Тровање гљивама

С Википедије, слободне енциклопедије
Тровање гљивама
Amanita phalloides или зелена пупавка узрокује већину фаталних тровања гљивама широм света.
Класификација и спољашњи ресурси
Специјалностургентна медицина[*], мyцотоxицологy[*]
ICD-10T62.0
ICD-9-CM988.1
MeSHД009145

Мицетизам, односно тровање гљивама, су штетни ефекти уношења отровних супстанци које постоје у гљивама. Ови симптоми могу варирати од незнатног бола у трбуху до смрти. Тровање гљивама је обично резултат конзумирања дивљих гљива због замене са неком јестивом врстом. Најчешћи разлог овој замени је велика сличност по боји и генералној морфологији отровних и јестивих гљива.

Када говоре о отровима из гљива људи најчешће мисле на оне најопасније - смртно отровне. Нису сви токсини из гљива подједнако штетни, за људски организам, а поготово нису гљиве, у којима је токсин изолован, обавезно смртно отровне. Треба имати на уму да је реакција људског организма на отровност гљива, често, сасвим индивидуална реакција на оно што смо појели. Пужеви и црви, а често и крупна стока, слободно једу и веома отровне гљиве, без икаквих последица. На пример отрови који нападју крв, јетру и бубреге код човека, на пужеве уопште не делују, зато што они немају наведене органе и ткива. Значи можемо да кажемо да шта је и за кога и колико отровно, то зависи од низа околности. Зато је први савет аматерима: " Упознајте добро отровне гљиве али се немојте угледати на животиње које их једу, можете себе навести на криви пут ". А познавању отровних врста гљива, нужно мора да претходи познавању јестивих врста.[1]Чак и веома искусни гљивари се понекад отрују.

Алергијеске реакције на гљиве, као и реакција на покварене гљиве или тровање гљивама сакупљеним на загађеном тлу такође су вид тровања гљивама и могу изазвати изузетно јаке симптоме и снажне стомачне проблеме. Ипак они нису разлог да гљиву која је изазвала такву реакцију сврстамо међу отровне.

Пошто је број токсина (отрова) у гљивама истински огроман, доступна литература се бави највише оним материјама, симптомима које изазивају и гљивама које их садрже, које се најчешће срећу у пракси. Супротно неписаном правилу у токсикологији, код тровања гљивама се сматра да је опасност већа уколико од конзумирања гљиве до првих симптома протекне више времена. На основу тога ми и разликујемо синдроме, тј. скупове симптома у односу на време до јављања првих знакова тровања.[2]

Све отровне гљиве можемо поделити у неколико категорија, руководећи се различитим критеријумима. Навешћемо овде укратко неколико основних синдрома тровања и то по степену њихове условне токсичности. С обзиром на последице који токсини остављају на наш организам могли бисмо их поделити на: благо токсичне, средње токсичне и веома токсичне. Важан је и начин припреме и као и то да отровност неких врста изгледа варира по географској локацији и повећава потенцијал тровања, чак и код тачно идентификованих гљива.[3]

Веровања[уреди | уреди извор]

Постоје многа веровања код одређивања која је гљива отровна, а која није.[4][5] Таква дефиниција не постоји, и не би се смеле одређивати гљиве на основу таквих празноверја. Слеђење таквих празновјерја је чест узрок тровању. Неки примери таквих бесмислених „правила” су:

  • „Отровне гљиве су светлих боја.” — Многе јестиве врсте (благва и сличне) су јестиве иако су светлих боја, а неке попут отровне зелене пупавке су зеленкастобеле боје.
  • „Инсект/животиње ће избегавати отровне гљиве.” — Гљиве које не могу наудити бескичмењацима могу бити штетне за људе. Ларве неких инсеката се хране отровним гљивама. Такође, животиње не знају увек да избегну отровне гљиве.
  • „Отровне гљиве поцрне са сребром.” — Ниједна позната отровна гљива не поцрни са сребром.
  • „Отровне гљиве су лошег окуса.” — Људи који су појели смртоносну зелену пупавку кажу да је била доброг окуса.
  • „Све гљиве су јестиве ако се скувају/испрже/исуше/укиселе итд.” - Иако је истина да неке отровне гљиве могу бити безбедне за употребу ако се правилно припреме, многе је друге немогуће ослободити отрова. На многе отрове у гљивама топлота не делује.
  • „Отровне гљиве ће постати ружичасте кад их се прокувају.”[6] — Многе избеглице из Лаоса су завршиле у болници након што су следили ово празноверје. Оно је барем једну особу коштало живота.[7][8]
  • „Отровне гљиве имају зашиљен клобук. Јестиве имају раван, округао клобук.” - Облик клобука уопште не показује јестивост гљиве.

