Пређи на садржај

Марко Симоновић

С Википедије, слободне енциклопедије
Марко Симоновић
Марко Симоновић у дресу Србије (2015)
Лични подаци
Пуно име Марко Симоновић
Надимак Симке, Симон
Датум рођења (1986-05-30)30. мај 1986.(38 год.)
Место рођења Приштина, СР Србија, СФР Југославија
Држављанство Србија
Висина 2,03 m
Информације о каријери
НБА драфт 2008. / није изабран
Проф. каријера 2001—2022.
Позиција крило / крилни центар
Јуниорска каријера
1999—2001. Раднички Београд
Сениорска каријера
Године Клуб
2001—2002.
2002—2003.
2003—2005.
2005—2006.
2006.
2006—2008.
2008—2011.
2011—2012.
20122014.
2014—2015.
20152017.
2017—2019.
2019—2020.
2020.
20202022.
Смедерево
Раднички Београд
Лавови 063
Ергоном
Остенде
Хемофарм
Будућност
Алба Берлин
Црвена звезда
ЕБ По Лак Ортез
Црвена звезда
Зенит Санкт Петербург
Цедевита Олимпија
Малага
Црвена звезда
Репрезентативна каријера
 Србија
Тренерска каријера
2022.
2023—
Црвена звезда (пом.)
Раднички Крагујевац

Марко Симоновић (Приштина, 30. мај 1986) бивши је српски кошаркаш, а садашњи кошаркашки тренер. Играо је на позицијама крила и крилног центра. Тренутно је тренер СПД Раднички из Крагујевца.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Симоновић је рођен у Приштини, али се 1999. године после НАТО бомбардовања преселио у Београд.[1] Убрзо је и заиграо у млађим категоријама београдског Радничког, а касније је био и део њиховог сениорског тима. У периоду од 2003. до 2005. две сезоне провео је у клубу Лавови 063, а након тога једну у нишком Ергоному. Сезону 2006/07. почео је у белгијском Остендеу, али се у децембру вратио у Србију и придружио Хемофарму у ком је остао годину и по дана.

Од лета 2008. провео је три сезоне у подгоричкој Будућности, у чијим редовима је освојио по три црногорска првенства и купа. У сезони 2011/12. наступао је за Албу из Берлина. У сезонама 2012/13. и 2013/14. је био играч Црвене звезде, а од лета 2013. постао је и њен капитен. Са овим клубом освојио је два Купа Радивоја Кораћа (2013. и 2014). У сезони 2014/15. је наступао за француски ЕБ По Лак Ортез. Крајем септембра 2015. се вратио у Црвену звезду.[2] У свом другом мандату у црвено-белом дресу, освојио је по две титуле првака Србије и АБА лиге као и још један Куп.

У јулу 2017. је потписао уговор са Зенитом из Санкт Петербурга у чијем дресу проводи наредне две сезоне.[3] У јулу 2019. је потписао двогодишњи уговор са екипом Цедевите Олимпије,[4] али у фебруару 2020. прелази у Малагу.[5] Дана 13. јула 2020. Симоновић се вратио у Црвену звезду, потписавши двогодишњи уговор са клубом.[6]

Репрезентација

[уреди | уреди извор]

Био је члан универзитетске репрезентације Србије, са којом је на Летњим универзијадама освојио две медаље - златну 2009. и сребрну 2007. године.

Са сениорском репрезентацијом дебитовао је на Светском првенству 2014. у Шпанији где је освојена сребрна медаља. Симоновић је у девет сусрета бележио 3,1 поен за просечно девет минута у игри и погодио важна слободна бацања у полуфиналу против Француске. За два поена је шутирао 62,5% (8-5), а за три 37,5% (8-3).[7]

Са репрезентацијом је освојио и сребрну медаљу на Олимпијским играма у Рију 2016. године. Играо је и на Светском првенству 2019. у Кини.

Симоновић 2016. на мечу против Басконије

Репрезентативни

[уреди | уреди извор]

Појединачни

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Марко Симоновић нови капитен звездиних кошаркаша”. sport.blic.rs. Приступљено 24. 2. 2017. 
  2. ^ „Симоновић се вратио да помогне”. kkcrvenazvezda.rs. Архивирано из оригинала 01. 10. 2015. г. Приступљено 30. 9. 2015. 
  3. ^ „Марко Симоновић напустио Зенит”. sportklub.rs. 14. 7. 2019. Приступљено 15. 7. 2019. 
  4. ^ „Званично: Симоновић појачао Цедевиту, уговор на две године”. mozzartsport.com. Приступљено 18. 7. 2019. 
  5. ^ „Званично: Марко Симоновић у Уникахи”. mozzartsport.com. Архивирано из оригинала 24. 02. 2020. г. Приступљено 24. 2. 2020. 
  6. ^ „Марко Симоновић поново на месту успеха!”. kkcrvenazvezda.rs. 13. 7. 2020. Приступљено 13. 7. 2020. 
  7. ^ „Учинак Звездаша у освајању светског сребра”. mojacrvenazvezda.net. 15. 9. 2014. Приступљено 19. 9. 2014. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]