Љеш

Љеш Lezhë
Љеш
Застава Грб
Административни подаци
Држава	Албанија
Становништво
— 2011.	14 495
Географске карактеристике
Координате	41° 47′ 01″ С; 19° 38′ 37″ И
Временска зона	UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина	82 m
Љеш Љеш на карти Албаније
Остали подаци
Поштански број	4501-4502
Позивни број	215
Регистарска ознака	LE
Веб-сајт	www.lezha.gov.al

Љеш (алб. Lezhë или Lezha, лат. Allexio, итал. Alessio) је град у сјеверозападној Албанији са око 20.000 становника.

Налази се на лијевој обали Дрима око 9 километара од ушћа Дрима у Јадранско море. Подручје је тешко проходно, мочварно и слабо насељено. Љеж је значајна раскрсница аутомобилских путева за Драч, Тирану, Скадар и Свети Јован (Шенђин). Од Љежa је Дрим низводно плован за мање бродове, а на обали мора је лука Свети Јован.

Историја

Лис преусмерава овде. За насеље у Србији погледајте страницу Лис (Лучани).

Град је основао Дионизије из Сиракузе 385. године п. н. е, и тад је зван Лис (лат. Lissus). Био је једна од пријестоница илирског краља Генција. Након њега, 168. године прије Христа, био је римски град. Првобитно је припадао римској провинцији Далмацији, а потом позноримској провинцији Превалитани, чији је управни центар био смештен у оближњем Скадру.

Почетком 7. века, византијска провинција Превалитана, којој је припадао и древни Љеш, опустошена је од стране Авара и Словена. Иако је у то време пострадао, Љеш није сасвим запустео, а на суседним подручјима према северу створена је српска кнежевина Дукља.

Након оснивања Драчке теме у 9. веку, византијска власт је почела да се шири према северу, тако да је до почетка 10. века обухватила и Љеш, а даље напредовање је забележено и средином истог века, у време настанка историографског списа De administrando imperio, када је Драчка тема поред Љеша већ увелико обухватала и градове Улцињ и Бар.

Упопредо са ширењем Драчке теме обнављане су и старе епископије, па је тако до почетка 10. века била обновљена и Љешка епископија, која се налазила у саставу православне византијске Драчке митрополије, а такво стање је потрајало до краја византијске власти.

Крајем 12. века, Љеш је заједно са осталом Зетом потпао под власт великог жупана Стефана Немање и од тада се налазио у саставу српске државе Немањића, све до друге половине 14. века, када је потпао под власт државе Балшића.

У међувремену је била створена и римокатоличка Љешка бискупија, а град је 1393. године припао Млечанима. Затим припада Турцима од 1487. године; а Срби су се преселили у Љешанску нахију, у данашњој Црној Гори. Током средњег века (као 1578) Љеш је важно трговачко место на којем се продају житарице и со. Богати Турчин Кукли-бег је имао тада два каравансераја, 50 дућана и више ханова и купатила. Године 1614. град је већ изгубио дотадашњи просперитет, ту се налази епископска резиденција, а има свега 500 кућа.

Српска војска изнад Љеша. Први балкански рат 1912. година.

Град је на обали Дрима, а тврђава је над градом на врху Меркинске планине која се уздиже изнад града. Градић је тада био прљав а тврђава је била у рушевном стању. Изнад тврђаве на брду видјеле су се рушевине цркве Св. Николе. Наводно је ту био покопан Скендербег, док је по другој верзији покопан у цркву Св. Николе, бившој катедралној цркви у Љешу. Она је претворена у џамију, као и друга црква, Св. Ђорђа. Павле Ровински је записао да су у Љешу и Драчу и у 14. веку владали Радићи и Јурасовићи, све до Авлоне и да је становништво Љеша и околине било српско православно.

У Првом балканском рату, Љеш 18. новембра 1912. заузимају дијелови српске Дринске II дивизије и Шумадијско-албанског одреда. Преко Љеша зими 1915—1916. године прелази већи дио српске војске при повлачењу на југ из Србије, током Првог свјетског рата.

Види још

• Албанска голгота
• Солунски фронт

Литература

• Божић, Иван (1970). „Доба Балшића (други део)” (PDF). Историја Црне Горе. 2 (2). Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 49—133. 
• Божић, Иван (1970). „Зета у Деспотовини” (PDF). Историја Црне Горе. 2 (2). Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 135—275. 
• Божић, Иван (1979). Немирно Поморје XV века. Београд: Српска књижевна задруга. 
• Божић, Иван (1982). „Распад млетачког система у Приморју”. Историја српског народа. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 403—413. 
• Dragojlović, Dragoljub (1990). „Dyrrachium et les Évéchés de Doclea jusqu'a la fondation de l'Archevéche de Bar”. Balcanica. 21: 201—209. 
• Ковачевић, Јован (1967). „Од доласка Словена до краја XII вијека” (PDF). Историја Црне Горе. 1. Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 279—444. 
• Ковачевић, Јован И. (1981). „Досељење Словена на Балканско полуострво”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 109—124. 
• Ћирковић, Сима (1970). „Зета у држави Немањића” (PDF). Историја Црне Горе. 2 (1). Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 3—93. 
• Ћирковић, Сима (1970). „Доба Балшића (први део)” (PDF). Историја Црне Горе. 2 (2). Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 3—48. 
• Ћирковић, Сима (1981). „Осамостаљивање и успон дукљанске државе”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 180—196. 
• Спремић, Момчило (1982). „Припајање Зете Деспотовини и ширење млетачке власти у Приморју”. Историја српског народа. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 195—204. 
• Ферјанчић, Божидар (1959). „Константин VII Порфирогенит”. Византиски извори за историју народа Југославије. 2. Београд: Византолошки институт. стр. 1—98. 
• Аполонович Ровински, Павел (1998). Етнографија Црне Горе, том I. ЦИД - Подгорица.