Aramejski jezik

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

aramejski
ארמית [Arāmît,], ܐܪܡܝܐ [Ārāmāyâ]
Arāmāyā sirijak dijalektom aramejskog jezika
IzgovorIPA: [arɑmiθ], [arɑmit],
[ɑrɑmɑjɑ], [ɔrɔmɔjɔ]
Govori se u Izrael
 Irak
 Iran
 Liban
 Sirija
 Turska
RegionBliski istok i Mala Azija
aramejski abdžad, sirijski abdžad, hebrejsko pismo (abdžad), arapsko pismo (abdžad), mandejski alfabet, demotsko pismo[1] i kinesko pismo[2]
Jezički kodovi
ISO 639-1нема
ISO 639-2arc
ISO 639-3Razno:
arc – Carski i zvanični aramejski (700-300. p. n. e.)
oar – Stari aramejski (pre 700. p. n. e.)
aii – Asirijski neoaramejski jezik
aij – Lišanid Nošan
amw – Zapadni neoaramejski jezik
bhn – Bohtanski neoaramejski jezik
bjf – Barzanski neoaramejski jezik
cld – Haldejski neoaramejski jezik
hrt – Hertevinski jezik
huy – Kurdistanski neoaramejski jezik
jpa – Galilejski aramejski jezik
kqd – Koj-sandžački sirijski jezik
lhs – Mlahso
lsd – Lišana Deni
mid – Savremeni mandejski
myz – Klasični mandejski
sam – Samaritski aramejski
syc – Klasični sirijski jezik
syn – Senaja
tmr – Jevrejski vavilonski aramejski
trg – Lišan Didan
tru – Turojo

Aramejski jezik(imperijalni aramejski, biblijski aramejski; ISO 639-3: arc) je jezik ili grupa jezika koji pripadaju semitskoj podskupini afrazijske jezične obitelji.[3] Tačnije, on je deo severozapadne grupe semitskih jezika koja uključuje i kanaanske jezike kao što su hebrejski i fenički. Aramejska azbuka usvojena je kao osnova za mnoge druge jezike i preteča je hebrejskom, sirijskom i arapskom pismu.

Aramejski jezik pripada grupi semitskih jezika koji su govorili Aramejci već u 12. veku pre Hrista. Danas se smatra ugroženim jezikom.[4]

Govori se u nekim krajevima Bliskog istoka, uglavnom kod starije populacije. Njegova istorija je duga oko 3.100 godina i služio je kao jezik administracije mnogih carstava i kao jezik religije govornog jezika nekolicine semitskih naroda s Bliskog istoka. Bio je važan jezik u vreme stvaranja Starog i Novog zaveta, kao i Talmuda i Zohara. Bio je to glavni jezik Jevreja u periodu Drugoga hrama (539. p. n. e. do 70. posle Hrista). Jezik je bitan kod arheoloških pronalazaka na Bliskom istoku.

Aramejski jezik je bio jezik Isusa Hrista.[5]

Papirus na aramejskom 449. p. n. e.

Razvoj jezika[uredi | uredi izvor]

Istorijski i po poreklu, aramejski jezik je bio jezik Aramejaca, naroda regiona koji govori jezikom koji pripada semitskoj grupi jezika a naseljavali su područje između severnog Levanta i severne doline Tigrisa. Do oko 1000 godine pre Hrista, Aramejci su imali niz kraljevstava u onome što je sada deo Sirije, Libana, Jordana, Turske i ivica južne Mesopotamije (Irak). Aramejski jezik se uzdigao do ugleda pod Neo-asirijskim carstvom (911–605 godina pre Hrista), pod čijim uticajem je Aramejski jezik postao prestižni jezik nakon što je usvojen kao lingua franka imperije od strane asirijskih kraljeva, a njegova upotreba je raširena po Celoj Mesopotamiji, Levantu i delovima Male Azije, na Arabijsko poluostrvo i Drevni Iran pod asirskoj vladavini. Aramejski jezik se, na vrhuncu svog uticaja, govorio u onome što je sada Irak, Sirija, Liban, Izrael, Jordan, Kuvajt, delovi jugoistočne i južne centralne Turske, severni delovi Arabijskog poluostrva i delovi severozapadnog Irana, kao i južni Kavkaski, pošto je postepeno zamenio nekoliko drugih srodnih semtičkih jezika.[6][7][8]

Prema vavilonskom Talmudu (Sanhedrin 38b), jezik kojim je govorio Adam — prvi čovek u Bibliji — bio je aramejski.[9]

Aramejski je bio Isusov jezik („Ješua Mheeta“, Ješu, Ešu, Ešo, Išo na aramejskim dijalektima),[10][11][12] koji je tokom svoje javne službe govorio galilejskim dijalektom, kao i jezikom nekoliko delovi hebrejske Biblije, uključujući delove knjiga Danila i Jezre, kao i jezik Targuma, aramejskog prevoda hebrejske Biblije.[13][14][15] To je takođe jezik Jerusalimskog Talmuda, Vavilonskog Talmuda i Zohara.

