Abdul Aziz

Abdul Aziz
Abdul Aziz
Lični podaci
Puno ime	Abdul Aziz od Mahmuda
Datum rođenja	(1830-02-08)8. februar 1830.
Mesto rođenja	Istanbul, Osmansko carstvo
Datum smrti	4. jun 1876.(1876-06-04) (46 god.)
Mesto smrti	Istanbul, Osmansko carstvo
Porodica
Supružnik	Hajrandil sultanija, Neşerek (Nesrin) Haseki Kadın Efendi, Dürr-i Nev Kadın Efendi
Potomstvo	Abdulmedžid II, Esma Sultan, Nazime Sultan, Jusuf Izedin efendija
Roditelji	Mahmud II Pertevnijal
Dinastija	Osmanska dinastija
32. Sultan Osmanskog carstva
Period	1861 — 1876.
Prethodnik	Abdulmedžid I
Naslednik	Murat V

Sultan Abdul Aziz (1861–1876)

Abdul Aziz (tur. Abdülaziz; Istanbul, 8. februar 1830 — Istanbul, 4. jun 1876) bio je 32. osmanski sultan i u isto vreme kalif islama. Njegov otac bio je Mahmud II. Nasledio je brata Abdulmedžida I nakon njegove smrti 1861. godine i bio na vlasti sve do svrgavanja od strane državnih zvaničnika krajem maja 1876. godine. Umro je 4 dana kasnije izvršivši samoubistvo, mada mnogi tvrde kako je ubijen. Reforme su sprovodili Mehmed- paša i Faud-paša, koji su bili proslavljeni u istoriji osmanskog carstva. U carstvu nije bilo problema sve do njihove smrti 1875. godine, kada je država proglasila bankrot. Bio je jedini sultan koji je išao u zvanične posete inostranstvu. Obišao je Egipat, Nemačku, Francusku i Veliku Britaniju. Niko od njegovih naslednika (Murat V, Abdul Hamid II, Mehmed V Rešad i Mehmed VI Vahdedin) nisu pokušavali da dođu do prestola sve do njegove smrti.

Mladost i vladavina

Rođen je 9. februara 1830. kao sin sultana Mahmuda II i sultanije Pertevnijal. Posle smrti njegovog oca Mahmuda, njegov brat Abdulmedžid je sa svojih 17 godina postao sultan. Abdul Aziz je tada imao svega 10 godina. Postao je sultan 7. juna 1861. godine. Odmah po stupanju na presto primio je Osmanov mač. Posetio je grob Mehmeda II Osvajača i svog oca Mahmuda II. Uveo je orden pod nazivom „ Osmanska medalja" za one koji su učinili velika dostignuća za državu.

Revolucije i nemiri

Za razliku od svojih prethodnika, u njegovo vreme nije bilo nikakvih ratova, niti sukoba sa drugim zemljama. Još od pariskog mira 1856. u Evropi je došlo do privremenog primirja. U njegovo vreme nije bilo teritorijalnih gubitaka, takođe. Bilo je nemira na njegovim teritorijama, ali one nisu izgubljene njegovom veštom diplomatijom i pacifističkom politikom.

Pobuna u Crnoj Gori

Nikola I Petrović Njegoš (1860—1918), knez i kasnije kralj Crne Gore.

Još od proglašenja osmanske Crne Gore, carstvo je imalo poteškoće da kontroliše taj deo carstva zbog planina koje okružuju sela, te su ona bila maltene nezavisna, kao što nisu mogli da kontrolišu njihovu administraciju. Kao posledica pariskog mira iz 1856. godine, crnogorski knez Danilo je proglasio nezavisnost od osmanskog carstva. Strani delegati mu to nisu savetovali, već su mu savetovali da prizna superiornost osmanskog carstva, a da ga oni uzdignu u rang maršala i daju mu novac kako bi kupio deo teritorije Bosne i proširio svoju teritoriju. Danilo je ubijen 1860. godine. Nasledio ga je njegov rođak Nikola, koji je huškao revolt protiv porte u Bosni i Hercegovini. Sultan je poslao Vogar Omer- pašu na Crnu Goru. On je sa vojskom opsedao planinski deo zemlje sa tri strane. Uspeo je da prodre sa vojskom dublje u zemlju i prisili Nikolu da se preda 30. avgusta 1862. godine. On je potpisao predaju, što mu je omogućilo da ostane vladar Crne Gore, ali su Turci mogli da grade bilo šta na teritoriji zemlje kako bi pokazali svoju superiornost u Crnoj Gori. Pod pritiskom Rusije i Francuske, kao i porte, sultan je 2. marta 1864. godine izdao ferman po kome se poništava onaj deo sporazuma sa Nikolom u kome Turci imaju pravo da grade na teritoriji Crne Gore, usled pretenzije Abdul Aziza da u Crnoj Gori gradi utvrđenja i vojne baze.

