Пређи на садржај

Али Смит

С Википедије, слободне енциклопедије
Али Смит
Смит потписује књиге на Међународном фестивалу књига у Единбургу
Лични подаци
Датум рођења(1962-08-24)24. август 1962. (62 год.)
Место рођењаИнвернес, Уједињено Краљевство
Књижевни рад
Најважнија делаЗима
Јесен
Пролеће
Лето


Али Смит (енгл. Ali Smith; Инвернес, 24. август 1962) је шкотска књижевница, драматург, академик и новинар. Себастијан Бари ју је 2016. описао као „шкотску Нобелову добитницу – у чекању“.[1]

Младост и образовање

[уреди | уреди извор]

Смит је рођена у Инвернесу 24. августа 1962. у породици Ен и Доналда Смита. Њени родитељи су били радничка класа [2] и она је одрасла у вијећници у Инвернесу.[3] [4] Од 1967. до 1974. похађала је основну школу St. Joseph's RC, а затим је отишла у средњу школу Инвернес, а напустила је 1980.[5][6]

Студирала је заједнички енглески језик и књижевност на Универзитету у Абердину од 1980. до 1985. године, када је била прва у својој класи 1982. и стекла прво место у категорији Почасни сениор енглеског 1984. [7] Освојила је универзитетску Меморијалну награду за поезију Бобија Ејткена 1984. [5]

Од 1985. до 1990. похађала је Newnham College у Кембриџу, на докторским студијама америчког и ирског модернизма. Током свог боравка на Кембриџу, почела је да пише драме и као резултат тога није завршила докторат. [5][8]

Смит се преселила у Единбург из Кембриџа 1990. године и радила као предавач шкотске, енглеске и америчке књижевности на Универзитету Стратклајд. [6] Напустила је универзитет 1992. године јер је боловала од синдрома хроничног умора. Вратила се у Кембриџ да се опорави.[5][8]

Као млада жена, Смит је имала неколико хонорарних послова, укључујући посао конобарице, чистача салате, помоћницу у туристичкој заједници, рецепционерку у Би-Би-Си Хајленду и била рекламни текстописац.[5]

Каријера

[уреди | уреди извор]

Док је студирала на докторским студијама на Кембриџу, Смит је написала неколико драма које су постављене на Единбуршком фестивалу Фринге и Cambridge Footlights. После извесног времена рада у Шкотској, вратила се у Кембриџ да се концентрише на своје писање, посебно, фокусирајући се на кратке приче и деловала као слободњак рецензент белетристике у новинама The Scotsman. [5] Године 1995. објавила је своју прву књигу, Free Love and Other Stories (Слободна љубав и друге приче), збирку од 12 кратких прича која је освојила Салтиреову награду за прву књигу године и награду за књигу Шкотског уметничког савета. [9]

Пише чланке за The Guardian, The Scotsman, New Statesman и Times Literary Supplement. [10]

Године 2009. донирала је кратку причу Last (претходно објављену у Manchester Review онлине) Оксфамовом пројекту „Ox-Tales“, четири збирке прича из Уједињеног Краљевства које је написало 38 аутора. Њена прича је објављена у колекцији 'Ватра'. [11]

Библиографије

[уреди | уреди извор]

Новеле

[уреди | уреди извор]
  • Like (Свиђа ми се) (1997).
  • Hotel World (Свет хотела) (2001).
  • The Accidental (Случајно) (2005).
  • Girl Meets Boy (Девојка упознаје дечака) (2007).
  • There But For The (2011).
  • Artful (Артфул) (2012).
  • How to Be Both (Како бити обоје) (2014).
  • Autumn (Јесен) (2016).
  • Winter (Зима) (2017).
  • Spring (Пролеће) (2019).
  • Summer (Лето) (2020).
  • Companion Piece (Пратећи комад) (2022).
  • Gliff (2024).

Збирке кратких прича

[уреди | уреди извор]
  • Free Love and Other Stories (Слободне љубави и друге приче) (1995), награђен Saltire Society Literary Awards и наградом за књигу Шкотског уметничког савета.[9]
  • Other Stories and Other Stories (Друге приче и друге приче) (1999).[12]
  • The Whole Story and Other Stories (Цела прича и друге приче) (2003).[12]
  • The First Person and Other Stories (Прво лице и друге приче) (2008). [13]
  • Public Library and Other Stories (Народна библиотека и друге приче) (2015).

