевности (енгл. Emeritus Award for outstanding contribution to Australian Literature) од стране Аустралијског савета за уметности 1997. године.
  • Почасни докторат Универзитета у Крагујевцу 2009. године.

Дела[уреди]

Романи[уреди]

Аутобиографија[уреди]

Збирке прича[уреди]

Драме[уреди]

  • 1960 Јабланови – Галвир и Бого (енгл. The Poplars – Gulwir and Bogo)
  • 1972 Камен у мом џепу (енгл. А Stone in My Pocket, ISBN 0-7260-0113-9), објавио под именом Сретен Божић заједно са аустралијским писцем Аланом Маршалом (енгл. Alan Marshall)
  • 1973 Село Баланг-Ан (енгл. Balang An Village, ISBN 0-7241-0745-2)

Збирка поезије[уреди]

Фотографске колекције[уреди]

Издања на српском језику[уреди]

  • Пут за Бралгу / Бабару, превео Душан Величковић, Народна књига, Београд, 1983.
  • Цвет у пустињи, приредио Ратомир Ристић, превеле Љиљана Крстић и Милица Живковић, Просвета, Ниш, 2004.
  • Последњи чопор дингоса, превела Станислава Лазаревић, Матица исељеника Србије, Београд, 2005.
  • Билма, превео Мома Димић, Центар за културу и образовање Аранђеловац, Аранђеловац, 2005.
  • Дингово легло, превели Александар Петровић и Мирјана Петровић, Издавачка кућа Јасен, Београд, 2011.

Извори[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]