Anton Vidmar
| anton vidmar | ||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Anton Vidmar | ||||||||||
| Lični podaci | ||||||||||
| Datum rođenja | 3. januar 1917. | |||||||||
| Mesto rođenja | Verd, kod Vrhnike, Austrougarska | |||||||||
| Datum smrti | 17. septembar 1999. (82 god.) | |||||||||
| Mesto smrti | Celje, Slovenija | |||||||||
| Profesija | društveno-politički radnik | |||||||||
| Delovanje | ||||||||||
| Član KPJ od | 15. marta 1942. | |||||||||
| Učešće u ratovima | Narodnooslobodilačka borba | |||||||||
| Služba | NOV i PO Jugoslavije Jugoslovenska narodna armija 1941 – 1955. | |||||||||
| Čin | pukovnik | |||||||||
| Heroj | ||||||||||
| Narodni heroj od | 9. maja 1945. | |||||||||
| Odlikovanja |
| |||||||||
Anton Vidmar – Luka (Verd, kod Vrhnike, 3. januar 1917 — Celje, 17. septembar 1999), učesnik Narodnooslobodilačke borbe, društveno-politički radnik SR Slovenije i narodni heroj Jugoslavije.
Biografija[uredi | uredi izvor]
Roden je 3. januara 1917. u Verdu, kod Vrhnike. Otac mu je bio opančar i sitni zemljoradnik, koji je izdržavao devetočlanu porodicu. Anton je već sa sedam godina postao pastir, a pored toga je išao i u školu. S 15 godina se zaposlio kod drvarskog trgovca na Verdu, gde je radio na strugari i u šumi. Krajem 1936. je otišao da bude sluga u Podkoren, zatim u Rateče, pa u okolinu Krškog i Kompolja. Tada se opredelio za radnički pokret.
U novembru 1937. je pošao u Španiju, ali su ga na putu Italijani zadržali i odveli u zatvor, pa ga posle 15 dana poslali u Austriju, a Austrijanci ga predali jugoslovenskim vlastima. U januaru 1938. se ponovo zaposlio na strugari, u svom rodnom mestu, a u aprilu je pozvan na odsluženje vojnog roka. Bio je 18 meseci u mitraljeskoj četi 11. brdskog bataljona 2. brdskog puka u Gerovu, posle čega se opet zaposlio na Verdu. Kad je, u aprilu 1940, pozvan na vojnu vežbu, on se u Vrhniki potukao s nekim oficirom, pa je bio u istražnom vojnom zatvoru u Ljubljani i Zagrebu, odakle je 10. aprila 1941. pobegao.
Prvih dana okupacije Jugoslavije još je izvesno vreme radio na Verdu, na strugari i u kamenolomu. Počeo je da skuplja oružje za borbu protiv okupatora, vršio sabotaže u kamenolomu i organizovao štrajk. Kad su okupatorske vlasti počele da traže organizatore otpora, on je počeo da se skriva. Dana 10. avgusta 1941. Italijani su došli da ga uhapse, ali je on bacio među njih nekoliko bombi i pobegao prvim partizanima na Ljubljanskom vrhu. Na to su mu fašisti spalili rodnu kuću. Anton Vidmar je 15. marta 1942. primljen u Komunističku partiju Jugoslavije.
Kao borac-mitraljezac Borovničke partizanske čete, učestvovao je u sabotažama na železničkoj pruzi Ljubljana—Rakek, u napadu na italijansko skladište municije u Bezuljeku 19. septembra 1941. i u okršaju s Italijanima kod Osredka. Kao vodnik u 1. bataljonu „Ljubo Šercer”, istakao se, februara 1942, u napadu na železničku stanicu Verd. Marta 1943. je postao komandir 3. čete 1. bataljona „Ljubo Šercer”, i istakao se u borbama na Mokrecu. U maju je bio komandant Prvog bataljona Notranjskog odreda u borbama za Ig, i sa svojim bataljonom sprečio je, na Ljubljanskom barju, upad italijanskih jedinica na oslobođenu teritoriju.
