Ар деко

Art Deco

Крајслер зграда у Њујорк (1930)

Постер за светски сајам у Чикагу, Веимер Пурселл (1933)

Орнамент аутомобила Витоар (Victoire), Рене Лаликуе (1928)

Раздобље цирка 1910-1939
Земље Глобално

Ар деко (франц. Art déco) стил је визуелних уметности који је настао у Француској непосредно пред Први светски рат, одакле се раширио у САД^[1] и у Европи у 20.-тим и 30.-тим годинама 20. века у индустрији и занатству. У Енглеској овај стил постаје заступљен тек 1940-их, а и Јапан своје извозне производе израђује у манири арт декоа^[2], док се у Кини јавља његова мешавина с модерним стилом раног 20. века у тзв. стилу Amoy Deco (градови Шангај и Кулансу^[3]). Носи карактеристике многих праваца у првом реду кубизма, футуризма и сецесије.

Током 1930-их, у време велике депресије, арт деко је постао у већој мери ублажен. Пристигли су нови материјали, укључујући хромирање, нерђајући челик и пластика. Лепши облик стила, звани Streamline Moderne, појавио се 1930-их, који је имао закривљене облике и глатке полиране површине.^[4] Арт деко је један од првих заиста интернационалних стилова, али његова доминација је окончана почетком Другог светског рата, и успон строго функционалних и неукрашених стилова модерне архитектуре и интернационалног стила архитектуре је уследио.^[5]

Име[уреди | уреди извор]

Термин арт деко је добио своје име, скраћено за arts décoratifs, по Међународној изложби савремене декоративне и индустријске уметности одржаној у Паризу 1925.^[6] иако су се различити стилови који карактеришу арт деко већ појавили у Паризу и Бриселу пре Првог светског рата.

Израз arts décoratifs први пут је коришћен у Француској 1858. године; према подацима објављеним у билтену Француског фотографског друштва.^[7] Новине Ле Фигаро су 1868. године користиле израз objets d'art décoratifs у контексту предмета за сценографију позорнице створене за Театар де л'Опера.^[8]^[9]^[10] Године 1875, дизајнерима намештаја, дизајнерима текстила, накита и стакла, као и другим занатлијама, француска влада је званично дала статус уметника. Као одговор на то, École royale gratuite de dessin (Краљевска дипломска школа дизајна), основана 1766. године под краљем Лујем XVI за обуку уметника и занатлија у занатима који се односе на ликовне уметности, преименована је у École nationale des arts décoratifs (Национална школа декоративне уметности). Данашње име ENSAD (École nationale supérieure des arts décoratifs) добила је 1927. године.

Настанак[уреди | уреди извор]

Настанак овог стила сеже у почетак 20. века када је у Француској била значајно раширена сецесија- са својим једноставним линијама и дречећим колоритом. Поред сецесије су се ту појављивале и модерне тенденције пре свега кубизам.

Ови трендови и залуђивање друштва за све што је модерно, на што су утицали нови проналасци и развој индустрије, утицали су на појаву новог стила који се први пут презентира 1925. године у Паризу на изложби декоративне уметности (Exposition Internationale des Arts Dékoratifs et industriels Modernes). На овој изложби су били представљени предмети примењене уметности на које је утицала појава модернизма.

Развој и распрострањеност[уреди | уреди извор]

Иако је нови стил био у почетку одређен пре свега за богате људе и сматрао се луксузом, он је задобио велику популарност у широкој публици и његови су се облици репродуковали у масовној производњи у многим областима.

Области раширености стила[уреди | уреди извор]

У овом чланку ће се поменути главне области у којима је ар деко оставио трага.

Предмети дневне употребе[уреди | уреди извор]

Предмети који су били одређени за свакодневну употребу су се одликовали великим сјајем, једноставношћу линија и чистим бојама. Приликом израде предмета као што су огледалца, ручни часовници, или светлећа тела почели су се у великој мери употребљавати материјали као: стакло, керамика, модерни бакелит или углачани хром.

Графика[уреди | уреди извор]

Плакати и корице књига су карактеризовани снажном контуром, јасним бојама и изражајним словима. Добри пример је шпица у филмском студију Универзал (Universal Pictures)- планета која се окреће са сунчевим системом и натписом Универзал која се и данас употребљава.

Аутомобилизам[уреди | уреди извор]

Аутомобил чији је стил одражавао утицаје арт деко

Ар деко је у знатној мери утицао на рађање аутомобилизма. Типични су једноставни облици аутомобила са луксузним ентеријерима са удобном наслоњачом или дрвеним облогама у унутрашњости.

