Anastasija Nikolajevna

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ukoliko ste tražili ćerku crnogorskog kralja Nikole I, pogledajte članak Anastasija Stana Nikolajevna.
Anastasija Nikolajevna
Službeni portret velike kneginjice Anastasije Nikolajevne, oko 1914.
Lični podaci
Datum rođenja(1901-06-18)18. jun 1901.
Mesto rođenjaPeterhof,  Ruska Imperija
Datum smrti17. jul 1918.(1918-07-17) (17 god.)
Mesto smrtiJekaterinburg, Ruska Sovjetska Federativna Socijalistička Republika Sovjetska Rusija
Porodica
RoditeljiNikolaj II Aleksandrovič
Aleksandra Fjodorovna
DinastijaRomanov
velika kneginja

Anastasija Nikolajevna (rus. Анастасия Николаевна; Peterhof, 18. jun 1901 — Jekaterinburg, 17. jul 1918) bila je velika kneginja, najmlađa kćerka imperatora Nikolaja II Aleksandroviča i njegove supruge Aleksandre Fjodorovne.[1]

Anastasija je bila mlađa sestra velike kneginjice Olge, velike kneginjice Tatjane i velike kneginjice Marije. Starija je sestra cesarevića Alekseja Nikolajeviča. Pretpostavlja se da su je ubili boljševici 17. jula 1918. zajedno sa njenom porodicom.[1]Ipak neprekidno su kružile glasine da je uspela pobeći 1918. Nekoliko žena je tvrdilo da one predstavljaju Anastasiju. Najčuvenija od njih je bila Ana Anderson[1], čije telo je kremirano 1984. Nekoliko ljudi, koji su poznavali pravu Anastasiju podržali su tvrdnju Ane Anderson da je ona prava Anastasija. Testiranjem DNK ostataka Ane Anderson 1994. pokazalo se da ona nije Anastasija.[2]

Život i detinjstvo[uredi | uredi izvor]

Kada se rodila Anastasija bila je četvrta ćerka, pa su njeni roditelji i rođaci bili razočarani, jer očekivao se prestolonaslednik. Car Nikolaj II Aleksandrovič je pre prve posete novorođenoj ćerci napravio dugu šetnju da se smiri.[3] Deca cara Rusije su podizana na najjednostavniji mogući način. Spavali su na tvrdim krevetima bez jastuka, sem kada su bila bolesna. Deca su se ujutro kupala i umivala hladnom vodom. Očekivalo se od njih da sami čiste svoje sobe i da pletu džempere, koji bi se prodavali na dobrotvornim priredbama. Većina u domaćinstvu, uključujući sluge nazivala je veliku kneginjicu imenom i imenom oca, npr. Anastasija Nikolajevna. Čak ni sluge nisu koristile titulu „Vaše imperatorsko visočanstvo“. Povremeno bi je zvali francuskom verzijom imena ili ruskim nadimkom „Nastja“. Mlada Anastasija je izrasla u energično i živahno dete, opisivana je kao niska. Imala je plave oči[4] i crvenkasto smeđu kosu. Guvernanta Margareta Eger je rekla da je Anastasija bila najšarmantnije dete koje je ona poznavala.[5] Često su je opisivali kao nadarenu i pametnu, ali njeni tutori su naglasili da nije pokazivala zanimanje u uslovima školskog ograničenja.

Sleva nadesno velike kneginjice Olga, Tatjana, Marija i Anastasija, 1906.

Anastasija se usuđivala da povremeno pređe granice dozvoljenog ponašanja. Sin dvorskog ljekara Gleb Botkin je rekao da je ona pravila najviše nestašluka od sve carske dece.[6] Podmetala je noge slugama i zbijala nestašluke sa tutorima. Kao dete penjala bi se na drvo i odbijala da siđe. Tokom jednoga grudvanja u snegu Anastasija je umotala kamen u grudvu i njome je oborila stariju sestru Tatjanu na zemlju. Dalja rođaka Nina Georgijeva je kasnije sećala da je Anastasija bila neprijatna do granice zlobe. Zatim da je varala, udarala i grebala saigrače tokom igre. Bila je uvređena jer je mlađa Nina bila viša od nje.[7] Bila je manje zainteresovana za svoj izgled od ostalih sestara. Žena jednog američkog diplomate opisivala je kako je Anastasija jela čokoladu, a da nije skidala duge bele operske rukavice.[8] Anastasija i njena starija sestra Marija bile su poznate kao „Mali par“. Delile su istu sobu, često su nosile varijacije iste haljine i provele su mnogo vremena zajedno. Starije sestre Olga i Tatjana su takođe delile sobu i bile su poznate kao „Veliki par“. Četiri devojke su potpisivale pisma početnim slovima svojih imena „OTMA“.[9]