U toku neprijateljske ofanzive, u leto 1942, uspešno je vodio Četvrti bataljon Krimskog odreda, gotovo bez žrtava ga izveo iz neprijateljskog obruča, pa zatim udario na italijanske jedinice s leđa. Učestvovao je u napadu na italijansko uporište u Begunjama, kod Cerknice. Od 6. oktobra 1942. do 16. maja 1943. bio je komandant Prvog bataljona Druge slovenačke brigade “Ljubo Šercer”, koji je spretno vodio u borbama na Mokrecu i u Notranjskoj, na Gorjancima, kod Žužemberka i Sela Šumberk. Kao zamenik komandanta brigade „Ljubo Šercer”, učestvovao je u uništenju plavogardističkog položaja u Grčaricama. Posle kapitulacije Italije, učestvovao je u razoružavanju belogardističkih posada u Novoj Vasi i Blokama i u uništenju neprijateljskog uporišta u Pudobu.
Kad je od novih boraca formirana Snežniška brigada Anton Vidmar je, 17. septembra 1943, postao njen komandant, a u toku nemačke ofanzive postao je operativni oficir 14. slovenačke divizije, i s njom se borio na sektoru Notranjska—Snežnik—Gorski kotar. Posle ofanzive učestvovao je u uništenju belogardističkih uporišta u Brahovu i Velikim Laščama. Naročito se istakao u trodnevnom napadu na nemačko i belogardističko uporište u Kočevju, gde je postao, 10. decembra 1943, zamenik komandanta 14. slovenačke divizije. S njom je, 6. januara 1944, pošao u pohod oko Zagreba, Moslavine i Hrvatskog zagorja u Štajersku, gde se u jednomesečnim neprekidnim borbama, s mnogo nadmoćnijim neprijateljem, probio preko Kozjanskog, mimo Laškog, Šentjurja, Paškog Kozjaka i Graške gore u mežički kraj i u Gornju Savinsku dolinu.
Od 27. aprila 1944. bio je komandant 14. slovenačke divizije, koju je konsolidovao i popunio novim borcima i poveo u ofanzivu na Pohorju i u Gornjoj Savinskoj dolini, za oslobođenje ove teritorije kao baze za jačanje NOB u Štajerskoj. Na Graškoj gori je, 3. juna 1944, bio ranjen, pa se potom lečio do 3. oktobra 1944, kad ga je Glavni štab NOV i PO Slovenije pozvao u Dolenjsku i Notranjsku, gde je bio komandant 18. slovenačke divizije NOVJ. S njom je branio oslobođenu teritoriju u Suvoj krajini i Dolenjskoj i vodio borbe naročito u rejonu Kočevja, oko Višnje gore, Trebnja, Ajdovca i Žužemberka. U NOB je bio šest puta ranjen, četiri puta lako, dva puta teško.
Krajem januara 1945, po sopstvenoj želji poslat je za zamenika komandanta baze Glavnog štaba NOV i POS u Dalmaciji, gde je ostao do sredine marta, zatim je bio u Beogradu, odakle je poslat na školovanje u Sovjetski Savez.
Posle povratka u Jugoslaviju, svršio je Pešadijsku oficirsku školu u Sarajevu, i 1953. Višu vojnu akademiju u Beogradu. U Jugoslovenskoj narodnoj armiji je bio do 1955. godine, kad je, u činu pukovnika, otišao u penziju.
Rad je nastavio u društveno-političkim organizacijama, i od 1956. do 1959. bio tehnički sekretar Glavnog odbora Udruženja rezervnih oficira Slovenije.
Preminuo je 17. septembra 1999. godine u Celju.
Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su — Orden partizanske zvezde prvog reda (1944), Orden zasluga za narod prvog reda (1947), Orden ratne zastave (1955), Orden narodne armije sa zlatnom zvedom (1955), Orden republike sa zlatnim vencem (1987) i dva Ordena za hrabrost. Ordenom narodnog heroja odlikovan je 9. maja 1945. godine.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Vojna enciklopedija (knjiga deseta). Beograd 1975. godina.
- Narodni heroji Jugoslavije. Ljubljana - Beograd - Titograd: Partizanska knjiga - Narodna knjiga - Pobjeda. 1982.
| Međunarodne | |
|---|---|
| Ostale | |
