Територијална одбрана

Из Википедије, слободне енциклопедије
Ознака Територијалне одбране

Територијална одбрана (скраћено ТО) је била дио јединствених оружаних снага и најшири облик организовања радних људи и грађана за оружану борбу у СФР Југославији. Снагама ТО била је покривена цјелокупна територија земље. Јединице ТО биле су способне да воде оружану борбу и да се у сваком тренутку, и у свим условима, успјешно супроставе агресору. Оне су могле да дејствују заједно са јединицама ЈНА и самостално.

Организовање јединица ТО[уреди]

Територијална одбрана се састојала од јединица, установа и штабова и других облика организовања радних људи и грађана за општенародни оружани отпор.

Ради организовања, припремања, руковођења и командовања ТО у миру и рату, свака друштвено-политичка заједница имала је свој штаб - републички, покрајински, регионални (у заједници општина, области, зони), градски (у градској заједници општина) и општински, а и неке веће мјесне заједнице имају штабове територијалне одбране. Било је предвиђено да штабови ТО у миру буду дјелимично развијени, а у случају непосредне ратне опасности и рата, као и за вријеме извођења вјежби у миру, да се потпуно активирају. У штабовима су биле заступљене све основне функције неопходне за руковођење и командовање јединицама и установама ТО (оперативна, организацијско-мобилизацијска, позадинска, политичка, безбједносна и др.), а постоје и приштапске јединице и установе.

Зависно од намјене јединице ТО су формиране у различите формацијске саставе. Постојале су двије врсте јединица: тактичке - намјењене за борбена дејства на ужем простору, и тактичко-здружене - намјењене за дејства на широј територији.

Тактичке јединице ТО[уреди]

Тактичке јединице ТО су чинили бројни и разноврсни формацијски састави - одјељења. водови, чете и одреди мјесних заједница, организација удруженог рада и општина. То су пјешадијске, извиђачке, артиљеријске, инжињеријске, диверзантске, противдиверзантске, артиљеријско-ракетне јединице ПВО, јединице везе, АБХО, морнаричке, позадинске и друге. Оне су биле тако органозоване да су омогућавале најшире укључивање становништва у извршавање задатака у оружаној борби и другим облицима борбе и отпора.

Тактичко-здружене јединице[уреди]

Тактичко-здружене јединице су представљале главну маневарску и ударну снагу ТО. То су били већи формацијски састави, са одговарајућим родовским дијеловима које су захваљујући својој опремљености, ватреној моћи, покретљивости и борбеној спремности могле, самостално или у садејеству с осталим јединицама ТО, односно са јединицама ЈНА, да изводе разноврсна борбена дејства већих размјера и на широј територији-акваторији, на ратишту или на њговом дијелу, и у свим ратним условима. Јединице ТО формирале су се у бригаде и у друге здружене саставе, авијацијске и падобранске јединице, а на јадранско-поморском војишту и у разноврсне морнаричке јединице (морнаричка пјешадија, наоружани бродови, јединице за подводна дејства и сл.). Од њих су се могле, по потреби, стварати привремени оперативно-технички састави различите организације и намјене. Ове јединице су, сем тога, биле оспособљене да дејствују у разноврсним климатским, метеролошким и географским условима, на равничастом, испресецаном и брдско-планинском земљишту, на мору, острвима и у приобалном појасу, у захвату ријечних токова и језера; да воде борбу против суберзивних, диверзантских, десантних и осталих непријатељских снага и средстава и изводе дејства широких размјера, тј. да примјењују најразличитије облике и начине борбе - од најситнијих диверзија до бојева и операција; да учествују у уништењу ваздушнодесантних снага, у одбрани градова и других насељених мјеста и воде борбу у њима ако их агресорове снаге привремено запосједну; да врше контролу територије и штите војне, привредне, административне и друге значајне објекте и органе друштвено-политичких заједница и друштвено-политичких организација. За потребе територијалне одбране стварале су се и установе које су биле школске, здравствене, производне, ремонтне и др. Те установе су биле предвиђене да се начелно активирају у рату, а у миру су се најчешће користиле наставне установе, тј. центри за обуку.