Iako je bila energična Anastasija je ponekad bila lošeg zdravlja. Patila je od buniona, koji su joj napadali oba palca.[10] Imala je loše leđne mišiće, pa je bilo propisano da dva puta sedmično ide na masažu.[11] Međutim, ona bi se sakrivala pod krevetom ili u ormaru, da bi izbegla da ide na masažu. Anastasijina starija sestra Marija je mnogo krvarila, kada su joj 1914. bili operisani krajnici. Anastasijina tetka sa očeve strane, velika kneginja Olga Aleksandrovna, verovala je da su sve četiri njene nećake mnogo krvarile i da su nosile gen hemofilije, kao i njihova majka.[12]

Povezanost sa Grigorijem Raspućinom[uredi | uredi izvor]

Velika kneginjica Anastasija Nikolajevna sa svojim ocem, carem Nikolajem II, koji ju je zvao „maljenkaja“ (malena)

Njena majka držala se saveta Grigorija Raspućina, ruskoga seljaka, koji se predstavljao kao „sveti čovek“ i iscelitelj. Anastasijina majka Aleksandra Fjodorovna je smatrala da je Raspućin svojim molitvama spasio mladog bolesnog carevića, prestolonaslednika Alekseja Nikolajeviča.

Velika kneginja Olga Aleksandrovna se sećala da su Raspućina sva deca volela i da su se osećala lepo sa njim.[13] Jedna od guvernanti, Sofija Ivanovna Tjučeva bila je užasnuta kada je 1910. Raspućinu bio dozvoljen pristup devojčicama dok su bile u pidžamama. Zahtevala je da mu se zabrani pristup, pa je car tražio od Raspućina da to ubuduće izbegava. Deca su bila svesna napetosti do koje je došlo tim povodom i bojali su se da će njihova mama biti ljuta zbog guvernantinog postupka. Dvanaestogodišnja Tatjana je pisala mami da se nada da će guvernanta ubuduće biti dobra prema Raspućinu.[14] Kasnije su guvernantu otpustili.

Tjučeva je svoju priču ispričala ostalim članovima carske porodice.[15] Iako su Raspućinove posete deci bile potpuno nevine po prirodi carska porodica je bila skandalizovana. Tjučeva je ispričala sestri cara Nikolaja velikoj kneginji Kseniji Aleksandrovnoj da je Raspućin posećivao devojčice i pričao sa njima dok su se one spremale za krevet, i da ih je pritom grlio i milovao. Tjučeva je naglasila da je deci rečeno da ne diskutuju o Raspućinu sa njom i da pažljivo prikrivaju Raspućinove posete od ostale posluge. Ksenija je pisala 15. marta 1910. da ne može razumeti ponašanje Aleksandre i dece prema Raspućinu, koga su smatrali svecem, iako on nije bio ni sveštenik.[14]

Carska guvernanta Marija Ivanovna Višnjakova je tvrdila da ju je Raspućin silovao proleća 1910. Višnjakova je tvrdila da joj carica nije verovala i da je carica govorila da Raspućin čini samo sveta dela.[16] Velika kneginja Olga Aleksandrovna je rekla da je tvrdnja Višnjakove odmah bila ispitivana, ali da su umesto Raspućina Višnjakovu uhvatili u krevetu sa jednim kozakom iz carske garde. Višnjakova nije više viđala Raspućina, a otpuštena je 1913.[17]

Velika kneginja Anastasija i njena sestra Marija na kolicima, koje vuče jedan vojnik.

