Bespolno razmnožavanje

Из Википедије, слободне енциклопедије
Aseksualna reprodukcija kod Marchantiophyta, klijanje lista

Bespolno, vegetativno ili aseksualno razmnožavanje je proces u kojem organizmi stvaraju genetički slične ili identične sopstvene kopije, bez doprinosa genetičkog materijala nekog drugog organizma. Poznato je i pod nazivima bespolna reprodukcija.

Bakterije se bespolno dele putem binarne fisije; virusi preuzmu kontrolu nad ćelijom domaćina da bi proizveli više virusa; hidra i kvasac su u mogućnosti da se razmnožavaju pupljenjem. Ovi organizmi često ne poseduju različite polove, a sposobni su za "cepanje" u dva ili više sopstvnih primeraka. Većina biljaka ima sposobnost za bespolnu reprodukciju, kao i mrav vrste Mycocepurus smithii. Smatra se da se u potpunosti i redovno razmnožavaju aseksualnim putem.[1][2][3]

Najpoznatiji primeri bespolnog razmnožavanja se primenjuju u voćarstvu ili hortikulturi, gde se od pojedinih biljnih tkiva i oragana dobijaju celovite nove jedinke. Najčesći reprodukcijski materijal su oreznice izdanaka, listovi, pupovi, položenice, stoloni, podanci, gomolji, rizomi i druge pogodne vegetativne strukture.

Savremeni način vegeteativnog razmnožavanja u ovim i drugim oblastima je putem kulture tkiva, kojom se jedna biljka može umnožiti u praktično beskonačno mnogo primeraka.

Neke vrste koje se reprodukuju bespolno, kao što su hidra i kvasac mogu da pređu na polno razmnožavanje. Na primer, većina biljki je sposobna za vegetativno razmnožavanje – reprodukciju bez semena ili spora, mada se može se reprodukovati i seksualno. Isto tako, bakterije mogu razmenjivati genetičke informacije, tj. rekombinovati genetički materijal, putem povremenog konjugiranja.[4][5]

Drugi načini aseksualna reprodukcije uključuju partenogenezu, fragmentaciju i formiranje spora, koji uključuju samo mitozu. Partenogeneza je rast i razvoj embriona ili semena bez oplodnje jajeta spermatozoidom. Prirodno se javlja kod nekih vrsta, uključujući i niže biljke (gde se naziva apomiksija), beskičmenjaka (npr. dafnija uši, neke pčele i parazitske osice) i kičmenjaka (npr. neki reptili[6] ribe, uključujući i ajkule, a vrlo retko i ptice).[7]

Ponekad se takođe koristi za opisivanje reprodukcije kod hermafroditnih vrsta, koje se mogu samostalno oploditi.

Naizmjenična seksualna i aseksualna reprodukcija[уреди]

Neke vrste vrše prelaze između seksualne i aseksualne strategije u zavisnosti od okolnosti, što je sposobnost poznata kao heterogamija. Alternacije su uočene kod nekoliko vrsta rotatorija (ciklična partenogeneza e.g. kod vrste Brachionus) i nekoliko tipova insekata, kao što su listne uši koje pod određenim uslovima proizvode jaja koja ne prolaze kroz mejozu, te tako kloniraju sebe. Južnoafričke pčele Apis mellifera podvrsta. capensis se mogu reprodukovati aseksualno putem procesa zvanog telitoki. Nekoliko vrsta vodozemaca, reptila, i ptica ima sličnu sposobnost (pogledajte na primer partenogenezu). Slatkovodni ljuskar Daphnia se reprodukuje putem partenogeneze u proleće da bi brzo popunio jezera, zatim prelazi na seksualnu reprodukciju sa povećanjem intenziteta kompeticije i predacije. Još jedan primer su već pomenute monogonontne rotatorije roda Brachionus, koje se reprodukuju putem ciklične partenogeneze: pri niskim gustinama populacije ženke se reprodukuju aseksualno, dok se pri većim gustinama hemijski znaci akumuliraju i indukuju prelaz na seksualnu reprodukciju. Mnogi protisti i gljive alterniraju između seksualne i aseksualne reprodukcije.

