Уставно право

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Уставно право је термин који означава грану права која уређује основе друштвено-политичког уређења, организацију власти одређене државе, односно темељна права и дужности њених држављана. Дефинише улогу, овлашћења и структуру различитих ентитета у држави, а то су извршни, парламентарни или законодавни органи и правосуђе; као и основна права грађана и у савезним земљама као што су САД и Канада, однос између централне владе и државних, покрајинских или територијалних влада.

Нису све националне државе уставне, иако све такве државе имају закон земље, који се могу састојати од различитих императивних и сагласних правила. Оне могу укључивати обичајно право, конвенције, законско право, закон који је донио судија или међународна правила и норме. Уставни закон се бави основним принципима којима влада врши власт. У неким случајевима, ови принципи додељују одређена овлашћења влади, као што је моћ да се опорезују и потроше на добробит становништва. У другим временима, уставни принципи су доносили ограничења на оно што влада може учинити, као што је забрана хапшења појединца без довољно разлога.

У већини земаља, као што су Сједињене Државе, Индија и Сингапур, уставни закон се заснива на тексту документа који је ратификован у вријеме настанка нације. Други устави, посебно онај у Уједињеном Краљевству, се ослањају на неписана правила позната као уставна конвенција; њихов статус у оквиру уставног закона варира, а услови конвенција у неким случајевима су јако оспорени.


Види још[уреди]

Извори[уреди]

  • Ђузепе Де Верготини, УПОРЕДНО УСТАВНО ПРАВО; Уредници: Мијодраг Радојевић, Јовица Тркуља, Танасије Маринковић, 2015, ISBN 978-86-519-1680-2