Ali Šariati

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ali Šariati (per. علی شریعتی)
Ime po rođenjuAli Šariati Mazinani
Datum rođenja(1933-11-23)23. novembar 1933.
Mesto rođenjaKahak, Iran
Datum smrti18. jun 1977.(1977-06-18) (43 god.)
Mesto smrtiSauthempton, Ujedinjeno Kraljevstvo
NarodnostIranska
UniverzitetFirdusi univerzitet u Mašhadu, Sorbona
ZanimanjeSociolog, istoričar
Godine aktivnosti1952–1977.
Politička strankaPokret za slobodu Irana[1]
SupružnikPuran Šariat Razavi
DecaEhsan, Suzan, Sara i Mona
RoditeljiMuhamed-Taki Šariati, Zahra Amina
Veb-sajthttp://shariati.nimeharf.com

Ali Šariati Mazinani (persijski: علی شریعتی مزینانی‎‎; 23. novembar 1933—18. jun 1977) je bio iranski revolucionar i sociolog koji se bavio sociologijom religije. Smatra se jednim od najuticajnijih iranskih intelektualaca 20. veka [2] i nazivan je svojevremeno ideologom iranske revolucije.[3]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Ali Šariati je rođen 1933. godine u Kahaku (selo u Mazinanu), predgrađu Sabzevara, koji se nalazi na severoistoku Irana.[4] Članovi porodice sa očeve strane su bili sveštenici.[5] Njegov otac, Muhamed-Taki, bio je učitelj i islamski učenjak, i on je 1947. godine otvorio „Centar za širenje islamskih istina“ (Mašhad, Horasan provincija),[6] društveni islamski forum koji se upleo u pokret za nacionalizaciju nafte 50.-ih godina 20. veka.[7] Šariatijeva majka je poreklom iz sitne zemljovlasničke porodice iz Sabzevara, malog grada blizu Mašhada.[8]

Kroz godine provedene na Učiteljskom fakultetu u Mašhadu, Šariati je bio u dodiru sa mladim ljudima koji su bili iz manje privilegovanih ekonomskih slojeva društva, i prvi put je video nemaštinu i poteškoće koji su postojali u Iranu u tom periodu. Istovremeno, bio je izložen mnogim uticajima Zapadne filozofske i političke misli. Pokušao je da objasni i pruži rešenja za probleme sa kojima su se suočavala muslimanska društva kroz tradicionalne islamske principe upletene sa razumevanjem savremene sociologije i filozofije. Njegovi članci iz tog doba, koje je pisao za mašhadske dnevne novine Khorasan, pokazuju njegov razvijajući eklekticizam i poznavanje ideja savremenih mislilaca, poput Džemaldina al Avganija, Muhamad Ikbala, Pakistanca, kao i Sigmunda Frojda i Aleksis Karela.[9]

Godine 1952, god. je postao srednjoškolski profesor i osnovao je Udruženje islamskih učenika, što je dovelo do njegovog hapšenja nakon demonstracija 1953. godine. Kada je zbačen Mosadek, postao je član Nacionalnog fronta. Diplomirao je na Univerzitetu u Mašhadu 1955. godine. Ponovo je uhapšen 1957. g. od strane iranske policije, zajedno sa još 16 članova Nacionalnog pokreta otpora.

Nakon toga, Šariati je uspeo da dobije francusku stipendiju i nastavio postdiplomske studije na Sorboni u Parizu. Napustio je Pariz nakon dobijanja doktorata iz sociologije 1964. godine na Sorboni. U tom periodu, u Parizu, Šariati je počeo da sarađuje sa alžirskim Nacionalnim Oslobodilačkim Frontom (FLN) 1959. godine. Sledeće godine, počeo je da čita Franca Fanona i preveo je antologiju njegovog rada na persijski. Šariati je uveo Fanonovu misao u krugove iranskih revolucionarnih emigranata. Uhapšen je u Parizu u toku demonstracija-sećanja na Patrisa Lumumbu 17. januara 1961. godine.