Pobuna u Srbiji

Mihalo Obrenović III, knez Srbije (1839—1842) (1860-1868)

Srbija je od 1389. godine bila pod upravom osmanskog carstva sve do 1815. godine. Godine 1830. dogovoreno je da Srbija postane kneževina u okviru osmanskog carstva. Nakon pariskog mira 1856. Osmansko carstvo je imalo pravo na 6 utvrđenja u Srbiji, uključujući i Beograd, glavni grad Srbije. Turska vojska je bila dobro utrenirana i služila je Turcima za očuvanje reda u Srbiji. Prisustvo turske vojske u Beogradu izazvalo je nemire u carstvu, pogotovo kada je stvorena srpska narodna vojska. Sukobi su kulminirali kada su Turci ubili srpskog dečaka na Čukur česmi, pa su onda Srbi uzvratili ubivši osmanske vojnike. Desetog juna 1862. godine Turci su izvršili četvoročasovno artiljerijsko bombardovanje Beograda. Ono je zaustavljeno intervencijom stranih konzula, izazvanu apelom kneza Mihaila Obrenovića. Pod stranim pritiskom, sultan je izdao ferman 6. septembra 1862. po kome se broj osmanskih utvrđenja u Srbiji smanjuje sa 6 na 4, kao što je zabranjeno mešanje Turaka u unutrašnju politiku Srbije. Kako je izbila pobuna na Kritu i pojačali se strani pritisci, sultan je izdao novi ferman u martu 1867. godine po kome se preostala 4 utvrđenja napuštaju i predaju Srbiji. Time je Srbija dobila veći stepen autonomije.

Pobuna na Kritu

Pobuna na Kritu dogodila se kasne 1866. jer je pretežno grčko, pravoslavno stanovništvo, želelo da se priključi kraljevini Grčkoj. Kraljevina Grčka je podržala pobunjenike, ali je ta pomoć bila ograničena jer strane sile nisu želele da se Krit odvoji od Osmanskog carstva. Sultan je poslao svog delegata Mehmed-pašu da smiri pobunjenike i nađe zajednički jezik sa njima kako bi došlo do kompromisa. Međutim, to se nije desilo. U vreme 11. februara 1867. sultan je poslao veliku vojsku na čelu sa Omer- pašom, zvezdom krimskog rata da uguši bunu.

Posle vojnog preuzimanja, sultan je poslao najviše zvaničnike i smirio senat tako što im je dao pozicije i ordenje, te je tako povratio mir i vratio Krit pod vlast Istanbula rane 1868. godine. Kao rezultat ove bune održala se specijalna konferencija u Parizu 19. septembra 1869. godine koja je diskutovala o sporazumu iz 1856. godine, te su ostrvu odobrene trgovinske konsecije, kao i izuzimanje plaćanja poreza i vojne službe.

Solunski incident

Petog maja 1876. godine u Solunu, bugarska devojčica se prebacila u islamsku veroispovest. Kada je vest stigla do hrišćanskih krugova, odmah je započeta opsada Soluna. Pri toj opsadi izvršen je napad na muslimane koji su tu živeli. To je preraslo u međunarodni incident jer su u njemu ubijeni francuski i nemački konzul. Ovo je izazvalo bes imperijalističkih sila, te je odmah zahtevano od osmanske imperije da izvrši reforme i poboljšaju položaj hrišćana u zemlji, i to u naredna dva meseca jer će, u suprotnom, doći do vojne intervencije država koje su to tražile (Nemačka, Francuska, Italija, Rusija, Velika Britanija). Sultan je smatrao da to nije u redu, sugerišući na razlike između evropskih zemalja, kao i britanski zahtev da se pogube pripadnici muslimanske veroispovesti.

