Пређи на садржај

Сорбона

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Универзитет у Паризу)
Универзитет Париза
фр. Université de Paris
Мапа
лат. Universitas magistrorum et scholarium Parisiensis
МотоHic et ubique terrarum (латински)
ТипКорпоративни затим јавни универзит
ОснивањеОснован: око 1150
Потиснут: 1793
Факултети поново успостављени : 1806
Универзитет поново успостављен: 1896
Подељен: 1970
ЛокацијаПариз, Француска
КампусУрбани
Веб-сајтwww.ac-paris.fr

Сорбона (фр. Université de Paris, Sorbonne) је универзитет у Паризу који је 1150. године основао Робер де Сорбон. Прво је подигао зграду са црквом, да би олакшао теолошке студије сиромашним студентима. Званичну повељу универзитету издао је краљ Филип II 1200. године, а признање од папе Инокентија III дошло је 1215. Сматра се другим најстаријим универзитетом у Европи.[1]

Од 1150. до 1970. званично име универзитета је било Универзитет у Паризу (Université de Paris).

Године 1970. дошло је до реорганизације универзитета и груписања факултета у 13 универзитета.[2] Факултети хуманистичких наука формирали су универзитете "Сорбон Нувел" (Université Sorbonne-Nouvelle)[3] и "Париз-Сорбон" (Université Paris-Sorbonne),[4] право је интегрисано у Универзитет Пантеон-Асас (Université Panthéon-Assas),[5] природне науке у универзитете "Париз-Декарт" (Université Paris-Descartes)[3] и "Пјер и Марија Кири" (Université Pierre-et-Marie-Curie),[6] док је "Париз Дидро" (Université Paris Diderot)[2] био мултидисциплинарног типа.

Године 2017. универзитети Париз IV ("Париз-Сорбон") и Париз VI ("Универзитет Пјер и Марија Кири") ујединили су се у Универзитет Сорбона (Sorbonne Université),[7] а 2019. Париз V ("Париз-Декарт") и VII ("Париз Дидро") формирају нови Универзитет у Паризу (Université de Paris),[8] чиме је број универзитета насљедника оригиналног универзитета спао на 11.

Од свих старих зграда Сорбоне остала је једино црква.

Париски универзитет данас

Историја

[уреди | уреди извор]

Године 1150, будући универзитет у Паризу био је студентско-наставна корпорација која је деловала као анекс катедралне школе Нотр Дам. Најранија историјска референца на то налази се у осврту Метјуа Париса на студије његовог учитеља (опата из Сент Албанса) и његовог прихватања у „заједништво изабраних мајстора“ око 1170. године,[9] и познато је да је Лотарио деј Конти ди Сегни, будући папа Иноћентије III, тамо завршио студије 1182. године у својој 21. години.

Корпорација је формално призната као „Universitas“ у едикту краља Филипа-Августа из 1200. године: у њој је, између осталих смештаја додељених будућим студентима, дозволио корпорацији да ради по црквеном закону којим ће управљати старешине школе у катедрали Нотр Дам и уверио све оне који тамо заврше курсеве да ће им бити додељене дипломе.[10]

Универзитет је имао четири факултета: уметнички, медицински, правни и теолошки. Факултет уметности био је најнижи по рангу, али и највећи, јер су студенти на њему морали да дипломирају да би били примљени на један од виших факултета. Ученици су били подељени у четири нације према језику или регионалном пореклу: Француска, Нормандија, Пикардија и Енглеска. Последња је постала позната као Алеманска (немачка) нација. Регрутација за сваку нацију била је шира него што би имена могла да имплицирају: енглеско-немачка нација укључивала је студенте из Скандинавије и источне Европе.

Факултетски и национални систем Универзитета у Паризу (заједно са Универзитетом у Болоњи) постао је модел за све касније средњовековне универзитете. Под управом цркве, студенти су носили одоре и бријали врхове главе у тонзури, да би означили да су под заштитом цркве. Ученици су следили правила и законе цркве и нису били подложни краљевим законима или судовима. Ово је представљало проблеме за град Париз, јер су студенти дивљали, а његов званичник је морао да се жали црквеним судовима за правду. Ученици су често били веома млади, у школу су улазили са 13 или 14 година и остајали од шест до 12 година.

Истакнути студенти

[уреди | уреди извор]

Истакнути студенти овог универзитета су: Дунс Скот, Марија Кири, Пјер Кири, Жак Дерида, Ибрахим Ругова, Пол Пот, Андре Бретон, Симон де Бовоар, Марина Цветајева, Анри Поенкаре, Ирена Жолио-Кири, Александар Аљехин и Жан Мишел Атлан.