Pisci novoasirske birokratije su takođe koristili aramejski jezik, a ovu praksu je kasnije nasledilo novo-vavilonsko carstvo (605–539. pre Hrista), a kasnije i Ahemenidsko carstvo (539–330. pre Hrista).[16] Uz posredovanje pisara koji su bili obučeni u ovom jeziku, visoko standardizovani pisani aramejski (koji su naučnici nazvali carskim aramejskim) postepeno je takođe postao lingua franca javnog života, trgovine i trgovine širom Ahemenidskih teritorija.[17] Široka upotreba pisanog aramejskog je kasnije dovela do usvajanja aramejskog alfabeta i (kao logograma) nekog aramejskog rečnika u pahlavi pismima, koje je koristilo nekoliko srednjoiranskih jezika (uključujući partski, srednjopersijski, sogdijski i hvarazmijski).[18]

Neke varijante aramejskog su takođe zadržane kao sveti jezici od strane određenih verskih zajednica. Najistaknutiji među njima je klasični sirijski, liturgijski jezik sirijskog hrišćanstva. Koristi ga nekoliko zajednica, uključujući Asirsku crkvu Istoka, Drevnu crkvu Istoka, Haldejsku katoličku crkvu, Sirijsku pravoslavnu crkvu, Sirijsku katoličku crkvu, Maronitsku crkvu, kao i hrišćane Svetog Tome (domaći hrišćani ) i sirijski hrišćani (K[K]naia) iz Kerale, Indija.[19][20][21] Jedan od aramejskih liturgijskih dijalekata bio je mandajski[22], koji je osim što je postao narodni jezik (neomandajski) ostao i liturgijski jezik mandeizma.[23][24] Sirijski je takođe bio liturgijski jezik nekoliko sada izumrlih gnostičkih vera, kao što je maniheizam. Neoaramejski jezici se i dalje govore u 21. veku kao prvi jezik u mnogim zajednicama Asiraca, Jevreja Mizrahi (posebno Jevreja Kurdistana/Iračkih Jevreja) i Mandejaca sa Bliskog istoka,[25] i sa brojem govornika koji tečno govori u rasponu od 1 do 2 miliona, pri čemu su glavni neoaramejski jezici među Asircima/Sircima suretski (~240.000 govornika) i turojo (~250.000 govornika);[25] pored zapadnog neoaramejskog (~3.000)[26] koja postoji u samo dva sela u regionu Antilibanskih planina u zapadnoj Siriji.[27] Oni su zadržali upotrebu nekada dominantnog lingua franca uprkos kasnijim jezičkim promenama koje su doživele širom Bliskog istoka.

Ime jezika[uredi | uredi izvor]

Vezu između haldejskog, sirijskog i samarićanskog kao „aramejsku“ prvi put je identifikovao nemački teolog Johan Vilhelm Hiliger 1679. godine.[28][29] Godine 1819-1821. Ulrih Fridrih Kop je objavio svoju knjigu „Slike i natpisi prošlosti“ (originalni naziv na nemačkom jeziku Bilder und Schriften der Vorzeit), u kojoj je postavio osnovu paleografskog razvoja severozapadnosemitskih pisama.[30] Kop je kritikovao Žan-Žaka Bartelemija i druge naučnike koji su sve tada poznate natpise i novčiće okarakterisali kao feničanske, sa „sve je ostalo Feničanima, a ništa Aramejcima, kao da uopšte nisu mogli pisati“.[31] Kop je primetio da neke reči na Karpentras steli odgovaraju aramejskom u Knjizi Danila i Knjizi o Ruti.[32]

Josif i Strabon (potonji citira Posidonija) obojica su izjavili da su „Sirci“ sebe nazivali „Aramejcima“.[33][34][35][36] Septuaginta, najranija sačuvana potpuna kopija hebrejske Biblije, grčki prevod, koristila je termine Sirija i Sirijac, gde masoretski tekst, najranija sačuvana hebrejska kopija Biblije, koristi termine aramejski i aramejski;[37][38][39] brojne kasnije biblije pratile su upotrebu Septuaginte, uključujući verziju kralja Džejmsa.[40] O ovoj vezi između imena sirijski i aramejski raspravljao je 1835. Etjen Mark Kvatremer.[41][42]

U istorijskim izvorima, aramejski jezik označavaju dve posebne grupe pojmova, od kojih je prva predstavljena endonimskim (domaćim) imenima, a druga je predstavljena raznim egzonimskim (stranog porekla) nazivima. Izvorni (endonimski) termini za aramejski jezik izvedeni su iz istog korena reči kao i ime njegovih izvornih govornika, starih Aramejaca. Endonimski oblici su takođe usvojeni u nekim drugim jezicima, poput starog hebrejskog. U Tori (hebrejskoj Bibliji), „Aram“ se koristi kao pravo ime za nekoliko ljudi, uključujući potomke Šema,[43] Nahora[44] i Jakova.[45][46] Drevni Aram, koji se graničio sa severnim Izraelom i onim što se danas zove Sirija, smatra se lingvističkim centrom aramejskog, jezika Aramejaca koji su naselili ovu oblast tokom bronzanog doba oko 3500 p.n.e. Često se pogrešno smatra da je jezik nastao u Asiriji (Irak). U stvari, Aramejci su svoj jezik i pismo preneli u Mesopotamiju dobrovoljnom migracijom, prisilnim izgnanstvom osvajačkih vojski i invazijama nomadskih Haldeja na Vavilon u periodu od 1200. do 1000. pre Hrista.[47]

Za razliku od hebrejskog, oznake za aramejski jezik u nekim drugim drevnim jezicima bile su uglavnom egzonimske. U starogrčkom, aramejski jezik je najčešće bio poznat kao „sirijski jezik“,[41] u odnosu na domorodačke (ne-grčke) stanovnike istorijskog regiona Sirije. Pošto se samo ime Sirije pojavilo kao varijanta Asirije,[48][49] i akadskog Ašurua,[50] stvoren je složen skup semantičkih fenomena koji su postali predmet interesovanja i među drevnim pisci i savremeni naučnici.

