Andrea Čezalpino

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Andrea Čezalpino
Puno imeAndrea Čezalpino
Datum rođenja(1524-06-06)6. jun 1524.
Mesto rođenjaAreco,, Italija
Datum smrti23. februar 1603.(1603-02-23) (78 god.)
Mesto smrtiRim,, Italija

Andrea Čezalpino (latinizirano kao Andreas Cæsalpinus), (6. jun 1524 - 23. februar 1603) [1] je bio italijanski lekar, filozof i botaničar.[2]

U svojim delima klasifikovao je biljke prema plodovima i semenima, a ne po abecedi ili po lekovitim svojstvima. 1555. nasledio je Luku Ginija na mestu direktora botaničkog vrta u Pizi. Botaničar Pietro Castelli bio je jedan od njegovih učenika. Čezalpino je takođe obavljao deo poslova na polju fiziologije. Teoretizovao je cirkulaciju krvi. Međutim, on je predvideo „hemijsku cirkulaciju“ koja se sastoji od ponovljenog isparavanja i kondenzacije krvi, umesto koncepta „fizičke cirkulacije“ koji je popularizovan u spisima Vilijama Harvija (1578–1657).

Biografija[uredi | uredi izvor]

Statua Čezalpina među galerijom poznatih Toskanaca u Loggiato of the Uffizi, izvajao je Pio Fedi

Čezalpino je rođen u Areco, Toskana.

Za studije na Univerzitetu u Pizi njegov instruktor medicine bio je R. Colombo († 1559), a u botanici proslavljeni Luka Gini. Po završetku kursa predavao je filozofiju, medicinu i botaniku dugi niz godina na istom univerzitetu, pored botaničkih istraživanja u raznim delovima Italije. U to vreme postavljeni su prvi botanički vrtovi u Evropi; najranije u Padovi, 1546; sledeću u Pizi 1547. Gini, koji je bio njen prvi direktor. Ginija je nasledio Čezalpino, koji je bio zadužen za vrt u Pisanu 1554–1558. Kako je daleko napredovao, Čezalpino je prihvatio poziv u Rim kao profesor medicine na rimskom univerzitetu La Sapijenca i lekar papi Klimentu VIII. Nije pozitivno sigurno da li je on takođe postao glavni nadzornik rimske botaničke bašte koju je oko 1566. godine postavio jedan od njegovih najslavnijih učenika, Mikele Merkati.

Filozofska dela[uredi | uredi izvor]

Svi Čezalpinovi spisi prikazuju genijalnog čoveka i dubokog mislioca. Njegov stil je, istina, često težak, ali uprkos sholastičkom obliku u kome su njegova dela izlivena, često se dešavaju delovi velike lepote. Savremeni botaničari i fiziolozi koji nisu upoznati sa Aristotelovim spisima smatraju da su Čezalpinove knjige nejasne; njihov neuspeh da ih shvate često ih dovodi u zabludu u njihovoj proceni njegovog postignuća.

Nije se pojavio sveobuhvatan rezime rezultata Čezalpinovih istraga, zasnovanih na kritičkoj studiji svih njegovih dela, niti je postojalo potpuno izdanje njegovih dela. Sedam od njih je pozitivno poznato, a većina od sedam je štampana nekoliko puta, mada se nijedno nije pojavilo od 17. veka. Na sledećoj listi dat je datum objavljivanja prvog izdanja.

Njegovo najvažnije filozofsko delo je Quaestionum peripateticarum libri V (1569). Čezalpino se u tome pokazao kao jedan od najeminentnijih i originalnih Aristotelovih učenika u 16. veku. Međutim, njegovi spisi pokazuju tragove uticaja Ibn Rušd-a, stoga je on averoistički aristotelejac; očigledno je takođe sklon panteizmu, stoga je uključen, kasnije, u Spinotizam pre Spinoze. Protestantski protivnik aristotelovskih stavova, Nicolaus Taurellus je nekoliko puta pisao protiv Čezalpina. Njegovo delo pod naslovom Alpes cæsae, etc. (1597) u potpunosti je posvećeno borbi protiv mišljenja Čezalpina, kako pokazuje predstava o imenu Cæsalpinus. Skoro sto godina kasnije, poglede Čezalpina ponovo je napao Samuel Parker, u delu pod naslovom Disputationes de Deo et providentia divina (1678).

Čezalpina je više puta tvrdio nepokolebljivost svojih katoličkih principa i svoju spremnost da prizna neistinitost bilo kakvih filozofskih mišljenja koja je izložio kao aristotelovsku doktrinu, što bi trebalo da bude u suprotnosti s otkrivenjem. U Italiji je bio naklonjen i svetovnim i duhovnim vladarima.