Iste godine se pridružio Ibrahimu Jazdiju, Mustafi Čamranu i Sadegu Kutbzadeu u osnivanju iranskog Pokreta slobode u inostranstvu. Nastavio je usavršavanje sociologije i istorije religije 1962. godine, i pratio je predavanja poznatih orijentalista Luja Masinjonaa, Žaka Berka i sociologa Žorža Gurviča. Takođe je, iste godine, upoznao filozofa Žan-Pola Sartra i u Iranu izdao knjigu Džalal Al-e Ahmada „Gharbzadegi“.

Vratio se u Iran 1964. g. gde je bio uhapšen zbog subverzivne političe aktivnosti dok je bio u Francuskoj. Pušten je nakon nekoliko nedelja, posle čega je počeo da predaje na Univerzitetu u Mašhadu.

Šariati zatim odlazi u Teheran, gde je počeo da drži predavanja na institutu Hoseinija eršad. Predavanja su se pokazala izuzetno popularnim među studentima i širila su se od usta do usta u svim sektorima društva, uključujući srednju i višu klasu, među kojima je interesovanje za njegova učenja počelo izuzetno da raste

Šariatijejev konstantni uspeh je ponovo probudio interesovanje vlasti, koje su ga uhapsile ponovo, zajedno sa mnogim njegovim studentima. Rasprostranjeni pritisak populacije i međunarodno negodovanje su konačno doveli do njegovog puštanja na slobodu, nakon 18 meseci u samici 20. marta 1975. godine.

Šarijatiju je bilo dozvoljeno da napusti državu i da ode u Englesku. Umro je tri nedelje kasnije, u bolnici u Sauthemptonu, pod „misterioznim okolnostima“, iako je u Ali Rahmaniejvoj biografiji zabeleženo da je umro od srčanog udara. Šariatije sahranjen pored Sejujide Zejneb, unuke poslankka Muhameda i ćerke Alije-a u Damasku, gde često dolaze iranski hodočasnici.

Pogledi na svet[uredi | uredi izvor]

Ali Šariati i njegova porodica, dan nakon što su ga pustili iz zatvora.

Šariati je bio istaknuti islamski filozof koji je tvrdio da dobro društvo treba da bude u skladu sa islamskim vrednostima; tvrdio je da bi uloga vlade trebalo da bude da vodi društvo na najbolji mogući način, a ne da upravlja društvom na najbolji mogući način.[10] On je verovao da najučeniji članovi uleme (sveštenstva) treba da igraju ulogu u vođenju društva, jer oni najbolje razumeju kako upravljati islamskim sistemom vrednosti, zasnivanim na učenjima proroka i dvanaest imama.[11] Tvrdio je da je uloga sveštenstva da vodi društvo u skladu sa islamskim vrednostima kako bi ljudi napredovali do svojih najviših potencijala, a ne da se služe hedonističkim željama individualaca kao na Zapadu.[11]

Šarijatijeva dela su bila pod velikim uticajem ideologizacije Trećeg sveta sa kojom se susreo kao student u Parizu, idejama da bi klasni rat i revolucija doveli do pravičnog besklasnog društva, s jedne strane, a s druge strane, doveli do epistemološkog dekolonijalističkog razmišljanja njegovog vremena. Smatra se da je usvojio ideju Gharbzadegi od Džalal Al-e Ahmada i dao joj najživahniji i najuticajniji život.[12]

Težio je ka tome da pretvori ove ideje u kulturne simbole šiitskog islama na koje bi Iranci mogli da prihvate. Verovao je da šiiti ne bi trebalo samo da čekaju povratak dvanaestog imama, već da aktivno rade ka tome da ubrzaju njegov povratak boreći se za socijalnu pravdu, „čak do tačke prihvatanja mučeništva“, govoreći „svaki dan je Ašura, svako mesto je Karbala“.[13] Kad je pisao pisma Fanonu, za razliku od njega, Šariati je verovao da nije istina da se religija mora ostaviti po strani u borbi protiv imperijalizma. Šariati je takođe verovao da ljudi mogu da se bore sa imperijalizmom isključivo kroz oporavak svog kulturnog identiteta. U nekim zemljama je takav identitet povezan sa verskim osnovama. Pozivao se na maksimu povratka sebi.[14]