Драме

[уреди | уреди извор]
  • Stalemate(1986), необјављена, произведен на Единбуршком фестивалу Фринге. [5][6]
  • The DanceПлес (1988), необјављена, произведена на Единбуршком фестивалу Фринге [5] [6]
  • Trace of Arc (1989), произведена на Единбуршком фестивалу Фринге [5]
  • Daughters of England (Кћери Енглеске) (1989—1990), необјављеноа, Cambridge Footlights [14]
  • Amazons (Амазонке) (1990), Cambridge Footlights [5]
  • Comic (1990), необјављен, произведен на Единбуршком фестивалу Фринге [5] [6]
  • The Seer (2001) [15]
  • Just (2005) [15]

Остало

[уреди | уреди извор]
  • Shire (Шир) (2013), са сликама Саре Вуд: кратке приче и аутобиографско писање. Пуни круг издања.

Остали пројекти

[уреди | уреди извор]
  • Али Смит се удружио са шкотским бендом Trashcan Sinatras и написала текст за песму под називом "Half An Apple", љубавну песму о чувању пола јабуке за вољену особу која је отишла. Песма је објављена 5. марта 2007. на албуму Ballads of the Book.[4]
  • Године 2008, Смит је направила The Book Lover колекцију својих омиљених списа укључујући дела Силвије Плат, Мјуријел Спарк, Грејс Пејли и Маргарет Атвуд. Такође укључује радове писаца као што су Џозеф Рот и Кларис Лиспектор. [16]
  • Године 2008, Смит је допринео краткој причи „Писање“ антологији која подржава Спасимо децу. Зборник носи наслов The Children's Hours и објавио га је Arcadia Books. Страна издања су објављена у Португалу, Италији, Кини и Кореји.
  • Године 2011. написала је кратке мемоаре за The Observer у њиховој серији „Било једном у животу“: „Осврћући се на свој живот, писац Али Смит се враћа у тренутак зачећа да би саткала дирљиве и смешне мемоаре непоштеног оца, слабости за грчке мјузикле и судбоносни гранични прелаз“. [17]
  • У октобру 2011. Смит је објавила The Story of Antigone (Причу о Антигони), препричавање класика који је створио Софокле. Део је серије "Save the stories" (Сачувај приче) Пушкинове књиге за децу, а илуструје га Лаура Паолети. [18]
  • У октобру 2012, Смит је прочитала проповед у Манчестерској катедрали гостима и студентима, након чега је уследило потписивање књиге. [19]
  • Смит је 2013. објавила Artful, књигу засновану на њеним предавањима о европској компаративној књижевности одржаним претходне године на колеџу Свете Ане у Оксфорду. Artful је била добро прихваћена, а један рецензент је прокоментарисао да је „...њена нова књига, у којој она вуче Бога за рукав, размишља о кловновима, краде коришћене књиге, петља на грчком и прича са мртвима, запањујућа“. [20]
  • 14. маја 2013. Смит је одржала инаугурационо предавање Харијет Мартино у Националном центру за писање, у част Норича, УНЕСКО-вог града књижевности 2012. године. [21]
  • Смит је такође покровитељ онлајн антологије Visual Verse и њен комад "Untitled", написан као одговор на слику уметника Руперта Џесопа, појављује се у издању из новембра 2014. [22]
  • Дана 10. септембра 2015. године, Смит је номинована за почасног члана од стране Голдсмитса Универзитета у Лондону. [23]
  • Године 2011. допринела је краткој причи "Scots Pine (A Valediction Forbidding Mourning)" за Why Willows Weep, антологију која подржава The Woodland Trust. Меки повез издат је 2016. [24]
  • У јулу 2016, Смит је добила почасни докторат на Универзитету Источне Англије. [25]
  • Смит је покровитељ Refugee Tales. [26] 2016. године, Смитову причу "The Detainee's Tale" (Прича о притворенику) објавила је Comma Pressу Refugee Tales Volume 1.. [27]
  • У мају 2021, Смит је предала кратку причу под насловом The final frontier (Последња граница) за нови часопис, The European Review of Books. [28] [29]

Лични живот

[уреди | уреди извор]

Смит живи у Кембриџу са својом партнерком, редитељком Саром Вуд. [30] [31] [32]

Награде и почасти

[уреди | уреди извор]

Године 2007. Смит је изабрана за члана Краљевског књижевног друштва [33] Именована је за команданта Ордена Британске империје у новогодишњим почастима 2015. за заслуге у књижевности. [34]

Почасни докторат (D.Litt) јој је доделио Универзитет Њукасл 2019. [35]

