Војска Републике Српске

Из Википедије, слободне енциклопедије
Војска Републике Српске
Emblem Republika Srpska Army.svg
Oznaka pripadnosti vojsci Republike Srpske.svg
III pješadijski puk (Republika Srpska) OS BiH.svg
Амблем Војске Републике Српске
Основана 12. мај 1992.
Распуштена 2006. (ушла у састав Оружаних снага БиХ)
Вођство
Генерал-пуковник Ратко Младић (1992—1996)
Председник Републике Радован Караџић (1992—1996)
Подаци о бројном стању
Обавезни војни рок 18
Број расположивих
за војну службу
, година нема
Број способних
за војну службу
, година нема
Број годишње стасалих
за војну службу

Вoјска Републике Српске (ВРС) је била оружана сила Републике Српске у периоду од 1992. до 2006. године. Војска Српске републике Босне и Херцеговине је основана 12. маја 1992. године одлуком Народне скупштине Српске Републике БиХ у Бањој Луци.[1] Постојала је од 12. маја 1992. до 1. јануара 2006. године, након чега је интегрисана у Оружане снаге БиХ, односно у Трећи пјешадијски пук „Република Српска“. Настала је упоредо са оснивањем Републике Српске, а услијед почетка грађанског рата у РБиХ (1992—1995). Крсна слава ВРС је била Видовдан.[2]

Садржај

Историјски аспекти[уреди]

DemoBIH1991.png

Босна и Херцеговина је историјска мултиетничка држава. Према попису из 1991. године, 43,7 одсто становништва су били босански Муслимани, 31,4 одсто - Срби, 17,3 одсто -. Хрвати и 5,5 одсто изјаснило се као Југословени. Већина Југословени су били Срби или дјеца из мјешовитих бракова. Године 1991., 27% бракова су били мјешовити[3].

Као резултат првих вишестраначких избора, одржаних у новембру 1990. године, највише гласова су освојиле три највеће националне странке, Странка демократске акције, Српска демократска странка и Хрватски демократска заједница. Странке су поделиле власт по етничким линијама, те је предсједник Републике постао босански Муслиман Алија Изетбеговић, предсједник Скупштине - Србин Момчило Крајишник, а премијер - Хрват Јуре Пеливан. 15. октобра 1991. Скупштина Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине у Сарајеву усвојила је простом већином "Меморандум о суверенитету Босне и Херцеговине". Српски посланици нису прихватали референдум, тврдећи да питања у вези са измјенама устава морају бити подржана двотрећинском већином чланова парламента. Упркос противљењу српског народа, "Меморандум" је одобрен, што је довело до бојкота парламента од стране босанских Срба. Не марећи за бојкот, парламент је почео да усваја законску регулативу, па је тако 25. јануара 1992. расписан референдум о независности, заказан за 29. фебруар и 1. март[4].

29. фебруара - 1. марта, 1992. у Босни и Херцеговини одржан је референдум о независности. Одзив на референдуму је био 63,4%, од чега је 99,7% бирача гласало за независност. Независност Републике је потврђена 5. марта, 1992. од стране републичке скупштине. Међутим, Срби, који су сачињавали трећину становништва БиХ, бојкотовали су референдум и прогласили непослушност новој националној влади БиХ, почев од 10. априла формирајући своју владу у сарајевском хотелу ”Холидеј Ин”.

Настанак оружаних снага[уреди]

Током формирања војске Срба у Босни и Херцеговини, значајну помоћ је пружило југословенско политичко и војно руководство. Члан Председништва СФРЈ из Србије Борисав Јовић у свом дневнику 4. децембра, 1991. оставио је поруку о Србима у БиХ:

»Када Босна и Херцеговина буде призната на међународном нивоу, ЈНА ће постати страна војска на њеној територији, и биће приморана да је напусти што прије. У овој ситуацији, српска популација би остала без одбране ... Слоба (Слободан Милошевић) мисли да повуче све грађане Србије и Црне Горе, који служе у ЈНА на територији БиХ, а сви Босанци из ЈНА ван земље да се премјесте у Босну. Тада ће руководство босанских Срба бити у стању да преузме под своју команду српски део ЈНА у Босни.«

Крајем 1991. у атмосфери високе тајности почиње превођење у Босну и Херцеговину српских официра који су тамо рођени. 25. децембар ову тајну наредба је потписао федерални министар одбране Вељко Кадијевић. Борисав Јовић је написао:

»Ми о томе разговарамо са Милошевићем. Никоме другом не говоримо. Ми смо дали наредбу Генералштабу да пребаци све који су дошли из Босне, у Босну, и оне које долазе из Србије и Црне Горе, у Србију и Црну Гору ... У време признавања независности Босне у њој је било 90 000 војника ЈНА, од којих, мислим да су 85% били босански Срби.«

3. јануара, 1992. Југословенска народна армија је реорганизована. Њене јединице на територији Босне и Херцеговине постале су дио 2. војне области, са сједиштем у Сарајеву, под командом генерал-пуковника Милутина Кукањца. Дио територије Херцеговине ушао је у зону одговорности 4. војне области, под командом пуковника генерала Павла Стругара. Заједно са ученицима и наставницима бројних војних школа у БиХ, број војника ЈНА у земљи износио је 110.000 људи. Снаге ЈНА у Босни су биле наоружане са са око 500 тенкова, оклопних транспортера и борбених возила пјешадије, око 550 артиљеријског наоружања калибра 100 мм и већег калибра, 48 вишеструке лансире ракета и 350 минобацача калибра 120 мм. Ваздушне снаге су оставиле у Босни 120 борбених авиона и ловаца-бомбардера, 40 хеликоптера и 30 транспортера.

Поред јединица ЈНА, Срби у Босни и Херцеговини били су војно организовани и у овкиру јединица Територијалне одбране. Наиме, Српска демократска странка преузима у јесен 1991. године и пролеће 1992. године, власт у низу општина у Босни и Херцеговини. По преузимању власт, основани су кризни штабови који ће уочи избијања рата преузети контролу над општинским јединицама Територијалне одбране. Тако, у прољеће 1992. године, настале су двије групе територијалне одбране у Босни и Херцеговини: једна српска - у општинама у којима су Срби били већина, а друга је била под контролом муслиманско-хрватске владе. До средине априла 1992. године, бројчано стање Територијалне одбране и добровољачких јединица Срба у Босни и Херцеговини било је око 60 000 људи. Састав група кретао се од 300 бораца у Босанској Крупи, до 4200 у заједничких снага општина Соколац и Олово. Свака јединица је била под командом Кризног штаба, на челу са предсједником општинског одбора Српске демократске странке.

Због избијања рата и притска Међународне заједнице на јединице ЈНА да се повуку из Босне, руководство босанских Срба одлучило је да формира своју војску. Између осталог, Радован Караџић је у вријеме када је формирана ВРС изјавио:

»У првих 45 дана, када нисмо имали војску, ни јединствене команде војске и полиције, ми смо доживјели хаос. Сви су мрзили све, сви су се борили против свих. То је био наставак Другог свјетског рата, људи су се сјетили да се десило ово или оно у породици, а други су се плашили да ће се то десити опет и рекли хајде да их убијемо прије него што они нас убију. Народ није заборавио ко им је убио очеве, дједове, мајке. Ко се плашио освете, почео је први.«

5. марта, 1992. Босна и Херцеговина је прогласила независност. Њено руководство је одбило да призна српску владу. На међународно признатој територији Републике БиХ, сукоби су прерасли у борбе. На територију Босне и Херцеговине су ушле јединице регуларне хрватске војске и напале јединице југословенске војске и снаге Срба у Босни и Херцеговини. Лидер босанских Муслимана Алија Изетбеговић је наредио општи напад на касарну ЈНА. 27. априла Предсједништво БиХ, окупило се у непотпуном саставу, са захтјевом да југословенска армија положи оружје и напусти територију Босне и Херцеговине. 2. маја, 1992. муслиманске снаге су опколиле касарне ЈНА у Сарајеву и извели серију напада на њих. У мају 1992. године, у старту ескалације борбе у Босни и Херцеговини, Југословенска народна армија је почела да напушта Босну и Херцеговину. До тада су у касарнама били искључиво војници и официри из Србије и Црне Горе. Они који су рођени у БиХ, а служили су у другим републикама, полако су враћани назад и интегрисани у Војску Републике Српске.

Младић и Толимир стижу на мировне преговоре УН на Бутмиру, јун 1993.

