Љубо Илић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ЉУБО ИЛИЋ
Ilic Ljubo.jpg
Љубо Илић
Датум рођења(1905-04-16)16. април 1905.
Место рођењаСплит
 Аустроугарска
Датум смрти17. март 1994.(1994-03-17) (88 год.)
Место смртиБеоград, Србија Србија
 СР Југославија
СупругаЗинка Кунц
Професијадипломата
Члан КПЈ одпре рата
Учешће у ратовимаШпански грађански рат
Други светски рат
Народни херој од27. новембра 1953.
Одликовања
југословенска одликовања:
Орден народног хероја
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Партизанска споменица 1941.
француска одликовања:
Орден Легије части

Љубо Илић (Сплит, 16. април 1905Београд, 17. март 1994), учесник Шпанског грађанског рата и Француског покрета отпора, током Другог светског рата. Дипломата друге Југославије и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 16. априла 1905. године у Сплиту. Због лошег материјалног стања, у веома тешким условима завршио је средњу техничку школу. Године 1926, средствима из властите зараде, отишао је на студије у Француску.

Дипломирао је на Универзитету у Паризу 1931. године. У Паризу је, с групом студената-марксита, преузео је управу Удружења југословенских студената, а био је и секретар антифашистичких публикација „Амис ду Монде“ и месечника „План“. Издавао је, у име југословенских радника, „Исељенички гласник“. Био је секретар Емиграционе комисије, а извесно време радио је и у техници Комунистичке партије Југославије, која је обезбеђивала штампање партијског органа „Пролетер“ и органа КП Словеније „Дело“. Учествовао је и у организовању канала којим се партијска штампа пребацивала у Југославију, углавном посредством морнара и лука Солун, Сплит, Ријека и Трст.

Шпански грађански рат[уреди]

По одобрењу ЦК КПЈ, отишао је, августа 1936. године, као добровољац у Шпанију. Ступио је у батаљон „Домбровски“ и укључио се у борбе које су се тамо водиле. Био је политички комесар, а затим командир чете. У једној од борби за одбрану Мадрида тешко је рањен. После изласка из болнице, отишао је у Албасету на официрски курс. Затим је у Андалузији, у позадини Франкових трупа, организовао герилске партизанске одреде, од којих је накнадно формиран 14. партизански корпус. На арагонском фронту учествовао је у офанзиви на Сарагосу. Рањен је још два пута. Због привремене неспособности за фронт, постављен је за команданта Војне партизанске академије код Барселоне.

Јула 1938. постао је командант 76. партизанске дивизије; с њом је учествовао у последњим борбама у Шпанији, када је преузео команду 14. гуериљског корпуса. Био је директно у вези са шефом генералштаба, генералом Висенте Рохом, и заштитница при повлачењу Армије Ебро и Десете армије. У том периоду водио је, пуна два месеца, тешке борбе.

Имао је чин мајора војске шпанске републике, и био одликован Орденом де Ћора и Орденом де Суфримиенто пор ла Патриа.

Учешће у Француском покрету отпора[уреди]

Орден француске Легије части

Половином фебруара 1939. године доспео је, с осталим борцима интернационалних бригада, у логор Сипријен, у Француској. Крајем марта изашао је из логора, и по партијској директиви живео је у Паризу, где га је открила територијална безбедност, ухапсила и вратила у логор.

Фебруара 1941. године, с још неким друговима, пребачен је у специјални затвор у Тулузу, где је дошао у додир са затвореним француским комунистима, а преко њих с ослободилачком организацијом ван затвора. Нешто касније, Петенова полиција спровела их је у затвор „Кастре“ и предала Специјалној полицији, која се налазила у рукама немачког окупатора.

Пошто покушај бега, крајем 1942. године, није успео, тек септембра 1943, заједно с групом другова, успео је да побегне и прикључио се француском покрету отпора. За кратко време постао је командант Јужне зоне Француске, а јануара 1944. године позван је у Национални војни комитет Француске и постављен за команданта свих страних снага које су се бориле у Француској. Тада је унапређен у чин генерала, а добио је и диплому Националног војног комитета Француске, Споменицу француског покрета отпора, Ратни крст и орден Легије части.

Октобра 1944. године акредитован је при Команди савезничких експедиционих снага Ф. Х. А. Е. Ф, а од јануара 1945. године налазио се на дужности југословенског војног аташеа у Паризу.

Послератна каријера[уреди]

После ослобођења Југославије обављао је разне одговорне дужности у дипломатској служби:

Пензионисан је 27. децембра 1974. године, када је постао члан Савета федерације.

Био је ожењен с познатом оперском певачицом Зинком Кунц. Умро је 17. марта 1994. године и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и више других страних и југословенских одликовања. Орденом народног хероја проглашен је 27. новембра 1953. године.

Литература[уреди]