Dostignuća

Novčić od 5 para sultana Abdul Azisa iz 1861. godine

Sultan je stavio akcenat na modernizovanje osmanske mornarice. Godine 1875. osmanska mornarica imala je 21 bojnih brodova i 173 ratna broda, kao i brodove drugih tipova, čime je bila treća po redu najjača mornarica na svetu, odmah iza francuske i britanske mornarice. Njegova strast prema mornarici, brodovima i moru može se videti po zidnim slikama i slikama u Bejlerbej palati, sagrađenoj u vreme njegove vladavine. Međutim, veliki budžet potreban za modernizaciju i širenje mornarice, zajedno sa sušom 1873. godine i poplavom 1874. i smanjenim porezima, izazvali su finansijske poteškoće i naterale Portu da proglasi bankrot 1875. godine. Iznenadna odluka da se povećaju porezi kako bi se otplatio javni dug carstva kreditorima (u glavnom francuskim i britanskim bankama) izazvala je Veliku istočnu krizu (1875—1878) u balkanskim provincijama, što je kulminiralo u vreme rusko- turskog rata (1877—1878) koja je uništila, već oslabljenu, osmansku ekonomiju. Zbog toga je sultan Abdul Hamid II stvorio administraciju za javni dug osmanske imperije 1881. godine. u prvim godinama njegove vladavine.

Sultan Abdul Aziz, kraljica Viktorija (1837-1901) i princ Albert na brodu povodom dolaska sultana u London.

• Prve osmanske pruge otvorene su na relaciji Izmir- Ajdin i Aleksandrija- Kairo 1856. godine u vreme vladavine Abdulmedžida I. Prva velika železnička stanica u današnjoj Turskoj, izgrađena je 1858. godine u Izmiru. Međutim, bile su individualne, nepovezanih pruga, bez železničke mreže. Sultan Abdul Aziz uspostavio je prvu osmansku železničku mrežu. 17. aprila 1869, koncesija rumelijske pruge, koja je spajala Istanbul i Beč, nadograđena je od strane belgijskog bankara, poreklom iz Bavarije. Projekat je predvideo prugu od Istanbula, pa preko Jedrena, Plovdiva i Sarajeva sve do obala reke Save. Godine 1873. prva železnica stanica Sirkeči je izgrađena. Privremena zgrada zamenjena je orijent ekspresom. Sultan je uspostavio prugu u Anadoliji, čiji su radovi počeli 1871. godine, a završili 22. septembra 1872. godine, kada je linija otvorena. Linija je produžena do Gebze u januaru 1873. godine, a iste godine, u avgustu produžena do Izmita. Još jedna ekstenzija železnica bila je 1871. godine zarad prebacivanja velikog dela stanovništva preko mramornog mora i Burse. Anadolijska pruga produžena je do Ankare, Mesopotamije, Sirije i Arabije u vreme vladavine sultana Abdul Hamida II, zajedno sa završetkom bagdadske i hedžadske železnice.
• U vreme njegove vladavine uvedene su markice u osmanskom carstvu 1863. godine, a stvorena je i univerzalna poštanska unija 1875. godine, na čelu sa osmanskim carstvom.
• On je odgovoran za izdavanje prvog građanskog zakonika u osmanskom carstvu.
• Bio je prvi sultan koji je putovao po zapadnoj Evropi. Posetio je London, Pariz, Marsej, Kale, Bulonj, Dover, Brisel, Budimpeštu, Vidin, Varnu i Beč. Njegova turneja po Evropi trajala je od 21. 6. 1867.-7.8.1867. godine.
• Inspirisan muzejima u Parizu, otvorio je imperijalni muzej u Istanbulu; Istanbulski arheološki muzej.

Teritorija Osmanskog carstva 1862. godine

Pokušaj izmene zakona o nasledstvu

Kako je osmanska tradicija nasleđivanja ostala nepromenjena još od 1281. godine, po njoj, formalno, najstariji princ dolazi na presto. Sultan Abdul Aziz želeo je to da promeni. Želeo je da uspostavi sistem kao što je bio u Rusiji i Britaniji, a to je da vladar može da bira kome će ostaviti presto, kako bi njegov sin, princ Jusuf Izetin efendija, došao na presto posle njegove smrti. Naišao je na žestok otpor među religijskim krugovima i carskoj porodici.