Књижевне награде

[уреди | уреди извор]
Година издања Рад Награда Категорија Резултат Реф
2001. Hotel World Encore Award Победник [12]
Награда за књигу године Шкотског хипотекарног фонда Победник
Боокер Призе Кратка листа
Женска награда за белетристику Кратка листа
2005. The Accidental Costa Book Awards Costa–Novel Победник
Боокер Призе Кратка листа
Женска награда за белетристику Кратка листа
2007. Girl Meets Boy Избор читалаца часописа Дива Књига године Победник [36]
Сунчани сат Шкотски уметнички савет Роман године Победник [37]
2011. There But For The Рецензија књиге The Guardian најбољи романи године — [38]
2012. Artful Награда Голдсмитс Кратка листа [39] [40]
2014. Како бити обоје Женска награда за белетристику Победник [41]
Costa Book Awards Costa Book Award for Novel Победник [42]
Награда Букер Кратка листа [43]
Награда Голдсмит Кратка листа [44] [45]
Награда Фолио Кратка листа [46]
2016. Јесен Награда Букер Кратка листа [47]
2020. Пролеће Europese Literatuurprijs Победник [48]
2020. Лето Награда Орвел Победник [49]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Best books of 2016 – part two”. The Observer. 27. 11. 2016. Приступљено 27. 11. 2016. „She is, of course, Scotland's Nobel laureate-in-waiting.” 
  2. ^ Begley, Adam (2017). „Ali Smith, the Art of Fiction No. 236”. The Paris Review. Summer 2017 (221). 
  3. ^ „Ali Smith”. Contemporary Writers in the UK. The British Council. Архивирано из оригинала 16. 7. 2009. г. Приступљено 2009-02-27. 
  4. ^ а б Matthews, Elizabeth (30. 3. 2007). „Novel approach struck a chord with Inverness writer”. The Inverness Courier. Архивирано из оригинала 27. 9. 2007. г. Приступљено 27. 02. 2009. 
  5. ^ а б в г д ђ е ж з и ј Ali Smith: Contemporary Critical Perspectives. London: Bloomsbury. 2013. ISBN 978-1-4411-5990-8. 
  6. ^ а б в г д „Smith, Ali 1962–”. www.encyclopedia.com. Приступљено 2016-11-19. 
  7. ^ Germanà, Monica; Horton, Emily (2013-07-18). Ali Smith: Contemporary Critical Perspectives (на језику: енглески). A&C Black. ISBN 9781441181558. 
  8. ^ а б „Ali Smith - Honorary Award Holders, Anglia Ruskin University”. www.anglia.ac.uk. Архивирано из оригинала 20. 11. 2016. г. Приступљено 2016-11-19. 
  9. ^ а б „Ali Smith”. guardian.co.uk. Guardian News and Media Limited. 22. 7. 2008. Приступљено 2009-02-27. 
  10. ^ Hershman, Tania. „The First Person and Other Stories by Ali Smith”. The Short Review. Архивирано из оригинала 3. 3. 2016. г. Приступљено 2016-11-11. 
  11. ^ „Order your copy of Ox-Tales : Talking Books : Oxfam GB”. Архивирано из оригинала 18. 3. 2012. г. Приступљено 2010-11-14. 
  12. ^ а б в „Ali Smith”. Contemporary Writers in the UK. The British Council. Архивирано из оригинала 16. 7. 2009. г. Приступљено 27. 02. 2009. 
  13. ^ Guest, Katy (3. 10. 2008). „The First Person and Other Stories, By Ali Smith”. The Independent. Архивирано из оригинала 18. 4. 2009. г. Приступљено 23. 4. 2009. 
  14. ^ „Cambridge Footlights - 1980-1989 (Archive)”. Cambridge Footlights. Архивирано из оригинала 15. 10. 2012. г. 
  15. ^ а б „Ali Smith”. Doollee.com. 2014-04-24. Архивирано из оригинала 17. 9. 2017. г. Приступљено 2016-11-11. 
  16. ^ „The Book Lover by Ali Smith”. Архивирано из оригинала 28. 6. 2011. г. Приступљено 22. 2. 2011. 
  17. ^ Ali Smith (28. 5. 2011). „Once upon a life: Ali Smith | Life and style”. The Guardian. Приступљено 2016-11-11. 
  18. ^ „The Story of Antigone by Ali Smith”. www.penguinrandomhouse.com (на језику: енглески). Приступљено 2020-04-09. 
  19. ^ „The Manchester Sermon: Ali Smith, reviewed by Gemma Fairclough - The Manchester Review”. The Manchester Review (на језику: енглески). 2012-10-19. Приступљено 2018-02-02. 
  20. ^ Cohen, Leah Hager (1. 2. 2013). „A Light to Read By”. The New York Times. 