Reč Εβραιστι (Hebraisti) iz Koine (grčkog) jezika je prevedena kao „aramejski“ u nekim verzijama hrišćanskog Novog zaveta, pošto je aramejski u to vreme bio jezik kojim su obično govorili Jevreji.[51][52] Međutim, Εβραιστι se u ovom trenutku dosledno koristi u grčkom jeziku Koine da znači hebrejski, a Συριστι (Siristi) se koristi da znači aramejski.[53] U biblijskom učenju, termin „Haldejac“ se godinama koristio kao sinonim za aramejski, zbog njegove upotrebe u knjizi Danila i kasnijeg Jeronimovog tumačenja.[54]

Geografska rasprostranjenost upotrebe aramejskog jezika[uredi | uredi izvor]

Tokom Novoasirskog i Novovavilonskog carstva, Aramejci, izvorni govornici aramejskog, počeli su da se naseljavaju u većem broju, u početku u Vaviloniji, a kasnije u srcu Asirije, poznatom i kao „trougao Arbela“ (Asur, Niniveh i Arbela).[55] Priliv je na kraju doveo do toga da je Neoasirsko carstvo (911–605 pne) usvojilo carski aramejski pod uticajem Akadije kao lingua franca svog carstva.[17] Ovu politiku su nastavili kratkotrajno Novo-Vavilonsko carstvo i Mediji, i sva tri carstva su postala operativno dvojezična u pisanim izvorima, uz aramejski korišćen uz akadski.[56] Ahemenidsko carstvo (539–323 pne) nastavilo je ovu tradiciju, a veliki uticaj ovih imperija doveo je do toga da je aramejski postepeno postao lingua franca većine zapadne Azije, Anadolije, Kavkaza i Egipta.[6][8]

Počevši od uspona Rašidunskog kalifata u kasnom 7. veku, arapski je postepeno zamenio aramejski kao lingva franka Bliskog istoka.[57] Međutim, aramejski ostaje govorni, književni i liturgijski jezik za lokalne hrišćane, a takođe i za neke Jevreje. Aramejski takođe i dalje govore Asirci iz severnog Iraka, severoistočne Sirije, jugoistočne Turske i severozapadnog Irana, sa zajednicama dijaspore u Jermeniji, Gruziji, Azerbejdžanu i južnoj Rusiji. Mandejci takođe nastavljaju da koriste klasični mandajski kao liturgijski jezik, iako većina sada govori arapski kao svoj prvi jezik.[22] Još uvek postoji mali broj onih koji govore prvi jezik zapadno-aramejskih varijanti u izolovanim selima u zapadnoj Siriji.

Budući da su u kontaktu sa drugim regionalnim jezicima, neki neoaramejski dijalekti su često bili uključeni u međusobnu razmenu uticaja, posebno sa arapskim,[57] iranskim[58] i kurdskim.[59]

Turbulencija u poslednja dva veka (naročito genocid u Asiru, takođe poznat kao Seifo, što na sirijskom znači „mač“) dovela je do raspršivanja govornika prvog jezika i književnog aramejskog širom sveta. Međutim, u severnom Iraku postoji veliki broj asirskih gradova kao što su Alkoš, Bakhdida, Bartela, Teskopa i Tel Kepe, kao i brojna mala sela u kojima je aramejski još uvek glavni govorni jezik, a mnogi veliki gradovi u ovom regionu takođe imaju Asirske zajednice koje govore neoaramejski, posebno Mosul, Erbil, Kirkuk, Dohuk i al-Hasakah. U savremenom Izraelu, jedino staro stanovništvo koje govori aramejski su Jevreji Kurdistana, iako jezik izumire.[60] Međutim, aramejski takođe doživljava preporod među maronitima u Izraelu u Jišu.[61]

Aramejski jezik i dijalekti[uredi | uredi izvor]

O aramejskom se često govori kao o jednom jeziku, ali je u stvari grupa srodnih jezika.[62] Neki aramejski jezici se međusobno razlikuju više nego što se romanski jezici međusobno razlikuju. Njegova duga istorija, obimna literatura i upotreba od strane različitih verskih zajednica su faktori diverzifikacije jezika. Neki aramejski dijalekti su međusobno razumljivi, dok drugi nisu, slično situaciji sa savremenim varijantama arapskog. Neki aramejski jezici poznati su pod različitim imenima; na primer, sirijski se posebno koristi za opisivanje istočne aramejske varijante kojom govore sirijske hrišćanske zajednice u severnom Iraku, jugoistočnoj Turskoj, severoistočnoj Siriji i severozapadnom Iranu i hrišćani Svetog Tome u Kerali, Indija. Većina dijalekata se može opisati kao "istočni" ili "zapadni", a linija razdvajanja je otprilike Eufrat, ili nešto zapadno od njega. Takođe je korisno napraviti razliku između onih aramejskih jezika koji su moderni živi jezici (često se nazivaju „neoaramejskim“), onih koji su još uvek u upotrebi kao književni jezici i onih koji su izumrli i od interesa su samo za naučnike. Iako postoje neki izuzeci od ovog pravila, ova klasifikacija daje „stare“, „srednje“ i „moderne“ periode, pored „istočnih“ i „zapadnih“ oblasti, radi razlikovanja između različitih jezika i dijalekata koji su aramejski.

Pismo[uredi | uredi izvor]

Najranije aramejsko pismo bilo je zasnovano na feničanskom pismu. Vremenom je aramejski razvio svoj prepoznatljivi „kvadratni“ stil. Drevni Izraelci i drugi narodi Hanana usvojili su ovo pismo za pisanje svojih jezika. Dakle, poznatije je kao hebrejsko pismo. Ovo je sistem pisanja koji se koristi u biblijskom aramejskom i drugom jevrejskom pisanju na aramejskom. Drugi glavni sistem pisanja koji se koristi za aramejski razvile su hrišćanske zajednice: kurzivni oblik poznat kao sirijsko pismo. Mandejci koriste veoma modifikovani oblik aramejskog pisma, mandejsko pismo.[22]

Pored ovih sistema pisanja, određene derivate aramejskog pisma koristile su u antičko doba određene grupe: nabatejsko pismo u Petri i palmirsko pismo u Palmiri. U moderno doba, Turojo (vidi dole) je ponekad bio napisan latiničnim pismom.