Руководство Југославије је одлучило да подржи Србе у Босни и Херцеговини и помогне у формирању војске. У то вријеме се одвијало повлачења официра и војника ЈНА поријеклом из Босне и Херцеговине, и њихово приступање Оружаним снагама Републике Српске. Такође, новој војсци је остављено тешко наоружање, тенкови, авиони и друго. 12. маја Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини одлучила је да оснује оружане снаге. На чело војске је именован генерал Ратко Младић, који је до тада командовао 9. корпусом ЈНА у Книну, и који је активно учествовао у борбама у Српској Крајини.

Када су избила непријатељства у БиХ, Босанске Србе је у почетку подржавала ЈНА. ЈНА је 8. маја преименована у Војску Југославије и повукла је 14.000 војника из БиХ, а преосталих 80.000 војника је образовало Војску Републику Српске.[5] Војска Српске републике Босне и Херцеговине је основана 12. маја 1992. године одлуком Народне скупштине Српске Републике БиХ у Бањој Луци.[1] Штаб бившег Бањалучког корпуса ЈНА је преименовао у Штаб ВРС. Сједиште штаба је било у Палама. Снаге ВРС су биле организоване у шест корпуса: Први крајишки (Бања Лука), Други крајишки (Дрвар), Источнобосански (Бијељина), Сарајевско-романијски (Пале), Дрински (Власеница) и Херцеговачки (Билећа).[5] Ову војску сачињавали су углавном Срби. Војска је имала задатак да очува Републику Српску и заштити српски народ од његових непријатеља: Армије Републике Босне и Херцеговине (де факто војске муслиманског народа), Хрватског вијећа одбране, војске Републике Хрватске и НАТО-а. Војска Републике Српске није имала скоро никакву подршку свијета сем појединих добровољаца (углавном из Грчке и Русије) и једно вријеме СР Југославије.

Војска Републике Српске током рата[уреди]

Ознака припадности Војске Републике Српске

Године 1992. након повлачења Југословенске армије из БиХ, главни циљ војске Срба у Босни и Херцеговини је био преузимање контроле над територијама са већинским српским становништвом и областима које су проглашене Републиком Српском.

У прољеће 1992. године избили су нереди у Сарајеву, који су касније прерасли у ратно стање. ВРС и добровољачке јединице, које су се налазили на периферији града Сарајева, као и у самом урбаном дијелу града, држали су под опсадом главни град Босне и Херцеговине до Дејтонског споразума. Опсада Сарајева је оставила негативан утисак о Србима у БиХ и њиховој војсци. У западној Босни, Срби преузимају контролу над Приједором, Босанском Крупом, Санским Мостом и Кључем. У Посавини за непријатеља имају како муслиманске јединице, тако и новоформиране јединице Хрвата у БиХ, као и јединице регуларне хрватске војске. Здружене хрватско-муслиманске снаге успеваја да у пролеће 1992. године прекину такозвани "Коридор живота" - уски појас територије на подручју Брчког, који је повезивао Српску Крајину и западне дијелове РС са својим источном дијеловима и Савезном Републиком Југославијом. Као резултат, ВРС је започела операцију под називом "Коридор 92" у којој је уништила велики део хрватских снага, док је "Коридор" након операције остао под српском контролом све вријеме рата. Још једна велика побједа за Србе је операција "Врбас-92", током које је ВРС успјела да ослободи Јајце и околину, као и двије важне хидроелектране на Врбасу. У источној Босни и Подрињу ВРС је велики проблем имала са муслиманима из Бијељине, Зворника, Вишеграда, Фоче и других градова. Међутим, Срби нису могли да стекну упориште у Сребреници, која је функционисала као муслиманска енклава. У источној Херцеговини у љето 1992. босански Хрвати и Хрватска војска спровели су велику офанзиву, као резултат претходне у којој су српске снаге дошле до Мостара. У децембру 1992. године, због појачане активности у муслиманским енклавама у Подрињу, ВРС формира Дрински корпус.

