Пређи на садржај

Respiratorna insuficijencija

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Acute respiratory failure)

Respiratorna insuficijencija
Respiratorni sistem
SpecijalnostiPulmonologija, medicina intenzivne nege

Respiratorna insuficijencijaje rezultat neadekvatne razmene gasova u respiratornom sistemu, što znači da arterijski kiseonik, ugljen-dioksid ili oba ne mogu da se održavaju na normalnim nivoima. Pad kiseonika koji se prenosi putem krvi poznat je kao hipoksemija; porast nivoa arterijskog ugljen-dioksida naziva se hiperkapnija. Respiratorna insuficijencija se klasifikuje kao tip 1 ili tip 2, na osnovu postojanja visokog nivoa ugljen-dioksida i može biti akutna ili hronična. Definicija respiratorne insuficijencije u kliničkim ispitivanjima obično uključuje povećanu brzinu disanja, nenormalne gasove u krvi (hipoksemiju, hiperkapniju ili obe) i dokaze o povećanom radu disanja. Respiratorni zastoj uzrokuje izmenjen mentalni status zbog ishemije u mozgu.[1]

Normalne referentne vrednosti parcijalnog pritiska su: kiseonik PaO2 veći od 80 mmHg (11 kPa) i ugljen dioksid PaCO2 manji od 45 mmHg (6,0 kPa). [2]

Uzrok[уреди | уреди извор]

Nekoliko vrsta stanja potencijalno može rezultirati respiratornom insuficijencijom:

Fizički pregled[уреди | уреди извор]

Oticanje prtiju

Nalazi fizičkog pregleda koji se često zapažaju kod pacijenata sa respiratornom insuficijencijom uključuju indikacije poremećene oksigenacije (niskog nivoa kiseonika u krvi). Ovo uključuje, ali nije ograničeno na, sledeće:

Ljudi sa respiratornom insuficijencijom često pokazuju druge znakove ili simptome koji su povezani sa osnovnim uzrokom njihove respiratorne insuficijencije. Na primer, ako je respiratorna insuficijencija uzrokovana kardiogenim šokom (smanjenje perfuzije usled srčane disfunkcije, takođe se očekuju simptomi srčane disfunkcije (npr. otoka).

Dijagnoza[уреди | уреди извор]

Tip 1[уреди | уреди извор]

Respiratorni zastoj tipa 1 je definisan kao nizak nivo kiseonika u krvi (hipoksemija) bilo sa normalnim (normokapnija) ili sa niskim (hipokapnija) nivoom ugljen-dioksida (PaCO2), ali ne i sa povećanim nivoom (hiperkapnija). To je obično uzrokovano neusklađenošću ventilacije/perfuzije (V/K); zapremina vazduha koja ulazi u pluća i izlazi iz njih nije usklađena sa protokom krvi u plućima. Osnovni nedostatak respiratornog zatajenja tipa 1 je neuspeh oksigenacije koju karakteriše:

PaO2 smanjen (< 60 mmHg (8,0 kPa))
PaCO2 normalan ili smanjen (<50 mmHg (6,7 kPa))
PA-aO2 povećan

Ovu vrstu respiratornog zatajenja uzrokuju uslovi koji utiču na oksigenaciju, kao što su:

  • Nizak ambijentni kiseonik (npr. na velikoj nadmorskoj visini)
  • Neusklađenost ventilacije i perfuzije (delovi pluća primaju kiseonik, ali nema dovoljno krvi da ga apsorbuje, npr. plućna embolija)
  • Alveolarna hipoventilacija (smanjena minutna zapremina usled smanjene respiratorne mišićne aktivnosti, npr. kod akutne neuromuskularne bolesti); ova forma takođe može da izazove respiratorni zastoj tipa 2 ako je teška
  • Problem sa difuzijom (kiseonik ne može da uđe u kapilare zbog parenhimske bolesti, npr. kod upale pluća ili ARDS)
  • Šant (oksigenisana krv se meša sa neoksigenisanom krvlju iz venskog sistema, npr. skretanje desno u levo)

Tip 2[уреди | уреди извор]

Hipoksemija (PaO2 <8kPa ili normalan) sa hiperkapnijom (PaCO2 >6,0kPa).

Osnovni defekat u tipu 2 respiratornog zatajenja je karakterisan sa:

PaO2 umanjen (< 60 mmHg (8,0 kPa)) ili normalan
PaCO2 umanjen (> 50 mmHg (6,7 kPa))
PA-aO2 normal
pH <7,35

Respiratorni zastoj tipa 2 je uzrokovan neadekvatnom alveolarnom ventilacijom; utiču na kiseonik i ugljen dioksid. Definisan je kao porast nivoa ugljen-dioksida (PaCO2) koje je telo stvorilo, ali ne može da ga eliminiše. Glavni uzroci uključuju:

Tip 3[уреди | уреди извор]

Respiratorna insuficijencija tipa 3 je rezultat atelektaze pluća. Pošto se atelektaza često javlja u perioperativnom periodu, ovaj oblik se naziva i perioperativna respiratorna insuficijencija. Nakon opšte anestezije, smanjenje funkcionalnog rezidualnog kapaciteta dovodi do kolapsa zavisnih plućnih jedinica.