Šariati i socijalizam[uredi | uredi izvor]

Čini se da je njegova težnja ka socijalizmu kao ideji počela sa prevođenjem knjige s arapskog o Abu Zaru, prvim predstavnikom islamskog socijalizma i savreminikom Poslanika. Neki mislioci su čak nazivali Šariatija modernim Abu Zarom u Iranu.[15]

U svim njegovim mislima postoji insistiranje na neophodnost revolucionarne akcije, verovao je u to da marksizam trećem svetu nije mogao da pruži ideolško sredstvo za sopstvenu slobodu. Jedna od njegovih premisa je da je islam po prirodi revolucionarna ideologija. Stoga bi islam mogao biti prihvaćen kao ideologija u savremenom svetu. Prema Šarijatiju, istorijski i originalni temelj ljudskih problema je u nastanku privatnog vlasništva. Smatra da je, u savremenom dobu, pojava mašine druga najfundamentalnija promena čovečanstva. Štaviše, privatno vlasništvo i pojava mašine smatra dvema zaokretima istorije. Međutim, Šariati kritikuje istorijski razvoj religije i savremenih filozofskih i ideoloških pokreta koji imaju veze i sa privatnim vlasništvom i sa pojavom mašina.

Epistemologija[uredi | uredi izvor]

Šariati je razvio ideju socijalnih, kulturnih i istorijskih nepredvidivosti verskog znanja u sociologiji. Šariati je verovao u zemaljsku religiju i u društveni kontekst u kome se tumači značenje društva. Takođe je naglašavao da religiju razume istorijski jer je sociolog. Kao što je sam rekao, bavio se istorijskim i društvenim jedinstvom (tavhid), a ne istinom uzvišene knjige Kurana, ili Muhamedom ili Alijom.[16]

Filozofija istorije[uredi | uredi izvor]

Potpuno suprotno od Hegela i njegove filozofije istorije, Šariati je verovao da nije tačno da je civilizovan čovek manje svestan od današnjih ljudi, ali da postoji razlika među njima. Civilizovan čovek je mogao da govori o sebi više nego Svemir i novi ljudi koji su zauzeti stvarnošću i Svemirom u kojem nema mesta za njih i za misticizam i religiju. Naravno, on zna za kretanje duše u Hegelovoj filozofiji i istoriji kao u jednom smislu tačne.[17]

Politička filozofija[uredi | uredi izvor]

Prvo kritikuje zapadnu liberalnu demokratiju. Ukazuje na to da postoji direktna veza između demokratije, liberalizma i pljačkanja država. Takođe napominje činjenicu da je vladajući ekonomski sistem liberalnih demokratija nepravedan i da kontrira pravima ljudi. On tvrdi da u takvom društvu, neko ko je slab je već izložen porazu i uništenju. Postoje osnove Šarijatijeve misli na kritike o liberalnoj demokratiji. Prva osnova je vezana za kontrast između religijskog i nereligijskog pogleda na svet. U stvari, on objašnjava istoriju, društvo i čoveka prema monoteističkom pogledu na svet. On predstavlja liberalizam kao nešto sa nejednakošću i diskriminacijom. Šariati veruje da se vlada Imama Alija može smatrati kao najbolji oblik demokratije. Tu demokratiju je nazvao Demokratija posvećenosti. Čini se kao da Šariati ne priznaje definiciju demokratije baziranu na objašnjenima zapada, iako on nema problem sa demokratijom. Prema njegovim rečima, religijska vlada je pravo muslimanskih građana što se demokratije tiče. On veruje da je jedan od osnovnih problema zapadne demokratije demagogija. Danas su glasovi birača usmereni na posebne kanale uz pomoć reklamnih instrumenata. Tvrdi da je zapadna demokratija bazirana na zlatu, okrutnosti i prevarama.