Medicinski i fiziološki radovi[uredi | uredi izvor]

Čezalpinova fiziološka ispitivanja u vezi sa cirkulacijom krvi su dobro poznata, ali čak i do danas bila su često precenjena i potcenjena. Ispitivanje različitih odlomaka u njegovim spisima koji se odnose na to pitanje pokazuje da, iako se mora reći da je Čezalpino proniknuo dalje u tajnu cirkulacije krvi od bilo kog drugog fiziologa pre Vilijama Harvija, još uvek nije stekao temeljno znanje, zasnovan na anatomskim istraživanjima, celokupnog toka krvi. Pored već pomenutog dela Quæstionum peripateticarum , treba se pozvati i na Quaestionum medicarum libri duo (1593).

Botanička dela[uredi | uredi izvor]

Njegova najvažnija publikacija bila je De plantis libri XVI (1583). Datum objavljivanja, 1583, jedan je od najvažnijih u istoriji botanike pre Karla fon Linea. Delo je posvećeno velikom vojvodi Frančesku I Mediči-ju. Za razliku od „knjiga biljaka“ tog perioda, ne sadrži ilustracije. Prvi odeljak, koji uključuje trideset stranica dela, deo je najvažniji za botaniku uopšte. Od početka 17. veka do danas botaničari se slažu u mišljenju da je Čezalpino u ovom delu, u kojem je za vodiča uzeo Aristotela, postavio temelje morfologije i fiziologije biljaka i proizveo prvu naučnu klasifikaciju cveta biljke. Tri stvari, pre svega, daju knjizi pečat individualnosti: veliki broj originalnih, akutnih zapažanja, posebno na cvetovima, plodovima i semenima, sprovedenih, štaviše, pre pronalaska mikroskopa, odabirom organa plodnje za temelj njegovog botaničkog sistema; konačno, genijalno i istovremeno strogo filozofsko rukovanje bogatim materijalom prikupljenim posmatranjem. Čezalpino je objavio dopunsku publikaciju ovom delu, pod naslovom Appendix ad libros de plantis et quaestiones peripateticas (1603).

Čezalpino je takođe poznat u istoriji botanike kao jedan od prvih botaničara koji je napravio herbarijum; jedna od najstarijih herbarija koje još uvek postoje je ona koju je priredio oko 1550–60 za episkopa Alfonso Tornabono. Posle mnogih seljenja, herbarijum se sada nalazi u Museo di Storia Naturale di Firenze u Firenci. Sastoji se od 260 folija stranica poređanih u tri toma uvezana u crvenu kožu i sadrži 768 vrsta biljaka. Delo od velike vrednosti za hemiju, mineralogiju i geologiju izdato je pod naslovom De metallicis libri tres(Rim, 1596). Neka od njegovih stvari podsećaju na otkrića koja su učinjena krajem osamnaestog veka, kao i na Antoana Lavoazja i Rene Žist Aija, takođe pokazuje ispravno razumevanje fosila.

Franjevački fratar Charles Plumier dao je ime Cæsalpinia biljnom rodu i Line ga je zadržao u svom sistemu. Danas ovaj rod obuhvata približno 150 vrsta i pripada porodici Leguminoze, podfamiliji Cæsalpinioideae, koja sadrži veliki broj korisnih biljaka. Line u svojim spisima često citira svog velikog prethodnika u nauci botanike i hvali Čezalpina u sledećim redovima:

Quisquis hic exstiterit primos concedat honores

Casalpine Tibi primaque certa dabit.

Geologija[uredi | uredi izvor]

Kao što je gore pomenuto, De metallicis libri tres (Rim, 1596) bio je od vrednosti za mineralogiju i geologiju, pokazujući pravilno razumevanje fosila. Principles of Geology (Principi geologije) Čarlsa Lajela navode da je 1596,

"Čezalpino, proslavljeni botaničar, smatrao je da su fosilne školjke na kopnu ostavljene uz more i da su se betonirale u kamen tokom konsolidacije tla".[3]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Cesalpino, Andrea nell'Enciclopedia Treccani”. www.treccani.it. 
  2. ^ Isely, Duane (2002). One Hundred and One Botanists. West Lafayette, Indiana: Purdue University Press. str. 39—43. ISBN 978-1-55753-283-1. OCLC 947193619. Pristupljeno 2018-12-04. 
  3. ^ Charles Lyell (1832). Principles of geology: Being an attempt to explain the former. 1. J. Murray. str. 30. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Андреа_Чезалпино&oldid=27101875”