Periodizacija[uredi | uredi izvor]

Periodizacija istorijskog razvoja aramejskog jezika bila je predmet posebnog interesovanja naučnika, koji su predložili nekoliko tipova periodizacije, zasnovane na lingvističkim, hronološkim i teritorijalnim kriterijumima. Preklapanje terminologije, korišćene u različitim periodizacijama, dovelo je do stvaranja nekoliko polisemičkih termina, koji se različito koriste među naučnicima. Termini kao što su: staroaramejski, drevni aramejski, rani aramejski, srednjoaramejski, kasni aramejski (i neki drugi, poput paleoaramejskog), korišćeni su u različitim značenjima, upućujući (po obimu ili sadržaju) na različite etape istorijskog razvoja aramejskog jezika.[63][64][65]

Najčešće korišćeni tipovi periodizacije su Klaus Bejer i Džozef Ficmajer.

Periodizacija Klausa Bejera (1929–2014):[66]

  • Stari aramejski, od najranijih zapisa, do 200. godine nove ere
  • Srednjoaramejski, od 200. godine nove ere, do oko 1200. godine nove ere
  • Savremeni aramejski, od 1200. godine nove ere, do modernog vremena

Periodizacija Džozefa Ficmajera (1920–2016):[67] Stari aramejski, od najranijih zapisa, do regionalne istaknutosti v. 700 pne

  • Zvanični aramejski, od 700. godinepne, do oko 200. godine pne
  • Srednjoaramejski, od 200. godine pne, do oko 200. godine nove ere
  • Kasnoaramejski, od 200. godine nove ere, do oko 700. godine nove ere
  • Savremeni aramejski, od 700. godine nove ere, do modernog vremena

Nedavna periodizacija Arona Batsa:[68]

  • Stari aramejski, od najranijih zapisa, do oko 538. godine pne
  • Ahemenidski aramejski, iz 538. godine pne, do oko 333. godine pne
  • Srednjoaramejski, od 333. godine pre Hrista, do oko 200. godine nove ere
  • Kasnoaramejski, od 200. godine nove ere, do oko 1200. godine nove ere
  • Neoaramejski, od 1200. godine nove ere, do modernog vremena

Stari aramejski jezik[uredi | uredi izvor]

Jedan od natpisa Bar-Rakib iz Samala.[69] Natpis je na samalijskom jeziku (koji se takođe smatra dijalektom).

Duga istorija i raznovrsna i rasprostranjena upotreba aramejskog dovela je do razvoja mnogih divergentnih varijeteta, koji se ponekad smatraju dijalektima, iako su vremenom postali dovoljno različiti da se sada ponekad smatraju zasebnim jezicima. Dakle, ne postoji jedan jedinstveni, statični aramejski jezik; svako vreme i mesto su imali svoju varijaciju. Rasprostranjeniji istočni aramejski jezici su uglavnom ograničeni na asirske, mandejske i mizrahijske jevrejske zajednice u Iraku, severoistočnoj Siriji, severozapadnom Iranu i jugoistočnoj Turskoj, dok teško ugroženim zapadnim neoaramejskim jezikom govore male hrišćanske i muslimanske zajednice u Antilibanske planine i blisko srodne zapadne varijante aramejskog[70] opstale su u planini Liban sve do 17. veka.[71] Termin „staroaramejski“ se koristi da opiše varijetete jezika od njegove prve poznate upotrebe, pa sve do tačke koja je grubo obeležena usponom Sasanidskog carstva (224. godine ne), koje je dominiralo uticajnim, istočnim dijalekatskim regionom. Kao takav, termin pokriva preko trinaest vekova razvoja aramejskog jezika. Ovaj ogroman vremenski raspon uključuje sav aramejski jezik koji je sada faktički izumro. Što se tiče najranijih oblika, Bejer sugeriše da pisani aramejski verovatno potiče iz 11. veka pre nove ere,[72] kako je utvrđeno u 10. veku, u koji on datira najstarije natpise severne Sirije. Hajnrihs koristi manje kontroverzan datum 9. vek,[73] za koji postoji jasno i široko rasprostranjeno svedočenje.

Centralna faza u razvoju starog aramejskog jezika bila je njegova zvanična upotreba u Neoasirsko carstvo (911–608. godine pne), Neo-Vavilonsko carstvo (620–539. godine pne) i Ahemenidsko carstvo (500–330. godine pne). Period pre ovoga, nazvan „drevni aramejski“, doveo je do razvoja jezika od govora u aramejskim gradovima-državama da postane glavno sredstvo komunikacije u diplomatiji i trgovini širom Mesopotanije, Levanta, i Egipat. Nakon pada Ahemenidskog carstva, lokalni narodni govori postali su sve istaknutiji, što je podstaklo divergenciju aramejskog dijalekatski kontinuum i razvoj različitih pisanih standarda.

