Војска Републике Српске

Из Википедије, слободне енциклопедије
Војска Републике Српске
Emblem Republika Srpska Army.svg
Амблем Војске Републике Српске
Oznaka pripadnosti vojsci Republike Srpske.svg
Ознака припадности
Војсци Републике Српске
Основана 12. мај 1992.
Распуштена 2006. (ушла у састав ОС БиХ)
Видови војске Копнена војска
ВиПВО
Вођство
Предсједник
Републике

Драган Чавић (посљедњи)
Министар
одбране

Милован Станковић (посљедњи)
Начелник
Генералштаба

Новак Ђукић (посљедњи)

Војска Републике Српске, скраћено ВРС, била је оружана сила Републике Српске. Oснована је под називом Војска Српске Републике Босне и Херцеговине 12. маја 1992. године одлуком Народне скупштине Српске Републике Босне и Херцеговине.[1] Постојала је од 12. маја 1992. до 1. јануара 2006. године, након чега је интегрисана у Оружане снаге Босне и Херцеговине. Војно насљеђе и индентитет Војске Републике Српске његује Трећи пјешадијски (Република Српска) пук.[2]

Крсна слава ВРС био је Видовдан,[3] док се 12. мај прославља као Дан Војске Републике Српске и 3. пјешадијског (Република Српска) пука.[4]

Историја[уреди]

Предисторија[уреди]

Етнички састав БиХ према попису из 1991. године

Босна и Херцеговина је мултиетничка држава. Према попису становништва из 1991. године, од 4.364.649 станоника 43,65% се изјаснило као Муслимани, 31,38% као Срби, 17,31% као Хрвати и 5,49% као Југословени.[5] Већина Југословена су били Срби или дјеца из мјешовитих бракова. Године 1991, било је 27% мјешовитих бракова.[6]

Као резултат првих вишестраначких избора, одржаних у новембру 1990. године, највише гласова су освојиле три највеће националне странке, Странка демократске акције, Српска демократска странка и Хрватска демократска заједница. Странке су подијелиле власт по етничким линијама, а предсједник Предсједништва постао је Муслиман Алија Изетбеговић, предсједник Скупштине Србин Момчило Крајишник и предсједник Владе Хрват Јуре Пеливан.[7]

Скупштина Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине је 15. октобра 1991. у Сарајеву усвојила простом већином „Меморандум о суверенитету Босне и Херцеговине”.[8][9] Српски посланици нису прихватали меморандум, тврдећи да питања у вези са измјенама устава морају бити подржана двотрећинском већином чланова Скупштине. Упркос противљењу српских представника, „Меморандум” је одобрен, због чега су Срби бојкотовали Скупштину. Не марећи за бојкот, Скупштина је започела усвајање законске регулативе,[10] па је тако 25. јануара 1992. расписан Референдум о независности, заказан за 29. фебруар и 1. март.[8]

Од 29. фебруара до 1. марта 1992. у Босни и Херцеговини одржан је референдум о независности. Одзив на референдуму је био 63,4%, од чега је 99,7% бирача гласало за независност.[11] Међутим, Срби, који су чинили приближно трећину становништва БиХ, бојкотовали су референдум и прогласили непослушност новој Влади БиХ, почев од 27. марта формирајући Владу Српске Републике Босне и Херцеговине.[12]

Настанак војске[уреди]

Г-4 супер галеб Југословенског ратног ваздухопловства изложен на Париском салону 1991. године

Током формирања војске босанскохерцеговачких Срба, значајну помоћ је пружило југословенско политичко и војно руководство. Члан Предсједништва СФРЈ из Србије Борисав Јовић у свом дневнику 4. децембра 1991. оставио је запис о босанскохерцеговачким Србима:[13][14][15]

„Када Босна и Херцеговина буде међународно призната, ЈНА ће бити проглашена страном војском и захтијеваће се њено повлачење, што је немогуће избјећи. У тој ситуацији српско становништво у Босни и Херцеговини које није створило своје паравојне јединице остаће незаштићено и угрожено. Милошевић је сматрао да треба благовремено да повучемо из ЈНА у Босни и Херцеговини све грађане Србије и Црне Горе и да тамо прекомандујемо из ЈНА грађане Босне и Херцеговине, како би у тренутку међународног признања избјегли општи војни хаос шетњом војске из једног у други крај земље. То ће створити и могућност српском руководству у Босни и Херцеговини да преузме команду над српским дијелом ЈНА, исто као што су већ учинили Муслимани и Хрвати.”

Крајем 1991. у атмосфери високе тајности почиње превођење у Босну и Херцеговину српских официра који су тамо рођени. Ову тајну наредбу је 25. децембра потписао федерални министар одбране Вељко Кадијевић. Борисав Јовић је написао:[13][16]

„Ми о томе разговарамо са Милошевићем. Никоме другом не говоримо. Ми смо дали наредбу Генералштабу да пребаци све који су дошли из Босне, у Босну, и оне које долазе из Србије и Црне Горе, у Србију и Црну Гору... У вријеме признавања независности Босне у њој је било 90.000 војника ЈНА, од којих, мислим да су 85% били босански Срби.”

