Међународна фонетска абецеда
| Међународна фонетска абецеда | |
|---|---|
 | |
| Тип | делимично налични алфабет |
| Језици | користи се за фонетску и фонемску транскрипцију било којег језика |
Временски период | од 1888. |
| Породица | ромишки алфабет
|
Међународна фонетска абецеда/алфабет (енгл. International Phonetic Alphabet; незванична, али честа скраћеница: IPA;[н. 1] фр. Alphabet phonétique international, скраћено API), скраћено МФА или (према енглеском акрониму) IPA, систем је знакова за фонетску транскрипцију који се темељи на латиници. Развило га је Међународно фонетско друштво као начин за стандардизовани приказ звукова говорних језика. IPA користе лингвисти, логопеди, учитељи и ученици страних језика, певачи, глумци, лексикографи и преводиоци.[2][3]
IPA је створен да представи само оне одлике говора које су карактеристичне у говорном језику: фонеме, интонација, раздвајање речи и слогова.
Међународно фонетско друштво повремено додаје, уклања или мења симболе. Године 2008. IPA садржи 107 различита слова, 52 дијакритика, и 4 ознаке за прозодије.
Историја
[уреди | уреди извор]Године 1886, група француских и британских учитеља језика, предвођена француским лингвистом Полом Пасијем, створила је оно што је касније постало познато (од 1897. године надаље) као Међународно фонетско друштво (фр. l’Association phonétique internationale).[4] Оригинални алфабет је заснован на правописној реформи енглеског језика познатој као ромикшка абецеда, али да би била корисна и за друге језике, било је допуштено да се вредности симбола разликују од језика до језика.[5] На пример, звук [ʃ] (ш) је првобитно заступљен словом <c> на енглеском, али словом <x> на француском.[4]Међутим, 1888. године, алфабет је ревидиран како би био једнолик у односу на језике, чиме је осигуран темељ за све будуће измене.[4]
Од свог настанка, IPA је прошао кроз бројне промене. Након велике промене и проширења у 1900. и 1932. години, IPA је остао непромењен до IPA Конвенције у Килу 1989. године.
Опис
[уреди | уреди извор]Општи принцип IPA је да даје један симбол за сваки карактеристичан звук (или говорни део).[6] Ово значи да се не користе комбинације слова за представљање јединственог звука, или једно слово за представљање више звукова. Нема слова код кога вредност звука зависи од контекста, и коначно, IPA обично нема посебна слова за два звука ако никакав познат језик не чини разлику између њих (карактеристика позната као „одабраност“).
Међу симболима IPA, 107 представљају сугласнике и самогласнике, 31 су дијакритици који се користе да додатно опишу ове звукове, а 19 се користе да опишу квалитете као што су дужина, тон, нагласак и интонација.
Облик слова
[уреди | уреди извор]За IPA су изабрани такви симболи како би били усклађени са латиницом. Због тога, већина симбола су или латинична или грчка слова, или њихове модификације.
Слова
[уреди | уреди извор]Међународна фонетска абецеда дели своја слова у три категорије: плућни сугласници, преградни сугласници, и самогласници.[7][8] Сваком карактеру је додељен број, како би се спречила конфузија између сличних слова (као што су ɵ и θ), нпр. у штампању рукописа. Различитим категоријама звукова су додељени различити опсези бројева.
Плућни сугласници
[уреди | уреди извор]Плућни сугласници чине већину сугласника у IPA, као и у људском језику.
Табела плућних сугласника, која укључује већину сугласника, уређена је тако да по врстама одређује начин изговора, који говори како се сугласник производи, док колоне одређују место изговора, што значи где се у вокалном простору сугласник производи. Главна шема садржи само сугласнике са једним местом артикулације.