Drevni aramejski jezik[uredi | uredi izvor]

„Drevni aramejski jezik“ se odnosi na najraniji poznati period jezika, od njegovog nastanka do njegovog nastanka, lingua franca Plodnog polumeseca. Bio je to jezik aramejskih gradova-država Damaska, Hamata i Arpada.[74]

Postoje natpisi koji svedoče o najranijoj upotrebi jezika, koja datira iz 10. veka pre nove ere. Ovi natpisi su uglavnom diplomatski dokumenti između aramejskih gradova-država. Čini se da je aramejsko pismo u ovom ranom periodu zasnovano na feničanskom pismu, a u pisanom jeziku postoji jedinstvo. Čini se da je vremenom u istočnim oblastima Arama iz ovoga počelo da se razvija prefinjenije pismo, prilagođeno potrebama jezika. Zbog sve veće migracije Aramejaca ka istoku, zapadna periferija Asirije postala je dvojezična na akadskom i aramejskom bar već sredinom 9. veka pre nove ere. Pošto je Novoasirsko carstvo osvojilo aramejske zemlje zapadno od Eufrata, Tiglat-Pilesar III je učinio aramejski drugim zvaničnim jezikom Carstva i na kraju je potpuno istisnuo akadski jezik.

Od 700. godine pre nove ere drevni aramejski jezik je počeo da se širi u svim pravcima, ali je izgubio veliki deo svog jedinstva. Različiti dijalekti ovog jezika su se pojavili u Asiriji, Vaviloniji, Levantu i Egiptu. Oko 600. godine pre nove ere, Adon, hananski kralj, koristio je aramejski jezik da piše egipatskom faraonu.[75]

Carski aramejski jezik[uredi | uredi izvor]

Oko 500. godine pre nove ere, nakon ahemenidskog (persijskog) osvajanja Mesopotamije pod Darijem I, osvajači su usvojili aramejski jezik (kako se koristio u tom regionu) kao „sredstvo za pisanu komunikaciju između različitih regiona ogromnog carstva sa različitim narodima i različitog jezika. Može se pretpostaviti da je upotreba jednog zvaničnog jezika, koji je moderna nauka nazvala zvanični aramejski ili carski aramejski,[76][16][77] u velikoj meri doprinela zapanjujućem uspehu Ahemenida u održavanju svog - razbijali imperiju sve dok su to činili“.[78] Godine 1955. Ričard Fraj je doveo u pitanje klasifikaciju carskog aramejskog jezika kao „zvaničnog jezika“, napominjući da nijedan sačuvani edikt nije izričito i nedvosmisleno dao taj status bilo kom određenom jeziku.[79] Fraj ponovo klasifikuje carski aramejski jezik kao lingua franka ahemenidskih teritorija, sugerišući tada da je upotreba aramejskog jezika u Ahemenidskoj eri bila rasprostranjenija nego što se generalno mislilo.

Carski aramejski jezik je bio visoko standardizovan; njegova ortografija je bila zasnovana više na istorijskim korenima nego na bilo kom govornom dijalektu, a neizbežni uticaj persijskog jezika dao je ovom jeziku novu jasnoću i robusnu fleksibilnost. Vekovima nakon pada Ahemenidskog carstva (330. godine pre nove ere), carski aramejski jezik – ili njegova verzija dovoljno bliska da bi bila prepoznatljiva – ostaće uticaj na različite izvorne iranske jezike. Aramejsko pismo i – kao ideogrami – aramejski rečnik će preživeti kao suštinske karakteristike pahlavi pisama.[80]

Jedna od najvećih kolekcija carskih aramejskih tekstova je ona u Upravnom arhivu Persepolja, pronađena u Persepolju, koja broji oko pet stotina.[98] Mnogi od postojećih dokumenata koji svedoče o ovom obliku aramejskog potiču iz Egipta, a posebno Elefantine (vidi Elephantinski papirus). Od njih je najpoznatija Priča o Ahikaru, knjiga poučnih aforizama koja je po stilu prilično slična biblijskoj Knjizi izreka. Konsenzus iz 2022. godine smatra da je aramejski deo biblijske knjige Danila (tj. 2:4b–7:28) primer carskog (zvaničnog) aramejskog jezika.[81]

Ahemenidski aramejski jezik je dovoljno ujednačen da je često teško znati gde je napisan neki konkretan primer jezika. Samo pažljivo ispitivanje otkriva povremenu pozajmljenicu iz lokalnog jezika.

Otkrivena je grupa od trideset aramejskih dokumenata iz Baktrije, a analiza je objavljena u novembru 2006. godine. Tekstovi, koji su izvedeni na koži, odražavaju upotrebu aramejskog jezika u 4. veku pre nove ere Ahemenidskoj administraciji Baktrije i Sogdije.[82]

Biblijski aramejski jezik[uredi | uredi izvor]

Biblijski aramejski je aramejski koji se nalazi u četiri odvojena odeljka Biblije:

  • Ezra[83] – dokumenti iz perioda Ahemenida (5. vek pre nove ere) koji se odnose na obnovu hrama u Jerusalimu.
  • Danilo[84] – pet priča i apokaliptička vizija.[85]
  • Jeremija 10:11 – jedna rečenica u sredini jevrejskog teksta koji osuđuje idolopoklonstvo.
  • Postanak[86] – prevod hebrejskog imena mesta.

Biblijski aramejski jezik je donekle hibridni dijalekt. Pretpostavlja se da je neki biblijski aramejski materijal nastao i u Vaviloniji i u Judeji pre pada dinastije Ahemenida.

