Птичји грип

С Википедије, слободне енциклопедије
Инфлуенца А, вирус који изазива птичји грип
Вирус птичјег грипа - увећање 150.000 пута
Хумани вирус Инфлуенце А, Тајланд 2004.

Птичји грип је заразна болест птица коју узрокују поједини сојеви вируса influenzavirus A (неки други сојеви тог вируса узрокују епидемије човечијег грипа). Вирус инфлуенце изузетно је варијабилан и подложан сталним генетичким променама (мутацијама и измени гена међу сојевима) па се појављује у великом броју подтипова и сојева, од којих само мањи број доводи до изражене болести код птица. Један такав патогени сој (подтип Х5Н1), је први пут забележен 1997. године у Хонгконгу и од тада се проширио великим делом Азије и источне Европе. Укупан број птица које су умрле од грипа или су усмрћене због спречавања ширења заразе процењује се на око 120 милиона.

Епидемиолошки статус[уреди | уреди извор]

Још од 1997. године научницима су познате веће или мање епидемије различитих типова птичјег грипа, пре свега на просторима Југоисточне Азије, а 2003. тип овог грипа обележен са Х7Н7 појавио се на живинарским фармама у Холандији и њој ближим деловима Немачке. Актуелни тип птичјег грипа, обележен као Х5Н1, појавио се 2003. године, а до данашњих дана регистрован је у Вијетнаму, Камбоџи, Тајланду, Кини и Русији.[1]

Као и код неких других сојева птичјег грипа, за патогени сој Х5Н1 забележени су изоловани случајеви инфекције људи, њих нешто више од 120 у земљама југоисточне Азије, од којих је половина завршила смрћу оболелог. У свом садашњем облику вирус ипак није посебно опасан за општу људску популацију јер нема преноса са човека на човека, тако да су инфекцији изложене само особе у релативно интензивном контакту са оболелим птицама. С друге стране, многи виролози упозоравају на велику могућност, па чак и извесност промене у генетичком саставу соја којом би постао преносив међу људима, што би могло довести до пандемије сличне „шпанском грипу“ 1918. године са великом смртношћу (до 5% оболелих).

Клиничка слика[уреди | уреди извор]

Инкубација и симптоми су слични као код хуманог типа грипа. Инкубација код болесника одрасле доби траје 7 дана, док је код деце потребно 21 дан. Стопа умирања (леталитет) код хуманог грипа је испод 0,05%, уколико није у питању велика и тешка пандемија новим типом вируса, а код птичјег грипа чак 30 до 70%.

Путеви ширења инфекције[уреди | уреди извор]

Водећи пут преношења овог обољења је пре свега директан и индиректан контакт са секретима и екскретима птица и живине, контаминирана вода, храна живинског порекла, загађена опрема и одећа и на крају ваздушни пут, који је код обичног хуманог типа грипа на првом месту. Особе које оболевају од овог типа грипа, по правилу раде са живином, у кланицама или на сеоским фармама. Узрочник птичјег грипа преживљава у птичјем измету 3 месеца, у води 4 дана на 22 степена, а преко 30 дана на 0 °C. Као и вирус грипа, осетљив је на температуре више од 56 °C. Инфициране патке излучују вирус птичјег грипа од 11 до 17 дана.

Лечење[уреди | уреди извор]

Код грипа се може користити антивирусна терапија (амантадин и римантадин), док ови лекови немају дејства код птичјег грипа. У превентивне или терапеутске сврхе за птичји грип се најчешће користи препарат "Tamiflu".

Превенција[уреди | уреди извор]

Код птичјег грипа обавезна је заштитна опрема код особља које ради на сузбијању епидемије и препоручује се изолација оболелих, што није обавезно нити препоручљиво код обичног грипа. Дезинфекција нема значаја код обичног грипа, а обавезна је код птичјег облика. Код грипа је вакцинација успешно средство превенције док још увек није произведена вакцина против птичјег грипа за хуману популацију иако се на томе интензивно ради.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Кина: епидемиолошка ситуација птичијег грипа”. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Званични извори (види још Х5Н1)
Опште информације
Вести


Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Птичји_грип&oldid=27541749”