Ipak širili su se tračevi i kasnije se pričalo da Raspućin ne samo da je zaveo caricu, nego i četiri njene ćerke.[18] Taj trač je dobio na snazi kada je Raspućin dozvolio da okolo kruži pismo koje mu je pisala carica i njene ćerke. Anastasija je pisala „Moj dragi, cenjeni, jedini prijatelju. Koliko dugo želim da te ponovo vidim. Pojavio si mi se danas u snovima. Uvek pitam mamu kada ćeš doći... Uvek mislim na tebe, moj dragi, jer si tako dobar prema meni."[19]

Posle toga kružili su pornografski crteži, koji su pokazivali Raspućina u seksualnim odnosima sa caricom i njene četiri ćerke i sa Anom Virobovom.[20] Posle skandala, car je naredio Raspućinu da napusti Sankt Peterburg. Carica je bila nezadovoljna, a Raspućin je otišao na hodočašće u Izrael.[21] Uprkos tračeva carska porodica je nastavila da se sastaje sa Raspućinom sve do njegove smrti 17. decembra 1916. Četiri kneginje su bile vidno uznemirene Raspućinovom smrću. Raspućin je sahranjen sa ikonom, koju su potpisale Anastasija, njene sestre i njihova majka. Prisustvovali su Raspućinovom pogrebu, a nameravali su da na njegovom grobu izgrade crkvu.[22]

Prvi svetski rat i revolucija[uredi | uredi izvor]

Velike kneginjice Marija Nikolajevna, levo, i Anastasija Nikolajevna desno, u poseti bolnici 1915.

Za vreme Prvog svetskog rata Anastasija je zajedno sa sestrom Marijom posećivala ranjene vojnike u privatnoj bolnici u carskom selu. Njih dve su bile još premlade da bi bile bolničarke, pa su nastojale ranjenim vojnicima podići duh igrajući sa njima šah i bilijar. Car Nikolaj II Aleksandrovič je abdicirao u februaru 1917. godine, a Anastasija i njena porodica su za vreme Oktobarske revolucije stavljeni u kućni pritvoru Aleksandrovom dvorcu u Carskom selu. Pošto su se približavali boljševici predsednik privremene vlade Aleksandar Kerenski ih je preselio u Toboljsk u Sibiru. Kada su boljševici zauzeli većinu Rusije Anastasija i carska porodica su se preselili u Ipatijevu kuđu, koja je bila kuća posebne namene tajne policije Čeke u Jekaterinburgu.[23]

Stres i neizvesnost života van slobode imali su uticaj na celu porodicu. Anastasija je tako u zimu 1917. pisala prijateljici: „Doviđenja. Ne zaboravi nas."[24] U Toboljsk je pisala tutoru jednu melanholičnu temu o jednoj mladoj devojci „Kada je umrla imala je samo šesnaest godina“.[24]

U Tobolsku su ona i njene sestre ušivale dijamante u odeću nadajući se da će ih tako sakriti od straže. Ona, Olga i Tatjana bile su zlostavljane maja 1918. od straže, koja je tražila dijamante, dok su se vozili parnim brodom do Jekaterinburga da bi se pridružili roditeljima i sestri Mariji. Njihov engleski tutor je tada čuo vrištanje velikih kneginjica, ali im nije mogao pomoći.[25] U Jekaterinburgu lokalni sveštenik se seća kako je 14. jula 1918. vršio privatnu crkvenu liturgiju za carsku porodicu i seća se da su suprotno običajima Anastasija i carska porodica klekli za vreme molitve za mrtve.[26]

Ona je i zadnjih meseci svoga života našla načina da se zabavi. Zajedno sa drugim ukućanima izvodila je predstave uveseljavajući roditelje i druge u proleće 1918. Njen tutor Sidni Gibs je rekao da je Anastasijina gluma izazivala gromoglasan smeh kod svih prisutnih.[27] U pismu iz Tobolska 7. maja 1918. svojoj sestri Mariji opisivala je trenutke uživanja i zadovoljstva, iako je bila tužna i zabrinuta za bolesnog brata Alekseja.[28] Jedan od stražara u Ipatijevskoj kući Aleksandara Strekotin je pisao u svojim memoarima da je Anastasija bila jako prijateljski raspoložena i puna veselja. Drugi stražar je rekao da je Anastasija šarmantni đavo, da je uvek spremna na nestašluke i da je retko umorna. Rekao je da je živahna i da je sa psima izvodila predstave slične onima u cirkusu.[6] Treći stražar je rekao da je velika kneginjica bila terorista i da je vređala.[29]

Velika kneginjica Anastasija, Marija i Tatjana Nikolajevna tokom zatočeništva u Carskom selu u proleće 1917.