Синдроми тровања гљивама[уреди | уреди извор]

Наравно, поставља се практично питање: како уопште установити којом се врстом гљива човек отровао? Благо токсичне гљиве условно могу изазвати, у зависности од токсина који се у њима налази: алергијски, гастроинтестинални и психосоматски синдром тровања.

Од наведених, најблажи вид тровања представља алергијска реакција, на одређену врсту гљива. Она може бити чисто индивидуалне природе и варирати од човека до човека, као што може бити изазвана и најразличитијим врстама гљива. Ове токсикације не остављају никакве последице на организам, након што симптоми прођу. Једном стечена алергија на гљиве уопште или само на поједине врсте, остаје трајно. Овде спада и антабусни синдром, кога изазивају гљиве из рода ђубретарки ( цопринус ), уколико се гљиве конзумирају уз алкохол.

Сиптоми гастроинтестиналног синдрома се испољава након 15 минута од конзумирања гљива. То су: мучнина, главобоља, повраћање и пролив, могу га изазвати отровни шампињони ( Агарицус xантходермус ), заводница (Омпхалотус олеариус ), али и многе од условно јестивих гљива, ако нису довољно термички обрађене ( нпр. смрчци - Морцхелла спп.). Тровања углавном пролазе без већих последица. Ретко се јављају оштећења бубрега.[9]

Психосоматски синдром се јављају у року 15 минута до 2 сата од конзумирања гљива. Ту спадају разне врсте које делују на нервни систем изазивајући различите халуцинације. Изазивају их из родова Мyцена, Стропхариа, Псилоцибе, Панеалус, а њиховом трајном употребом као наркотичких средстава оштећују се поједини делови централног нервног система.

Мускарински , пантерински гиромитрински синдром тровања јављају се као последице конзумирања средње токсичних гљива. Симптоми тровања мускаринског и пантеринског се јављају у интервалу од 30 минута до 4 сата након јела. Осим на дигестивни тракт, оба имају дејство на централни нервни систем. Мускарином су богате гљиве из рода Цлитоцyбе и Иноцyбе. Сматра се да активност мускарина произилази из његове структурне сличности са ацителхолином, кОји преноси импулсе с нервних завршетака на рецепторе осталих живаца, мишића и ћелије жлезда. Мускарин делује на умртвљење нервног ткива, доводи до поспаности, а веће количине изазивају кому. По хемијском саставу овај токсин је јонско једињењедеривата фурана и кватернарне амонијум соли, што је разлог због кога се ова супстанца доста добро раствара у води и зато је (као отров) изразито незгодна када доспе у организам и када је треба избацити.

Пантерински синдром тровања изазивају иботенска киселина и мускимол који се јавља као њен секундарни продукт, који настаји декарбоксилацијом или уз помоћ фотосинтетских реакција. Ови отрови делују на моторичке центре нашег организма - на физиолошке и психолошке појаве. Они су присутни у многим токсичним врстама из рода Аманита . Највећа њихова концентрација је у пантеровки (Аманита пантхерина), затим у мухари (Аманита мусцариа) и још неким сличним врстама.

Код гиромитринског синдрома први симптоми тровања се јављају у периоду од 5 до 48 сати од конзумирања гљива. Гиромитрин је кумулативни отров, таложи се у нашој јетри. Хрчке или можданице (Гиромитра спп) је могуће конзумирати више пута током живота док се први симптоми у опште појаве. Симптоми почињу дигестивним сметњама, затим долази до психичких сметњи, губитак мишићне контроле, грознице и на крају оштећења бубрега и јетре, што може довести до смртног исхода. Према наводима Кендрицк - о(2000) овај синдром је одговоран за 2-4% од укупног броја тровања гљивама.Веома токсичне гљиве изазивају фалоидински и ореалински синдром тровања. У оба случаја први симптом се јавља од 4 - 48 сати након јела. Долази до тешких оштећења јетре и бубрега. Тровања се у највећем броју случајева завршавају смртним исходом. Преживели остају трајно на хемодијализи.