Југословенска народна армија је 3. јануара 1992. реорганизована. Њене јединице на територији Босне и Херцеговине постале су дио 2. војне области, са сједиштем у Сарајеву, под командом генерал-пуковника Милутина Кукањца. Дио територије Херцеговине ушао је у зону одговорности 4. војне области, под командом генерал-пуковника Павла Стругара. Заједно са ученицима и наставницима бројних војних школа у Босни и Херцеговини, број припадника ЈНА у земљи износио је 110.000. Снаге ЈНА у Босни и Херцеговини биле су наоружане са са око 500 тенкова, оклопних транспортера и борбених возила пјешадије, око 550 комада артиљеријског наоружања калибра 100 мм и већег калибра, 48 вишеструких лансирних ракета и 350 минобацача калибра 120 мм. Ваздушне снаге су у Босни и Херцеговини оставиле 120 борбених авиона и ловаца-бомбардера, 40 хеликоптера и 30 транспортера.[17][13][18]

Поред јединица ЈНА, Срби су били војно организовани и у оквиру јединица Територијалне одбране. Наиме, Српска демократска странка преузима у јесен 1991. и прољеће 1992. године, власт у низу општина у Босни и Херцеговини. По преузимању власти, основани су кризни штабови који ће уочи избијања рата преузети контролу над општинским јединицама Територијалне одбране. Тако, у прољеће 1992, настале су двије групе територијалне одбране у Босни и Херцеговини: једна српска у општинама у којима су Срби били већина и друга под контролом муслиманско-хрватске владе. До средине априла 1992, бројчано стање Територијалне одбране и добровољачких јединица Срба било је око 60.000 људи.[17] Састав група кретао се од 300 бораца у Босанској Крупи, до 4.200 заједничких снага општина Соколац и Олово. Свака јединица је била под командом Кризног штаба, на челу са предсједником општинског одбора Српске демократске странке.[13]

Због избијања рата и притиска Међународне заједнице на јединице ЈНА да се повуку из Босне и Херцеговине, руководство Срба одлучило је да формира своју војску. Између осталог, Радован Караџић је у вријеме када је формирана ВРС изјавио:[19][13]

„У првих 45 дана, када нисмо имали војску, ни јединствене команде војске и полиције, ми смо доживјели хаос. Сви су мрзили све, сви су се борили против свих. То је био наставак Другог свјетског рата, људи су се сјетили да се десило ово или оно у породици, а други су се плашили да ће се то десити опет и рекли хајде да их убијемо прије него што они нас убију. Народ није заборавио ко им је убио очеве, дједове, мајке. Ко се плашио освете, почео је први.”

Босна и Херцеговина је 5. марта 1992. прогласила независност. Њено руководство је одбило да призна српску владу. На територији Босне и Херцеговине, сукоби су прерасли у борбе. На територију су ушле јединице Хрватске војске и напале јединице ЈНА и српске снаге.[19] Вођа Муслимана Алија Изетбеговић наредио је општи напад на касарну ЈНА у Сарајеву. Предсједништво Босне и Херцеговине окупило се 27. априла у непотпуном саставу, са захтјевом да ЈНА положи оружје и напусти територију Босне и Херцеговине. Муслиманске снаге су 2. маја 1992. опколиле касарне ЈНА у Сарајеву и извеле серију напада на њих.[13] У мају 1992. године, на почетку повећања борба, ЈНА је почела да напушта Босну и Херцеговину.[20] До тада су у касарнама били искључиво војници и официри из Србије и Црне Горе. Они који су рођени у Босни и Херцеговини, а служили су у другим републикама, полако су враћани назад и интегрисани у војску босанскохерцеговачких Срба.[13]

Генерал Ратко Младић током мировних преговора ОУН на Сарајевском аеродрому, јун 1993. године

Руководство Југославије је одлучило да подржи Србе и помогне у формирању војске током повлачења ЈНА; официри и војници поријеклом из Босне и Херцеговине су остали у отаџбини и прешли у службу Српске Републике. Новој војсци је остављено тешко наоружање, тенкови, авиони и друго. Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини одлучила је да 12. маја оснује оружане снаге.[1][21] На чело војске је именован генерал-потпуковник Ратко Младић, који је до тада командовао 9. корпусом ЈНА у Книну и који је активно учествовао у борбама у Српској Крајини.[13][18]

У мају 1992. године било је формирано пет корпуса и Главни штаб, на чијем челу је био генерал-мајор Манојло Миловановић. У основи, јединице ЈНА које су спојене у ВРС стекле су борбено искуство у Хрватској. Главни штаб Војске формиран је на основу штаба 2. војне области, који су чинили искусни официри.[13]

Војска током рата[уреди]

Ознака припадности Војсци Републике Српске

Године 1992. након повлачења ЈНА из Босне и Херцеговине, главни циљ војске босанскохерцеговачких Срба било је преузимање контроле над територијама са већинским српским становништвом и областима које су проглашене Републиком Српском.[13]

У прољеће 1992. године избили су нереди у Сарајеву, који су касније прерасли у ратно стање. ВРС и добровољачке јединице, које су се налазиле у предграђу Града Сарајева, као и у самом урбаном дијелу града, држали су под опсадом главни град Босне и Херцеговине до Дејтонског споразума. Опсада Сарајева оставила је негативан утисак о босанскохерцеговачким Србима и њиховој војсци. У западној Босни, Срби преузимају контролу над Приједором, Босанском Крупом, Санским Мостом и Кључем. У Посавини за непријатеља имају како муслиманске јединице, тако и новоформиране јединице босанскохерцеговачких Хрвата, као и јединице Хрватске војске. Здружене хрватско-муслиманске снаге успијевају да у прољеће 1992. године прекину „Коридор живота” — територијални појас на подручју Брчког, који је повезивао Српску Крајину и западне дијелове Српске са њеним источном дијеловима и Савезном Републиком Југославијом. Као резултат, ВРС је започела војну операцију под називом Коридор 92 у којој је уништила велики дио хрватских снага, док је „Коридор живота” након операције остао под српском контролом током читавог рата. Још једна велика побједа за Србе је војна операција Врбас 92, током које је ВРС успјела да ослободи Јајце и околину, као и двије важне хидроелектране на ријеци Врбас. У источној Босни и Подрињу ВРС је велики проблем имала са Муслиманима из Бијељине, Зворника, Вишеграда, Фоче и других градова. Међутим, Срби нису могли да стекну упориште у Сребреници, која је функционисала као муслиманска енклава. У источној Херцеговини у љето 1992. херцеговачки Хрвати и Хрватска војска спровели су велику офанзиву, као резултат претходне у којој су српске снаге дошле до Мостара. У децембру 1992. године, због појачане активности у муслиманским енклавама у Подрињу, ВРС формира Дрински корпус.[13]