Prema većini tvrdnji Anastasija je streljana zajedno sa celom carskom porodicom u zoru 17. jula 1918. Smrtna kazna je izvedena bez prethodnog sudskog postupka, a izvele su je snage boljševičke tajne policije Čeke pod komandom Jakova Jurovskoga.

Zarobljeništvo i streljanje[uredi | uredi izvor]

Car Nikolaj II Aleksandrovič je abdicirao 1917. godine. U Rusiji je brzo nakon toga nastao građanski rat. Bilo je pregovora o oslobađanju Romanova između boljševika (uobičajeno zvanih crvenih) i carske šire porodice, od kojih su mnogi bili istaknuti članovi drugih kraljevskih kuća Evrope. Međutim pregovori su zapali u ćorsokak.[30] Kako su Beli, lojalni caru, napredovali prema Jekaterinburgu, tako su crveni postajali nepopustljiviji što se tiče pitanja oslobađanja Romanovih. Crveni su znali da će Jekaterinburg pasti u naletu bolje opremljene i brojnije bele vojske. Kada je Bela armija došla blizu Jekaterinburga carska familija je nestala. Najšire prihvaćeno mišljenje je bilo da su Romanovi streljani. Istražitelj Bele armije Nikola Sokolov došao je do toga zaključka na osnovu predmeta, koji su pripadali Romanovima, a nađeni su bačeni u rudarsko okno.[31]

Sleva nadesno velika kneginjica Olga Nikolajevna, car Nikolaj II, velika kneginjica Anastasija Nikolajevna i velika kneginjica Tatjana Nikolajevna u zatočeništvu u Tobolsku, zima 1917.

Boljševik Jakov Jurovski je pisao svojim pretpostavljenima, a ta beleška je nađena tek 1989. i opisano je u knjizi Edvarda Radzinskoga Poslednji car. Prema toj beleški te noći kada je izvršeno ubistvo Romanove su probudili i rekli im da se obuku. Kada su Romanovi pitali zašto ih bude, rekli su im da ih trebaju preseliti na sigurniju lokaciju, jer se Bele garda približava Jekaterinburgu. Kada su se obukli Romanovi i njihove preostale sluge su odvedene u jednu malu prostoriju u suterenu kuće i tu im je rečeno da sačekaju. Na zahtev carice tu su doneli stolice za Aleksandru i Alekseja. Posle nekoliko minuta dželati predvođeni Jurovskim su ušli u sobu. Bez oklevanja Jurovski je kratko informisao cara i familiju da će biti ubijeni. Car je imao vremena samo da kaže „Šta?“ i da se okrene porodici, pre nego što je ubijen metkom u glavu. Carica i Olga su pokušale da se prekrste, ali ubijene su početnom salvom metaka, koje su dželati ispalili. Obe su bile pogođene u glavu. Ostatak carske porodice pogođen je kratko nakon toga s izuzetkom Ane Demidove, Aleksandrine sobarice. Demidova je preživela početni pokolj, ali ubrzo je ubijena dok se pokušala odbraniti jastukom napunjenim dijamantima i dragim kamenjem.[32]

U beleški od Jurovskoga stoji da kada se razišao gusti dim u toj maloj prostoriji uočili su da su se meci odbili od korseta dve od tri velike kneginjice. Kasnije su dželati otkrili da je to bilo jer su ušile dijamante i drago kamenje unutar korseta, da bi sakrile dragocenosti od stražara. Korseti su na taj način poslužili kao oklop protiv metaka. Anastasija i Marija su se šćućurile kraj zida i onako prestrašene pokrile su svoje glave dok ih nisu dokrajčili mecima. Drugi stražar Petar Jermakov je ispričao svojoj ženi da su Anastasiju dokrajčili bajonetima. Kako su odvlačili tela iz prostorije jedna od devojčica je plakala i tukla se po glavi, napisao je Jurovski.[32]

Izveštaji o preživljavanju[uredi | uredi izvor]

Legenda o mogućem preživljavanju Anastasije i njenom begu počela je nakon toga. Ana Anderson je godinama tvrdila da je ona prava Anastasija Nikolajevna, a posle njene smrti DNK analizom je dokazano da nije. Ana Anderson je tvrdila da je odglumila smrt, a da je pobegla uz pomoć saosećajnog stražara, koji je uočio da je živa.[33] Najmanje deset žena je tvrdilo da one predstavljaju Anastasiju. Nadežda Ivanovna Vasiljevna [34] i Evgenija Smit su tvrdile da predstavljaju Anastasiju i njenu sestru Mariju. Njih dve su živele na Uralu do 1964, kada su sahranjene pod imenima Anastasija i Marija Nikolajevna.