Biblijski aramejski jezik je predstavljao različite izazove za pisce koji su se bavili ranim biblijskim studijama. Od vremena Jeronima Stridonskog (umro 420. godine nove ere), aramejski u Bibliji je nazvan „haldejskim“ (haldejski, haldejski).[87] Ta oznaka je ostala uobičajena u ranim aramejskim studijama i zadržala se sve do devetnaestog veka. „Haldejski pogrešan naziv“ je na kraju napušten, kada su moderne naučne analize pokazale da aramejski dijalekt koji se koristi u hebrejskoj Bibliji nije povezan sa drevnim Haldejcima i njihovim jezikom.[88][89][90]

Savremeni aramejski jezik[uredi | uredi izvor]

Kako su zapadnoaramejski jezici Levanta skoro izumrli u neliturgijskoj upotrebi, najplodniji govornici neoaramejskih dijalekata u 21. veku su govornici istočnoaramejskog, a najbrojniji su centralni neoaramejski i severoistočni neoaramejski govornici Mesopotamije. Ovo uključuje govornike asirskog (235.000 govornika) i haldejske (216.000 govornika) varijanti Sureta i Turoio (112.000 do 450.000 govornika). Pošto su više od milenijuma uglavnom živeli u udaljenim oblastima kao izolovane zajednice, preostali govornici modernih aramejskih dijalekata, kao što su Asirci i Mizrahi Jevreji, izbegli su lingvističke pritiske koje su iskusili drugi tokom velikih jezičkih promena koje su dovele do proliferacije drugih jezicima među onima koji ih ranije nisu govorili, najskorije arabizacija Bliskog istoka i severne Afrike od strane Arapa počevši od ranih muslimanskih osvajanja u sedmom veku.[57]

Savremeni istočni aramejski jezik[uredi | uredi izvor]

Amin na istočnosirijskom jeziku
Govorni asirski neoaramejski jezik
Imate poteškoće pri redprodukciji ovog zapisa?
Pogledajte VP:Pomoć oko snimaka.

Savremeni istočni aramejski jezik postoji u velikom broju dijalekata i jezika.[91] Postoji značajna razlika između aramejskog jezika kojim govore Asirci, Mizrahi Jevreji i Mandejci, sa međusobno nerazumljivim varijacijama unutar svake od ovih grupa.

Hrišćanske varijante severoistočnog neoaramejskog jezika često se nazivaju „asirski“, „haldejski“ ili „istočnosirijski“ jezik, a govore ih Asirci u severnom Iraku, severoistočnoj Siriji, jugoistočnoj Turskoj, severozapadnom Iranu i u dijaspori. Međutim, oni takođe imaju korene u brojnim prethodno nepisanim lokalnim aramejskim varijantama i, u nekim slučajevima, čak sadrže akadske uticaje. Ovi varijeteti nisu samo direktni potomci jezika Jefrema Sirina, koji je bio klasično sirijski jezik.[92]

Judeo-aramejski jezici se sada uglavnom govore u Izraelu, a većina se suočava sa izumiranjem. Jevrejske sorte koje potiču iz zajednica koje su nekada živele između jezera Urmija i Mosula nisu sve međusobno razumljive. Na nekim mestima, na primer Urmija, hrišćanski Asirci i Jevreji Mizrahi govore međusobno nerazumljive varijante severoistočnog neoaramejskog jezika na istom mestu. U drugima, na primer u ravnici Ninive oko Mosula, varijante ove dve etničke grupe su dovoljno slične da dozvoljavaju razumljiv razgovor.

Moderni centralni neoaramejski, koji se nalazi između zapadnog neoaramejskog i severoistočnog neoaramejskog, generalno je predstavljen Turojo, jezikom Asiraca/Siraca Tur Abdina. Srodni neoaramejski jezik, Mlahso, nedavno je izumro.[93]

Mandejci koji žive u provinciji Khuzestan u Iranu i raštrkani po celom Iraku, govore neomandajski. Prilično se razlikuje od bilo koje druge aramejske sorte. Mandeanci broje nekih 50.000–75.000 ljudi, ali se veruje da neomandajski sada može tečno govoriti samo 5.000 ljudi, dok drugi Mandeanci imaju različit nivo znanja.[22]

Savremeni zapadni aramejski jezik[uredi | uredi izvor]

Veoma malo ostataka zapadno-aramejskog jezika je danas. Njegov jedini preostali narodni jezik je zapadni neoaramejski jezik, koji se još uvek govori u selima Malula i Jubadin na sirijskoj strani Antilibanskih planina, kao i kod nekih ljudi koji su migrirali iz ovih sela, u Damask i druga veća gradovi Sirije. Bakha je potpuno uništen tokom rata i svi preživeli su pobegli u druge delove Sirije ili u Liban.[94] Svi ovi govornici savremenog zapadno-aramejskog jezika tečno govore i arapski jezik.[71] Drugi zapadno-aramejski jezici, kao što su jevrejski palestinski aramejski i samaritanski aramejski, sačuvani su samo u liturgijskoj i književnoj upotrebi.

Popularna kultura[uredi | uredi izvor]

Aramejski jezik je upotrebljen u filmu Mela Gibsona „Stradanje Hristovo”.

Neke aramejske reči[uredi | uredi izvor]

Ime grada Malula (Malula) na aramejskom jeziku znači ulaz i ukazuje na položaj naselja u klancu uskog planinskog prevoja.[95]

Neke aramejske reči iz Novog Zaveta, ali i iz drugih jezika, i njihovo značenje su:

  • Golgota - gola glota, glava, mesto lobanje,
  • sabahtani - zabataliti, zaboraviti (Ili, Ili lima sabahtani),
  • iade - mama;
  • baba - tata;
  • kačke - djevojke;
  • bejto - dom, kuća;
  • ono - ja;
  • zano - idemo;
  • šlomo - pozdrav, dobar dan;
  • taudi - hvala;
  • hanije - dobar tek;
  • hubo - ljubav, živjeli;
  • lahmo - kruh;...