Posebno Britanija je želela da se zakon o nasledstvu ne promeni jer bi time na vlast došao princ Murat, koji je podržavao osmanske liberale i pristalica pokreta reformacije. Tenzije nastale ovim dovele su do toga da je Britanija poslala svoju mediteransku flotu na Dardanele, a Rusija trupe od 40 000 ljudi iz Odese kako bi se sprečila takva odluka sultana.

Svrgavanje i smrt

U ponedeljak, 29. maja 1876. godine Sulejman-paša, dekan vojne akademije u Astani, predvodio je okupaciju Dolmabahče palate, zajedno sa Ahmed-pašom, vođom mornarice. Nakon kratkih borbi, stražari u palati su predali oružje, a Dolmabahče palata je bombardovana s mora od strane mornarice. Bio je to ključni faktor operacije. Iz tih razloga sultan je ostao zarobljen u palati. Studenti vojne akademije koji su učestvovali u okupaciji Bešiktaša, a u vreme nakon okupacije čuvali puteve koji vode do palate, nisu znali zašto to rade. Mislili su, na osnovu govora Sulejman-paše, da će ovim postupkom Osmansko carstvo izaći iz ruske sfere uticaja.

Princ Jusuf Izedin efendija

Idućeg utorka, Sulejman-paša je sa sebi odanim oficirima upao u palatu Jargan i oslobio princa Murata kako bi ga stavio na presto. Princ Murat je odveden u zgradu ministarstva odbrane gde su svi čekali novog kalifa. Tamo je šejhuislam efendija izdao fetvu za svrgnutog sultana. Po ovoj fetvi naređeno je da artiljerija izvrši bombardovanje bez ikakve milosti. Lokalno stanovništvo im se pridružilo bez mnogo razmišljanja. Tome su se usprotivili ruski car i njegov ambasador u Carigradu.

Princ Murat, kasnije sultan Murat V (1876)

Usled bombardovanja artiljerije sultan se probudio. Saznao je da je Murat V postavljen kao novi sultan, kao i za sukobe koji su izbili unutar Carigrada. Abdul Aziz se bez mnogo otpora predao videvši vojnike koji su okupirali palatu. On je napustio Dolmabahče palatu i sa sinom Jusufom, svojom majkom, ženama i slugama krenuo ka Topkapi palati. U međuvremenu, sultan Murat V se iz zgrade vojnog ministarstva prebacio u Dolmabahče palatu.

Sultan je proveo 3 dana u Topkapi palati, pa je poslao pismo Muratu kako mu se palata ne sviđa i kako želi da se prebaci u palatu Jargan, na šta mu je sultan odgovorio. Abdul Aziz je bio zaključan u sobi koju je čuvalo 3 reda vojnika. Sve što je imao u toj sobi bio je Kuran kojeg je sultan čitao svako jutro, kao po običaju. Narednog jutra, on je tražio makaze i ogledalo kako bi doterao bradu. Većina izvora tvrdi kako je iskoristio makaze kako bi sebi prerezao vene. Krvario je oko 20 minuta dok nije preminuo. Kada su doktori stigli, već je bilo kasno. Nakon njegove smrti, istraga koja je sprovedena od strane države proglasila je da je u pitanju samoubistvo. Iako su ovo rezultati zvanične istrage, mnogi tvrde kako je sultan bio ubijen. Optuženi za to bili su Midhat-paša, koji je ubijen po naređenju sultana Abdul Hamida II 1883. godine, kao i Husejin-paša koga je ubio jedan od stražara Jusuf Izedina, sina svrgnutog sultana.

Ovaj incident bio je preloman za modernu istoriju Osmanskog carstva. Dokumenti vezani za sultanovu smrt ostali su pod velom misterije. Iako su mnogi očekivali da će oni izaći na videlo kada je proglašena Turska republika, to se ipak nije desilo. Danas mnogi veruju u priču o samoubistvu, plasiranu od strane medija.

Sultan Abdul Aziz je sahranjen pored svoga oca, sultana Mahmuda II.

Porodično stablo

2. Mahmud II

1. Abdul Aziz

3. Sultanija Pertevnijal

Literatura

• Thorne, J. O., Collocott, T. C. (1984). Chambers biographical dictionary. (Rev. izd.). Edinburgh: Chambers. ISBN 9780550160102. OCLC 13665413. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak autora (veza)