Почетком 1993. године, ВРС одбацује покушаје Муслимана и Хрвата да пресјеку "Коридор". Истовремено се разбуктава рата између Муслимана и босанских Хрвата. У мају и јулу, Срби покрећу неколико операција на проширењу Коридора. У зиму 1993. Срби одбијају нападе Муслимана из Сребренице, који у току својих рација уништавају неколико српских села. Након одбијања напада сребреничких муслимана, ВРС, уз подршку Војске Југославије, слама сваки отпор подрињских Муслимана . У овој ситуацији УН је интервенисао, и прогласио Сребреницу за сигурносну зону. Такође, у прољеће Срби покрећу офанзиву у околини Вишеграда, стављајући под контролу велике и значајне територије. У јулу 1993. године, ВРС је покренула операцију "Лукавац-93", што је резултирало ослобађањем Трнова и неколико других насеља, а Сарајево је стављено у потпуно окружење. У западној Босни, Србима се прикључује Фикрет Абдић, утицајни муслимански политичар, који се побунио против власти у Сарајеву. Његова војска, ослањајући се на подршку Војске Српске Крајине и Восјке Републике Српске, водила је борбе против корпуса АРБиХ до краја рата.

Језгро Војске Републике Српске су у овим биткама чинили обични људи, које је ратни вихор отргао од мирног живота. Тако је амерички публициста, Арнолд Шерман, 1993. године забележио:

»Мушкарци су подијелили вријеме између обичног живота и војних задатака. Ако је потребно, они се одмах појављују са оружјем, где је постојала опасност. Они знају ко може ићи кући и ко ће остати на борбеним положајима када почетна опасност спласне. У цивилном животу су обичне комшије и пријатељи у рату - ратни другови. Ово је војска грађана који не требају ињекције патриотизма. Они се буквално боре за своје домове, њихову имовину, њихове породице,као и за своје животе.«

Опрема бораца ВРС

Јесени 1993. године, Главни штаб ВРС је започео низ нападних операција под називом "Дрина-93", које су обухватале подручја Озрена и Тузла, као и Бихаћа. Српска офанзива почела је у новембру 1993. године, а завршила крајем фебруара 1994. године, са скромним резултатима. Истовремено, под притиском УН и НАТО, ВРС је изнијела тешко наоружање из Сарајева. Крајем марта, Срби покрећу велику офанзиву против муслиманске војске у енклави Горажде. Мада је операција завршена војним успехом, снаге НАТО отпочињу ваздушне нападе на положаје ВРС. Под притиском НАТО савеза Срби су били приморани да зауставе операцију. 1994. година је за војску босанских Срба била година одбрамбених битака широм фронта. У јесен 1994. године услиједио је пад Купреса и опширни српски противнапад у бихаћком џепу. У пролеће 1994. године, под притиском Америке, Хрвати и Муслимани потписују примирје и оснивају заједничке снаге за борбу против Срба. Истовремено, након одбијања Венс-Овеновог плана за БиХ 1994, СР Југославија је ускратила помоћ Републици Српској у замјену за ублажавање санкција ОУН-а.

Године 1995. велике војне операције у Босни и Херцеговини почеле су у прољеће. Упркос сталним нападима муслиманских снага, Срби су успешно осујетили покушаје заузимања Влашића, Мајевице и подручју Калиновика. У љето 1995. године ВРС слама велики покушај муслиманских снага да деблокирају Сарајево, наносећи тешке губитке 1. корпусу муслиманске војске. У јулу, Срби су ослободили Сребреницу и Жепа. Према Хашком трибуналу, након овога је услиједио масакр муслиманских заробљеника. Ова операција и догађаји који су услиједили изазвала је огромну штету угледу ВРС. Такође у јулу, Срби покрећу велику офанзиву на Бихаћ. Међутим, босански Хрвати и редовна војска Хрватске, заузврат, извршили су напад на Гламоч и Босанско Грахово. Након што су ова два града пала, ВРС је била приморана да обустави напад на Бихаћ. Изолована и нападана са свих страна и из ваздуха, ВРС је средином 1995. доведена у веома тешку позицију што је у крајњем условило пристанак српских преговарача на тешке, и неопходне, уступке при склапању Дејтонског споразума крајем те године. Од августа до октобра 1995. године Срби су били у дефанзиви дуж цијеле линије фронта. Као резултат заједничке муслиманско-хрватске офанзиве и масивних ваздушних напада НАТО-а авиона, Република Српска губи велике територије у западној Босни, и на Озрену. Крајем октобра, завршене су и последње битке рата у Босни и Херцеговини.

