Тријумвират

Тријумвират (лат. triumvirātus) је политички режим којим владају или доминирају три моћне јединке познате као тријумвири (лат. triumviri). Аранжман може бити формалaн или неформалaн. Иако су тројица формално једнака, у стварности је то ретко случај. Израз се такође може користити за описивање државе са три различита војна лидера, сви од којих тврде да су једини вођа.

У контексту Совјетског Савеза и Русије, термин тројка (руски за „групу od три”) користи се за „тријумвират”. Други синоним је тријархија.

Римски тријумвирати

Први тријумвират Римске републике: Гнеј Помпеј, Марко Лициније Крас, и Гај Јулије Цезар

Првобитно су тријумвирати били посебне комисије од тројице људи именованих за одређене административне послове осим редовних дужности римских магистрата. На пример, triumviri capitales је надгледао затворе и погубљења, заједно са другим функцијама које, како примећује Ендру Линтот, показују да су „мешавина полицијских надзорника и мировних судија”. Капитали су први пут успостављени око 290–287. п. н. е. Њих је надгледао praetor urbanus. Ови тријумвирати, или tresviri nocturni, такође су могли да преузму одређену одговорност за контролу ватре. Triumviri monetalis („тријумвирати храма Јунонe” или „монетарни тријумвирати”) надгледали су издавање римских кованица.

Трочлане комисије су такође именоване за сврхе као што су оснивање колонија (triumviri coloniae deducendae) или дистрибуција земље. Triumviri mensarii су служили као јавни банкари; пун распон њихових финансијских функција током 216. године п. н. е., када је комисија укључила два човека конзуларног ранга, био је предмет расправе. Други облик трочлане комисије били су tresviri epulones, који су били задужени за организовање јавних гозби за празнике. Ова комисија је створена 196. године п. н. е. по трибунском закону у име народа, а њихов број је касније повећан на седам (septemviri epulones).

Први тријумвират склопили су Гај Јулије Цезар, Гнеј Помпеј и Марко Лициније Крас. То се догодило 60. п. н. е. Њихов циљ је био да заузму највише полажаје у Риму. Зато је Цезар 59. п. н. е. постао конзул, а после тога је отишао да покори Галска племена. Када је успео, настала је Галија, област која се простирала северозападно од Апенинског полуострва. Касније је Галија постала Римска провинција којом је владао сам Цезар. За то време Помпеј добија дозволу да Рим снабдева житом, и обнавља се његово непријатељство са Красом. Зато су тријумвири одлучили да се састану у граду Лука 56. п. н. е. да разреше неспоразуме и обнове споразум, што су и учинили. Договорили су се да Помпеј и Крас буду конзули, те да након тога добију на управу Шпанију и Сирију. Ипак, тај споразум у Луки није био дугог века. Када је Крас погинуо у бици са Партима 53. п. н. е., односи између Помпеја и Цезара су захладнели, и Први тријумвират се распао. Касније, Цезар прелази реку Рубикон са својом војском, иако је то било забрањено (том приликом изговара ону чувену реченицу „Коцка је бачена” (Alea iacta est). Цезар прогони Помпеја из Рима, и сустиже га у граду Фарсали (48. п. н. е.), где се водила битка између њихових трупа. Помпејева војска бива поражена, а сам Помпеј бежи у Египат где га убијају приликом искрцавање са брода. Цезар заводи диктатуру у Риму 44. п. н. е. и добија титулу доживотног диктатора, али је то кратког века. Цезар је убијен испред Римског сената 15. марта 44. п. н. е. Убили су га завереници који су сматрали да он тежи краљевској власти. Међу завереницима је био и његов посинак Јуније Брут.

Други тријумвират је склопљен 43. п. н. е., а склопили су га Марко Антоније, Емилије Лепид и Октавијан у граду Бононији на северу Италије. Тријумвири су добили овласти да доносе законе и уреде државу. Они су спровели проскрипције, то су биле „чистке” у којима је страдао велики број грађана. Тријумвири су састављали листе непожељних грађања, а људе са листе могао је свако убити и уз то још бити и награђен. Између осталих, страдало је и око 300 сенатора. Онда су се окренули прогону до смрти Цезарових убица. Код града Филипа су 42. п. н. е. убили Брута и Касија, тад се Октавијан вратио у Италију, а Антоније је отишао на исток у рат са Партима. Савез Марка и Октавијана је од почетка био непоуздан. Египатска краљица Клеопатра је била на Антонијевој страни у рату са Октавијаном. Двојица тријумвира одмерила су снаге 31. п. н. е. код рта Акција, на западној обали Грчке. У јеку борбе Клеопатра је напустила битку и отишла у Египат, а за њом је отишао и Антоније. Октавијан их је следио све до Египта. Када га је окружила Октавијанова војска, Антоније се убио. Његов пример следила је и Клеопарта уједом кобре. Египат постаје Римска провинција, а Октавијан добија сву власт у Риму и добија титулу принцепса. Уз своје име додао је придев августус што значи „узвишени”, тако да је владао Римом под именом Октавијан Август.