Glasine o Anastasijinom preživljavanju potpaljene su različitim tadašnjim tvrdnjama da su se pretraživali vozovi i kuće i da se tragalo za Anastasijom.[35] Kneginja Jelena od Srbije je 1918. bila nakratko zatvorena u Permu. Ona je bila žena od Anastasijinog daljeg rođaka kneza Jovana Konstantinoviča. Straža joj je dovela jednu devojku, koja se zvala Anastasija Romanov, i pitali su Jelenu da li je to careva ćerka. Jelena Petrovna je rekla da nije prepoznala devojku i da ju je garda odvela.[36]

Iako postoje svedoci, koji su tvrdili da su videli Anastasiju, caricu Aleksandru i sestre u Permu, nakon streljanja, za tu priču se danas smatra da predstavlja najobičniju glasinu.[36]

Drugi jedan izveštaj jedan istoričar smatra verodostojnijim. Osam svedoka je govorilo o tome kako je jedna mlada žena uhvaćena nakon pokušaja bega septembra 1918. na železničkoj stanici, severozapadno od Perma. Neki od svedoka su nakon što su dobili fotografiju Anastasije identifikovali devojku kao Anastasiju.[37] To su uradili istražitelji Bele armije. Jedan od svedoka je bio i lekar dr Pavle Utkin, koji je istražiteljima Bele armije rekao da mu je ozleđena devojka koju je lečio u Permu u glavnom sedištu Čeke rekla „Ja sam ćerka vladara, Anastasija“. Utkin je po nalogu tajne policije Čeke dobio lek u apoteci za pacijenta pod imenom „N“. Kasnije su istražitelji Bele armije nezavisno otkrili taj recept.[38]

Tokom istoga perioda sredinom 1918. bilo je nekoliko izveštaja o mladim ljudima u Rusiji, koji su se predstavljali kao Romanovi. Suprug Raspućinove ćerke Marije je prevario nekoliko bogatijih Rusa tražeći novac da bi Romanovi pobegli u Kinu. Koristio je jednu mladu devojku koja se maskirala kao velika kneginja da bi lakše izveo prevaru.[38]

Ipak prema nekima bila je mogućnost da je jedan ili više stražara pomogao preživelima. Jakov Jurovski je zahtevao od stražara da dođu u njegov ured da bi predali stvari, koje su pokrali nakon ubistva Romanovih. Navodno je bilo dovoljno vremena kada tela niko nije čuvao u prizemlju i hodniku kuće i u kamionu. Neki od stražara koji nisu bili dželati, a koji su imali simpatije za velike kneginjice čuvali su tela u prizemlju jedno vreme.[39] Za vreme suđenja o identitetu Ane Anderson u Nemačkoj 1964—67. bečki krojač Hajnrih Klajnbecl je svedočio da je video ranjenu Anastasiju odmah nakon ubistva u Jekaterinburgu 17. jula 1918. Tvrdi da je Anastasiju tada lečila njegova gazdarica u kući nasuprot Ipatijeve kuće. Tvrdio je da joj je donji deo tela bio pokriven krvlju. Klajnbecl je svedočio da je ranjena Anastasija provela tri dana kod njegove gazdarice. Crvenogardejci nisu pretraživali njihovu kuću, jer su jako dobro poznavali njegovu gazdaricu. Posle toga je nestala i Klajnbecl više nije znao njenu sudbinu.[40]

Klajnbecl je poznavao velike kneginjice, jer je inače dopremao odeću u Ipatijevu kuću. Svedočio je da je ranjena devojka bila jedna od njih, od onih, koje je video u dvorištu Ipatijeve kuće.[40]

Moguće preživljavanje Anastasije je jedna od najvećih misterija 20. veka. Ana Anderson se 1922. pojavila u Nemačkoj i tvrdila je da je ona Anastasija. Neki rođaci Romanovih su verovali da je ona Anastasija, dok drugi nisu verovali. Punila je naslove novina i ona je učinila Anastasiju još slavnijom, iako je bila kontroverzna osoba. Ona je započela službenu bitku za svoj identitet i to je bio jedan od najdužih sporova u nemačkim sudovima. Započela je spor 1938, a konačna presuda nije donesena do 1970. Konačna presuda je bila da Ana Anderson nije dala dovoljno dokaza da bi se potvrdilo da je ona velika kneginjica Anastazija.[41]