Најзначајније операције[уреди]

Рат у Босни и Херцеговини
1992.
Сијековац - Зворник - Купрес - Купрес - Брадина - Сарајево - Добровољачка - Тузла - Приједор - Фоча - Липанске Зоре - Дервента - Коридор - Вишеград - Врбас - Горажде - Трново - Митровданска офанзива
1993.
Кравица - Лукавац - Садејство - Церска - Ахмићи - Неретва - Дрина - Муслиманско-хрватски сукоб
1994.
Маркале - Звезда - Тигар-слобода - Бреза - Јесен - Грмеч - Штит
1995.
Капија - Пламен - Покушај деблокаде Сарајева - Криваја - Ступчаница - Сребреница - Лето - Олуја - Маркале - Намерна сила - Маестрал - Мркоњић Град - Уна - Сана - Ураган - Јужни потез - Вагањ

Најзначајније одбрамбене операције[уреди]

Друге операције Војске Републике Српске[уреди]

Ратна организација ВРС[уреди]

Зоне одговорности корпуса Војске Републике Српске

Председник Републике Српске

Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана Војске Републике Српске[уреди]

Ознака припадности Ратном ваздухопловству и ПВО Војске Републике Српске

Ваздухопловство РС је добило аеронаутику из Југословенске народне армије, и активно су га користили током рата. ОД ЈНА Срби су добили 22 Ј-21 Јастреб 12 Ј-22 Орао, 27 хеликоптера газела, 14 Ми-8, као и системе ПВО. Званично, ваздухопловство и ПВО Републике Српске је формирано 27. маја 1992. године. На овај дан, они спроводе 16 летова, и нападају хрватске позиције у Посавини. После повлачења савезних трупа из Босне, ВРС почиње да формира нове погоне у авијацији. Борбене јединице су биле стациониране на аеродрому Маховљани код Бања Луке. Командант Ваздухопловства је био генерал Живомир Нинковића. Током борби погинуло је 79 војника и старјешина Ваздухопловства и противваздухопловне одбране. У 2006. години, као и комплетна оружана снага РС, ваздухопловство је расформирано и придружено ваздухопловству Босне и Херцеговине.

Бригаде ВРС[уреди]

Бригаде Војске Републике Српске

Бројност Матична

jединица

Зборно

подручје

Борбено

подручје

Прва требавска лака пјешадијска бригада
Игманска бригада
Илиџанска бригада
Илијашка пјешадијска бригада
31. брдско јуришна бригада
Прва оклопна бригада
27. моторизована бригада
43. приједорска моторизована бригада
Пета козарска лака пешадијска бригада
22. Кнежевска лака пешадијска бригада
Шеста санска лака пешадијска бригада
11. дубичка пешадијска бригада
11. мркоњићка лака пешадијска бригада
1. бањалучка лака пешадијска бригада
2. бањалучка лака пешадијска бригада
3. бањалучка лака пешадијска бригада
4. бањалучка лака пешадијска бригада
1. челиначка лака пешадијска бригада
1. лакташка лака пешадијска бригада
1. србачка лака пешадијска бригада
1. шиповачка лака пешадијска бригада
19. доњевакуфска лака пешадијска бригада
1. градишка лака пешадијска бригада
1. новиградска лака пешадијска бригада
1. прњаворска лака пешадијска бригада
1. Имљанска лака пешадијска бригада
2. крајишка лака пешадијска бригада
1. озренска лака пешадијска бригада — Петрово Село
2. озренска лака пешадијска бригада — Тумаре
3. озренска лака пешадијска бригада — Јабланица
4. озренска лака пешадијска бригада — Возућа
1. требишка лака пешадијска бригада
1. осињска лака пешадијска бригада
1. крњинска лака пешадијска бригада
1. вучјачка лака пешадијска бригада
1. теслићка лака пешадијска бригада
1. добојска лака пешадијска бригада
89. ракетна бригада
15. Бихаћка пјешадијска бригада
7. купрешка моторизована бригада
17. Кључка лака пјешадијска бригада
5. Гламочка лака пјешадијска бригада
1. власеничка лака пешадијска бригада
1. подрињска лака пешадијска бригада
5. подрињска лака пешадијска бригада
15. херцеговачка пјешадијска бригада — Билећа
2. лака херцеговачка бригада — Борци
8. моторизована херцеговачка бригада — Невесиње
18. херцеговачка лака пјешадијска бригада — Гацко
Прва моторизована бригада — Требиње
11. Пешадијска бригада — Фоча
14. Лака пјешадијска бригада — Чајниче
Прва мајевичка бригада Војске Републике Српске
2. мајевичка бригада
3. мајевичка бригада
1. семберска бригада
2. семберска бригада
3. семберска бригада
Гарда Пантери
Прва посавска бригада Војске Републике Српске[6]
Друга посавска бригада Војске Републике Српске
1. Которварошка лака пешадијска бригада
Прва бирчанска лака пјешадијска бригада[7]
Милићка лака пешадијска бригада
Братуначка лака пешадијска бригада
Зворничка пјешадијска бригада
2. Романијска моторизована бригада
1. Сарајевска механизована бригада
2. Сарајевска лака пјешадијска бригада (Војковићи)
3. Сарајевска пјешадијска бригада
4. Сарајевска лака пјешадијска бригада
1. Романијска пјешадијска бригада
3. Посавска лака пјешадијска бригада
1. Дрварска лака пјешадијска бригада
3. Петровачка лака пјешадијска бригада
9. Граховска лака пјешадијска бригада
11. Крупска лака пјешадијска бригада

