Аустроазијски језици

С Википедије, слободне енциклопедије
Аустроазијски језици
Аустроазијски
Географска распрострањеностЈугоисточна и Јужна Азија
Језичка класификацијаЈедна од примарних светских језичких породица
ПрајезикПротоаустроазијски
Подподела
ISO 639-5aav
Глотологaust1305[1]
{{{mapalt}}}
Распрострањеност аустроазијских језика

Аустроазијски језици су велика језичка породица распрострањена у Југоисточној Азији и раштрканим заједницама у источној Индији и Бангладешу. Префикс аустро у латинском значи југ, дакле ради се о језицима са југа Азије. Њима се служи око 95 милиона људи.[2]

Лингвисти сматрају да аустроазиски језици поникли из овог региона, док су остали језици који се ту данас говоре (индоевропски, таи-кадаи, дравидски и сино-тибетански) резултат каснијих миграција.

Аустроазијски језици се традиционално деле у две групе: мон-кмер језици Југоисточне Азије и североисточне Индије и мунда језици источне и централне Индије, делова Бангладеша и острва Никобари. Укупно их има 151, од којих 132 припада мон-кмер групи, док је 19 језика у групи мунда.

Класификација[уреди | уреди извор]

Постоји неколико класификација аустроазијских језика спроведених по различитим критеријумима.

  • Мон-кмер језици (132 језика, 85 милиона говорника)
    • Источни мон-кмер
    • Северни мон-кмер
      • каси (3 језика, 1,1 милиона говорника)
      • палаунг-ва (20 језика, 1,8 милиона говорника)
      • кму (14 језика, 0,6 милиона говорника)
    • Јужни мон-кмер
      • мон (2 језика, 1 милион говорника)
      • асли (19 језика, 60 хиљада говорника)
      • паљу-пакан (5 језика, 15 хиљада говорника)
    • никобарски (6 језика, 35 хиљада говорника)

Најзначајнији аустроазијски језици су вијетнамски (70 милиона говорника), кмерски (8 милиона), сантали (6 милиона) и мундари (2 милиона).

Аустроазијске миграције и археогенетика[уреди | уреди извор]

Мицуру Сакитани сугерише да су хаплогрупа О1б1, која је уобичајена код аустроазијских народа и неких других етничких група у јужној Кини, и хаплогрупа О1б2, која је уобичајена код данашњих Јапанаца и Корејаца, потиче од раних земљорадника пиринча из Индокине.[3] Друга студија сугерише да је хаплогрупа О1б1 главна аустроазијска очинска лоза, а О1б2 „парааустроазијска“ лоза народа Корејаца и Јајоја.[4]

Једна студија из 2021. аутора Тагоре et al, утврдила је да су се протоаустроазијски говорници одвојили од изворне популације базалне источне Азије, пореклом из континенталне југоисточне Азије и североисточне Индије, што је такође довело до других популација повезаних с источном Азијом, укључујући Североисточне Азијате и староседилачке народе Америке. Протоаустроазијски говорници се могу повезати са материјалном културом Хоабинхијана. Из континенталне југоисточне Азије, аустроазијски говорници проширили су се на Индијски потконтинент и поморску југоисточну Азију. Постоје докази да су се касније повратне миграције из више северноисточноазијских група (као што су говорници кра-даја) спојиле са аутохтоним становницима југоисточне Азије, што је допринело фрагментацији уоченој међу савременим говорницима аустроазијског језика. На Индијском потконтиненту, аустроазијски говорници, посебно мундари, мешали су се са локалним становништвом. Штавише, закључили су да њихови резултати не подржавају генетски однос између древних ловаца-сакупљача Југоисточне Азије (Хоабинхијана) са групама сродним Папуанцима, као што су претходно предложили Макол et al. 2018, али да ове древне становнике Југоисточне Азије карактерише базално источноазијско порекло. Аутори су на крају закључили да генетика не кореспондира нужно са лингвистичким идентитетом, указујући на фрагментацију савремених аустроазијских говорника.[5]

References[уреди | уреди извор]