Опрема припадника Војске Републике Српске

Почетком 1993. године, ВРС одбацује покушаје Муслимана и Хрвата да пресјеку „Коридор”. Истовремено се разбуктава рат између Муслимана и Хрвата. У мају и јулу, Срби покрећу неколико операција на проширењу Коридора. У зиму 1993. Срби одбијају нападе Муслимана из Сребренице, који у току својих рација уништавају неколико српских села. Након одбијања напада, ВРС, уз подршку Војске Југославије, слама сваки отпор подрињских Муслимана. У овој ситуацији Организација уједињених нација је интервенисала и прогласила Сребреницу за сигурносну зону. Такође, Срби у прољеће покрећу офанзиву у околини Вишеграда, стављајући под контролу велике и значајне територије. У јулу 1993. године, ВРС је покренула операцију Лукавац 93, која је довела до ослобађења Трнова и неколико других насеља, а Сарајево се нашло потпуно окружено. У западној Босни, Србима се прикључује Фикрет Абдић, утицајни муслимански политичар из Велике Кладуше, који се побунио против власти у Сарајеву. Његова војска, Народна одбрана Западне Босне, ослањајући се на подршку Српске војске Крајине и Војске Републике Српске, водила је борбе против 5. корпуса Армије Републике Босне и Херцеговине све до краја рата.[13]

Генерал Ратко Младић долази на мировне преговоре на Сарајевском аеродному, јун 1993. године

Језгро Војске Републике Српске су у овим биткама чинили обични људи, које је ратни вихор отргао од мирног живота. Тако је амерички публициста, Арнолд Шерман, 1993. године забиљежио:[22]

„Мушкарци су подијелили вријеме између обичног живота и војних задатака. Ако је потребно, они се одмах појављују са оружјем, гдје је постојала опасност. Они знају ко може ићи кући и ко ће остати на борбеним положајима када почетна опасност спласне. У цивилном животу су обичне комшије и пријатељи у рату — ратни другови. Ово је војска грађана којима не требају инјекције патриотизма. Они се буквално боре за своје домове, њихову имовину, њихове породице, као и за своје животе.”

Јесени 1993. године, Главни штаб ВРС је започео низ нападних операција под називом Дрина 93, које су обухватале подручја Озрена и Тузле, као и Бихаћа. Српска офанзива почела је у новембру 1993. године, а завршила крајем фебруара 1994. године, са скромним резултатима. Истовремено, под притиском ОУН и НАТО, ВРС је изнијела тешко наоружање из Сарајева. Крајем марта, Срби покрећу велику офанзиву против муслиманске војске у енклави Горажде. Мада је операција завршена војним успјехом, НАТО снаге отпочињу ваздушне нападе на положаје ВРС. Под притиском НАТО-а Срби су били приморани да зауставе операцију. За ВРС 1994. година била је година одбрамбених битака широм фронта. У јесен 1994. године услиједио је пад Купреса и опширни српски противнапад у бихаћком џепу. У прољеће 1994. године, под притиском САД, Хрвати и Муслимани потписују примирје и оснивају заједничке снаге за борбу против Срба. Истовремено, након одбијања Венс—Овеновог плана 1994, СР Југославија ускраћује помоћ Републици Српској у замјену за ублажавање санкција ОУН.[13]

Године 1995. у прољеће су почеле велике војне операције у Босни и Херцеговини. Упркос сталним нападима муслиманских снага, Срби су успјешно осујетили покушаје заузимања Влашића, Мајевице и подручја око Калиновика. У љето 1995. године ВРС слама велики покушај муслиманских снага да деблокирају Сарајево, наносећи тешке губитке 1. корпусу Армије РБиХ. У јулу, Срби су ослободили Сребреницу и Жепу. Према Хашком трибуналу, након овога је услиједио масакр муслиманских заробљеника. Ова операција и догађаји који су услиједили изазвала је огромну штету угледу ВРС. Такође у јулу, Срби покрећу велику офанзиву на Бихаћ. Међутим, босанскохерцеговачки Хрвати и Хрватска војска , заузврат, извршили су напад на Гламоч и Босанско Грахово. Након што су ова два града пала, ВРС је била приморана да обустави напад на Бихаћ. Изолована и нападана са свих страна и из ваздуха, ВРС је средином 1995. доведена у веома тешку позицију што је у коначници условило пристанак српских преговарача на тешке, и неопходне, уступке при склапању Дејтонског мировног споразума крајем те године. Од августа до октобра 1995. године Срби су били у дефанзиви дуж цијеле линије фронта. Као резултат заједничке муслиманско-хрватске офанзиве и масивних ваздушних напада НАТО-ових авиона, Република Српска губи велике територије у западној Босни и Озрену. Крајем октобра, завршене су и посљедње битке Рата у Босни и Херцеговини.[13]

Војска у посљератном времену[уреди]

Ознака Војске Републике Српске од 1996. до 2006. године

Дејтонским мировним споразумом, Уставом Босне и Херцеговине и Уставом Републике Српске, Војска Републике Српске наставила је да постоји и у посљератном периоду као војна сила Републике Српске. Истовремено је након Рата у Босни и Херцеговини у ВРС почела постепена реформа. Са око 180.000 војника и официра за неколико година број особља је смањен на 20.000 људи. Упоредно с тим, дошло је до промјене у броју корпуса; са ратних шест, смањено је на четири и на крају на три. Главни штаб је преименован у Генералштаб и премјештен је у Бијељину. Почетком 2000. године број војника у ВРС био је 10.000, а послије укидања обавезног служења војног рока смањен је на 7.000 војника. Прије него што је постала дио Оружаних снага Босне и Херцеговине, ВРС је бројала 3.981 војника и официра.[21]