Demokratija posvećenosti[uredi | uredi izvor]

Da bi bolje objasnio demokratiju posvećenosti, on prvo pravi razliku između dva koncepta. Jedan od njih je sijasat (ar.) a drugi je politika. Sijasat je filozofija koju sprovodi koja preuzima odgovrnost za promene društva koje još ne postoji. U stvari, sijasat je progresivna i dinamična stvar. Cilj vlade u filozofiji sijasata je da promeni socijalne temelje, institucije i čak sve norme društva, konkretno, kulturu, moralnost, želje itd. Naprosto, sijasat želi da učini ljude da postoje. U suprotnom, nema pravljenja politike. Drugim rečima, poltika ne čini ljude. Naravno, Šariatiju se više dopada sijasat jer je progresivniji. Smatra je građenjem čoveka. Njegova utopija se sastoji od tri koncepta: gnosis, jednakost i sloboda. Demokratija posvećenosti se pojavila u njegovom predavanju na Hosejnija eršad institutu. Prema njegovom mišljenju, Imam je onaj koji želi da vodi ljude ne samo u političkim, socijalnim i ekonomskim dimenzijama, već u svim dimenzijama postojanja. On veruje da je Imam živ svuda i uvek. S jedne strane, imamat nije metafizičko verovanje, već filozofija vođenja revolucije. Dodao je da Imam mora da vodi ljude ne prema svojoj požudi, već po islamskoj ideologiji i autentičnim vrednostima. Ovo je izneo u predvanju o imamatu i naciji.

Sociologija[uredi | uredi izvor]

Budući da je bio poznat među učenjacima i religijskim misliocima, za njega su govorili da je prihvatao racionalnost Zapada. Šariati je bio upoznat sa teorijskim osnovama zapadne civilizacije i nazivao ih je sa tajadod (modernizacija). Naglašavao je prihvatanje civilizacije i kritikovao je modernizaciju. Takođe je shvatao značaj empirijske nauke i znanja. Cenio je empirijsku metodologiju. Takođe je kritikovao tradicionalizam zbog zanemarivanja naučne metodologije. S druge strane, kritikovao je moderniste zbog toga što su mešali zapadne ideološke teorije sa validnom naučnom epistemologijom. Prema njegovim rečima, znanje razuma je očigledno. Stoga je predložio da se na razum gleda kao na aksiom za shvatanje drugih izvora, konkretno Svete Knjige, tj. Kurana, tradicije, biografije svetih ljudi. Takođe je negirao konsenzus kao način dogovora u stvarima vere. Insistirao je na konceptima znanja i vremena uz pomoć Svete Knjige i tradicije. Zbog toga je istakao važnu ulogu metodologije i promenu tačke gledišta. Šariati, koji je voleo Žorža Gurviča u analizi sociologije, verovao je da ne postoji poseban šablon analize socijalnih pitanja i istorijskih događaja. Smatrao je da ne postoji jedinstvo religije i društva, već da postoje brojne religije i društva. Kritikovao je zapadne ideologije kao što su nacionalizam, liberalizam, marksizam itd. On tvrdi da ne postoji usaglašenost između zapadne ideologije i iranskog društva. Prema njegovom mišljenju, demokratija nije saglasna sa revolucionarnom evolucijom i napretkom. Jedna od njegovih kritika je negiranje duhovnosti u zapadnoj ideologiji. U stvari, te ideologije pokušavaju da zaustave ljude da dostignu transcendentne ciljeve i bilo kakvo evolutivno kretanje. Jako oštro je kritikovao kapitalizam. Nasuprot tome, divio se socijalizmu zbog toga što navodi ljude ka evoluciji i oslobađanju od utilitarizma. Takođe je oštro kritikovao Karl Marksa. Prema Šariatijevom mišljenju, Marks je smatrao da je ekonomija temelj društva, dok je, nasuprot tome, Šariati smatrao da je čovek temelj društva, a ne ekonomija.