Tip 4[уреди | уреди извор]

Respiratorna insuficijencija tipa 4 je posledica hipoperfuzije respiratornih mišića kao kod pacijenata u šoku. Pacijenti u šoku često doživljavaju respiratorni distres zbog plućnog edema (npr. kod kardiogenog šoka). Laktacidoza i anemija takođe mogu dovesti do respiratorne insuficijencije tipa 4.[14] Međutim, tip 1 i 2 su najšire prihvaćeni.[15][16][17]

Tretman[уреди | уреди извор]

Mehanički ventilator

Ukoliko je moguće, potrebno je lečiti uzrok. Ovo može da uključuje lekove, poput bronhodilatatora (za bolest disajnih puteva),[18][19] antibiotika (za infekcije), glukokortikoida (za brojne uzroke), diuretika (za plućni edem), između ostalog.[20][21][22] Respiratorno zatajenje koje proizilazi iz opioidnog predoziranja može se lečiti antidotom naloksona. Suprotno tome, većina predoziranja benzodiazepinom[23][24][25][26][27][28][29][30] se ne olakšava korespondirajćim antidotom, flumazenilom.[31] Respiratorna terapija/respiratorna fizioterapija mogu da budu korisni kod nekih uzroka respiratornog zatajenja.[32][33]

Zatajenje disanja tipa 1 može zahtevati kiseoničnu terapiju da bi se postiglo adekvatno zasićenja kiseonikom.[34] Nedostatak responsa na kiseonik može biti pokazatelj za druge modalitete kao što su zagrevana ovlažena visokoprotočna terapija, kontinuirani pozitivni pritisak u disajnim putevima ili (ako je ozbiljan) endotrahealna intubacija i mehanička ventilacija.

Respiratorno zatajenje tipa 2 često zahteva neinvazivnu ventilaciju (NIV), osim ako medicinska terapija ne može da poboljša situaciju.[35] Mehanička ventilacija se ponekad odmah primenjuje, ili inače ako NIV ne uspe.[35] Respiratorni stimulansi poput doksaprama danas se retko koriste.[36]