| Не-плућни сугласници | ||||||||||
| Обични кликови (клокници) |
ʘ | ʘ̬ | ʘ̃ | ǀ | ǀ̬ | ǀ̃ | ǃ | ǃ̬ | ǃ̃ | |
| ǂ | ǂ̬ | ǂ̃ | ǁ | ǁ̬ | ǁ̃ | ǃ˞ | ǃ̬˞ | ǃ̃˞ | ||
| Други кликови | ʘ̃ˀ | ʘˀ | ˀʘ̃ | ʘ͡q | ʘ͡qχ | ʘ͡qʼ | ʘ͡qχʼ | ¡ | ʞ | |
| Имплозиви (убачајници) |
ɓ | ɗ | ᶑ | ʄ | ɠ | ʛ | ||||
| ɓ̥ | ɗ̥ | ᶑ̥ | ʄ̊ | ɠ̊ | ʛ̥ | |||||
| Ејективи (избачајници) |
pʼ | tʼ | ʈʼ | cʼ | kʼ | qʼ | ʡʼ | |||
| ɸʼ | fʼ | θʼ | sʼ | ɬʼ | ʃʼ | ʂʼ | ɕʼ | çʼ | xʼ | χʼ |
| tθʼ | tsʼ | tɬʼ | tʃʼ | ʈʂʼ | tɕʼ | cçʼ | cʎ̝̥ʼ | kxʼ | kʟ̝̊ʼ | qχʼ |
| Ко-артикулисани сугласници | |||||
| Континуанти | ʍ | w | ɥ̊ | ɥ | ɫ |
| Оклузиви | k͡p | ɡ͡b | ŋ͡m | ɧ | |
| t͡p | d͡b | n͡m | q͡ʡ | ||
| — Три табеле изнад садрже фонетске симболе који се можда неће исправно приказати у одређеним (нарочито застарелим или неажурираним) веб-прегледачима. [За помоћ прочитајте овај текст. (на енглеском)] |
| — Када се симболи појављују у паровима, леви од. десни симбол представља безвучни од. звучни сугласник. |
| — Непопуњена од. осенчена поља означавају плућне артикулације које су оцењене немогућима или нарочито карактеристичнима (посебнима) / различитима. |
Напомене
[уреди | уреди извор]- Симболи [ʁ], [ʕ] и [ʢ] представљају звучне фрикативе или апроксиманте.
- Првенствено облик језика (а не његов положај) прави разлику између фрикатива [ʃ ʒ], [ɕ ʑ] и [ʂ ʐ].
Коартикуларни сугласници
[уреди | уреди извор]Коартикуларни сугласници су звуци који укључују два истовремена места изговора (проглашена су помоћу два дела вокалне шупљине).
| ʍ | Безвучни лабијализовани веларни апроксимант |
| w | Звучни лабијализовани веларни апроксимант |
| ɥ | Звучни лабијализовани палатални апроксимант |
| ɕ | Безвучни алвеоло-палатални (предњо-тврдонепчани) фрикатив |
| ʑ | Звучни алвеоло-палатални (предњо-тврдонепчани) фрикатив |
| ɧ | Безвучни палатално-веларни фрикатив |
| ɧ̬ | Звучни палатално-веларни фрикатив |
- Напомена
- [ɧ] је описан истовремено као „[ʃ] и [x]“.
- [ɧ̬] је описан истовремено као „[ʒ] и [ɣ]“.
Преградни сугласници
[уреди | уреди извор]Преградни сугласници су звуци код којих проток ваздуха не зависи од плућа. То укључује кликове (пронађене у коисанским језицима Африке) и убачајници (у језицима као што је свахили).
| кликови или клокници | убачајници | избачајници | |||
|---|---|---|---|---|---|
| ʘ | билабијални | ɓ | билабијални | ʼ | На пример: |
| ǀ | дентални клокник | ɗ | алвеоларни | pʼ | билабијални |
| ǃ | посталвеоларни клокник | ʄ | палатални | tʼ | алвеоларни |
| ǂ | палатални клокник | ɠ | веларни | kʼ | веларни |
| ǁ | алвеоларни латерални клокник | ʛ | увуларни | sʼ | алвеоларни фрикатив |
Самогласници
[уреди | уреди извор]
IPA дефинише самогласнике као звук који се појављује у центру. Испод је слика са приказом самогласника IPA. IPA разврстава самогласнике према положају језика.
Ордината показује висину језика. Самогласници настали спуштеним језиком су на дну, а самогласници направљени уздигнутим језиком су на врху. На пример, [ɑ] је на дну, јер је језик спуштен у том положају. Међутим, [i] је на врху јер је звук настао уздигнутим језиком на врху уста.
На сличан начин, апсциса (водоравна оса) на карти се одређује према месту изговора. Самогласници са језиком постављеним испред уста (као што је [ɛ]) су на левој страни дијаграма, док су они код којих је позади (као што је [ʌ]) постављени на десну страну дијаграма.
Тамо знакови стоје у пару, леви представља нелабијализовани а десни лабијализовани самогласник.
| предњи | готово предњи | средњи | готово задњи | задњи | |
| затворен | |||||
| готово затворен | |||||
| полузатворен | |||||
| средњи | |||||
| полуотворен | |||||
| готово отворен | |||||
| отворен | |||||
- Напомена
- Знак ⟨a⟩ дефинисан је као отворени предњи нелабијализовани самогласник али користи се и за отворени средњи нелабијализовани самогласник. Прецизнија ознака за отворени средњи нелабијализовани самогласник је ⟨ä⟩.
- ⟨ʊ⟩ и ⟨ɪ⟩ су били обележавани као ⟨ɷ⟩ и ⟨ɩ⟩ у старијим верзијама шеме IPA.