Фалоидински синдром изазивају зелена пупавка (Аманита пхлаллоидес), бела пупавка(Аманита верна), и мале и средње врсте из рода лепиота.[10]

Орелански синдром је својствен већини врста из рода копренки (Цортинариус), а највећа концентрација овог подмуклог отрова је у црвењачи (Цортинариус орелланус).[11]

Отрови и њихови симптоми[уреди | уреди извор]

Постоје разни токсини са специфичним, а понекад смртоносним ефектима:

  • Алфа-аманитин (смортоносан: изазива оштећење јетре након једног до три дана након конзумације). Током 6-12 сати нема симптома, затим следи бол у желуцу (повраћање и обилан, водени пролив). Овај стадијум је првенствено узрокован фалотоксинима[12] и типично траје 24 сата. На крају тог другог стадијума почињу да се јављају озбиља оштећења јетре. Та оштећења се наставлају још 2–3 дана. Исто тако долази до оштећења бубрега. Код неких пацијената ће бити неопходан трансплант јетре.[13] Аматоксини су присутни у неким гљивама рода Amanita, а исто тако се јављају и у неким врстама Galerina и Lepiota.[14] Смртност је између 10 и 15 посто.[15] Недавно је да Silybum marianum или Гујина трава може да штити од јетру од токсина аманите и да промовише поновни раст оштећених ћелија.[16][17]
  • Фалотоксин (изазива надражаје у стомаку) – налази се у гљивама рода Amanita, као и алфа-аманитин.
  • Ореланин (смртоносан: изазива престанак рада бубрега 3 недеље након конзумације) – нема симптома 3-20 дана након конзумације, пропадање бубрега почиње око једанаестог дана,[12] а до двадесетог су симптоми видљиви. Повраћање, замор, бол у подручју бубрега, жеђ, главобоља и умор су симптоми. Неколико врста веома великог рода Cortinarius садрже овај токсин. Особе које су конзумирале печурке које садрже ореланин исто тако могу да доживе рене симптоме, пошто печурке често садрже и друге токсине.[18] Сродни токсин који узрокује сличне симптоме у току 3–6 дана је био изолован из Amanita smithiana и неких других сродних токсичних Аманита.[19]
  • Мускарин (понекада смртоносан: може изазвати престанак рада дисајних органа) – знојење, саливација, сузење очију, замагљен вид, палпитације, отежано дисање. Мускарин стимулише мускаринске рецепторе нерва и мишића.[20] Мускарин је присутан у печуркама рода Omphalotus, а посебно заводницама. Такође је присутан у A. muscaria, мада је сад познато да је главни учинак ове печурке узрокован иботенском киселином. Мускарин се исто тако може наћи у неким Inocybe и Clitocybe врстама, а посебно Clitocybe dealbata, и неким Boletes црвених пора.[14]
  • Гиромитрин (смртоносан: изазива неуротоксичност, надражај желуца и уништавање крвних зрнаца) - делиријум, губитак координације, повраћање, анемија.
  • Коприн (изазива мучнину кад се конзумира са алкохолом) – мучнину може изазвати конзумација алкохола кратко након конзумације гљиве. Повраћање, главобоља, слабост.
  • Иботенска киселина и мускимол (халуциноген) – повраћање, збуњеност, поспаност. Симптоми се обично појаве 30 минута до 2 сата након конзумације. То стање траје неколико сати.
  • Псилоцибин и псилоцин (халуциноген) – еуфорија, разна привиђења, страх, збуњеност. Симптоми се обично појаве недуго након конзумације.
  • Арабитол (изазива иритације у стомаку код неких људи) - не може наштетити, само неки људи осете надражаје у стомаку.
  • Болесатин, отров нађен у гљиви Boletus satanas
  • Ерготамин (смртоносан: утиче на васкуларни систем и може довести до губитка удова и смрти) - отров нађен у гљивама рода Claviceps.

Поступци у случајевима тровања гљивама[уреди | уреди извор]

Почетни симптоми тровања у било ком случају су углавном слични. Свако тровање почиње са стомачним тегобама ( мучнина, вртоглавица, болови у абдомену и дијареја).

  1. Код свих наведених синдрома тровања који нападају јетру и бубреге важно је што пре стићи до доктора.
  3. У ретким случајевима, када не дође до повраћања, треба га изазвати или уз помоћ прстију или раствором кухињске соли у млакој води.
  5. Да би се утврдио узрок тровања потребно је сачувати све остатке хране као и исповраћани садржај и столицу. Једино искусни стручњаци у тој области могу на основу сачуваног материјала одредити која је гљива изазвала синдром и на тај начин помоћи и лекарима приликом лечења пацијената.
  7. У ту сврху треба направити листу локалних експерата, миколошких друштава и универзитетских лабораторија које би могле у таквим случајевима пружити помоћ.