Чак и након реформе и смањења бројног стања, Војска Републике Српске има значајне резерве оружја. Године 1999. имала је 73 тенка М-84 и 204 Т-55. Што се тиче других оклопних возила имала је 18 БМП М-80, 84 БТР М-60, 5 ПТ-76, 19 БТР-50, 23 БОВ-ВП. Артиљерија се састојала од 1.522 јединице, укључујући 95 ракетних бацача и 720 самоходних пољских топова и противтенковских топова, бестрзајно оружје и 146 минобацача. У ваздухопловству је постојало 22 авиона и 7 борбених хеликоптера.[21] Према Дејтонском споразуму о ВРС, она је имала право само на 137 тенкова, 113 оклопних транспортера и борбених возила пјешадије и 500 комада артиљеријског оружја.[23]

Грб 3. пјешадијског (Република Српска) пука, Оружаних снага Босне и Херцеговине

У августу 2005. године, Народна скупштина Српске пристала је на формирање јединственог плана за оружане снаге, као и на формирање Министарства одбране Босне и Херцеговине као, што је био дио широког спектра реформи у одбрани БиХ. У децембру 2005. године у Сарајеву под покровитељством међународног представника у Босни и Херцеговине почели су трилатерални разговори о промјени устава земље кроз јачање улоге и овлашћења структура јединствених међуетничких снага, односно, у ствари, о укидању Дејтонског споразума. Драган Чавић, тадашњи предсједник Српске, коментаришући одлуку о укидању Министарства одбране Српске, рекао је да је „болно, али и даље доприносимо будућности”.[24]

Након укључивања Војске РС у Оружане снаге БиХ, сва војна складишта стављена су под заједничку контролу ОС БиХ и Мировних снага. Дио војне опреме је уништен као „вишак наоружања”,[23] док је један дио пребачен преко бројних приватних компанија а затим продан другим земљама, нарочито Грузији. Дио оружја из арсенала ВРС нашао се у рукама Сиријске опозиције.[25]

Према Закону о одбрани Босне и Херцеговине, традицију Војске Републике Српске у заједничким оружаним снагама земље наставља Трећи пјешадијски (Република Српска) пук, смјештен у Бањој Луци. Команда пука може управљати музејем пука, контролисати финансијски фонд пука, припремати, истраживати и његовати историју пука, објављивати билтене пука, чувати културно-историјско насљеђе пука, давати упутства о одржавању посебних свечаности, давати упутства о обичајима, одјећи и понашању пука те водити официрске, подофицирске и војничке клубове. Према закону, команда пука обавља само свечане функције и нема административну и оперативну надлежност.[2]

Учешће у ратним злочинима[уреди]

Низ акција Војске Републике Српске (опсада Сарајева, масакр у Сребреници и други) сматра се ратним злочинима. Након рата, велики број високих званичника ВРС процесиран је у Хашком трибуналу због оптужби за ратне злочине и злочине против човјечности. Неки од њих су били ухапшени у Републици Српској, Босни и Херцеговини, неки у Србији, а неки у другим земљама.

Командант ВРС генерал-пуковник Ратко Младић је тренутно у Хагу и против њега се води судски поступак.[26] Први предсједник Републике Српске Радован Караџић је 24. марта 2016. године првостепеном пресудом проглашен кривим пред Хашким трибуналом за ратне злочине и злочине против човјечности и осуђен је на 40 година.[27]

За опсаду Сарајева, током које је ВРС спроводила артиљеријске и снајперске нападе на град, што је довело до масовних цивилних жртава, осуђени су генерали Станислав Галић[28] и Драгомир Милошевић.[29] За масакр у Сребреници, у којем је према хашким пресудама убијено од 4.970 до 8.000 босанскохерцеговачких муслимана, осуђени су генерали Здравко Толимир,[30] Радислав Крстић,[31] Вујадин Поповић и други.[32]

Велики број војних и полицијских официра Републике Српске осуђен је за протјеривање несрпског становништва у Западној Босни, посебно из Приједора и околине, као и за стварање неколико кампова који су дефинисани као сабирни логори. Хашки трибунал је оптужио укупно 53 војника Војске Републике Српске.[21]

Састав оружаних снага[уреди]

1993. година[уреди]

Зоне одговорности корпуса Војске Републике Српске

Основу Војске Републике Српске је чинило неколико корпуса, пет који су настали у мају 1992. године и још један (Дрински) који је настао у новембру исте године. Структура корпуса је била стандардизована, у многим аспектима слична оној која је била заступљена у Копненој војсци ЈНА. Сваки корпус је имао штаб, неколико бригада, артиљеријских, противтенковских и инжињерских пукова, као и батаљоне војне полиције и санитарне батаљоне. У неким корпусима било је и других јединица. Важно је напоменути да су у саставу 1. крајишког корпуса биле и двије оклопне бригаде.[33] Структура Војске Републике Српске 1993. године била је сљедећа:[34]

  • Главни штаб
  • Први крајишки корпус: Формиран је на основу ранијег 5. корпуса Југословенске народне армије.[35] Штаб корпуса је био у Бањој Луци.[36][37] Регион за који је корпус био надлежан је била западна Босна, а корпус је био највећи и најмоћнији у ВРС.[38]
  • Други крајишки корпус: Формиран је на основу 9. и 10. корпуса ЈНА,[35] који су изведени из Хрватске. Штаб корпуса је био у Дрвару.[37] Регион на ком је дјеловао корпус била је западна Босна и западна Херцеговина. У јесен 1995. године, корпус је претрпио тешке губитке у борбама са АРБиХ, ХВО и јединицама Хрватске војске.[36]
  • Источнобосански корпус: Формиран је од јединица 17. корпуса ЈНА.[35] Сједиште корпуса је било у Бијељини.[37] Дјеловао је на региону сјеверноисточне Босне. Ово је био једини корпус у ВРС који је у свом имену имао термин „босански”.[36]
  • Сарајевско-романијски корпус: Формиран је на основу 4. корпуса ЈНА.[35] Сједиште корпуса било је у Лукавици.[36] Корпус је дјеловао на простору Сарајевско-романијске регије.
  • Дрински корпус: Формиран је у новембру 1992. године због честих напада муслиманских јединица на српска села у Подрињу. Штаб корпуса је био у Власеници. Корпус је дјеловао на територији источне Босне и Подриња.[39]
  • Херцеговачки корпус: Организован је на основу 13. корпуса ЈНА,[35] изведеног из Хрватске. Сједиште корпуса је било у Билећи.[37] Област дјеловања корпуса је била источна Херцеговина. Корпус је водио борбе против босанскохерцеговачких Муслимана и Хрвата, као и против јединица Хрватске војске у јужном дијелу зоне одговорности.[39]