Овде су студирали или одбранили своје докторате и Михаило Петровић Алас, Милан Недељковић, Вељко Влаховић, Власта Петковић, Радомир Лукић, Оскар Давичо, Станислав Винавер, Филип Христић, Милутин Ђуришић, Сретен Жујовић, Ранко Радовић, Јован Ристић, Војислав Вељковић, Јеврем Грујић, Милован Јанковић, Љубо Илић, Коча Поповић, Бора Глишић и Олга Луковић-Пјановић.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Haskins 1923
  2. ^ а б Décret du 23 décembre 1970 portant érection d'universités et instituts nationaux polytechniques en établissements publics à caractère scientifique et culturel, Приступљено 2021-10-26 
  3. ^ а б „Histoire de la Sorbonne - Chancellerie Universités Paris”. La Chancellerie des Universités de Paris. Приступљено 2021-10-26. 
  4. ^ „L'Université - Site officiel de l'Université Paris-Sorbonne”. 2015-04-06. Архивирано из оригинала 06. 04. 2015. г. Приступљено 2021-10-26. 
  5. ^ „Histoire”. Université Paris 2 Panthéon-Assas (на језику: француски). Приступљено 2021-10-26. 
  6. ^ „Histoire”. Sorbonne Université (на језику: француски). Приступљено 2021-10-26. 
  7. ^ „« Sorbonne université » : Pierre-et-Marie-Curie et Paris-Sorbonne en route vers la fusion”. Le Monde.fr (на језику: француски). 2017-01-20. Приступљено 2021-10-26. 
  8. ^ figaro, le (21. 3. 2019). „Les universités Descartes et Diderot fusionnent au sein de «l'Université de Paris»”. Le Figaro Etudiant (на језику: француски). Приступљено 2021-10-26. 
  9. ^ „§1. The University of Paris. X. English Scholars of Paris and Franciscans of Oxford. Vol. 1. From the Beginnings to the Cycles of Romance. The Cambridge History of English and American Literature: An Encyclopedia in Eighteen Volumes. 1907–21”. www.bartleby.com. Приступљено 23. 3. 2020. 
  10. ^ „Sorbonne University – the University of Paris”. Приступљено 2016-06-18. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Haskins, Charles Homer (1923). The rise of universities (на језику: енглески). New York: H. Holt and Company. ISBN 978-0-8014-9015-6. OCLC 1456097. 
  • Franklin, Alfred: La Sorbonne: ses origines, sa bibliothèque, les débuts de l'imprimerie à Paris et la succession de Richelieu d'après des documents inédits, 2. édition, Paris: L. Willem, 1875
  • Leutrat, Jean-Louis: De l'Université aux Universités (From the University to the Universities), Paris: Association des Universités de Paris, 1997
  • Post, Gaines: The Papacy and the Rise of Universities Ed. with a Preface by William J. Courtenay. Education and Society in the Middle Ages and Renaissance 54 Leiden: Brill, 2017.
  • Rivé, Phillipe: La Sorbonne et sa reconstruction (The Sorbonne and its Reconstruction), Lyon: La Manufacture, 1987
  • Tuilier, André: Histoire de l'Université de Paris et de la Sorbonne (History of the University of Paris and of the Sorbonne), in 2 volumes (From the Origins to Richelieu, From Louis XIV to the Crisis of 1968), Paris: Nouvelle Librairie de France, 1997
  • Verger, Jacques: Histoire des Universités en France (History of French Universities), Toulouse: Editions Privat, 1986
  • Traver, Andrew G. 'Rewriting History?: The Parisian Secular Masters' Apologia of 1254,' History of Universities 15 (1997-9): 9-45.
  • Frederic Duncalf, Parallel source problems in medieval history, New York, London : Harper & Brothers, 1912. via Internet Archive. See Chapter IV for background, 18 translated sources and problems related to the strike.
  • Peter R. McKeon, 'The Status of the University of Paris as Parens scientiarum: An Episode in the Development of its Autonomy,' Speculum 39.4 (Oct. 1964): 651-675.
  • Hastings Rashdall, The Universities of Europe in the Middle Ages, Oxford University Press, 1936.
  • Fordham University's medieval website
  • Rubenstein, Richard E.: Aristotle's Children: How Christians, Muslims, and Jews Rediscovered Ancient Wisdom and Illuminated the Middle Ages, page 161. Harvest Books. 2004. ISBN 0-15-100720-9.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]