Пређи на садржај

Тактичка балистичка ракета

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Tactical ballistic missile)
Амерички систем МГМ-140 АТАКАМС испаљује тактичку балистичку ракету
Руски систем ОТР-21 Точка
МГМ-140 АТАЦМС тактичка балистичка ракета и корпа са шест ракета. Такође и М270 и М142 ХИМАРС могу да је носе и пуцају.

Тактичка балистичка ракета (akr. TBM, iz енгл. tactical ballistic missile) је балистичка ракета која је конструисана за употребу на кратким растојањима приликом употребе на бојном пољу у областима војних операција. Њен уобичајен домет углавном се креће између 50 и 300 km (31.1 - 186.4 mi). Ови оквири нису стриктно дефинисани у западној терминологији и просечни домет ракетне артиљерије се узима као доња граница, или минимални домет стратешких борбених пројектила као горња граница. Према совјетској и руској војној номенклатури, термин „тактичке ракете“ има другачије значење и односи се на оне домета до 50 km, док су ракете домета између 50 и 300 km груписане као „оперативно-тактичке“. Системи односно, тактичке балистичке ракете су обично покретне како би смањиле шансе за напад на себе, и због тога поседују могућност брзог размештања на нови положај, приликом чега могу разноврсним бојевим главама гађати разна непријатељска постројења, зборна места (командне центре), артиљерију, и друге мете иза непријатељских линија. Бојеве главе могу бити конвенционалне високо-експлозивне, као и са бојевим главама које у себи носе хемијско, биолошко и нуклеарно пуњење. Класично тактичко нуклеарно оружје је ограничено у свом учинку у поређењу са стратешким ракетама.

Историја

[уреди | уреди извор]

Ракете V-1 и V-2 развила је Нацистичка Немачка, као прве балистичке ракете на свету. Са импресивном ватреном моћи и брзином, задавали су савезничким снагама муке док није откривена њихова највећа рањивост: њихова лансирна платформа. У случају да база буде откривена то је чинило лаком метом. Без лансирне рампе, ракета је била бескорисна. Касније је развијена мобилна рампа за ракету V-2, али није било времена јер су савезничке снаге брзо напредовали и сужавали им простор коришћења. Савезници су уништили стотине рампи до краја рата.[1]

Након пада нацистичког режима, Американци и Совјети су се утркивали да освоје ратни плен. Тако је технологија балистичких ракета V-1 и V-2 пренета у Америку и Совјетски Савез јер су похапсили њихове научнике приликом заузимања територије и одводили их свако на своју страну.[2]

Док су Американци споро користили технологију, Совјети су развили нову ракету. Да би избегли рањивост фиксне лансирне рампе, развили су концепт мобилне на возилима. Тако је настала тактичка балистичка ракета, која је комбиновала велику ватрену моћ са дометом до 300 km од ракете-носача, чија је мобилност проширила листу могућности употребе на бојном пољу, једноставним позиционирањем возила у радијусу домета ракете, што је значило пуцајте и промените своју позицију да поново употребите лансирну рампу и заштитите је од непријатеља. Године 1952. почиње да се производи совјетска тактичка балистичка ракета Р-11 Землиа (НАТО шифра „СС-1 Сцуд-А“). Са максималним дометом од 270 km (конвенционална бојева глава) и 130 km (нуклеарна бојева глава). У почетку, ракета и њена лансирна платформа су транспортовани возилом гусеничаром модела 2П-19. Током 1950-их и раних 1960-их, Совјети су побољшали ракетни систем, усвојивши камион са гумама 8Кс8, који је донео већу мобилност лансирања. Године 1955. појавила се верзија ракете за морнарицу, која се користила у подморницама класе АВ611 (НАТО код „Зулу”) и 619 (НАТО код „Голф”).[3][4]

Тактичка балистичка ракета се може лансирати из мобилних возила на копну или са бродова/подморница на мору.

Опис

[уреди | уреди извор]

Тактичке балистичке ракете попуњавају празнину између конвенционалне ракетне артиљерије (вишецевни бацачи ракета) и оних са већим дометом у које спадају балистичке ракете кратког домета. Тактичке ракете могу носити веома тешка пуњења и бацати их дубоко иза непријатељских линија у поређењу са ракетама, вишецевним бацачима ракета и артиљерију, док уз то поседује већу покретљивост, а трошкови производње су мањи од цене већине стратешких бојишних ракета. Уз то, оне су додатно способне због своје покретљивости, што тактичким ракетама омогућава већу делотворност с којом могу одговорити на развој ситуације до које долази на бојишту.

За многе државе тактичке ракете представљају горњу границу у развоју оружја копнене војне опреме. Оне обезбеђују врло моћно оружје по врло економичној цени, а у неким случајевима могу помоћи у изједначавању снага на терену када се са друге стране налази непријатељ који је очигледно супериорнији у свим осталим областима војне технологије. Тренутно је, технологија израде балистичких ракета релативно доступна државама које које не могу достићи друге савременије војне технологије, које су знатно компликованије и скупље.

Балистичке ракете је још увек тешко поразити на бојном пољу приликом дејства. Новији системи против ваздушне одбране имају унапређеније могућности за пресретање тактичких ракета, али још увек не могу бити поуздана заштита за циљеве који нападају балистичким ракетама које им остају велика претња. Ово омогућава релативно умерену силу ракета које приликом употребе представљају претњу, односно угрожавају релативно супериорнијег непријатеља продирући кроз његову противваздушну одбрану боље од конвенционалних авиона, уз то омогућујући дубљи удар него конвенционалне артиљерија.

Погонско гориво

[уреди | уреди извор]

Раније произведене велике ракете и пројектили су покретани ракетним моторима на течно гориво, да би у најкраћем могућем року замењени ракетним моторима на чврсто гориво. Течна горива укључују криогене (течни кисеоник) или корозивне (азотна киселина) оксидаторе. Они морају бити напуњени пре лансирања, одлажући време лансирање ракете. Ово кашњење је представљало проблем за велике стратешке ракете, али посебно за тактичке.

Ракете, посебно у Совјетском Савезу, прешле су на употребу течних горива за складиштење, као што је ИРФНА, инхибирала азотну киселину. Они су и даље били опасни за руковање, али су могли да се складиште унапред напуњени у пројектил. Ово је такође омогућило развој лансера за подизање транспортера са једним возилом (ТЕЛ), уместо претходног конвоја носача, лансера, возила на гориво и сервисних возила.

Западне ракете су уместо тога усвојиле чврста горива, која су се сама по себи могла складиштити, а касније су их следиле ракете Варшавског пакта. Тактичке ракете су сада скоро универзално на чврсто гориво, осим у неким државама које користе аутохтоне деривате оригиналне платформе Скад.

Врсте тактичких балистичких ракета

[уреди | уреди извор]

Спецификације тактичких балистичких ракета

[уреди | уреди извор]
НАТО име Погон (Гориво) Домет Уведено у наоружање Повлачење из наоружања Порекло Оператери
Al-Samoud 2 Течно гориво 0160 180 km 2001 2003  Ирак
Al-Hussein Течно гориво 600–650 km 1987 1991  Ирак
Blue Water 1960 (први лет) отказан 1962  Уједињено Краљевство
MGM-140 ATACMS Чврсто гориво 0300 300 km 1986 2007 (програм прекинут, пројектил остаје у употреби)  Уједињено Краљевство
MGM-52 Lance Течно гориво 0120 120 km 1972 1992  САД
PGM-11 Redstone Течно гориво 92.5 km-323 km 1958 1964  САД
MGM-18 Lacrosse 19 km 1959 1964  САД
WS-1 0180 60–180 km ≈1990  Кина
WS-2 / WS-3 0180 70–200 km ≈2004  Кина
DTI-1 0180 60–180 km  Тајланд
Grom (missile system) 0180 280–500 km  Украјина
Shaurya Двостепено чврсто гориво 700–1900 km 2011  Индија
Prahaar Чврсто гориво 150 km 2011  Индија
Pragati Чврсто гориво 170 km 2013  Индија
Pranash Чврсто гориво 200 km TBD