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Steiner, Richard C. (1991). „The Aramaic Text in Demotic Script: The Liturgy of a New Year's Festival Imported from Bethel to Syene by Exiles from Rash”. Journal of the American Oriental Society. 111 (2): 362—363. JSTOR 604026. doi:10.2307/604026. 
  2. ^ Yoshida, Yutaka (1983). „Manichaean Aramaic in the Chinese Hymnscroll”. Bulletin of the School of Oriental and African Studies, University of London. 46 (2): 326—331. JSTOR 615393. S2CID 161247406. doi:10.1017/S0041977X00078861. 
  3. ^ „The Imperial Aramaic Language”. Arhivirano iz originala 25. prosinca 2009. g. Pristupljeno 10. srpnja 2009.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |access-date=, |archive-date= (pomoć)
  4. ^ Naby, Eden. „From Lingua Franca to Endangered Language”. Assyrian International News Agency. 
  5. ^ „Helmut Koester, Introduction to the Gospel of Thomas”. Arhivirano iz originala 23. 12. 2010. g. Pristupljeno 28. 02. 2011. 
  6. ^ a b Lipiński 2000.
  7. ^ Khan 2007, str. 95–114.
  8. ^ a b Gzella 2015.
  9. ^ „Sanhedrin 38b”. www.sefaria.org. 
  10. ^ Ruzer 2014, str. 182–205.
  11. ^ Buth 2014, str. 395–421.
  12. ^ Gzella 2015, str. 237.
  13. ^ Kitchen 1965, str. 31–79.
  14. ^ Rosenthal 2006.
  15. ^ Gzella 2015, str. 304–10.
  16. ^ a b Folmer 2012, str. 587–98.
  17. ^ a b Bae 2004, str. 1–20.
  18. ^ Green 1992, str. 45.
  19. ^ Beyer 1986, str. 38–43.
  20. ^ Casey 1999, str. 83–93.
  21. ^ Turek, Przemysław (2011-11-05). „Syriac Heritage of the Saint Thomas Christians: Language and Liturgical Tradition Saint Thomas Christians – origins, language and liturgy”. Orientalia Christiana Cracoviensia. 3: 115—130. ISSN 2081-1330. doi:10.15633/ochc.1038 Slobodan pristup. 
  22. ^ a b v g Häberl 2012, str. 725–37.
  23. ^ Heinrichs 1990, str. xi–xv.
  24. ^ Beyer 1986, str. 53.
  25. ^ a b „Did you know”. Surayt-Aramaic Online Project. Free University of Berlin. 
  26. ^ https://publications.hse.ru/pubs/share/direct/522906798.pdf
  27. ^ Brock, An Introduction to Syriac Studies Arhivirano 2013-05-18 na sajtu Wayback Machine
  28. ^ Schmidt, Nathaniel (1923). „Early Oriental Studies in Europe and the Work of the American Oriental Society, 1842–1922”. Journal of the American Oriental Society. 43: 1—14. JSTOR 593293. doi:10.2307/593293. „Hilliger first saw clearly the relation of the so-called Chaldee, Syriac, and Samaritan (1679)” 
  29. ^ Johann Wilhelm Hilliger (1679). Summarium Lingvæ Aramææ, i.e. Chaldæo-Syro-Samaritanæ: olim in Academia Wittebergensi orientalium lingvarum consecraneis, parietes intra privatos, prælectum & nunc ... publico bono commodatum. Sumtibus hæred. D. Tobiæ Mevii & Elerti Schumacheri, per Matthæum Henckelium. „[Partial English translation]: "The Aramaic language name comes from its gentile founder, Aram (Gen 10:22), in the same manner as the Slavic languages Bohemian, Polish, Vandal etc. Multiple dialects are Chaldean, Syrian, Samaritan."; Latin Original: Linguae Aramaeae nomen à gentis conditore, Aramo nimirum (Gen. X 22) desumptum est, & complectitur, perinde ut Lingua Sclavonica, Bohemican, Polonican, Vandalicam &c. Dialectos plures, ceu sunt: Chaldaica, Syriaca, Samaritana.” 
  30. ^ Lemaire, André (2021-05-25). „A History of Northwest Semitic Epigraphy”. An Eye for Form. De Gruyter. Penn State University Press. str. 5. ISBN 9781575068879. doi:10.1515/9781575068879-007 (neaktivno 1. 8. 2023). Pristupljeno 2022-10-05. „In his Bilder und Schriften der Vorzeit, Ulrich Friedrich Kopp (1819–21) established the basis of the paleographical development of the Northwest Semitic scripts...” 
  31. ^ Kopp 1821, str. 226-227 (§168–169): "Irre ich nicht, so hat man die Benennung "phönicische Schrift" bisher etwas zu freygebig gebraucht, den Phöniciern alles gegeben, und den Aramäern nichts gelassen, gleichsam, als ob diese gar nicht hätten schreiben können, oder doch von ihnen nicht ein einziges Denkmal aus ältern Zeiten sich sollte erhalten haben. Selbst Schriften, in welchen sich die aramäische Mund-Art gar nicht verkennen läßt, nennen die Orientalisten phönicisch (§. 195), bloß weil sie noch nicht geahndet haben, daß eine Verschiedenheit vorhanden seyn könne. Ein Haupt-Unterscheidungs-Zeichen – So weit man, ohne auch dasjenige gesehen zu haben, was etwa noch entdeckt werden könnte, vorjetzt durch bloße Induction schließen kann – scheint in den Buchstaben ב, ד, ע und ר zu liegen. Denn so viele phönicische Denkmäler ich auch betrachtet habe; so sind mir doch in keinem einzigen ächt phönicischen diejenigen Gestalten vorgekommen, welche sich oben öffnen (§. 100). Nur bey dem einzigen ע finden sich, wie ich schon erinnert habe, jedoch höchst seltene Ausnahmen, die zuweilen bloß von der Uebereilung des Schreibers herrühren (z.B. im ersten ע der oxforder Inschrift (B.I. S.207). Wir haben sogar oben (§. 