Упркос чињеници да је за структуру једница узор била Југословенска народна армија, бригаде и батаљони ВРС бројали су мање припадника него што су бројале јединице у савезној армији. Такође, већина јединица је настала на територијалној основи: град или општина формирали су неколико дијелова, које је чинило мјесно становништво. У тим насељима се налазио позадински дио. Према томе, основне снаге ВРС било је тешко премјестити са једног фронта на други.[40]

Командне јединице у ВРС биле су изграђене из четири нивоа:[41]

  • Стратешки (Главни штаб),
  • Оперативни (корпус),
  • Оперативно-тактички (тактичке и оперативне групе привременог и сталног састава),
  • Тактички (бригаде, пукови, батаљони).

Све јединице ВРС су имале утврђену структуру и овлашћења. У зависности од нивоа организације и рода јединице, и њихове припадности, чиниле су штабно особље (логистичка подршка, родови војске, финансијско одјељење, контраобавјештајне службе итд.). Родови војске у ВРС били су сљедећи:[42]

  • Пјешадија,
  • Оклопне јединице,
  • Артиљерија,
  • Инжињерске јединице,
  • АБХО јединице,
  • ПВО итд.

Ваздухопловство и противваздушна одбрана[уреди]

Ознака припадности РВиПВО Војске Републике Српске

Ратно ваздухопловство ВРС добило је аеронаутику из Југословенске народне армије, након њеног напуштања Босне и Херцеговине, и активно су је користили током рата. Основу РВ ВРС чиниле су јединице, које су током љета 1991. године евакуисане са аеродрома Церкље у Словенији и Плесо и Лучко у Хрватској. Размјештени су у Бању Луку и Бихаћ и послије реформе ЈНА почетком 1992. године стављени под команду 5. оперативне групе РВиПВО. Према одлуци југословенског руководства о повлачењу снага ЈНА из Босне и Херцеговине, особље 5. оперативне групе отпуштено је из ЈНА и затим су многи борци ушли у састав РВиПВО ВРС.[43]

Од ЈНА ВРС је добила 22 Ј-21 јастреба, 12 Ј-22 орлова, 27 хеликоптера Газела, 14 Ми-8, као и системе ПВО. Званично, РВиПВО ВРС формирано је 27. маја 1992. године. На овај дан, они спроводе 16 летова, нападају хрватске позиције у Посавини. Послије повлачења савезних трупа из Босне и Херцеговине, ВРС почиње да формира нове погоне у авијацији. Главни штаб је 16. јуна 1992. године дефинисао организациону структуру за РВиПВО. Структура је била сљедећа:[44]

  • Штаб,
  • 92. мјешовита авијацијска бригада,
  • 155. ракетна бригада ПВО,
  • 51. батаљон ваздушког надзора и упозорења,
  • 474. ваздухопловна база.

Борбене јединице су биле смјештена на аеродрому Маховљани код Бање Луке. Командант Ваздухопловства је био генерал Живомир Нинковић. Током борби погинуло је 79 војника и старјешина РВиПВО.[45] У 2006. години, ваздухопловство је — као и комплетна оружана снага Српске — расформирано и придружено РВиПВО Босне и Херцеговине.[46]

Паравојне и добровољачке формације[уреди]

Током Рата у Босни и Херцеговини, посебно на почетку сукоба, велику улогу у оружаним снагама босанскохерцеговачких Срба одиграле су добровољачке и паравојне формације.

Током рата од 1992. до 1995. године, Срби су добили подршку од словенских и православних добровољаца из неколико земаља, укључујући Русију[47] и грчке добровољце из Грчке добровољачке гарде, која се истакла у заузимању Сребренице. Када је град заузет, над њим је подигнута грчка застава.[48] Према неким западним истраживачима, на српској страни се борило 4.000[47] добровољаца из Русије, Украјине, Грчке, Румуније, Бугарске итд.

У септембру 1992. у Требињу у источној Херцеговини настао је први одред руских добровољаца у Босни и Херцеговини, који је бројао 10 бораца.[49] На челу одреда се налазио бивши маринац Валериј Власенко.[47] Он се борио против босанскохерцеговачких Хрвата и јединица регуларне Хрватске војске од септембра до децембра 1992.[50] Језгро одреда чинили су добровољци из Санкт Петербурга. Одред је дјеловао у саставу српско-руске јединице. На крају 1992. први руски добровољачки одред престао је да постоји.[50]

Црно-жуто-бијела застава коју су користили добровољци из бившег СССР

Други руски добровољачки одред је због монархистичких увјерења неколико припадника добио надимак „Царски вукови”, а основан је 1. новембра 1992. у Вишеграду. Командант одреда био је двадесетседмогодишњи Александар Мухарев, познат као Ас, који се на прољеће и љето 1992. борио у Придњестровљу.[47] Замјеник команданта био је Игор Гиркин. Највећи дио „Царских вукова” 28. јануара 1992. се преселио у Прибој, носећи са собом и заставу одреда. У Прибоју је одред водио успјешне борбе око два мјесеца. Затим, 27. марта, „Царски вукови” се премјештају у западно предграђе Сарајева, на Илиџу. У августу 1993. Други руски добровољачки одред је престао да постоји, а његова застава је предата Храму Свете Тројице у Београду.[50]

Ознака одреда „Бели вукови”