Postoje preliminarni dokazi da kod osoba sa respiratornom insuficijencijom utvrđenom pre dolaska u bolnicu, kontinuirani pozitivni pritisak u disajnim putevima može biti koristan kada se započne pre transporta u bolnicu.[37]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Tulaimat, A; Patel, A; Wisniewski, M; Gueret, R (avgust 2016). „The validity and reliability of the clinical assessment of increased work of breathing in acutely ill patients.”. Journal of Critical Care. 34: 111—5. PMID 27288621. doi:10.1016/j.jcrc.2016.04.013. 
  2. ^ „Respiratory Failure”. 
  3. ^ а б в г д „Respiratory Failure - Diagnosis” (на језику: енглески). National Heart, Lung and Blood Institute, US National Institutes of Health. 2022-03-24. Приступљено 2023-11-15. 
  4. ^ Rapini, Ronald P.; Bolognia, Jean L.; Jorizzo, Joseph L. (2007). Dermatology: 2-Volume Set. St. Louis: Mosby. ISBN 978-1-4160-2999-1. 
  5. ^ Rutherford, JD (14. 5. 2013). „Digital clubbing”. Circulation. 127 (19): 1997—9. PMID 23671180. doi:10.1161/circulationaha.112.000163 Слободан приступ. 
  6. ^ Freedberg, et al. (2003). Fitzpatrick's Dermatology in General Medicine. (6th ed.). McGraw-Hill. ISBN 0-07-138076-0. ‍:656
  7. ^ Krugh, M; Vaidya, PN (јануар 2019). Osteoarthropathy Hypertrophic. StatPearls Publishing. PMID 31082012. 
  8. ^ Adeyinka, Adebayo; Kondamudi, Noah P. (2021), „Cyanosis”, StatPearls, Treasure Island (FL): StatPearls Publishing, PMID 29489181, Приступљено 2021-10-28 
  9. ^ Dereure, Olivier (2001). „Drug-Induced Skin Pigmentation: Epidemiology, Diagnosis and Treatment”. American Journal of Clinical Dermatology (на језику: енглески). 2 (4): 253—262. ISSN 1175-0561. PMID 11705252. S2CID 22892985. doi:10.2165/00128071-200102040-00006. 
  10. ^ Conlon, Joseph D; Drolet, Beth A (2004). „Skin lesions in the neonate”. Pediatric Clinics of North America (на језику: енглески). 51 (4): 863—888. PMID 15275979. doi:10.1016/j.pcl.2004.03.015. 
  11. ^ Whited L, Graham DD (2020). „Abnormal Respirations”. StatPearls. Treasure Island (FL): StatPearls Publishing. PMID 29262235. Приступљено 2020-12-05. 
  12. ^ DeMuri GP, Gern JE, Moyer SC, Lindstrom MJ, Lynch SV, Wald ER (април 2016). „Clinical Features, Virus Identification, and Sinusitis as a Complication of Upper Respiratory Tract Illness in Children Ages 4-7 Years”. Ур.: Long SS, Prober CG, Fischer M. The Journal of Pediatrics. Principles and Practice of Pediatric Infectious Diseases. 171 (Fifth изд.). Elsevier. стр. 133—9.e1. ISBN 978-0-323-40181-4. PMC 7173486 Слободан приступ. doi:10.1016/b978-0-323-40181-4.00021-9. 
  13. ^ а б Burt, Christiana C.; Arrowsmith, Joseph E. (1. 11. 2009). „Respiratory failure”. Surgery (Oxford). 27 (11): 475—479. doi:10.1016/j.mpsur.2009.09.007. 
  14. ^ Harrison’s principles of internal medicine
  15. ^ „Pathophysiology of Respiratory Failure and Failure and Use of Mechanical Ventilation Use of Mechanical Ventilation” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 27. 10. 2020. г. Приступљено 04. 07. 2020. 
  16. ^ „Respiratory Failure”. 
  17. ^ „Acute respiratory failure”. 
  18. ^ Artigas A, Camprubí-Rimblas M, Tantinyà N, Bringué J, Guillamat-Prats R, Matthay MA (јул 2017). „Inhalation therapies in acute respiratory distress syndrome”. Annals of Translational Medicine. 5 (14): 293. PMC 5537120 Слободан приступ. PMID 28828368. doi:10.21037/atm.2017.07.21. 
  19. ^ Budinger GR, Mutlu GM (март 2014). „β2-agonists and acute respiratory distress syndrome”. American Journal of Respiratory and Critical Care Medicine. 189 (6): 624—5. PMC 3983843 Слободан приступ. PMID 24628310. doi:10.1164/rccm.201401-0170ED. 
  20. ^ Kaynar AM, Sharma S (7. 4. 2020). Pinsky MR, ур. „Respiratory Failure Medication: Diuretics, Other, Nitrates, Opioid Analgesics, Inotropic Agents, Beta2 Agonists, Xanthine Derivatives, Anticholinergics, Respiratory, Corticosteroids”. emedicine.medscape.com. Приступљено 2021-08-16. 
  21. ^ Yin J, Bai CX (мај 2018). „Pharmacotherapy for Adult Patients with Acute Respiratory Distress Syndrome”. Chinese Medical Journal. 131 (10): 1138—1141. PMC 5956763 Слободан приступ. PMID 29722332. doi:10.4103/0366-6999.231520. 
  22. ^ Lewis SR, Pritchard MW, Thomas CM, Smith AF (2019). „Pharmacological agents for adults with acute respiratory distress syndrome.”. Cochrane Database of Systematic Reviews. 7 (7): CD004477. PMC 6646953 Слободан приступ. PMID 31334568. doi:10.1002/14651858.CD004477.pub3. CD004477. 
  23. ^ Dart, Richard C. (1. 12. 2003). Medical Toxicology (3rd изд.). US: Lippincott Williams & Wilkins. стр. 811. ISBN 978-0-7817-2845-4. 