  1. ^ Hammarström, Harald; Forkel, Robert; Haspelmath, Martin; Bank, Sebastian, ур. (2016). „Austroasiatic”. Glottolog 2.7. Jena: Max Planck Institute for the Science of Human History. 
  2. ^ „Austroasiatic”. www.languagesgulper.com (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 29. 3. 2019. г. Приступљено 15. 10. 2017. 
  3. ^ 崎谷満『DNA・考古・言語の学際研究が示す新・日本列島史』(勉誠出版 2009年) 
  4. ^ Robbeets, Martine; Savelyev, Alexander (21. 12. 2017). Language Dispersal Beyond Farming (на језику: енглески). John Benjamins Publishing Company. ISBN 9789027264640. Архивирано из оригинала 31. 3. 2023. г. Приступљено 15. 10. 2020. 
  5. ^ Tagore, Debashree; Aghakhanian, Farhang; Naidu, Rakesh; Phipps, Maude E.; Basu, Analabha (29. 3. 2021). „Insights into the demographic history of Asia from common ancestry and admixture in the genomic landscape of present-day Austroasiatic speakers”. BMC Biology. 19 (1): 61. ISSN 1741-7007. doi:10.1186/s12915-021-00981-x. „McColl et al. suggested that ancient SEA hunter-gatherers (Hòabìnhian) share some ancestry with the Onge, Jehai, Papuan, and Indian populations. We therefore ran the ADMIXTURE analysis including the Jarawa, Onge, and the Papuans as possible founder populations in addition to the previous set of AAI, AAM, TB, and EA. Contrary to their claim, we found no evidence of Onge, Jarawa, and Papuan ancestries in the ANC samples (results of ADMIXTURE run hence not shown). We regressed the AAI ancestry (and the EA-like ancestry) of the ancient genomes jointly on the age of the sample and the latitude where these samples were found (Supplementary Table 7). While latitude was only marginally significant for the AAI-like ancestry, it was extremely significant for EA-like ancestry, showing a decreasing trend of EA-like ancestry as one moves from North to South (Fig. 6e, Supplementary Figure 14 in Additional file 1). This bolsters the hypothesis of the origin of EA-like ancestry in Southern China and a movement due south. 

Sources[уреди | уреди извор]