У јесен 1993. створен је Трећи руски добровољачки одред, састављен од ветерана и новопридошлих добровољаца.[50] На челу одреда се налазио бивши заставник маринац и ветеран борби у Абхазији, тридесетдеветогодишњи Александар Шкрабов. Трећи руски добровољачки одред налазио се на југоисточном предграђу Сарајева, као дио Новосарајевског четничког одреда, којим је командовао војвода Славко Алексић.[50]

У јесен 1994. година, значајан дио руских добровољаца се придружио 4. извиђачко-десантном одреду Сарајевско-романијског корпуса, познатијем као „Бели вукови”. У саставу одреда добровољци су учествовали у великом броју операција у Сарајеву и његовој околини. Према списковима, „Бели вукови” су имали до 80 људи. Командант им је био Срђан Кнежевић. Након потписивања Дејтонског мировног споразума и окончања рата, многи добровољци су се вратили у Русију.[50]

Влада Републике Српске је 2013. године одлучила да постхумно одликује орденом Милоша Обилића 29 добровољаца са простора бившег Совјетског Савеза.[51]

Командовање[уреди]

Командовање у Војсци Републике Српске се заснивало на јединственом командовању у погледу употребе снага и средстава, једонстарјешинства и обавезе извршавања одлука, заповијести и наређања претпостављеног старјешине.

Врховни командант ВРС био је предсједник Републике Српске и он је командовао у складу са Уставом и законом. Командант Главног штаба је остваривао командовање ВРС у складу са овлашћењима која на њега пренесе предсједник Републике у складу са законом. Команданти јединица и установа ВРС командовање су вршили у складу са законом и актима препостављених старјешина.

Врховни команданти[уреди]

Током постојања Војске Републике Српске од 12. маја 1992. до 1. јануара 2006. године, на позицији врховог команданта смијенило се пет предсједника Републике Српске.

Ред Предсједник Републике Српске Животни вијек Мандат
Избори
Странка Напомена
1. Радован Караџић Радован Караџић
1945. 7. април 1992 (1992-04-07). — 19. јул 1996 (1996-07-19). Српска демократска странка
2. Биљана Плавшић Биљана Плавшић
1930. 19. јул 1996 (1996-07-19). — 4. новембар 1998 (1998-11-04).
1996.
Српска демократска странка
(до августа 1997.)

Српски народни савез РС
(од августа 1997.)

3. Пошаљи фотографију Никола Поплашен
1951. 4. новембар 1998 (1998-11-04). — 6. март 1999 (1999-03-06).
1998.
Српска радикална странка РС Смијењен одлуком
Високог представника у БиХ,
Карлоса Вестендорпа.
4. Мирко Шаровић Мирко Шаровић
1956. 15. март 1999 (1999-03-15). — 28. новембар 2002 (2002-11-28).
2000.
Српска демократска странка
5. Драган Чавић Драган Чавић
1958. 28. новембар 2002 (2002-11-28). — 9. новембар 2006 (2006-11-09).
2002.
Српска демократска странка

Начелници Главног штаба и Генералштаба[уреди]

На позицији начелника Главног штаба и касније Генералштаба током постојања Војске Републике Српске смијенило се шест генерала.

Ред Слика Име Чин Период службовања Напомена
1. Evstafiev-ratko-mladic-1993-w.jpg Ратко Младић генерал-пуковник 1992 (1992). — 1996 (1996). први начелник
2. Пошаљи фотографију Перо Чолић генерал-мајор 1996 (1996). — 1998 (1998).
3. Моимир Талић ВРС.jpg Момир Талић генерал-пуковник 6. март 1998 (1998-03-06). — 1999 (1999).
4. Novica Simic.jpg Новица Симић генерал-пуковник 1999 (1999). — 2002 (2002).
5. Пошаљи фотографију Цвјетко Савић генерал-потпуковник 26. март 2003 (2003-03-26). — 16. април 2004 (2004-04-16).
6. Пошаљи фотографију Новак Ђукић генерал-мајор 2004 (2004). — 3. јун 2005 (2005-06-03). посљедњи начелник

Чинови и униформа[уреди]

Према одлуци о формирању Војске од 12. маја 1992. године, Војска Српске Републике Босне и Херцеговине носи чинове и униформе Југословенске народне армије и Територијалне одбране. Основу на капама чини српска застава, а на лијевој надлактици се налази српска застава на кружној подлози и са ћириличким натписом „ВОЈСКА СРПСКЕ РЕПУБЛИКЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ”.[1]

Први Закон о Војсци од 1. јуна 1992. године одређује сљедеће чинове у Војсци Српске Републике БиХ:[52]

  1. за војнике и питомце средњих војних школа: разводник, десетар и млађи водник; за питомце школа за резервне официре: разводник, десетар, млађи водник и водник; за питомце школа за активне официре: водник, старији водник и заставник;
  2. за подофицире: водник прве класе, старији водник, старији водник прве класе, заставник и заставник прве класе;
  3. за официре:

Према посљедњем Закону о Војсци из 2004. године, Војска Републике Српске има сљедеће чинове:[53]

  1. за војнике: разводник, десетар и млађи водник;
  2. за питомце школа за резервне официре: разводник, десетар, млађи водник и водник;
  3. за питомце средњих војних школа: разводник, десетар и млађи водник;
  4. за питомце војних академија: водник, водник прве класе и старији водник;
  5. за подофицире: водник, водник прве класе, старији водник, старији водник прве класе, заставник и заставник прве класе;
  6. за официре:

Наоружање[уреди]

Војска Републике Српске је посједовала велике залихе оружја. Велики дио је наслиједила од Југословенске народне армије, када је она напустила Босну и Херцеговину. Наоружање ВРС чинили су тенкови Т-34-85 и Т-55, а посједовали су и савремене тенкове југословенске производње M-84. Борбена возила БТР и БМР била су представљена југословенским М80, М-60 и БОВ-ВП, а такође и совјетским БТР-50 и БРДМ-2.[21]