Јединице Главног штаба ВРС[уреди]

  • Команда ГШ ВРС,
  • Центар за усавршавање Рајко Балаћ,
  • Центар за информативно – пропагандно дјеловање,
  • 65. заштитни моторизовани пук,
  • 67. Пук везе,
  • 40. инжињерисјки пук,
  • 1. гардијска моторизована бригада ГШ ВРС,
  • 89. Ракетно-Артиљеријска бригада,
  • 1. Српска мјешовита бригада(привремени састав),
  • 1. Студентска бригада (привремени састав),
  • 2. Српска мјешовита бригада (привремени састав),
  • 3. Српска мјешовита бригада (привремени састав),
  • 14. Српска бригада (привремени састав),
  • 10. Диверзантски одред,
  • 410. Обавјештајни центар,
  • 14. Позадинска база,
  • 27. Позадинска база,
  • 30. Позадинска база,
  • 35. Позадинска база
  • 63. Аутомобилски батаљон,
  • Војна болница ГШ ВРС,
  • Војно медицински центар,
  • Ваздухопловни завод ОРАО,
  • Ремонтни завод КОСМОС,
  • Позадинска чета касарне ВРБАС

Јединице ВРС[уреди]

Министри одбране Републике Српске[уреди]

Начелници Генералштаба ВРС[уреди]

Начелници Главног штаба (Генералштаба) Војске Републике Српске:

Генерали ВРС[уреди]

Војска Републике Српске је имала укупно 69 генерала, од чега 4 генерал-пуковника, 24. генерал-потпуковника, и 41 генерал-мајора.

Генерал-пуковници ВРС[уреди]

Војска Републике Српске је имала четири генерал-пуковника:

Генерал-потпуковници ВРС[уреди]

Генерал-мајори ВРС[уреди]

Војска Републике Српске је имала 44 генерал-мајора.

Чинови Војске Републике Српске[уреди]

По свом оснивању 1992. године, Војска Републике Српске наставља да користи чинове Југословенске народне армије који су кориштени у СФРЈ уз додавање грба Републике Српске. На подофицирским чиновима ознаке остају исте, док на официрсик чиновима звијезду на еполетама замјењује војни крст.

  • Подофицири
  1. Разводник
  2. Десетар
  3. Млађи водник
  4. Водник
  5. Водник прве класе
  6. Старији водник
  7. Старији водник прве класе
  8. Заставник
  9. Заставник прве класе
  • Официри
  1. Потпоручник
  2. Поручник
  3. Капетан
  4. Капетан прве класе
  5. Мајор
  6. Потпуковник
  7. Пуковник
  8. Генерал-мајор
  9. Генерал-потпуковник
  10. Генерал-пуковник

Војска Републике Српске у посљератном времену[уреди]

Грб Војске Републике Српске у посљератном периоду

Дејтонским мировним споразумум и Уставом БиХ и Уставом Републике Српске, ВРС је наставила да постоји и у посљератном периоду као војна силе Републике Српске. Истовремено је након рата у Босни и Херцеговини у Војсци Републике Српске почела постепена реформа. Са око 180.000 војника и официра у неколико година, број особља је смањен на 20.000 људи. Паралелно, дошло је до промјене у броју корпуса, са ратних шест, смањено је на четири и на крају на три. Главни штаб је преименован у Генералштаб и преселио се у Бијељину. Почетком 2000. година број војника у Војсци РС је био 10.000, а посље укидања обавезног служења војног рока смањен је на 7.000 војника. Прије него што је постала дио Оружаних снага БиХ, ВРС је бројала 3.981 војника и официра.