Архитектура[уреди | уреди извор]

Најбољи представник овог стила у архитектури је славна зграда у центру Њујорка Емпајер стејт билдинг на којој се виде главне карактеристике стила, чврсто дана линија за разлику од кривих линија сецесије и декоративни ентеријер.

Галерија слика[уреди | уреди извор]

Плакат за прве Зимске олимпијске игре
Кип Христа искупитеља, Рио де Жанеиро, 1926.-'30.
Хотел Фермонт Пис, Шангај (1929)
Унутарњи сат у згради Гардиан, Детроит (1929)
Врата лифта у Крајслеровој згради, Вилијам Ван Ален (1927.–'30)
Предворје зграде Источне Колумбије, Лос Анђелес (1930)
Филипс радио (1931)
Рељеф предворја Дејли ексреса, Лондон (1932)
Зграда министарства прехране, Токио (1936)
Палата де Шајо, Париз (1937)
Биоскоп Имперо, Асмера, Еритреја (1937)
Хотел Делано, Мајами (1947)
Мајаковска постаја московског метроа (1936)
Пол Маншип, Прометеј, Рокефелер центер, Њујорк (1937)
Намјештај и тепих касног арт декоа, Жил Лелеу (1930-их)

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

^ „Art Deco” (на језику: engleski). Encyclopædia Britannica. Приступљено 23. 7. 2017.
^ art déco, Hrvatska enciklopedija LZMK, Pristupljeno 23. 7. 2017.
^ http://whc.unesco.org/en/news/1688 Sites in Cambodia, China and India added to UNESCO’s World Heritage List], UNESCO, 8. 7. 2017. Preuzeto 23. 7. 2017.
^ Renaut, Christophe and Lazé, Christophe, Les Styles de l'architecture et du mobilier (2006), Editions Jean-Paul Gisserot, pages 110–116
^ Benton et al. 2003, стр. 13–28.
^ Benton et al. 2003, стр. 16.
^ "M. Cunny présente une Note sur un procédé vitro-héliographique applicable aux arts décoratifs", Bulletin de la Société française de photographie, Société française de photographie. Éditeur: Société française de photographie (Paris), 1858, Bibliothèque nationale de France, département Sciences et techniques, 8-V-1012, Bibliothèque nationale de France
^ "Enfin, dans les ateliers, on travaille à l'achèvement des objets d'art décoratifs, qui sont très nombreux", Le Figaro, Éditeur: Figaro (Paris), 1869-09-18, no. 260, Bibliothèque nationale de France
^ L'Art décoratif à Limoges, La Voix de la province : Revue littéraire, artistique, agricole et commerciale, 1862, (1862/04/01 (N1)-1863/01/01 (N12)), Bibliothèque francophone multimédia de Limoges, 2013-220524, Bibliothèque nationale de France
^ Revue des arts décoratifs (Paris), 1880–1902, Bibliothèque nationale de France, département Sciences et techniques, 4-V-1113

Литература[уреди | уреди извор]