Ana Anderson je umrla 1984, a telo joj je kremirano. Na uzorcima njenih ostataka urađeni su 1994. DNK testovi. Proverom sa krvlju najbližih srodnika Romanovih dokazano je da je zanemarivo mala verovatnost da je Ana Anderson Anastasija.[2]

Grob Romanovih[uredi | uredi izvor]

Konačno je 1991. nađena masovna grobnica carske porodice Romanov i njihovih sluga. Ekshumacija je izvršena u šumi van Jekaterinburga. Grobnica je bila nađena čitavu dekadu ranije, ali oni koji su otkrili su čuvali tajnu da komunisti ne bi saznali za njihovo otkriće. Kada je grobnica otvorena umesto 11 skeleta grobnica je sadržavala samo devet skeleta. Očekivalo se da su tu sahranjeni imperator Nikolaj, imperatorka Aleksandra, cesarević Aleksej, četiri velike kneginjice, doktor Jevgenij Botkin i 3 sluge). U grobnici su nedostajali Aleksej i prema forenzičaru Vilijamu Maplu Anastasija. Ruski naučnici su verovali da nedostaje velika kneginjica Marija. Rusi su identifikovali Anastasiju u grobu koristeći kompjuterski program, kojim su analizirali fotografije i lobanje. Američki naučnici su njihove procene smatrali neegzaktnim.[42]

Amerikanci su procenjivali ženske skelete i starost zuba. Osim toga Anastasija je bila najmanja od sestara. Kada je 1998. konačno sahranjena carska porodica Romanovih Anastasija je sahranjena kao osoba od 145 centimetara, a naučnici veruju na osnovu fotografija da je ona bila visoka 132 centimetra.[43]

DNK testiranje je pokazalo da su to skeleti carske porodice i njihovih slugu. Međutim, sudbina dvoje dece je neizvesna.[44] Sudbina Anastasije je tako i dalje misterija.

Svetost[uredi | uredi izvor]

Ruska pravoslavna crkva je Anastasiju i carsku familiju Romanovih 2000. proglasila svecima. Ruska pravoslavna crkva u izgnanstvu je 1981. Romanove proglasila svetim mučenicima. Posvećenje Romanovih je bilo kritikovano sa stajališta da je careva slabost kao vladara dovela do boljševičke revolucije. Međutim objašnjenje je da posvećenje ima veze sa tim zašto je ta osoba ubijena. Tela cara, carice i tri kneginje sahranjeni su 17. jula 1998. u Sankt Peterburgu u Sabornoj crkvi Svetog Petra i Pavla, tačno 80 godina od ubistva.

Porodično stablo[uredi | uredi izvor]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Nikolaj I Pavlovič
 
 
 
 
 
 
 
8. Aleksandar II Nikolajevič
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Aleksandra Fjodorovna
 
 
 
 
 
 
 
4. Aleksandar III Aleksandrovič
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Ludvig II od Hesena i Rajne
 
 
 
 
 
 
 
9. Marija Aleksandrovna
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Vilhelmina Badenska
 
 
 
 
 
 
 
2. Nikolaj II Aleksandrovič
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Fridrih Vilhelm od Šlezvig-Holštajn-Zonderburg-Gliksburga
 
 
 
 
 
 
 
10. Kristijan IX Danski
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Lujza Karolina od Hesen-Kasela
 
 
 
 
 
 
 
5. Marija Fjodorovna
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Vilhelm od Hesen-Kasela
 
 
 
 
 
 
 
11. Lujza od Hesen-Kasela
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Lujza Šarlota od Danske
 
 
 
 
 
 
 
1. Anastasija Nikolajevna
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Ludvig II od Hesena i Rajne (=18)
 
 
 
 
 
 
 
12. Karl od Hesena i Rajne
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Vilhelmina Badenska (=19)
 
 
 
 
 
 
 
6. Ludvig IV
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Vilhelm od Pruske (1783—1851)
 
 
 
 
 
 
 