Заклетва војника РС 2001. године на Војном полигону Мањача

Чак и након реформе и смањења бројног стања, Војска Републике Српске има значајне резерве оружја. Године 1999. имала је 73 тенка М-84 и 204 Т-55. Што се тиче других оклопних возила имала је 18 БМП М-80, 84 БТР М-60, 5 ПТ-76, 19 БТР-50, 23 БОВ-ВП. Артиљерија се састојала од 1.522 јединица, укључујући 95 ракетним бацачима и 720 самоходних пољских топова и противтенковских топова, бестрзајног оружја и 146 минобацача. У ваздухопловству је постојало 22 авиона и 7б борбених хеликоптера. Према Дејтонском споразуму о ВРС, она је имала право само на 137 тенкова, 113 оклопних транспортера и борбених возила пјешадије и 500 комада артиљеријских оружја.

Посље рата, Хашки трибунал је оптужио неколико високих званичника ВРС за ратне злочине. Неки од њих су ухапшени у БиХ, Србији, као и у другим земљама. Радован Караџић и Ратко Младић су тренутно у Хагу, гдје се против њих води судски процес. Хашки трибунал је осудио укупно 53 српска војна команданта из редова ВРС.

Војска Републике Српске у оквиру Оружаних снага Босне и Херцеговине[уреди]

Грб Трећег пјешадијског пука (Република Српска), оружаних снага Босне и Херцеговине

У августу 2005. године, Народна скупштина Српске пристала је на формирање јединственог плана за оружане снаге, као и на формирање Министарства одбране Босне и Херцеговине као дио широког спектра реформи у одбрани земље. У децембру 2005. године у Сарајеву под покровитељством међународне администрације у БиХ почели су трилатерални разговори о промјени устава земље кроз јачање улоге и овлашћења од структура јединствених међуетничких снага, односно, у ствари, о укидању Дејтонског споразума. Драган Чавић предсједник Српске, коментаришући одлуку о укидању Министарства одбране РС, рекао је да је „болно, али и даље доприносимо будућности“.

Од 1. јануара 2006. године, Војска Републике Српске је ушла у састав Оружаних снага БиХ као њихов Трећи пјешадијски пук „Република Српска“. Сходно томе, укинути су и Генералштаб Војске Републике Српске, као и Министарство одбране Републике Српске. Вијест о интеграцији Војске Републике Српске у Оружане снаге БиХ је изазвала бурне реакције јавности како у Србији тако и у Српској и масовне протесте на које је изашло неколико десетина хиљада људи.

Након укључивања Војске РС у Оружане снаге Босне и Херцеговине сва војна складишта, стављена су под заједничку контролу ОС БиХ и Мировних снага. Дио војне опреме уништен је као „вишак наоружања“, док је један дио пребачен преко бројних приватних компанија, а затим је продан другим земљама.

Заклетва припадника Војске Републике Српске[уреди]

Заклињем се чашћу и животом да ћу бранити сувереност, територију, независност и уставни поредак своје отаџбине, Републике Српске, и вјерно служити интересима њених народа, тако ми Бог помогао. Посљедња генерација војника ВРС заклетву је положила 2005. године, а текст те заклетве гласио је: Свечано се заклињем да ћу бранити суверенитет, територијални интегритет, уставни поредак и политичку независност Босне и Херцеговине, с тим да су сви регрути, у знак протеста умјесто Босне и Херцеговине у глас изговорили Републике Српске

Наоружање[уреди]

Оклопна борбена возила[уреди]

Артиљерија[уреди]