ВРС је на располагању имала моћну артиљерију. Били су наоружани вишецијевним бацачем ракета М-63 Пламен, М-77 Огањ и далекометним М-87 Оркан. Пољска артиљерија је била представљена 155-мм хаубицом М-1, 152-мм хаубицом Нора и Д-20, 130-мм топом М-46, совјетском хаубицом Д-30, у Југославији произведеном и лиценцираном хаубицом Д-30Ј, брдском хаубицом М-56 и совјетским топовима ЗИС. Међу противтенковским наоружањем налази се совјетски 100-мм топ Т-12, а такође и југословенски безтрзајни топ БсТ-82. Војска Републике Српске користила је самоходне хаубице 2С1 Гвоздика.[21]

Ваздухопловство и противваздушна одбрана Војске Републике Српске користили су наоружање насљеђено од ЈНА. Од ЈНА војска РВиПВО ВРС је добила авионе Ј-21 јастреб, Ј-22 орао, хеликоптере Газела и Ми-8. ВРС је од противавионских топова имала М53/59 Прага, БОВ-3 и M55 звани „Троцијевац”. Од преносивих ПВО система ВРС је посједовала системе Игла и Стрела-2.[21]

Војна заклетва[уреди]

Заклетва војника Војске Републике Српске 2001. године на Војном полигону Мањача

Текст војне заклетве Војске Републике Српске према Закону о војсци из 1992. године:[52]

„Ја [име и презиме] заклињем се чашћу и животом да ћу бранити сувереност, територију, независност и уставни поредак своје отаџбине и вјерно служити интересима њених народа. Тако ми бог помогао.”

Текст војне заклетве према Закону о војсци из 1996. године:[54]

„Ја [име и презиме] заклињем се чашћу и животом да ћу бранити територијални интегритет и Уставни поредак своје отаџбине Републике Српске и верно служити интересима њеног народа. Тако ми Бог помогао.”

Посљедња генерација војника ВРС заклетву је положила 2004. године,[53] а текст заклетве је према Закону о одбрани Босне и Херцеговине 2005. гласио:[2]

„Свечано се заклињем да ћу бранити суверенитет, територијални интегритет, уставни поредак и политичку независност Босне и Херцеговине и одговорно и савјесно извршавати све дужности потребне за њену одбрану.”

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 Wikisource link to Одлука о формирању Војске Српске Републике Босне и Херцеговине. Службени гласник. Викизворник. 1992. 
  2. 2,0 2,1 2,2 Закон о одбрани Босне и Херцеговине (PDF). 2005. Приступљено 26. 5. 2017. 
  3. „Обиљежен Видовдан, крсна слава Војске Републике Српске (ФОТО/ВИДЕО)”. РТРС. 26. 8. 2016. Приступљено 27. 5. 2017. 
  4. „Свечано обиљежен 12. мај – Дан Војске Републике Српске и 3. пјешадијског (Република Српска) пука”. os.mod.gov.ba. 15. 5. 2017. Приступљено 29. 5. 2017. 
  5. Становништво према националној припадности и површини насеља, Босна и Херцеговина (PDF). Савезни завод за статистику СФРЈ. 1991. Приступљено 29. 5. 2017. 
  6. Никифоров (2011). стр. 805.
  7. Тафро-Сефић, Лејла; Филиповић, Омар, ур. (2011). Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине. Сарајево: Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине. стр. 71. ISBN 978-9958-516-03-0. Приступљено 29. 5. 2017. 
  8. 8,0 8,1 Trbovich (2008). стр. 221.
  9. Cook, Bernard A., ур. (2001). Europe since 1945 : an encyclopedia (I изд.). New York: Garland Pub. стр. 140. ISBN 978-0-8153-4057-7. 
  10. Trbovich (2008). стр. 220—224.
  11. „The Referendum on Independence in Bosnia-Herzegovina: February 29 – 1 March 1992”. Commission on Security and Cooperation in Europe. 1992. стр. 19. Архивирано из оригинала на датум 26. 8. 2011. Приступљено 28. 12. 2009. 
  12. Антић, Чедомир; Кецмановић, Ненад (2016). Историја Републике Српске. стр. 432. 
  13. 13,00 13,01 13,02 13,03 13,04 13,05 13,06 13,07 13,08 13,09 13,10 13,11 13,12 13,13 Ионов, Александр Алексеевич. „Очерки военной истории конфликта в Югославии (1991-1995)”. artofwar.ru. Приступљено 27. 5. 2017. 
  14. Balkan Battlegrounds (2003). стр. 128.
  15. „Predmet Milosevic (IT-02-54) - Izjava na osnovu pravila 89 (F) - Borisav Jovic”. www.icty.org. Приступљено 25. 5. 2017. 
  16. Balkan Battlegrounds (2003). стр. 129.
  17. 17,0 17,1 Balkan Battlegrounds (2003). стр. 130.
  18. 18,0 18,1 Nation, R. Craig (2003). War in the Balkans, 1991–2002. Carlisle, Pa.: U.S. Army War College, Strategic Studies Institute. стр. 157. ISBN 978-1-58487-134-7. 
  19. 19,0 19,1 Никифоров (2011). стр. 810.
  20. Dimitrijević (2010). стр. 298.
  21. 21,0 21,1 21,2 21,3 21,4 21,5 21,6 Popović, Gostimir (17. 4. 2009). „Vojska Republike Srpske i priključenija”. Nedeljnik Vreme. Приступљено 28. 5. 2017. 
  22. Гуськова (2001). стр. 283.
  23. 23,0 23,1 Dimitrijević (2010). стр. 303.
  24. Панин, М. (27. 12. 2005). „БиГ: одна страна - одна армия”. srpska.ru (на језику: руски). Приступљено 28. 5. 2017. 
  25. Савићевић, Вања (29. 12. 2013). „Укидање војске Републике Српске и придруживање НАТО”. rs.sputniknews.com. Приступљено 28. 5. 2017. 
  26. „(IT-09-92) RATKO MLADIĆ” (PDF). 
  27. „(IT-95-5/18) RADOVAN KARADŽIĆ” (PDF). 
  28. „(IT-98-29) STANISLAV GALIĆ” (PDF). 
  29. „"SARAJEVO" (IT-98-29/1) DRAGOMIR MILOŠEVIĆ” (PDF). 
  30. „(IT-05-88/2) ZDRAVKO TOLIMIR” (PDF). 
  31. „(IT-98-33) RADISLAV KRSTIĆ” (PDF). 
  32. „“SREBRENICA” (IT-05-88) POPOVIĆ i drugi” (PDF). 
  33. Thomas & Mikulan (2006). стр. 14.
  34. „Army of Republic of Srpska - 1993”. vojska.net. Архивирано из оригинала на датум 6. 12. 2015. Приступљено 27. 5. 2017. 
  35. 35,0 35,1 35,2 35,3 35,4 Dimitrijević (2010). стр. 299.
  36. 36,0 36,1 36,2 36,3 Булатович (2013). стр. 174.
  37. 37,0 37,1 37,2 37,3 Thomas & Mikulan (2006). стр. 12.
  38. „Годишњица формирања 1. Крајишког корпуса ВРС (ВИДЕО)”. РТРС. 1. 6. 2015. Приступљено 27. 5. 2017. 
  39. 39,0 39,1 Булатович (2013). стр. 175.
  40. Боројевић & Ивић (2014). стр. 57.
  41. Боројевић & Ивић (2014). стр. 62.
  42. Боројевић & Ивић (2014). стр. 63.
  43. Боројевић, Ивић & Убовић (2016). стр. 93.
  44. Боројевић, Ивић & Убовић (2016). стр. 94.
  45. „Маховљани - РВ и ПВО Војске Српске обиљежава 25 година (ФОТО/ВИДЕО)”. РТРС. 27. 5. 2017. Приступљено 27. 5. 2017. 
  46. „Рисови са Врбаса”. Приступљено 3. 1. 2015. 
  47. 47,0 47,1 47,2 47,3 Thomas & Mikulan (2006). стр. 13.
  48. Smith, Helena (4. 1. 2003). „Greece faces shame of role in Serb massacre”. The Guardian (на језику: енглески). Приступљено 27. 5. 2017. 
  49. Думнов, Лев (21. 8. 2004). „Большая помощь маленьких отрядов”. srpska.ru (на језику: руски). Приступљено 28. 5. 2017. 
  50. 50,0 50,1 50,2 50,3 50,4 50,5 Райкович, Драган (19. 8. 2004). „Кто они:”. srpska.ru (на језику: руски). Приступљено 28. 5. 2017. 
  51. „Республика Сербская посмертно наградит русских добровольцев”. srpska.ru (на језику: руски). 3. 10. 2013. Приступљено 28. 5. 2017. 
  52. 52,0 52,1 „Закон о Војсци”. Број 7. Сарајево: Службени гласник Републике Српске. 1992. 
  53. 53,0 53,1 „Закон о Војсци”. Број 33. Бања Лука: Службени гласник Републике Српске. 2004. 
  54. „Закон о Војсци”. Број 31. Српско Сарајево: Службени гласник Републике Српске. 1996. 