Супрасегментали
[уреди | уреди извор]Ови симболи описују карактеристике језика изнад нивоа појединачних сугласника и самогласника, као што су прозодија, тон, дужина, и нагласак, које често делују на слогове, речи, или изразе.
Напомене
[уреди | уреди извор]- ^ „Акроним IPA се стриктно односи [...] на International Phonetic Association. Међутим, сада је тако честа пракса да се акроним такође корисити за означавање самог алфабета (односно за назив International Phonetic Alphabet), тако да се отпор чини ситничавим. Контекст обично служи да разјасни две употребе.”[1]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Laver, John (1994). Principles of Phonetics. New York: Cambridge University Press. стр. 561. ISBN 978-0-521-45031-7.
- ^ MacMahon, Michael K. C. (1996). „Phonetic Notation”. Ур.: P. T. Daniels; W. Bright. The World's Writing Systems. New York: Oxford University Press. стр. 821–846. ISBN 978-0-19-507993-7.
- ^ Wall, Joan (1989). International Phonetic Alphabet for Singers: A Manual for English and Foreign Language Diction. Pst. ISBN 978-1-877761-50-8.
- ^ а б в Међународно фонетско друштво, Приручник, стр. 194–196
- ^ „Оригинално, циљ је био да се направи доступни скуп фонетских симбола који би дао различите артикулисане вредности, ако је потребно, на различитим језицима.“ (Међународно фонетско друштво, Приручник, стр. 195–196)
- ^ „Од својих најранијих дана ... Међународно фонетско друштво је имало циљ да пружи 'посебан знак за сваки карактеристичан звук, То јест, да сваки звук, који се користи уместо другог, у истом језику, може променити значење речи'.“ (Међународно фонетско друштво, Приручник, стр. 27)
- ^ „Сегменти се могу поделити у две главне категорије, сугласници и самогласници.“ (Међународно фонетско друштво, Приручник, стр. 3)
- ^ Међународно фонетско друштво, Приручник, стр. 6.
Литература
[уреди | уреди извор]- Ball, Martin J.; John H. Esling; B. Craig Dickson (1995). „The VoQS system for the transcription of voice quality”. Journal of the International Phonetic Association. 25 (2): 71—80. doi:10.1017/S0025100300005181.
- Duckworth, M.; G. Allen; M.J. Ball (децембар 1990). „Extensions to the International Phonetic Alphabet for the transcription of atypical speech”. Clinical Linguistics and Phonetics. 4 (4): 273—280. doi:10.3109/02699209008985489.
- Hill, Kenneth C.; Pullum, Geoffrey K.; Ladusaw, William (март 1988). „Review of Phonetic Symbol Guide by G. K. Pullum & W. Ladusaw”. Language. 64 (1): 143—144. JSTOR 414792. doi:10.2307/414792.
- International Phonetic Association (1989). „Report on the 1989 Kiel convention”. Journal of the International Phonetic Association. 19 (2): 67—80. doi:10.1017/s0025100300003868.
- International Phonetic Association (1999). Handbook of the International Phonetic Association: A guide to the use of the International Phonetic Alphabet. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-65236-0. (hb). ISBN 978-0-521-63751-0. (pb).
- Jones, Daniel (1988). English pronouncing dictionary (ревидирано 14. изд.). London: Dent. ISBN 978-0-521-86230-1. OCLC 18415701.
- Ladefoged, Peter (септембар 1990). „The revised International Phonetic Alphabet”. Language. 66 (3): 550—552. JSTOR 414611. doi:10.2307/414611.
- Ladefoged, Peter; Hale, Morris (септембар 1988). „Some major features of the International Phonetic Alphabet”. Language. 64 (3): 577—582. JSTOR 414533. doi:10.2307/414533.
- Laver, John (1994). Principles of Phonetics. New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-45031-7. (hb). ISBN 978-0-521-45655-5. (pb).
- Pullum, Geoffrey K.; William A. Ladusaw (1986). Phonetic Symbol Guide. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-68532-8.
- Skinner, Edith; Monich, Timothy; Mansell, Lilene (1990). Speak with Distinction. New York: Applause Theatre Book Publishers. ISBN 978-1-55783-047-0.
- Fromkin, Victoria; Rodman, Robert; Hyams, Nina (2011). An Introduction to Language (9. изд.). Boston: Wadsworth, Cenage Learning. стр. 233–234. ISBN 978-1-4282-6392-5.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
- Званични веб-сајт
- Интерактивни IPA дијаграм
- Речник лингвистичке терминологије: немачки — енглески — хрватски — српски
| Државне | |
|---|---|
| Остале | |