  • Adams, K. L. (1989). Systems of numeral classification in the Mon–Khmer, Nicobarese and Aslian subfamilies of Austroasiatic. Canberra, A.C.T., Australia: Dept. of Linguistics, Research School of Pacific Studies, Australian National University. ISBN 0-85883-373-5
  • Alves, Mark J. (2014). „Mon-Khmer”. Ур.: Rochelle Lieber; Pavel Stekauer. The Oxford Handbook of Derivational Morphology. Oxford: Oxford University Press. стр. 520—544. 
  • Alves, Mark J. (2015). Morphological functions among Mon-Khmer languages: beyond the basics. In N. J. Enfield & Bernard Comrie (eds.), Languages of Mainland Southeast Asia: the state of the art. Berlin: de Gruyter Mouton, 531–557.
  • Bradley, David (2012). "Languages and Language Families in China Архивирано 30 април 2017 на сајту Wayback Machine", in Rint Sybesma (ed.), Encyclopedia of Chinese Language and Linguistics.
  • Chakrabarti, Byomkes. (1994). A Comparative Study of Santali and Bengali.
  • Chaubey, G.; et al. (2010), „Population Genetic Structure in Indian Austroasiatic Speakers: The Role of Landscape Barriers and Sex-Specific Admixture”, Mol Biol Evol, 28 (2): 1013—1024, PMC 3355372Слободан приступ, PMID 20978040, doi:10.1093/molbev/msq288Слободан приступ 
  • Diffloth, Gérard. (2005). "The contribution of linguistic palaeontology and Austro-Asiatic". in Laurent Sagart, Roger Blench and Alicia Sanchez-Mazas, eds. The Peopling of East Asia: Putting Together Archaeology, Linguistics and Genetics. 77–80. London: Routledge Curzon. ISBN 0-415-32242-1
  • Filbeck, D. (1978). T'in: a historical study. Pacific linguistics, no. 49. Canberra: Dept. of Linguistics, Research School of Pacific Studies, Australian National University. ISBN 0-85883-172-4
  • Hemeling, K. (1907). Die Nanking Kuanhua. (German language)
  • Jenny, Mathias and Paul Sidwell, eds (2015). The Handbook of Austroasiatic Languages Архивирано 5 март 2015 на сајту Wayback Machine. Leiden: Brill.
  • Peck, B. M., Comp. (1988). An Enumerative Bibliography of South Asian Language Dictionaries.
  • Peiros, Ilia. 1998. Comparative Linguistics in Southeast Asia. Pacific Linguistics Series C, No. 142. Canberra: Australian National University.
  • Shorto, Harry L. edited by Sidwell, Paul, Cooper, Doug and Bauer, Christian (2006). A Mon–Khmer comparative dictionary Архивирано 9 август 2018 на сајту Wayback Machine. Canberra: Australian National University. Pacific Linguistics. ISBN 0-85883-570-3
  • Shorto, H. L. Bibliographies of Mon–Khmer and Tai Linguistics. London oriental bibliographies, v. 2. London: Oxford University Press, 1963.
  • Sidwell, Paul (2005). „Proto-Katuic Phonology and the Sub-grouping of Mon–Khmer Languages” (PDF). Ур.: Paul Sidwell. SEALSXV: papers from the 15th meeting of the Southeast Asian Linguistic Society. Canberra: Pacific Linguistics. Архивирано (PDF) из оригинала 2022-10-09. г. Приступљено 11. 3. 2020. 
  • Sidwell, Paul (2009). Classifying the Austroasiatic languages: history and state of the art. LINCOM studies in Asian linguistics. 76. Munich: Lincom Europa. ISBN 978-3-929075-67-0. 
  • Sidwell, Paul (2010). „The Austroasiatic central riverine hypothesis” (PDF). Journal of Language Relationship. 4: 117—134. Архивирано (PDF) из оригинала 30. 1. 2022. г. Приступљено 28. 10. 2011. 
  • van Driem, George. (2007). Austroasiatic phylogeny and the Austroasiatic homeland in light of recent population genetic studies. Mon-Khmer Studies, 37, 1-14.
  • Zide, Norman H., and Milton E. Barker. (1966) Studies in Comparative Austroasiatic Linguistics, The Hague: Mouton (Indo-Iranian monographs, v. 5.).
  • Zhang; et al. (2015), „Y-chromosome diversity suggests southern origin and Paleolithic backwave migration of Austro-Asiatic speakers from eastern Asia to the Indian subcontinent”, Scientific Reports, 5: 1548, Bibcode:2015NatSR...515486Z, PMC 4611482Слободан приступ, PMID 26482917, doi:10.1038/srep15486 
  • Sidwell, Paul; Jenny, Mathias, ур. (2021). The Languages and Linguistics of Mainland Southeast Asia (PDF). De Gruyter. ISBN 978-3-11-055814-2. doi:10.1515/9783110558142. Архивирано (PDF) из оригинала 2022-10-09. г. 
  • Mann, Noel, Wendy Smith and Eva Ujlakyova. 2009. Linguistic clusters of Mainland Southeast Asia: an overview of the language families. Архивирано на сајту Wayback Machine (24. март 2019) Chiang Mai: Payap University.
  • Mason, Francis (1854). „The Talaing Language”. Journal of the American Oriental Society. 4: 277, 279—288. JSTOR 592280. 
  • Sidwell, Paul (2013). „Issues in Austroasiatic Classification”. Language and Linguistics Compass. 7 (8): 437—457. doi:10.1111/lnc3.12038. 
  • Sidwell, Paul. 2016. Bibliography of Austroasiatic linguistics and related resources Архивирано на сајту Wayback Machine (24. март 2019).
  • E. K. Brown (ed.) Encyclopedia of Languages and Linguistics. Oxford: Elsevier Press.
  • Gregory D. S. Anderson and Norman H. Zide. 2002. Issues in Proto-Munda and Proto-Austroasiatic Nominal Derivation: The Bimoraic Constraint. In Marlys A. Macken (ed.) Papers from the 10th Annual Meeting of the Southeast Asian Linguistics Society. Tempe, AZ: Arizona State University, South East Asian Studies Program, Monograph Series Press. pp. 55–74.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]