Обука омладине[уреди]

Застава ОНО и ДСЗ

Почев од 1975. године омладина у СФРЈ, школска и ваншколска се плански и организовано васпитавала, психофизички и војностручно оспособљавала за ОНО и ДСЗ према јединственим наставним плановима и програмима, и то почев од петог разреда основне школе, па до највишег степена образовања, а у организацијама друштвено-политичких заједница за омладину која није похађала школе средњег усмјереног образовања.

Обука наставних кадрова[уреди]

Наставни кадрови за предмете из општенародне одбране и друштвене самозаштите школовале су се и усавршавале на факултетима (смер ОНО), који су од 1975. године почели да раде у пет југословенских градова (Сарајево, Загреб, Скопље, Љубљана и Београд). Годишње се уписивало око 800 редовних и око 1.000 ванредних студената оба пола, а 1980. године дипломирала је прва генерација - 272 редовна и 826 ванредних студената.

Обука основаца[уреди]

У основним школама (од 1. до 4. разреда) васпитавање младих се изводило у склопу свих предмета, а од 5. до 8. разреда кроз предмет „прва помоћ и заштита“ и путем садржаја уграђених у друге предмете.

Обука средњошколаца[уреди]

У школама средњег усмјереног образовања прве двије године се ОНО и ДСЗ изучавала у склопу предмета „одбрана и заштита“, путем тематике уграђене у друге предмете, и тематика кроз програм ваннаставних и слободних активности. У другој фази средњег усмјереног образовања (3. и 4. разред) изучавали су се садржаји из ОНО и ДСЗ уграђени у све предмете. Поред тога, изводила се и настава за коју су се ученици добровољно опредјељивали. Ради успјешнијег савлађивања ове обуке школе су биле опремљене кабинетима „одбране и заштите“.

Обука студената[уреди]

У вишим школама и на факултетима оспособљавање и припрема студентске омладине за ОНО и ДСЗ спроводила се путем изучавања посебног предмета „општенародна одбрана и друштвена самозаштита СФРЈ“, у I и II години студија, као и путем осталих предмета у које су били уграђени садржаји који су се тицали ОНО и ДСЗ. Од 1976. до 1978. године студенти прве године студија имали су шеснаестодневну практичну обуку у центрима при јединицама ЈНА. Пошто су, према Закону о војној обавези, младићи били дужни да на одслужење војног рока иду послије завршене средње школе, престала је и потреба за том врстом практичне обуке.

Обука омладине која није похађала средње школе[уреди]

Оспособљавње и припрема омладине за ОНО и ДСЗ која није похађала средње школе организовала се и спроводила по програму „Одбрана и заштита“ (слично као и у средњим школама). Обука те категорије младих била је у надлежности друштвено-политичких заједница. Припреми младих за ОНО и ДСЗ умногоме су доприносиле и друштвене организације као што су Народна техника, Црвени крст, Савез извиђача, Савез за физичку културу и др (примјер: године 1978. те друштвене организације су окупљале око 7.000.000 младих).

Улога ТО у распаду СФРЈ[уреди]

Територијалне одбране Словеније, Хрватске и Босне и Херцеговине сврстали су се на страну републичких, сецесионистичких, власти, насупрод ЈНА, која се сврстала на страну федерације. У овим републикама је дошло до грађанског рата између ове две стране, при чему се ЈНА, и поред почетних војних победа, касније повукла на територију Савезне Републике Југославије и касније је преименована у Војску Југославије, док су Територијалне Одбране прерасле у војске ових република. Све тежње сецесионистичких република су испуњене, пре свега због искуства, које су на њих пренели официри НАТО пакта.[тражи се извор од 10. 2009.] Ово се пре свега односи на Хрватску, која у периоду 1991-1995. није имала значајније војне успехе,[тражи се извор од 10. 2009.] чак је на територији ове републике основана и српска држава- Република Српска Крајина, коју је најпре бранила ЈНА, као део Југославије, да би након формирања СРЈ Крајина добила сопствену војску, која је штавише, била у почетку у бољем положају од Хрватске Војске,[тражи се извор од 10. 2009.] настале од ТО. Међутим, већ поменути професионализам, а према многим изворима и повремене интервенције авијације НАТО пакта, донеле су војну победу хрватској страни и РСК је престала да постоји.

Види још[уреди]