Цитирана библиографија[уреди]

  • Balkan battlegrounds: A military history of the Yugoslav conflict, 1990–1995. Washington, DC: Central Intelligence Agency, Office of Russian and European Analysis. 2002. ISBN 978-0-16-066472-4. 
  • Боројевић, Данко; Ивић, Драги (2014). Војска Републике Српске: 12. мај 1992 — 31. децембар 2005. Рума: Штампа. ISBN 978-86-918217-0-8. 
  • Боројевић, Данко; Ивић, Драги; Убовић, Жељко (2016). Ваздухопловне снаге бивших република СФРЈ 1992—2015. Рума: Штампа. ISBN 978-86-86031-23-5. 
  • Булатович, Лиляна (2013). Сербский генерал Младич. Судьба защитника Отечества. Москва: ИППК «ИХТИОС». 
  • Dimitrijević, Bojan B. (2010). Modernizacija i intervencija jugoslovenske oklopne jedinice, 1945—2006 (1. изд.). Beograd: Institut za savremenu istoriju. ISBN 978-86-7403-138-4. 
  • Никифоров, К. В., ур. (2011). Югославия в XX веке: очерки политической истории. Москва: Индрик. ISBN 978-5-91674-121-6. 
  • Thomas, Nigel; Mikulan, Krunoslav (2006). The Yugoslav Wars (2). Bosnia, Kosovo and Macedonia 1992–2001. Osprey Publishing. ISBN 978-1-84176-964-6. 
  • Trbovich, Ana S. (2008). A legal geography of Yugoslavia's disintegration. Oxford: Oxford Univ Press. ISBN 978-0-19-533343-5. 

Литература[уреди]

српски
  • Боројевић, Данко; Ивић, Драги (2014). Орлови са Врбаса. Рума: Штампа. ISBN 978-86-86031-14-3. 
  • Лисица, Славко (1995). Командант по потреби. Бездан: МИГП Војводина. 
  • Milutinović, Milovan (2010). Rat je počeo riječima : Bosna i Hercegovina devedesetih ; naučna monografija o propagandnom ratu tokom sukoba u BiH devedesetih godina dvadesetog vijeka. Banja Luka: Nezavisni Univ. ISBN 978-99955-41-15-6. 
  • Radinović, Radovan (2004). Laži o sarajevskom ratištu (1. изд.). Beograd: Izdavač Svet knjige. ISBN 978-86-7396-076-0. 
руски
  • Валецкий, Олег (2006). Волки белые: сербский дневник русского добровольца. 1993—1999. Москва: Грифон. ISBN 978-5-98862-023-5. 
  • Гуськова, Е.Ю. (2001). История югославского кризиса (1990—2000). Мосвка: Русское право / Русский национальный фонд. ISBN 978-5-94191-003-8. 
  • Поликарпов, М. А. (1999). Русская сотня. Наши в Сербии. Мосвка: Эксмо. ISBN 978-5-04-003353-9. 

Спољашње везе[уреди]