13. Elizabeta od Pruske
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Maria Anna of Hesse-Homburg
 
 
 
 
 
 
 
3. Aleksandra Fjodorovna
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Ernest I od Saks-Koburg i Salfelda
 
 
 
 
 
 
 
14. Albert od Saksen-Koburga i Gote
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Lujza od Saks-Koburg i Altenburga
 
 
 
 
 
 
 
7. Alisa od Velike Britanije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Edvard, vojvoda od Kenta i Strathorna
 
 
 
 
 
 
 
15. Viktorija Hanoverska
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Viktorija, vojvotkinja od Kenta i Strathorna
 
 
 
 
 
 

Porodica[uredi | uredi izvor]

Braća i sestre[uredi | uredi izvor]

ime slika datum rođenja datum smrti
Olga Nikolajevna
15. novembar 1895. 17. jul 1918.
Tatjana Nikolajevna
10. jun 1897. 17. jul 1918.
Marija Nikolajevna
26. jun 1899. 17. jul 1918.
Aleksej Nikolajevič
12. avgust 1904. 17. jul 1918.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 47. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ a b Massie 1995, str. 194–229.
  3. ^ Massie 1967, str. 153.
  4. ^ Massie 1967, str. 134.
  5. ^ Eagar, Margaret, "Six Years at the Russian Court"
  6. ^ a b King & Wilson 2003, str. 250.
  7. ^ King & Wilson 2003, str. 50.
  8. ^ Lovell 1991, str. 35–36.
  9. ^ Christopher, Kurth & Radzinsky 1995, str. 88–89.
  10. ^ Kurth 1983, str. 106.
  11. ^ Maylunas Andrei; Mironenko Sergei, ur. (1997). A Lifelong Passion, Nicholas and Alexandra: Their Own Story. Prevod: Galy, Darya. Doubleday. str. 327. ISBN 978-0-385-48673-6. 
  12. ^ -{Vorres, Ian (1965). The Last Grand Duchess. Scribner. ASIN B-0007-E0JK-0. str. 115.
  13. ^ Massie 1967, str. 199–200.
  14. ^ a b Maylunas 1997, str. 330.
  15. ^ Massie 1967, str. 208.
  16. ^ Moss, Vladimir (2005). "The Mystery of Redemption". St. Michael's Press. Pristupljeno February 21, 2007
  17. ^ Radzinsky 2000, str. 129–130.
  18. ^ Mager, Hugo. "Elizabeth: Grand Duchess of Russia", Carroll and Graf Publishers, Inc., 1998
  19. ^ Sams, Ed. „"Victoria's Dark Secrets"”. alexanderpalace.org. Arhivirano iz originala 03. 09. 2006. g. Pristupljeno 31. 12. 2006. 
  20. ^ Christopher, Kurth & Radzinsky 1995, str. 115.
  21. ^ Christopher, Kurth & Radzinsky 1995, str. 116.
  22. ^ Maylunas & Mironenko 1997, str. 511.
  23. ^ King & Wilson 2003, str. 78–102.
  24. ^ a b Kurth 1983, str. 14.
  25. ^ King & Wilson 2003, str. 140–141.
  26. ^ King and Wilson 2003, str. 276.
  27. ^ Christopher, Kurth & Radzinsky 1995, str. 177.
  28. ^ Maylunas & Mironenko 1997, str. 619.
  29. ^ King & Wilson 2003, str. 251.
  30. ^ King & Wilson 2003, str. 203.
  31. ^ King & Wilson 2003, str. 353–367.
  32. ^ a b Radzinsky 1992, str. 380–393.
  33. ^ Kurth 1983, str. 33–39.
  34. ^ Massie 1995, str. 145–146.
  35. ^ Kurth 1983, str. 44.
  36. ^ a b Kurth 1983, str. 43.
  37. ^ Occleshaw 1993, str. 46.
  38. ^ a b Occleshaw 1993, str. 47.
  39. ^ King & Wilson 2003, str. 314.
  40. ^ a b Kurth 1983, str. 339.
  41. ^ Kurth 1983, str. 289–358.
  42. ^ Massie 1995, str. 67.
  43. ^ King & Wilson 2003, str. 434.
  44. ^ King & Wilson 2003, str. 469.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Anastasija Nikolajevna na Vikimedijinoj ostavi.


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Анастасија_Николајевна&oldid=27738861”