Arwas, Victor (1992). Art Deco. Harry N. Abrams Inc. ISBN 978-0-8109-1926-6.
Bayer, Patricia (1999). Art Deco Architecture: Design, Decoration and Detail from the Twenties and Thirties. Thames & Hudson. ISBN 978-0-500-28149-9.
Benton, Charlotte; Benton, Tim; Wood, Ghislaine; Baddeley, Oriana (2003). Art Deco: 1910–1939. Bulfinch. ISBN 978-0-8212-2834-0.
Blondel, Alain (1999). Tamara de Lempicka: a Catalogue Raisonné 1921–1980. Lausanne: Editions Acatos.
Breeze, Carla (2003). American Art Deco: Modernistic Architecture and Regionalism. W. W. Norton. ISBN 978-0-393-01970-4.
Charles, Victoria (2013). Art Déco. Parkstone International. ISBN 978-1-84484-864-5.
De Morant, Henry (1970). Histoire des arts décoratifs (на језику: French). Hachette.
Ducher, Rpbert (2014). La charactéristique des styles (на језику: French). Flammarion. ISBN 978-2-0813-4383-2.
Duncan, Alastair (1988). Art déco. Thames & Hudson. ISBN 978-2-87811-003-6.
Duncan, Alastair (2009). Art Deco Complete: The Definitive Guide to the Decorative Arts of the 1920s and 1930s. Abrams. ISBN 978-0-8109-8046-4.
Gallagher, Fiona (2002). Christie's Art Deco. Pavilion Books. ISBN 978-1-86205-509-4.
Hillier, Bevis (1968). Art Deco of the 20s and 30s. Studio Vista. ISBN 978-0-289-27788-1.
Le Corbusier (1996). L'Art Decoratif Aujourd'hui (на језику: French). Flammarion. ISBN 978-2-0812-2062-1.
Long, Christopher (2007). Paul T. Frankl and Modern American Design. Yale University Press. ISBN 978-0-300-12102-5.
Lucie-Smith, Edward (1996). Art Deco Painting. Phaidon Press. ISBN 978-0-7148-3576-1.
Ray, Gordon N. (2005). Tansell, G. Thomas, ур. The Art Deco Book in France. Bibliographical Society of The University of Virginia. ISBN 978-1-883631-12-3.
Lehmann, Niels (2012). Rauhut, Christoph, ур. Modernism London Style. Hirmer. ISBN 978-3-7774-8031-2.
Morel, Guillaume (2012). Art Déco (на језику: French). Éditions Place des Victoires. ISBN 978-2-8099-0701-8.
Okroyan, Mkrtich (2008—2011). Art Deco Sculpture: From Root to Flourishing (vol.1,2) (на језику: руски). Russian Art Institute. ISBN 978-5-905495-02-1.
Plum, Giles (2014). Paris architectures de la Belle Epoque (на језику: French). Parigramme. ISBN 978-2-84096-800-9.
Poisson, Michel (2009). 1000 Immeubles et monuments de Paris (на језику: French). Parigramme. ISBN 978-2-84096-539-8.
Savage, Rebecca Binno; Kowalski, Greg (2004). Art Deco in Detroit (Images of America). Arcadia. ISBN 978-0-7385-3228-8.
Texier, Simon (2012). Paris: Panorama de l'architecture (на језику: French). Parigramme. ISBN 978-2-84096-667-8.
Unes, Wolney (2003). Identidade Art Déco de Goiânia (на језику: Portuguese). Ateliê. ISBN 978-85-7480-090-5.
Vincent, G.K. (2008). A History of Du Cane Court: Land, Architecture, People and Politics. Woodbine Press. ISBN 978-0-9541675-1-6.
Ward, Mary; Ward, Neville (1978). Home in the Twenties and Thirties. Ian Allan. ISBN 978-0-7110-0785-7.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

[brit-1] „Art Deco” (на језику: engleski). Encyclopædia Britannica. Приступљено 23. 7. 2017.

[HELZMK-2] rt déco, Hrvatska enciklopedija LZMK, Pristupljeno 23. 7. 2017.

[3] ttp://whc.unesco.org/en/news/1688 Sites in Cambodia, China and India added to UNESCO’s World Heritage List], UNESCO, 8. 7. 2017. Preuzeto 23. 7. 2017.

[4] Renaut, Christophe and Lazé, Christophe, Les Styles de l'architecture et du mobilier (2006), Editions Jean-Paul Gisserot, pages 110–116

[FOOTNOTEBentonBentonWoodBaddeley200313–28-5] Benton et al. 2003, стр. 13–28.

[FOOTNOTEBentonBentonWoodBaddeley200316-6] Benton et al. 2003, стр. 16.

[7] "M. Cunny présente une Note sur un procédé vitro-héliographique applicable aux arts décoratifs", Bulletin de la Société française de photographie, Société française de photographie. Éditeur: Société française de photographie (Paris), 1858, Bibliothèque nationale de France, département Sciences et techniques, 8-V-1012, Bibliothèque nationale de France

[8] "Enfin, dans les ateliers, on travaille à l'achèvement des objets d'art décoratifs, qui sont très nombreux", Le Figaro, Éditeur: Figaro (Paris), 1869-09-18, no. 260, Bibliothèque nationale de France

[9] L'Art décoratif à Limoges, La Voix de la province : Revue littéraire, artistique, agricole et commerciale, 1862, (1862/04/01 (N1)-1863/01/01 (N12)), Bibliothèque francophone multimédia de Limoges, 2013-220524, Bibliothèque nationale de France

[10] Revue des arts décoratifs (Paris), 1880–1902, Bibliothèque nationale de France, département Sciences et techniques, 4-V-1113

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

Претрага

Мени за навигацију