Moderna problematika[uredi | uredi izvor]

Prema Šarijatijevom mišljenju, istorija čoveka se sastoji iz dve faze: faza kolektiviteta i faza privatnog vlasništva. On objašnjava da je prva faza zapravo faza kolektiviteta koja se bavi socijalnom jednakošću i duhovnim jedinstvom. Ali druga faza, u koju spada naše doba, se može smatrati dominacijom nad mnogima od strane jednog. Druga faza počinje sa pojavom privatnog vlasništva. Postoji više tipova privatnog vlasništva u ljudskoj istoriji kao na primer: robovlasništvo, kmetstvo, feudalizam i kapitalizam. Prema društvenoj svojini, svi materijalni i duhovni resursi su dostupni svima. Ali monopol je obuzeo ljudsko društvo. Prema Šarijatijevom miljenju je upravo privatno vlasništvo uzrok svih modernih problema. Opterećenost monopolom se manifestovala kroz istoriju u različitim oblicima. Na primer, u drevnim vremenima su postojale robovlasničke ekonomije koje su danas translirale u kapitalistička društva. Šariati je smatrao da je mašinizam (zavisnost od mašina) poslednja faza privatnog vlasništva. Mašinizam je počeo u devetnaestom veku i ljudi se suočavaju sa mnogim problemima proisteklim iz mahinizma.

Pogledi drugih na Šarijatija[uredi | uredi izvor]

Postoji mnogo pristalica i protivnika Šarijatijevih pogleda na svet. Mora se obratiti pažnja na činjenicu da stavovin Šarijatija iz ranih dana Islamske republike Irana, nisu ono što su mu pripisvale neke revolucionarne grupe. Štaviše, Šariati je bio dovljno poznata ličnost. Prema rečima Sejed Alija Hameneija, Šariati je imao i pozitivne i negativne osobine. On je smatrao da nije fer da se Šariati smatra nekim ko je bio u oštrim nesuglasicama sa islamskom sveštenstvom. Jedna od pozitivnih osobina Šarijatija je bila ta što je objašnjavao pojam progresije prostim i odgovarajućim jezikom za svoju generaciju. Šariati ne samo da nije bio protivnik sveštenstva, već je verovao u namere i njihove tendencije. Neki učenjaci, poput Elizabete F. Tomson, pokušali su da uvide neke sličnosti između Šarijatija i njegove uloge u islamskoj revoluciji u Iranu i Sajida Kutba u Egiptu. Jedna od sličnosti je da su obojica popločali put do neizbežne revolucije u Iranu i Egiptu. Obojica su imala želju da dominira islamska kultura. Obojica su voleli revolucionaran pristup vladajućim vrednostima i normama. Za njih je islamizam treća opcija, zajedno sa američkim i ruskim obrascima. Istovremeno, oni nisu bili potpuno utopijski nastrojeni, nego su delom bili islamisti. Razlika između njih je da je Šariati bio među levicom, a Kutb među konzervativcima. Prema mišljenju Teleganija, Šariati je bio mislilac koji je pokrenuo školu revolucije. Škola je navodila mlade da revolucionarno deluju. Behešti tvrdi da je Šariatijev rad glavni razlog islamske revolucije.[8] Prema mišljenju Hamida Enajata, Šariati ne samo da je bio teoretičar, nego i pristalica islamskog radikalizma. On je verovao da se Šariati može smatrati osnivačem islamskog socijalizma. Stoga Enajat smatra da je Šariati neko ko je mnogo voljen i popularan u islamskom radikalizmu i socijalizmu. Naklonost mladih prema Šarijatiju je bila veća nego prema bilo kom drugom islamskom intelektualcu.[18]

Prema mišljenju Hamida Elgara, Šariati je bio najbitniji ideolog islamske revolucije.[19] Nasuprot tome, neki učenjaci nisu smatrali Šariatija za teoretičara revolucije. Berk je rekao da ne može da priča o Šarijatiju kao delu sistema.[19]

Legat[uredi | uredi izvor]

Šariatijeve najbitnije knjige i govori:

Prevođenja

Šariati je preveo mnogo knjiga na persijski jezik. Osim gorenavedenog Abu Zara, prevodio je Žan-Pola Sartra „Šta je poezija“, knjigu „Če Gevara - Gerila ratovanja“. Divio se Ozganu kao velikom marksističkom muslimanu i počeo je da prevodi njegovu knjigu „Bolje ratovanje“