  24. ^ Höjer J, Baehrendtz S, Gustafsson L (август 1989). „Benzodiazepine poisoning: experience of 702 admissions to an intensive care unit during a 14-year period”. Journal of Internal Medicine. 226 (2): 117—22. PMID 2769176. S2CID 12787102. doi:10.1111/j.1365-2796.1989.tb01365.x. 
  25. ^ Bachhuber MA, Hennessy S, Cunningham CO, Starrels JL (април 2016). „Increasing Benzodiazepine Prescriptions and Overdose Mortality in the United States, 1996-2013”. American Journal of Public Health. 106 (4): 686—8. PMC 4816010 Слободан приступ. PMID 26890165. doi:10.2105/AJPH.2016.303061. 
  26. ^ Commissioner, Office of the. „Press Announcements - FDA requires strong warnings for opioid analgesics, prescription opioid cough products, and benzodiazepine labeling related to serious risks and death from combined use”. www.fda.gov (на језику: енглески). Приступљено 2017-06-03. 
  27. ^ Taylor S, McCracken CF, Wilson KC, Copeland JR (новембар 1998). „Extent and appropriateness of benzodiazepine use. Results from an elderly urban community”. The British Journal of Psychiatry. 173 (5): 433—8. PMID 9926062. S2CID 2802139. doi:10.1192/bjp.173.5.433. 
  28. ^ Ngo AS, Anthony CR, Samuel M, Wong E, Ponampalam R (јул 2007). „Should a benzodiazepine antagonist be used in unconscious patients presenting to the emergency department?”. Resuscitation. 74 (1): 27—37. PMID 17306436. doi:10.1016/j.resuscitation.2006.11.010. 
  29. ^ Jonasson B, Jonasson U, Saldeen T (јануар 2000). „Among fatal poisonings dextropropoxyphene predominates in younger people, antidepressants in the middle aged and sedatives in the elderly”. Journal of Forensic Sciences. 45 (1): 7—10. PMID 10641912. doi:10.1520/JFS14633J. 
  30. ^ Serfaty M, Masterton G (1993). „Fatal poisonings attributed to benzodiazepines in Britain during the 1980s”. Br J Psychiatry. 163 (3): 386—93. PMID 8104653. S2CID 46001278. doi:10.1192/bjp.163.3.386. 
  31. ^ Sivilotti, Marco L.A. (mart 2016). „Flumazenil, naloxone and the 'coma cocktail'”. British Journal of Clinical Pharmacology. 81 (3): 428—436. PMC 4767210 Слободан приступ. PMID 26469689. doi:10.1111/bcp.12731. 
  32. ^ Wong WP (јул 2000). „Physical therapy for a patient in acute respiratory failure”. Physical Therapy. 80 (7): 662—70. PMID 10869128. doi:10.1093/ptj/80.7.662 Слободан приступ. 
  33. ^ Gai L, Tong Y, Yan B (јул 2018). „The Effects of Pulmonary Physical Therapy on the Patients with Respiratory Failure”. Iranian Journal of Public Health. 47 (7): 1001—1006. PMC 6119578 Слободан приступ. PMID 30181999. 
  34. ^ O'Driscoll, B R; Howard, L S; Earis, J; Mak, V (maj 2017). „British Thoracic Society Guideline for oxygen use in adults in healthcare and emergency settings”. BMJ Open Respiratory Research. 4 (1): e000170. PMC 5531304 Слободан приступ. PMID 28883921. doi:10.1136/bmjresp-2016-000170. 
  35. ^ а б Rochwerg, Bram; Brochard, Laurent; Elliott, Mark W.; Hess, Dean; Hill, Nicholas S.; Nava, Stefano; Navalesi, Paolo; Antonelli, Massimo; Brozek, Jan (avgust 2017). „Official ERS/ATS clinical practice guidelines: noninvasive ventilation for acute respiratory failure”. European Respiratory Journal. 50 (2): 1602426. PMID 28860265. doi:10.1183/13993003.02426-2016 Слободан приступ. 
  36. ^ Greenstone, M.; Lasserson, T. J. (2003). „Doxapram for ventilatory failure due to exacerbations of chronic obstructive pulmonary disease”. The Cochrane Database of Systematic Reviews (1): CD000223. PMID 12535393. doi:10.1002/14651858.CD000223. 
  37. ^ Bakke, SA; Botker, MT; Riddervold, IS; Kirkegaard, H; Christensen, EF (22. 11. 2014). „Continuous positive airway pressure and noninvasive ventilation in prehospital treatment of patients with acute respiratory failure: a systematic review of controlled studies.”. Scandinavian Journal of Trauma, Resuscitation and Emergency Medicine. 22 (1): 69. PMC 4251922 Слободан приступ. PMID 25416493. doi:10.1186/s13049-014-0069-8. 

Literatura[уреди | уреди извор]

  • Ratnovsky, Anat (2008). „Mechanics of respiratory muscles”. Respiratory Physiology and Neurobiology. 163 (1–3): 82—89. PMID 18583200. S2CID 207505401. doi:10.1016/j.resp.2008.04.019. 
  • Kim E. Barrett; Susan M. Barman; Scott Boitano; Heddwen Brooks (24. 7. 2009). „35. Pulmonary Function”. Ganong's Review of Medical Physiology, 23rd Edition. McGraw-Hill Companies,Incorporated. ISBN 978-0-07-160567-0. 
  • Kendall, F., McCreary, E., Provance, P., Rodgers, M., Romai, W. (2005). Muscles testing and function with posture and pain (5th ed.). PA, USA: Lippincott Williams & Wilkins.
  • Nosek, Thomas M. „Section 4/4ch5/s4ch5_9”. Essentials of Human Physiology. 

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Klasifikacija
Spoljašnji resursi
Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Respiratorna_insuficijencija&oldid=27952541”