Тактичка балистичка ракета
Тактичка балистичка ракета (akr. TBM, iz енгл. tactical ballistic missile) је балистичка ракета која је конструисана за употребу на кратким растојањима приликом употребе на бојном пољу у областима војних операција. Њен уобичајан домет угалавом се креће између 50 и 300 km (31.1 - 186.4 mi). Ови оквири нису стриктно дефинисани у западној терминологији и просечни домет ракетне артиљерије се узима као доња граница, или минимални домет стратешких борбених пројектила као горња граница. Према совјетској и руској војној номенклатури, термин „тактичке ракете“ има другачије значење и односи се на оне домета до 50 km, док су ракете домета између 50 и 300 km груписане као „оперативно-тактичке“. Системи односно, тактичке балистичке ракете су обично покретне како би смањиле шансе за напад на себе, и због тога поседују могућност брзог размештања на нови положај, приликом чега могу разноврсним бојевим главама гађати разна непријатељска постројења, зборна места (командне центре), артиљерију, и друге мете иза непријатељских линија. Бојеве главе могу бити конвенционалне високо-експлозивне, као и са бојевим главама које у себи носе хемијско, биолошко и нуклеарно пуњење. Класично тактичко нуклеарно оружје је ограничено у свом учинку у поређењу са стратешким ракетама.
Историја[уреди | уреди извор]
Ракете V-1 и V-2 развила је нацистичка Немачка, као прве балистичке ракете на свету. Са импресивном ватреном моћи и брзином, задавали су савезничким снагама муке док није откривена њихова највећа рањивост: њихова лансирна платформа. У случају да база буде откривена то је чинило лаком метом. Без лансирне рампе, ракета је била бескорисна. Касније је развијена мобилна рампа за ракету V-2, али није било времена јер су савезничке снаге брзо напредовали и сужавали им простор коришћења. Савезници су уништили стотине рампи до краја рата. [1]
Након пада нацистичког режима, Американци и Совјети су се утркивали да освоје ратни плен. Тако је технологија балистичких ракета V-1 и V-2 пренета у Америку и Совјетски Савез јер су похапсили њихове научнике приликом заузимања територије и одводили их свако на своју страну. [2]
Док су Американци споро користили технологију, Совјети су развили нову ракету. Да би избегли рањивост фиксне лансирне рампе, развили су концепт мобилне на возилима. Тако је настала тактичка балистичка ракета, која је комбиновала велику ватрену моћ са дометом до 300 km од ракете-носача, чија је мобилност проширила листу могућности употребе на бојном пољу, једноставним позиционирањем возила у радијусу домета ракете, што је значило пуцајте и промените своју позицију да поново употребите лансирну рампу и заштитите је од непријатеља. Године 1952. почиње да се производи совјетска тактичка балистичка ракета Р-11 Землиа (НАТО шифра „СС-1 Сцуд-А“). Са максималним дометом од 270 km (конвенционална бојева глава) и 130 km (нуклеарна бојева глава). У почетку, ракета и њена лансирна платформа су транспортовани возилом гусеничаром модела 2П-19. Током 1950-их и раних 1960-их, Совјети су побољшали ракетни систем, усвојивши камион са гумама 8Кс8, који је донео већу мобилност лансирања. Године 1955. појавила се верзија ракете за морнарицу, која се користила у подморницама класе АВ611 (НАТО код „Зулу”) и 619 (НАТО код „Голф”). [3] [4]
Тактичка балистичка ракета се може лансирати из мобилних возила на копну или са бродова/подморница на мору.
Опис[уреди | уреди извор]
Тактитичке балистичке ракете попуњавају празнину између конвенционалне ракетне артиљерије (вишецевни бацачи ракета) и оних са већим дометом у које спадају балистичке ракете кратког домета. Тактичке ракете могу носити веома тешка пуњења и бацати их дубоко иза неприајтељских линија у поређењу са ракетама, вишецевним бацачима ракета и артиљерију, док уз то поседује већу покретљивост, а трошкови производње су мањи од цене већине стратешких бојишних ракета. Уз то, оне су додатно способние због своје покретљивости, што тактичким ракетама омогућава већу делотворност с којом могу одговорити на развој ситуације до које долази на бојишту.
За многе државе тактичке ракете представљају горњу границу у развоју оружија копнене војне опреме. Оне обезбеђују врло моћно оружије по врло економичној цени, а у неким случајевима могу помоћи у изједначавању снага на терену када се са друге стране налази непријатељ који је очигледно супериорнији у свим осталим областма војне технологије. Тренутно је, технологија израде балистичких ракета релативо доступна државама које које не могу достићи друге савременије војне технологије, које су знатно компликованије и скупље.
Балистичке ракете је још увек тешко поразити на бојном пољу прииком дејства. Новији системи против ваздушне одбране имају унапређеније могућности за пресретање тактичких ракета, али још увек не могу бити поуздана заштита за циљеве који нападају балистичким ракетама које им остају велика претња. Ово омогућава релативно умерену силу ракета које приликом употребе представљају претњу, односно угрожавају релативно супериорнијег непријатеља продирући кроз његову противваздушну одбрану боље од конвенционалних авиона, уз то омогућујући дубљи удар него конвенционалне артиљерија.
Погонско гориво[уреди | уреди извор]
Раније произведене велике ракете и пројектили су покретани ракетним моторима на течно гориво, да би у најкраћем могућем року замењени ракетним моторима на чврсто гориво. Течна горива укључују криогене (течни кисеоник) или корозивне (азотна киселина) оксидаторе. Они морају бити напуњени пре лансирања, одлажући време лансирање ракете. Ово кашњење је представљало проблем за велике стратешке ракете, али посебно за тактичке.
Ракете, посебно у Совјетском Савезу, прешле су на употребу течних горива за складиштење, као што је ИРФНА, инхибирала азотну киселину. Они су и даље били опасни за руковање, али су могли да се складиште унапред напуњени у пројектил. Ово је такође омогућило развој лансера за подизање транспортера са једним возилом (ТЕЛ), уместо претходног конвоја носача, лансера, возила на гориво и сервисних возила.
Западне ракете су уместо тога усвојиле чврста горива, која су се сама по себи могла складиштити, а касније су их следиле ракете Варшавског пакта. Тактичке ракете су сада скоро универзално на чврсто гориво, осим у неким државама које користе аутохтоне деривате оригиналне платформе Скад.
Врсте тактичких балистичких ракета[уреди | уреди извор]
- МГМ-140 АТАКАМС (300 km)
САД - МГМ-52 Ланс (120 km) САД
- CSS-8 (150 – 180 km)
Кина - WS-1 (60–180 km) Кина
- ДТИ-1 (60–180 km)
Тајланд - Шауриа (750 km)
Индија - Прахар (150 km) Индија
- Наср/Хатф IX (60;km)
Пакистан - Абдали/Хатф-II (180;km)) Пакистан
- Хатф-I (100; km) Пакистан
- Газнави-I/Хатф-III (290;km) Пакистан
- J-600T Јилдрим (150–900 km)
Турска - ТОРОС (100–160 km) Турска
- Nazeat (80 – 130 km)
Иран - Zelzal-1 (150 km) Иран
- Zelzal-2 (210 km) Иран
- Zelzal-3 (200 - 250 km) Иран
- Tondar-69 (150 – 210 km) Иран
- ОТР-21 Точка (70–185 km)
Совјетски Савез - 2К6 Луна (10–50 km) Совјетски Савез
- Луна-М (12–70 km) Совјетски Савез
- Јеринa-1 (285-300 km)
Србија - Јерина-2 (75 km) Србија
Спецификације тактичких балистичких ракета[уреди | уреди извор]
Галерија слика[уреди | уреди извор]
-
Прва верзија СКАД-а лансирана је из возила адаптираног из тенка. -
Амерички систем МГМ-31 Першинг монтиран на гусенично возило М474. -
Лансирна рампа за израелску ракету ЛОРА, прилагодљива различитим типовима камиона.
.png)
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ И.В. Бочарников (2007) (13. 06. 2013). „Данас у историји: 1944 - Хитлер почиње да баца бомбе V-1 да би покушао да победи у Другом светском рату.”. Опера Мунди. operamundi.uol.com. Архивирано из оригинала 21. 10. 2022. г.
- ^ „Агенција за заједничке обавештајне циљеве.”. Национална управа за архиве и евиденцију САД. archives.gov. Архивирано из оригинала 26. 07. 2013. г.
- ^ „Елбрус (СС-1Ц Сцуд-Б): Балистичка ракета кратког домета.”. Military Today. military-today.com. Архивирано из оригинала 12. 05. 2022. г. Приступљено 20. 12. 2017.
- ^ „Р-11ФМ / СС-1б Сцуд.”. Федерација америчких научника. nuke.fas.org. Архивирано из оригинала 23. 12. 2021. г. Приступљено 20. 12. 2012.
- ^ „KN-23”. Missile Threat (на језику: енглески). Приступљено 2021-03-12.
- ^ „KN-24”. Missile Threat (на језику: енглески). Приступљено 2021-03-12.
- ^ „EDePro, Engine Development and Production”.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- (језик: енглески) Ballistic Missile Basics na stranicama FAS-a (Federation of American Scientists)
- (језик: енглески) Ballistic Missile Defense Glossary Архивирано на сајту Wayback Machine (6. август 2016) na stranicama FAS-a (Federation of American Scientists)
- (језик: енглески) Tactical Ballistic Missile (TBM) Архивирано на сајту Wayback Machine (5. март 2016) na stranicama Missile Threat
| Нормативна контрола: Државне |
|---|