  21. ^ Full text: Brick: a literary journal (Number 92, Winter 2014, pp. 9–27); extract online at Brickmag.com.
  22. ^ „Untitled by Ali Smith”. Visualverse.org. Архивирано из оригинала 29. 11. 2014. г. Приступљено 24. 11. 2014. 
  23. ^ Cox, Sarah (8. 9. 2015). „Novelist Ali Smith named Honorary Fellow”. Goldsmiths, University of London (на језику: енглески). Приступљено 2018-02-02. 
  24. ^ Chevalier, Tracy, ур. (2016). Why Willows Weep. London, United Kingdom: IndieBooks. ISBN 9781908041326. 
  25. ^ „Day 1 - Ali Smith - UEA”. www.uea.ac.uk (на језику: енглески). Приступљено 2017-05-03. 
  26. ^ „About”. Refugee Tales (на језику: енглески). Приступљено 2021-02-16. 
  27. ^ „Refugee Tales - Comma Press”. commapress.co.uk. Приступљено 2021-02-16. 
  28. ^ „Ali Smith | The European Review of Books”. europeanreviewofbooks.com. Архивирано из оригинала 02. 10. 2023. г. Приступљено 2022-10-22. 
  29. ^ Grimm, Oliver (23. 6. 2021). „Eine Revue, um die EU besser zu kritisieren”. Die Presse. 
  30. ^ Winterson, Jeanette (25. 4. 2003). „Ali Smith”. The Times. Архивирано из оригинала 15. 11. 2016. г. Приступљено 2009-02-28. 
  31. ^ Noted. „Ali Smith interview”. www.noted.co.nz (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 28. 5. 2020. г. Приступљено 2019-09-25. 
  32. ^ King-Miller, Lindsay (2014-08-08). „10 Books by Queer Women That Will Change How You See the World”. Cosmopolitan (на језику: енглески). Приступљено 2019-09-25. 
  33. ^ „Royal Society of Literature All Fellows”. Royal Society of Literature. Архивирано из оригинала 5. 3. 2010. г. Приступљено 10. 8. 2010. 
  34. ^ „Order of the Companions of Honour : Members of the Order of the Companions of Honour” (PDF). Gov.uk. Архивирано из оригинала (PDF) 2. 1. 2015. г. Приступљено 11. 11. 2016. 
  35. ^ „Honorary degrees celebrate excellence”. Newcastle University. 17. 7. 2019. Приступљено 10. 1. 2020. 
  36. ^ „Girl Meets Boy wins Diva Book Of The Year”. The Myths. 2014-04-17. Архивирано из оригинала 3. 1. 2011. г. Приступљено 2016-11-11. 
  37. ^ „Sundial Scottish Arts Council Book of the Year”. Scottish Arts Council. Архивирано из оригинала 5. 1. 2009. г. Приступљено 2009-02-27. 
  38. ^ „Books of the year 2011 | Books”. The Guardian. Приступљено 2016-11-11. 
  39. ^ „Jim Crace makes Goldsmiths Prize shortlist”. BBC News. 1. 10. 2013. Приступљено 20. 10. 2013. 
  40. ^ „Shortlist 2013”. Goldsmiths Prize. 1. 10. 2013. Архивирано из оригинала 5. 10. 2013. г. Приступљено 20. 10. 2013. 
  41. ^ Lusher, Adam (3. 6. 2015). „Baileys Women's Prize for Fiction 2015 winner: Ali Smith triumphs with How to Be Both”. The Independent. Архивирано из оригинала 6. 5. 2022. г. Приступљено 17. 6. 2015. 
  42. ^ „Ali Smith's 'How to be both' takes Costa novel award”. Reuters (на језику: енглески). 2015-01-05. Приступљено 2022-08-04. 
  43. ^ „Man Booker Prize: Howard Jacobson makes shortlist”. BBC News. 9. 9. 2014. Приступљено 9. 9. 2014. 
  44. ^ „The shortlist for the 2014 Goldsmiths Prize has been announced”. New Statesman. 1. 10. 2014. Приступљено 2. 10. 2014. 
  45. ^ „Ali Smith wins Goldsmiths Prize for How to be Both”. BBC News. 13. 11. 2014. Приступљено 13. 11. 2014. 
  46. ^ „2015 | The Rathbones Folio Prize” (на језику: енглески). Приступљено 2022-08-04. 
  47. ^ Flood, Alison (13. 9. 2017). „Man Booker prize 2017: shortlist makes room for debuts alongside big names”. The Guardian. Приступљено 20. 10. 2017. 
  48. ^ „Europese Literatuurprijs 2020”. Europese Literatuurprijs. Приступљено 2. 5. 2023. 
  49. ^ „Smith, Yaffa win 2021 Orwell Prizes”. Books+Publishing (на језику: енглески). 2021-06-28. Архивирано из оригинала 28. 6. 2021. г. Приступљено 2021-06-28. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Али_Смит&oldid=28539459”