Петер Хандке

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Петер Хандке
Peter-handke.jpg
Петер Хандке
Пуно имеПетер Хандке
Датум рођења(1942-12-06)6. децембар 1942.(77 год.)
Место рођењаГрифен,
НаградеНобелова награда за књижевност

Потпис

Петер Хандке (нем. Peter Handke; Грифен, 6. децембар 1942) аустријски је књижевник и активиста, немачко-словеначког порекла.

Одрастао је у Источном Берлину и Грифену. Прва објављена књижевна активност је публикација Fackel (бакља) код католичке школе за дечаке у Танценбергу. За време студија у Грацу придружује се књижевној групи Форум Градски парк (Forum Stadtpark) и објављује у магазину Manuskripte. Након објаве његовог првог романа „Стршљени“ (Die Hornissen) у лето 1965, напушта студије да би се потпуно посветио писању.

Живео је у Грацу, Диселдорфу и Берлину, а касније у Паризу, Кроненбергу и САД. Тренутно живи у Француском Шавилу.

Добио је Нобелову награду за књижевност 2019. године, која му је додељена на свечаности 10. децембра 2019. године.[1]

Стваралаштво[уреди | уреди извор]

Рођен је у Грифену у Корушкој 6. децембра 1942. године. Одрастао је у Источном Берлину и Грифену, а студије је започео у Грацу. Први роман „Стршљени” објавио је у лето 1965, па напустио факултет да би се потпуно посветио писању.

Пажњу на себе скренуо је 1966. године, када је на Принстону у Њујорку оптужио литерарну Групу 47 за „описну импотенцију”. Непосредно после праизведбе у Франкфурту, у дворишту Капетан-Мишиног здања, у чувеном Расовом позоришту, представу „Псовање публике”, која је и данас на репертоару КПГТ-а у Београду, поставио је Пит Теслић.[2]

Седамдесетих и осамдесетих година 20. века видљивост му на светској литерарној сцени доносе и романи „Леворука жена”, „Кратка писма за дуга растајања” и многи други. Хандке је створио више од 70 прозних радова и двадесетак позоришних дела, а опробао се и као лиричар, есејиста, сценариста, преводилац и режисер. У театрима широм света већ деценијама се играју представе према његовим текстовима, а то су „Каспар”, „Псовање публике”, „Путовање у сонорну земљу”. Роман „Голманов страх од пенала”, који је ушао у школску лектиру, екранизовао је Вим Вендерс, а Хандке је написао сценарио и за чувено остварење овог редитеља "Небо над Берлином".

Осим у Грацу и Берлину, живео је у Диселдорфу, а касније у Паризу, Кроненбергу и Сједињеним Државама. Од 1990. живи у градићу Шавилу у Француској, 12 километара југозападно од Париза.

Хандке и Србија[уреди | уреди извор]

Хандке је одавно везан пријатељством са Србима. 1996. године је путовао у БиХ и написао жестоко оспоравани есеј „Правда за Србију“, у којем се залагао за диференцирани приступ западних земаља и против сваљивања кривице само на српску страну. Након тога, Хандке је „преко ноћи“ прогнан из глобалне интелектуалне заједнице у екскомуникацију у којој се до данас налази. После првог есеја следила су даља дела на ту тему.

Почетком априла 1999. са почетком бомбардовања Југославије, Хандке је отпутовао у Србију, у знак протеста вратио Бихнерову награду и ишчланио се из Католичке цркве.[3] Од немачког министра Рудолфа Шарпинга је захтевао да му врати све његове књиге.[4]

Хандкеови есеји о Србији спадају међу најтемељније и најсадржајније критике медија писане последњих година. Србија је за њега само метафора, повод за његове литерарне и филозофске расправе о „дереализацији света“. За разлику од његових колега и непријатеља, који су окренули леђа Балкану и, сасвим у тренду, устају против рата у Ираку, Хандке је остао доследан: Србији као кључној метафори за искривљавање истине кроз медије.

Изабран је 1. новембра 2012. године за иностраног члана САНУ. Повеља о чланству му је уручена 9. априла 2013. године.[5]

Добио је 29. маја 2013. посебну плакету 50. Дисовог пролећа и том приликом превео песму „Можда спава“ на немачки језик, а рукопис поклонио градској библиотеци у Чачку.[6]

Удружење књижевника Српске прогласило је Хандкеа својим почасним чланом у децембру 2019. године.[7]

У фебруару 2020, на сцени театра КПГТ постављена су Хандкеова дела Велики пад и Дон Хуан, у режији Љубише Ристића.[8]

Награда Хајнрих Хајне[уреди | уреди извор]

Петер Хандке је и добитник награде Хајнрих Хајне, коју додељује немачки град Диселдорф (вредност награде је 50.000 евра).