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Chehabi & Abisaab 2006, str. 183.
  2. ^ Gheissari 1998.
  3. ^ Abrahamian 1993, str. 25–28.
  4. ^ Rahnema 2000, str. 35.
  5. ^ Rakel, E.P. „The Iranian Political Elite, State and Society Relations, and Foreign Relations since the Islamic Revolution”. University of Amsterdam. 
  6. ^ Rahnema 2000, str. 13.
  7. ^ Rahnema 2000, str. 13–18.
  8. ^ a b Abrahamian 1989, str. 105
  9. ^ Rahnema 2000, str. 61–68.
  10. ^ abedararea2 (31. 10. 2011). „[ENG SUBS] Dr. Ali Shariati on Role of Leadership in West vs Role of Leadership in Shiism”. Pristupljeno 08. 2. 2018 — preko YouTube. 
  11. ^ a b „[ENG SUB ] Dr. Ali Shariati on Guardianship of the Jurist”. 31. 10. 2011. Pristupljeno 08. 2. 2018 — preko YouTube. 
  12. ^ Mottahedeh, Roy. The Mantle of the Prophet: Religion and Politics in Iran. str. 330. 
  13. ^ Nasr 2006, str. 128–129.
  14. ^ Gharagozlu 2006, str. 87.
  15. ^ Abrahamian 1989, str. 106.
  16. ^ Ghamari-Tabrizi, Behrooz; Soroush, Abdolkarim (2013). The Oxford Handbook of Islam and Politics, Edited by John L. Esposito and Emad El-Din Shahin. 
  17. ^ Rasekhi, Ahmad. „Shariati and the hegel's philosophy of history”. Keyhan Farhangi. 
  18. ^ Enayat 2008
  19. ^ a b Vakili 1991, str. 30--37
  20. ^ a b v g d „Ali Shariati علی شریعتی”. Pristupljeno 23. 4. 2017. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Enayat, Hamid (2008). Modern Islamic Political Thought. Acls History E Book Project. ISBN 978-1-59740-460-0. 
  • Vakili, Abdollah (1991). Ali shariati and the mystical tradition of islam. Institute of Islamic studies,Mc Gill University. str. 30——37. 
  • Ghamari-Tabrizi, Behrooz; Soroush, Abdolkarim (2013). The Oxford Handbook of Islam and Politics, Edited by John L. Esposito and Emad El-Din Shahin. 
  • Abrahamian, Ervand (1989). Radical Islam: The Iranian Mojahedin. I.B.Tauris. ISBN 978-1-85043-077-3. 
  • Abrahamian, Ervand (1993). Ali Shariati: Ideologue of the Iranian Revolution. Los Angeles: University of California Press. str. 25——28. 
  • Gharagozlu, Naser (2006). From blank revolution to Islamic revolution. str. 87. 
  • Chehabi, Houshang; Abisaab, Rula Jurdi (2006). Distant Relations: Iran and Lebanon in the Last 500 Years. I.B.Tauris. str. 183. ISBN 978-1-86064-561-7. 
  • Gheissari, Ali (1998). Iranian Intellectuals in the Twentieth Century. Austin: University of Texas Press. 
  • Mottahedeh, Roy. The Mantle of the Prophet: Religion and Politics in Iran. str. 330. 
  • Nasr, Vali (2006). The Shia Revival. Norton. str. 128--129. 
  • Rahnema, Ali (2000). An Islamic Utopian. A Political Biography of Ali Shari'ati. London: I.B. Tauris. 
  • Hosseini, S A. 2000 "[Ali Shariati's Islamic-Critical School of Thought (1)] مکتب انتقادی دکتر علی شریعتی (1)", Farhang-e-Tose'eh, 9, 44, [1][mrtva veza][dead link][mrtva veza]
  • Hosseini, S A. 2000 "[Ali Shariati's Islamic-Critical School of Thought (2)] مکتب انتقادی دکتر علی شریعتی (2)", Farhang-e-Tose'eh, 9, 47. [2][mrtva veza][dead link][mrtva veza]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Ali Šariati na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Али_Шариати&oldid=27674154”