Општи принципи третмана тровања гљивама подразумевају најбржу могућу елиминацију отрова, док третман за одговарајући случај мора подлећи специфичној процедури. На пример код мускаринског синдрома за третман се користи АТРОПИН који се добија из отровне биљке велебиље (Атропа белладонна). У сваком случају отрованог треба што пре пребацити у одговарајућу здравствену институцију, јер што се раније предузме лечење, то су изгледи на прежуивљавање већи..[21]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Бранислав Узелац, и Аника Влајић. „ОТРОВИ ГЉИВА” (ПДФ). Асоцијација гљивара. Приступљено 23. 5. 2019. 
  2. ^ Бранислав Узелац, и Аника Влајић (2007). ОТРОВИ ГЉИВА. Београд: wеб. 
  3. ^ „Отровне гљиве – симптоми, лијечење, врсте, слике и опис”. https://www.krenizdravo.rtl.hr/prehrana/otrovne-gljive-simptomi-lijecenje-vrste-slike-i-opis. Архивирано из оригинала 24. 05. 2019. г. Приступљено 24. 5. 2019.  Спољашња веза у |wебсите= (помоћ)
  4. ^ „Цалифорниа Поисон Ацтион Лине: Мусхроомс”. Архивирано из оригинала 10. 2. 2008. г. Приступљено 18. 2. 2008. 
  5. ^ Иан Роберт Халл (2003). Едибле анд Поисоноус Мусхроомс оф тхе Wорлд. Тимбер Пресс. стр. 103. ИСБН 978-0-88192-586-9. 
  6. ^ Центерс фор Дисеасе Цонтрол (ЦДЦ) (4. 6. 1982). „Мусхроом Поисонинг амонг Лаотиан Рефугеес -- 1981”. ММWР. УСА: ЦДЦ. 31 (21): 287—8. ПМИД 6808348. Приступљено 4. 8. 2008. 
  7. ^ ББЦ Неwс - Исле оф Wигхт wоман диед фром еатинг фатал мусхроомс
  8. ^ Тхе Тимес & Тхе Сундаy Тимес
  9. ^ Даљев, Момчило. „ТРОВАЊА ГЉИВАМА”. Гљиварско друштво Нови Сад. Приступљено 24. 5. 2019. 
  10. ^ „Тровање гљивама”. Симптоми ваш интернет лекар. Приступљено 23. 5. 2019. 
  11. ^ Бранислав Узелац, и Аника Влајић (2007). Отрови гљива. Београд: wеб. 
  12. ^ а б Форд, Марсха; Деланеy, Катхлеен А.; Лоуис Линг; Тимотхy Ерицксон (2001). Цлиницал Тоxицологy. УСА: WБ Саундерс. стр. цх115. ИСБН 978-0-7216-5485-0. 
  13. ^ Цханг, Андреw (19. 7. 2008). „Тоxицитy, Мусхроом – Аматоxин”. емедицине. Медсцапе. Приступљено 5. 8. 2008. 
  14. ^ а б Арора, Давид (1986). Мусхроомс Демyстифиед. Цалифорниа, УСА: Тен Спеед Пресс. стр. 679. ИСБН 978-0-89815-169-5. 
  15. ^ ДР, Бењамин. „Аматоxин сyндроме”: 198—214.  ин: Мусхроомс: поисонс анд панацеас – а хандбоок фор натуралистс, мyцологистс анд пхyсицианс. Неw Yорк: WХ Фрееман анд Цомпанy. 1995. 
  16. ^ Саллер Р, Бригноли Р, Мелзер Ј, Меиер Р (фебруар 2008). „Ан упдатед сyстематиц ревиеw wитх мета-аналyсис фор тхе цлиницал евиденце оф силyмарин”. Форсцх Комплементäрмед. 15 (1): 9—20. ПМИД 18334810. дои:10.1159/000113648. 
  17. ^ Хрубy К, Цсомос Г, Фухрманн M, Тхалер Х (април 1983). „Цхемотхерапy оф Аманита пхаллоидес поисонинг wитх интравеноус силибинин”. Хум Тоxицол. 2 (2): 183—95. ПМИД 6862461. дои:10.1177/096032718300200203. 
  18. ^ Toxicity, Mushroom – Orellanine at eMedicine
  19. ^ Пелиззари, Вероника; Елисабетх Феифел; Рохрмосер, Мануела M.; Герхард Гстраунтхалер; Меинхард Мосер (јул 1994). „Партиал Пурифицатион анд Цхарацтеризатион оф а Тоxиц Цомпонент оф Аманита смитхиана”. Мyцологиа. Мyцологицал Социетy оф Америца. 86 (4): 555—60. ЈСТОР 3760749. дои:10.2307/3760749. 
  20. ^ Toxicity, Mushrooms at eMedicine
  21. ^ „ПРВА ПОМОЋ КОД ТРОВАЊА ГЉИВАМА”. Гљиварско друштво Ваљево. Архивирано из оригинала 01. 01. 2017. г. Приступљено 23. 5. 2019. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Тровање гљивама на Викимедијиној остави.

Гљиварска удружења у Србији[уреди | уреди извор]

Гљиварске манифестације у Србији[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Trovanje_gljivama&oldid=25679546”