Након гласања жирија 12:5 у корист Хандкеа дошло је до политичког супротстављања неких немачких политичара. Хандкеу је у одбрану тада ступило друштво писаца и одбацило мешање политике у културну сферу, но Хандке је због мешања политичара ипак одбио да прими награду што је и уважено па награда 2006. године није додељена.

Откуп Хандкеовог архива[уреди | уреди извор]

О значају Хандкеовог рада говори и податак да су аустријске институције Књижевни архив и Народна библиотека за 500.000 евра откупиле рукописе и материјале из последње две деценије његовог стваралаштва.[9] Такође, он је почетком 2008. године ставио на располагање 66 свезака својих дневника од 1966. до 1990. Књижевном институту у Марбаху за непознату суму.[10]

Награде[уреди | уреди извор]

Хандке 1983. године.


Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Петеру Хандкеу уручена Нобелова награда за књижевност: Србија била уз свог пријатеља”. Вечерње новости. 10. 12. 2019. Приступљено 10. 12. 2019. 
  2. ^ „Петеру Хандкеу уручена Нобелова награда за књижевност”. РТРС. 10. 12. 2019. Приступљено 11. 12. 2019. 
  3. ^ Радошевић, Мирјана (15. 12. 2019). „Хандке у „Политици” и Народном позоришту у Београду”. Политика. Приступљено 19. 12. 2019. 
  4. ^ Süddeutschen Zeitung, 15. мај 1999
  5. ^ Петер Хандке: Чистота још дише у Србији („Вечерње новости“, 9. април 2013), Приступљено 23. 4. 2013.
  6. ^ Драгоцена посвета Србији („Вечерње новости“, 19. јун 2013)
  7. ^ „Удружење књижевника РС прогласило Хандкеа почасним чланом”. Политика. 12. 12. 2019. Приступљено 14. 12. 2019. 
  8. ^ Голубовић-Требјешанин, Борка (29. 1. 2020). „Од Пурише Ђорђевића до Хандкеа у КПГТ-у”. Политика. Приступљено 4. 2. 2020. 
  9. ^ Jahreszeiten des Schreibens („Neue Zürcher Zeitung“, 19. децембар 2007), Приступљено 23. 4. 2013.
  10. ^ Literaturarchiv: Marbacher Archiv erwirbt Handke-Tagebücher („Zeit online“), Приступљено 23. 4. 2013.
  11. ^ „Deutsche Akademie für Sprache und Dichtung - Awards - Georg-Büchner-Preis - Peter Handke”. www.deutscheakademie.de. Приступљено 11. 10. 2019. 
  12. ^ „Kaj imata letošnja Nobelova nagrajenca za književnost s Slovenijo?”. Mladina.si. 
  13. ^ „Award Laureates in 2000.”. www.karicawards.com. Приступљено 10. 10. 2019. 
  14. ^ „Green Integer Books - America Awards”. www.greeninteger.com. Приступљено 11. 10. 2019. 
  15. ^ Handke wird Ehrendoktor der Universität Klagenfurt Wiener Zeitung. 5 Nov 2002. Retrieved 10 Oct 2019
  16. ^ Peter Handke ist bald zweifacher Ehrendoktor Der Standard. 13 June 2003. Retrieved 10 Oct 2019
  17. ^ Künste, Bayerische Akademie der Schönen. „Thomas-Mann-Preis der Hansestadt Lübeck und der Bayerischen Akademie der Schönen Künste”. Bayerische Akademie der Schönen Künste (на језику: немачки). Приступљено 10. 10. 2019. 
  18. ^ „Společnost Franze Kafky - Cena Franze Kafky”. www.franzkafka-soc.cz. Приступљено 10. 10. 2019. 
  19. ^ „Mülheimer Dramatikerpreis an Peter Handke - derStandard.at”. Der Standard (на језику: немачки). 8. 6. 2012. Приступљено 11. 10. 2019. 
  20. ^ Controversial writer wins €300,000 Ibsen award Irish Times. 21 March 2014. Retrieved 27 March 2014
  21. ^ Peter Handke erhält Nestroy für sein Lebenswerk Die Presse. 10 October 2018. Retrieved 10 October 2018
  22. ^ Marshall, Alex; Alter, Alexandra (10. 10. 2019). „Olga Tokarczuk and Peter Handke Awarded Nobel Prizes in Literature”. The New York Times. Приступљено 10. 10. 2019. 
  23. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Uručena odlikovanja povodom Dana državnosti”. www.rts.rs. Приступљено 2020-02-15. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]