  • Самоходна хаубица 122 mm 2С1 Гвоздика - 24
  • Самоходни топ 76 mm M-18 - 7
  • Самоходни топ 90 mm M-36 - 7
  • Хаубица 155 mm M-1 - 1
  • Топ-хаубица 152 mm М-84 Нора-А - 3
  • Топ-хаубица 152 mm Д-20 - 9
  • Хаубица 122 mm Д-30 - 150
  • Хаубица 105 mm М-56 - 74
  • Против-тенковски топ 100 mm Т-12 - 128
  • Топ 76 mm ЗиС-3 - 211
  • Бестрзајни топ 82 mm М-60 - 561
  • Минобацач 160 mm - 1
  • Минобацач 120 mm М-75 - 78
  • Минобацач 120 mm М-74 - 9
  • Минобацач 120 mm М-79 - 39
  • Минобацач 120 mm М-52 - 17
  • Минобацач 82 mm М-69 - 8
  • Ракета Р-65 Луна-М - 8
  • Самоходни вишецевни лансер ракета 262 mm М-87 Оркан - 1
  • Самоходни вишецевни лансер ракета 128 mm М-77 Огањ - 20
  • Самоходни вишецевни лансер ракета 122 mm БМ-21 Град - 1
  • Вишецевни бацач ракета 128 mm М-63 Пламен - 49
  • Лаки ракетни лансер 128 mm М-71 Партизан - 16

Противваздушна одбрана[уреди]

  • Против-авионски топ 20 mm М-55
  • Против-авионски топ 40 mm Л/70 Бофорс
  • Самоходни против-авионски топ 3/20 mm БОВ М-86 - 23
  • Самоходни против-авионски топ 2/30 mm М53/59 Прага
  • Самоходни против-авионски топ 2/57 mm ЗСУ-57-2
  • Лаки преносиви ракетни систем ПВО Стрела-2М
  • Лаки преносиви ракетни систем ПВО Игла
  • Самоходни ракетни систем ПВО Стрела-1М
  • Самоходни ракетни систем ПВО Стрела-10 - 3
  • Самоходни ракетни систем ПВО Стрела-10M2J - 1
  • Самоходни ракетни систем ПВО Куб-М
  • Ракетни систем ПВО С-75 Дивна

Ваздухоплови[уреди]

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

српски
  • Боројевић Д., Ивић Д. Орлови са Врбаса. — Рума: Штампа, 2014.
  • Dimitrijević B. Modernizacija i intervencija: jugoslovenske oklopne jedinice. — Beograd: Institut za savremenu istoriju, 2010. — 406 p. — 400 экз. — ISBN 978-86-7403-138-4.
  • Лисица Славко Командант по потреби. — Сомбор: Војводина, 1995.
  • Milutinović M. Rat je poćeo rijećima. — Banja Luka: Grafid, 2010. — 495 p. — 1000 экз. — ISBN 978-99955-41-15-6.
  • Пандуревић, Винко (2012). Срби у Босни и Херцеговини. Београд: ИГАМ. 
  • Radinović R. Laži o sarajevskom ratištu. — Beograd: Svet knjige, 2004. — 261 p. — 1000 экз. — ISBN 86-7396-076-2.
руски
  • Булатович Лиляна. Сербский генерал Младич. Судьба защитника Отечества. — Москва: ИППК «ИХТИОС», 2013. — 556 с. — ISBN 978-5-8402-0348-3.
  • Валецкий О. В. Волки белые. — М.: Грифон М, 2006. — 288 с. — ISBN 5-98862-023-X.
  • Гуськова Е.Ю. История югославского кризиса (1990-2000). — М.: Русское право/Русский Национальный Фонд, 2001. — 720 с. — ISBN 5941910037.
  • Поликарпов М. А. Русская сотня. Наши в Сербии. — М.: Эксмо, 1999. — ISBN 5-04-003353-2.
  • Югославия в XX веке: очерки политической истории / К. В. Никифоров (отв. ред.), А. И. Филимонова, А. Л. Шемякин и др. — М.: Индрик, 2011. — 888 с. — ISBN 9785916741216.
енглезски
  • R. Craig Nation. War in the Balkans 1991-2002. — U.S. Army War College, 2003. — 388 p. — ISBN 1-58487-134-2.
  • David C. Isby Balkan Battlegrounds: A Military History of the Yugoslav Conflict, 1990-1995. — Washington: Diane Publishing Company, 2003. — Vol. 1. — 501 p. — ISBN 978-0-7567-2930-1.
  • Dr N Thomas & K Mikulan The Yugoslav Wars (2). Bosnia, Kosovo and Macedonia 1992—2001. — Osprey publishing, 2006. — ISBN 1-84176-964-9.

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :