Virus gripa

Из Википедије, слободне енциклопедије
Orthomyxoviridae
Klasifikacija virusa
Grupa: V
Carstvo: Virusi
Porodica: Orthomyxoviridae
Rodovi

Influenza virus A
Influenza virus B
Influenza virus C
Isavirus
Thogotovirus

Virusi gripa ili influence (tip A, B i C) su RNK virusi iz roda Orthomyxovirusa (ορθός, orthos, grčki za „prav”; μυξα, myxa, grčki za „sluz”)[1], familije Orthomyxoviridae, a pripadaju V grupi virusa. Ova familija RNK virusa obuhvata sedam rodova: Influenca virus A, Influenca virus B, Influenca virus C, Influenca virus D, Isavirus, Togotovirus i Kvaranjavirus. Prva tri roda sadrže viruse koji uzrokuju influencu kod kičmenjaka, uključujući ptice (pogledajte ptičji grip), ljudi, i drugih sisara. Isavirusi su infektivni za salmon; togotovirusi su aerovirusi, koji su infektivni za kičmenjake i beskičmenjake, kao što su krpelji i komarci.[2][3][4]

Genom[уреди]

Razlikuju se na osnovu nukleoproteina na svojoj površini koji stalno podležu mutacijama, stvarajući na taj način nove antigene varijante virusa, na koje populacija domaćina nema antitela. Genom čini jednolančana, segmentalna RNK koja se nalazi u dvoslojnom lipidnom omotaču sa dva tipa glikoproteinskih nastaavka. Mutiranjem virusa u nove serovarijante formiraju se uslovi za epidemijsko ili panepidemijsko širenje bolesti. Epidemije se javljaju u intervalu od 2-3 godine, a pandemije u intervalu od 10-20 godina.

Način prenošenja[уреди]

Rezervoari virusa za influencu A su životinje i ljudi, a za influencu B isključivo čovek, te se ova bolest može preneti isključivo interhumano. Izvor infekcije je nazofaringealni sekret. Put širenja je kapljični, a virus prodire kroz sluzokožu gornjeg respiratornog trakta.

Patološki (medicinski) značaj[уреди]

Grip (inluenca) je akutna, infektivna, veoma kontagiozna bolest uzrokovana virusima influence (tip A i B) u kojoj u početku dominiraju simptomi toksemije u vidu temperature, intezivne glavobolje, bolova u mišićima i zglobovima, anoreksije, povraćanja, dok se respiratorni simptomi kao što su kijavica, gušobolja i kašalj javljaju kasnije.

Nakon inkubacije od 1-3 dana bolest započinje naglo visokom temperaturom, do 40°C, koja se održava 3-5 dana. Temperaturu prati snažna glavobolja, naročito u čeonom predelu, pokreti očnih jabučica su bolni, bolesnik oseća bolove u mišićima, zglobovima i uopšte ima osećaj nemoći. Apetit je smanjen do anoreksije i bolesnik povraća ili ima proliv. Tek drugog, trećeg dana javljaju se simptomi u vidu kijavice, zapušenog nosa, konjunktivitisa, gušobolje, kašlja. Kašalj je u početku suv, ponekad promukao, praćen bolovima iza grudne kosti zbog traheitisa. Pri pregledu bolesnik je visoko febrilan, a zapaža se pletoričnost, podadutost u licu, upala konjunktiva, ždrela, tonzila. Kod gripa bez većih komplikacija temperatura traje 3-5 dana i bolest se završava za 7-10 dana.

Virus influence tip C ne izaziva oboljenja kod ljudi.

Dijagnoza, lečenje i prevencija[уреди]

Virus se može izolovati iz brisa guše i nazofarinegalnog sekreta. Kultiviše se na pilećem embrionu. Dokazuje se serološkim metodama; ELISA, RIH, RVK, imunflorescencija.

Lečenje podrazumeva mirovanje i simptomatsku terapiju (antipiretici, antitusici, inhalacije, topli napici, vitamin C). Antibiotici se primenjuju u slučajevima bakterijske superinfekcije. Noviji antivirotici, inhibitori neuraminidaze (kao što su oseltamivir, zanamivir), efikasni su kod svih subtipova influence A i B.

Najbolja mera za prevenciju bolesti i kontrolu infekcije virusima je vakcinacija. Vakcinacija je indikovana kod starijih osoba, dece i odraslih sa hroničnim plućnim, kardiovaskularnim, bubrežnim, metaboličkim i malignim oboljenjima. Vakcina je kontraindikovana kod alergije na jaja.

Vidi još[уреди]

Reference[уреди]

  1. International Committee on Taxonomy of Viruses Index of Viruses — Orthomyxovirus (2006). In: ICTVdB—The Universal Virus Database, version 4. Büchen-Osmond, C (Ed), Columbia University, New York, USA.
  2. Jones LD, Nuttall PA (1989). „Non-viraemic transmission of Thogoto virus: influence of time and distance”. Trans. R. Soc. Trop. Med. Hyg. 83 (5): 712—4. PMID 2617637. doi:10.1016/0035-9203(89)90405-7. 
  3. Barry Ely (1999). „Infectious Salmon Anaemia”. Mill Hill Essays. National Institute for Medical Research. Архивирано из оригинала на датум 2007-08-24. Приступљено 2007-09-14. 
  4. Raynard RS, Murray AG, Gregory A (2001). „Infectious salmon anaemia virus in wild fish from Scotland”. Dis. Aquat. Org. 46 (2): 93—100. PMID 11678233. doi:10.3354/dao046093. 

Spoljašnje veze[уреди]