Интернационални стил — разлика између измена
м разне исправке; козметичке измене |
м ispravke |
||
Ред 29: | Ред 29: | ||
== Литература == |
== Литература == |
||
* Udo Kuterman, Savremena arhitektura, Novi Sad [[1971.]] |
|||
* Sophie Daria Le Corbusier sociolog urbanismu-Praha [[1967.]] |
|||
* истоимени чланак немачке Википедије |
|||
== Види још == |
== Види још == |
Верзија на датум 11. јул 2013. у 00:36
Интернационални стил (енгл. The International Style) је правац класичне модерне архитектуре који се често поистовећује са њом. Интернационални стил је почео свој развој 1922. године у Европи и касније се раширио по целом свету.
Појам интернационалног стила
Појам интернационалног стила био је од Филип Џонсона и Хенри-Расел Хичкока употребљен као обележје минималистичких и функционалистичких тенденција у модерној архитектури двадесетих и тридесетих година 20. века. Први пут је појам употребљен као наслов за изложбу 1932. године у Музеу модерне уметности у Њујорку у публикацији The International Style: Architecture Since 1922 у којој су аутори сугерисали да се нова архитектура интернацилизовала и одвојила у један нови стил историје архитектуре. Појам је прихваћен најпре у англосаксонским земљама и у међувремену је кориштен за обележавање кубичке варијанте модерне и често за функционализам и рационализам.
Принципи стила
Историчари уметности Џонсон и Хичкок су анализирали нову архитектуру и одредили неколико њених принципа:
- Архитектура се дефинише као формирање ограниченог простора а не градње једне тектонике.
- Модерна архитектура је правилна и модуларна. Задатак архитеката јесте да уједини једнаке и различите функције под једним шеширом. Основа је природна и асиметрична.
- Интернационални стил је ослобођен од сваког украса осим од апстрактног зидног сликарства које наглашава архитектуру као уметност и спада не у архитектуру већ у опремљеност..
Аутори се нарочито обазиру на спољшњост архитектуре односно објеката на њихово зрачење, на просторне експерименте модерне посвећују мање пажње. По Хичкоку и Џонсону модерне зграде треба да изгледају лако и примањују велике глатке површине примењујући облоге од дрвета и керамичке панеле и стакло док је непожељно малтерисање као и грубе бетонске површине које су се употребљавале у време брутализма које чине објекте тешким док их стаклене преграде чине лаганим и прихватљивим. Ко стилпринцип се поред равних кровова прокламованих Ле Корбизијеом прихватају и једноводни коси кровови.
Интернационални стил у току времена првих две десетине година после Другог светског рата доминира, са призматичким спратницама и са стакленим фасадним преградама. Интернационални стил био је много критикован због монотоности у пројектовању зграда са оваковим фасадама од стакла које су биле униформисане и многобројне у великим градовима света.
Изабрани представници
- Марцел Браер (Marcel Breuer)
- Гордон Буншафт (Gordon Bunshaft)
- Ле Корбизије (Le Corbusier)
- Валтер Гропијус (Walter Gropius)
- Филип Џонсон (Philip Johnson)
- Рихард Неутра (Richard Neutra)
- Лудвиг Мис ван дер Рое (Ludwig Mies van der Rohe)
- Ханс Шарон (Hans Scharoun)
Литература
- Udo Kuterman, Savremena arhitektura, Novi Sad 1971.
- Sophie Daria Le Corbusier sociolog urbanismu-Praha 1967.
- истоимени чланак немачке Википедије
Види још
Спољашње везе
- Имање Вајсенхоф
- Фото галерија имања Вајсенхоф
- Бели град Тел Авива -- Модерни покрет
- Баухаус у Тел Авиву
- Arts & Architecture magazine [1]