Sluzava plesan Dictyostelium podleže binarnoj fiziji (mitozi) u obliku jednoćelijske amebe pod povoljnim okolnostima. Međutim, kad okolnosti nisu povoljne, ćelije formiraju agregate i slede jedan od dva različita razvojna puta, u zavisnosti od uslova. U društvenom putu, one formiraju višećelijskog puža koji zatim formira plodonosno telo sa aseksualno generisanim sporama. U seksualnom putu, dve ćelije se spajaju da formiraju gigantsku ćeliju koja se razvija u veliku cistu. Kad ta makrocista proklija, ona oslobađa stotine amebnih ćelija koje su produkt mejotičke rekombinacije između dve originalne ćelije.[8]

Hife obične plesni (Rhizopus) imaju sposobnost da proizvedu mitotičke kao i mejotičke spore. Mnoge alge slično tome prelaze između seksualne i aseksualne reprodukcije.[9] Brojne biljke koriste seksualni i aseksualni način formiranja novih biljki, neke vrste menjaju svoje primarne modove reprodukcije od seksualnih do aseksualnih sa promenom okolnosti životne sredine.[10]

Vidi još[уреди]

Reference[уреди]

  1. Dobzhansky T. (1970): Genetics of the evolutionary process. Columbia, New York, ISBN 0-231-02837-7.
  2. Mayr E. (2000): The growth of biological thought – Diversity, evolution, and inheritance, 11th printing, first: Copyright © 1982. The Belknap Press of Harvard University Press Cambridge (Mass.), London (England) , ISBN 0-674-36445-7 ; ISBN 0-674-36446-5.
  3. Sofradžija A., Šoljan D., Hadžiselimović R. (1996): Biologija 1, Svjetlost, Sarajevo, ISBN 9958-10-686-8.
  4. Mayr E. (2000): The growth of biological thought – Diversity, evolution, and inheritance, 11th printing, first: Copyright 1982. The Belknap Press of Harvard University Press Cambridge (Mass.), London (England) , ISBN 0-674-36445-7 ; ISBN 0-674-36446-5.
  5. Sofradžija A., Šoljan D., Hadžiselimović R. (1996): Biologija 1, Svjetlost, Sarajevo, ISBN 9958-10-686-8.
  6. Halliday T. R., Kraig A., Eds (1986): Reptiles & Amphibians. Torstar Books, ISBN 0-920269-81-8.
  7. Savage T. F. (2005): A guide to the recognition of parthenogenesis in incubated turkey eggs. Oregon State University [1]
  8. R. S. Mehrotra; K. R. Aneja (1990). An Introduction to Mycology. New Age International. стр. 83 ff. ISBN 978-81-224-0089-2. Приступљено 4. 8. 2010. 
  9. Kathleen M. Cole; Robert G. Sheath (1990). Biology of the red algae. Cambridge University Press. стр. 469—. ISBN 978-0-521-34301-5. Приступљено 4. 8. 2010. 
  10. Edward G. Reekie; Fakhri A. Bazzaz (28. 10. 2005). Reproductive allocation in plants. Academic Press. стр. 99—. ISBN 978-0-12-088386-8. Приступљено 4. 8. 2010. 

Literatura[уреди]

  • Graham, L., J. Graham, & L. Wilcox. 2003. Plant Biology. Pearson Education, Inc., Upper Saddle River, N.J.: pp. 258–259.
  • Raven, P.H., Evert, R.F., Eichhorn, S.E. 2005. Biology of Plants, 7th Edition. W.H. Freeman and Company Publishers, NY.
  • Avise, J. 2008. Clonality: The Genetics, Ecology, and Evolution of Sexual Abstinence in Vertebrate Animals. Oxford University Press
  • Friedrich W. Stöcker, Gerhard Dietrich (Hrsg.): Brockhaus abc Biologie. 7. Auflage. Brockhaus, Leipzig, 1986, ISBN 3-325-00071-1.

Spoljašnje veze[уреди]