 Индија

Pralay Чврсто гориво 150–500 km TBD  Индија
Ghaznavi (missile) Чврсто гориво 0320290–320 km 2004  Пакистан
Nasr/Hatf IX Чврсто гориво 007070 km 2013  Пакистан
Abdali/Hatf-II Чврсто гориво 0180180 km 2002  Пакистан
Hatf-I Чврсто гориво 0100 70 km 1990  Пакистан
Hatif-1A Чврсто гориво 0100 100 km 1990  Пакистан
Hatif-1B Чврсто гориво 0100 100 km 1990  Пакистан
Sky Spear Чврсто гориво 0300 120–300 km 2001  Република Кина
J-600T Yıldırım Чврсто гориво 0900 150–900 km 1998  Турска
TOROS Чврсто гориво 0160 100–160 km  Турска
Bora Течно гориво 0120 280–700 km 2017  Турска
T-300 Kasırga 0120 100–120 km  Турска
R-11 Zemlya SS-1b Scud-A Течно гориво 0700 180 km 1958  СССР
2K1 Mars FROG-2 Чврсто гориво 0700 7–18 km  СССР
R-17/R-300 Elbrus SS-1c Scud-B SS-1d Scud-C SS-1e Scud-D Течно гориво 0700 300–700 km 1964  СССР
OTR-21 Tochka SS-21 Scarab Чврсто гориво 0185 70–185 km 1975  СССР
OTR-23 Oka SS-23 Spider Чврсто гориво 0120 500 km 1979 1987  СССР
2K6 Luna Frog-3, Frog-5 0050 10–50 km 1960 1982  СССР
9K52 Luna-M Frog-7 0050 70 km 1964  СССР
LORA 0120 400–800 km 2005  Израел
KN-02 Toksa Чврсто гориво 0160 120–160 km 2008  Северна Кореја
KN-23 Чврсто гориво 450 km[5] 2018  Северна Кореја
KN-24 Чврсто гориво 410 km[6] 2019  Северна Кореја
KN-25 0160 380 km 2019  Северна Кореја
9K720 Iskander SS-26 Stone Чврсто гориво 0500 400–500 km 2006  Русија
Predator Hawk 0120 300–400 km 2016  Израел
KTSSM Чврсто гориво 0500 120 km 2019  Јужна Кореја
BRE8 King Dragon/Fire Dragon Чврсто гориво 0500 280–300 km 2014?  Кина
Burkan-1 0800 800 km 2016  Јемен
al-Najm al-Thaqib-1 045 45 km 2015  Јемен
al-Najm al-Thaqib-2 075 75 km 2015  Јемен
Fajr-5 Чврсто гориво 180 km 1990s  Иран
Shahab-1 0350 350 km 1987 ~2016  Иран
Shahab-2 Течно гориво 500 km 1990 2016  Иран
Fateh-110 Чврсто гориво 300 km 2002  Иран
Fateh-313 Чврсто гориво 500 km 2015  Иран
Qiam 1 Течно гориво 800 km 2010  Иран  Јемен
Zelzal-1 Чврсто гориво 160 km 1990  Иран
Zelzal-2 Чврсто гориво 210 km 1998  Иран
Zelzal-3 Чврсто гориво 200–250 km 2007  Иран  Сирија
Naze'at 6-H Чврсто гориво 80–100 km 1980's  Иран
Naze'at 10-H Чврсто гориво 100–130 km 1980's  Иран
Jerina-1 Чврсто гориво[7] 285–300 km 2017

 Србија

Jerina-2 Течно гориво 75 km 2017

 Србија

Галерија слика

[уреди | уреди извор]
  • Прва верзија СКАД-а лансирана је из возила адаптираног из тенка.
    Прва верзија СКАД-а лансирана је из возила адаптираног из тенка.
  • Амерички систем МГМ-31 Першинг монтиран на гусенично возило М474.
    Амерички систем МГМ-31 Першинг монтиран на гусенично возило М474.
  • Лансирна рампа за израелску ракету ЛОРА, прилагодљива различитим типовима камиона.
    Лансирна рампа за израелску ракету ЛОРА, прилагодљива различитим типовима камиона.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ И.В. Бочарников (2007) (13. 06. 2013). „Данас у историји: 1944 - Хитлер почиње да баца бомбе V-1 да би покушао да победи у Другом светском рату.”. Опера Мунди. operamundi.uol.com. Архивирано из оригинала 21. 10. 2022. г. 
  2. ^ „Агенција за заједничке обавештајне циљеве.”. Национална управа за архиве и евиденцију САД. archives.gov. Архивирано из оригинала 26. 07. 2013. г. 
  3. ^ „Елбрус (СС-1Ц Сцуд-Б): Балистичка ракета кратког домета.”. Military Today. military-today.com. Архивирано из оригинала 12. 05. 2022. г. Приступљено 20. 12. 2017. 
  4. ^ „Р-11ФМ / СС-1б Сцуд.”. Федерација америчких научника. nuke.fas.org. Архивирано из оригинала 23. 12. 2021. г. Приступљено 20. 12. 2012. 
  5. ^ „KN-23”. Missile Threat (на језику: енглески). Приступљено 2021-03-12. 
  6. ^ „KN-24”. Missile Threat (на језику: енглески). Приступљено 2021-03-12. 
  7. ^ „EDePro, Engine Development and Production”. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Тактичка_балистичка_ракета&oldid=28559610”