Библијски тријумвирати

У Библији су се тријумвирати јавили на неким запаженим догађајима и Старог и Новог завета. У књизи Егзодуса Мојсије, његов брат Арон и према неким гледиштима њихов нећак или зет, Хур су деловали на тај начин током битке код Рефидима против Амалечана. У Јеванђељима као водећи трио међу Дванаесторицом апостола у три засебне прилике током Исусове јавне службе јављају се Петар, Јаков Заведејев и његов брат Јован. Они су били једини апостоли присутни код ускрснућа Јаирове кћери, преображења Господњег и агоније у Гетсеманском врту. Касније, у време ране хришћанске цркве, овај тријумвират водећих апостола мало се променио након смрти Јакова, пошто су га сачињавали Петар, Јован и Јаков, Исусов брат.

Старозаветни и новозаветни тријумвирати

• 
  Мојсије (у центеру) заједно са Ароном и Хуром у бици код Рефидима.
• 
  Петар (седи у центру) заједно са Јованом и његовим братом Јаковом Заведејевим (седе лево и десно) у преображењу Господњем.

Види још

• Први тријумвират
• Други тријумвират

Литература

• Beck, Mansvelt. (1986). „The Fall of Han,”. The Cambridge History of China: Volume I: the Ch'in and Han Empires, 221 B.C. – A.D. 220. Cambridge University Press. ISBN 0-521-24327-0. . Edited by Denis Twitchett and Michael Loewe. Cambridge:.
• Flood, Gavin (2003). The Blackwell Companion to Hinduism. Malden, MA: Blackwell Publishing Ltd. ISBN 1-4051-3251-5. 
• Loewe, Michael. (1986). „The Former Han Dynasty,”. The Cambridge History of China: Volume I: the Ch'in and Han Empires, 221 B.C. – A.D. 220. Cambridge University Press. ISBN 0-521-24327-0. , 103–222. Edited by Denis Twitchett and Michael Loewe. Cambridge:.
• Etymology on line
• World Statesmen here Greece - see under each present country
• Cicero, Marcus Tullius (1841). The Political Works of Marcus Tullius Cicero: Comprising his Treatise on the Commonwealth; and his Treatise on the Laws. Vol. 1. London: Edmund Spettigue.  Translated from the original, with Dissertations and Notes in Two Volumes By Francis Barham, Esq.
• Polybius. The Histories; Volumes 9–13. Cambridge Ancient History. 
• Goldsworthy, Adrian (2010). In the Name of Rome: The Men Who Won the Roman Empire. Orion Books, Ltd. ISBN 978-0-297-86401-1. 
• Gowing, Alain M (2005). Empire and Memory: The Representation of the Roman Republic in Imperial Culture. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-54480-1. 
• Von Fritz, Kurt (1975). The Theory of the Mixed Constitution in Antiquity. Columbia University Press, New York. 
• Abbott, Frank Frost (1963) [1901]. A History and Descriptions of Roman Political Institutions (3rd изд.). New York: Noble Offset Printers Inc. 
• Beard, Mary (2015). SPQR : a history of ancient Rome (First изд.). New York: Liveright Publishing. ISBN 978-0-87140-423-7. OCLC 902661394. 
• Botsworth, George Willis (1909). The Roman Assemblies. New York: Cooper Square Publishers, Inc. 
• Drogula, Fred (2015). Commanders & command in the Roman Republic and Early Empire. Chapel Hill: University of North Carolina Press. ISBN 978-1-4696-2314-6. OCLC 905949529. 
• Duncan, Mike (24. 10. 2017). The Storm Before the Storm: The Beginning of the End of the Roman Republic (1st изд.). New York: Hachette Book Group. ISBN 978-1610397216. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Flower, Harriet I. (2010). Roman Republics. Princeton: Princeton University Press. ISBN 978-1-4008-3116-6. doi:10.1515/9781400831166. 
• Holland, Tom (2005). Rubicon: The Last Years of the Roman Republic. Random House Books. ISBN 1-4000-7897-0. 
• Lintott, Andrew (2003). The Constitution of the Roman Republic. Oxford: Oxford University Press. ISBN 0-19-926108-3. 
• Mouritsen, Henrik (2017). Politics in the Roman Republic. ISBN 978-1-107-03188-3. OCLC 1120499560. 
• Taylor, Lily Ross (1966). Roman Voting Assemblies: From the Hannibalic War to the Dictatorship of Caesar. The University of Michigan Press. ISBN 0-472-08125-X. 
• Wiedemann, Thomas E. J. (1994). Cicero and the end of the Roman Republic. London: Bristol Classical Press. ISBN 1-85399-193-7. OCLC 31494651. 
• Ridley, R. T. (2016). „The Fall of the Roman Republic”. Agora. 51 (1): 66. 
• Steel, Catherine (2014). „The Roman Senate and the post-Sullan res publica”. Historia: Zeitschrift für Alte Geschichte. 63 (3): 328. 
• Straumann, Benjamin (2011). „Constitutional thought in the late Roman republic”. History of Political Thought. 32 (2): 280—292. ISSN 0143-781X. JSTOR 26225713. 

Спољашње везе

• Livius.org: Triumvir Архивирано на сајту Wayback Machine (7. март 2010)