159) gesehen, daß selbst noch 153 Jahre nach Christi Geburt, als schon die Schrift in Phönicien sehr ausgeartet war, und in dem ganzen Zeit-Raume vorher, nie ד und ר mit von oben geöffneten Köpfen erscheinen. Dagegen haben diejenigen Denkmäler, auf welchen man sie antrifft, wie ich glaube, auch keinen Anspruch an Pönicier, als Urheber. §. 169 Unter solche gehört vor allen die Inschrift von Carpentras, welche ich hier um so lieber vornehme, als ihre Aechtheit über allen Zweifel erhoben ist... §. 195 Die Schrift darauf nannte man ehemals ägyptisch, welches freylich, weder in Vergleichung mit der ägyptischen Buchstaben-Schrift eine angemessene Benennung, noch der Sprache wegen eine zu wagende Vermuthung war. Schwerlich richtig ist aber auch die bey neuern Gelehrten (Gessenii Gesch. d. hebr. Spr. 139. Bibl. der alt. Literat. VI. 18. Hammer Fund-Grub. V. 277 °°) aufgekommene Benennung "Phönicisch". Ja Hartmann (II. II. 540) nennt sogar unmittelbar nach der ersten malteser diese "eine andere phönicische Inschrift". Schon die Mund-Art, welche nicht phönicisch, sondern aramäisch ist, würde uns vermuthen lassen, daß die Schrift den Aramäern ebenfalls gehöre; wenn nicht in dieser sich zugleich auch Merkmale einer Verschiedenheit von der phönicischen zeigten (s. oben §. 100. 168). Ich habe daher mit gutem Vorbedachte unser Denkmal von Carpentras aus meiner kleinen Sammlung phönicischer Inschriften (B. I. 195) ausgeschlossen. §. 196 Es scheint, als ob zur Zeit des oben (§. 193) mitgetheilten babylonischen Denkmals Aramäer und Phönicier eine und dieselbe Schrift gehabt hätten. Gegen 300 Sahre vor unserer Zeit-Rechnung war aber meiner Vermuthung nach schon eine Trennung eingetreten. Ich sage Vermuthung: denn mein Schluß gründet sich nur auf die einseitige Auslegung folgender Münze, bey welcher man mir vielleicht mehr als einen Einwurf zu machen im Stande ist.."
  32. ^ Kopp 1821, str. S. 182–185: "Es gehört nicht viel dazu, um einzusehen, daß die Mund-Art, welche in dieser Inschrift herrscht, aramäisch sey. Schon de Wörter עבדת קדם ,ברת ,אמרת, u. s . w. verrathen sie. Allein rein Chaldäisch kann man sie nicht nennen; man müßte denn mit O. G. Tychsen zu manchen Vorausseßungen und Uenderungen seine Zuflucht nehmen wollen. [ ] ist nimmermehr chaldäisch; sondern entweder äthiopisch hic, hoc loco, oder das hebräische Demonstrativum. Denn man bemerkt auch ben [ ] die Orthographie, nach welcher [ ] statt [ ] gefegt wird. Ich war einmal in Versuchung das Relativum der Zabier darinnen sinden zu wollen, weil ich [ ] wirklich gedruckt fand. Als ich aber die Handschrift selbst verglich, say' ich bald, daß es ein Druckfehler, statt [ ], war… [ ]. Oyngeachtet die Endigung nicht gewöhnlich im Chaldäischen ist, so findet sich doch in der Ueberseßung des Buches Ruth (III. 10) dieses Wort grade so geschrieben. [ ] Daß dieses Zeit-Wort hier nicht perfectus fuit, wie gewöhnlich, heißen könne, lehrt der Zusammenhang. Es hat aber auch transitive Bedeutung, wie die Wörter-Bücher lehren (Simonis und Gesenius n. 2) und auch das arabische [ ] tamam wird für perfecit, complevit gebraucht. Ich habe mir daher um so weniger ein Gewissen daraus gemacht, ihm die transitive Bedeutung hier beyzulegen, als in dieser Anschrift, in welcher [ ], [ ] und dergleichen an keine Regeln gebundene Wörter vorkommen, es eine Recheit reyn würde, den Sprach-Gebrauch vorschreiben zu wollen. Daß übrigens in [ ] das [ ] für [ ] stehe, siehet man selbst aus dem Chaldäischen der Bibel (Dan. IV. 15. V. 8)."
  33. ^ Andrade 2013, str. 7.
  34. ^ Josephus, Antiquities of the Jews, 1.144: "Aram had the Aramites, which the Greeks called Syrians" (grč. Ἀραμαίους δὲ Ἄραμος ἔσχεν, οὓς Ἕλληνες Σύρους προσαγορεύουσιν
  35. ^ Strabo, Geographica, 1.2.34: "But it would seem that the view of Poseidonius is best, for here he derives an etymology of the words from the kinship of the peoples and their common characteristics. For the nation of the Armenians and that of the Syrians and Arabians betray a close affinity, not only in their language, but in their mode of life and in their bodily build, and particularly wherever they live as close neighbours. Mesopotamia, which is inhabited by these three nations, gives proof of this, for in the case of these nations the similarity is particularly noticeable. And if, comparing the differences of latitude, there does exist a greater difference between the northern and the southern people of Mesopotamia than between these two peoples and the Syrians in the centre, still the common characteristics prevail. And, too, the Assyrians, the Arians, and the Aramaeans display a certain likeness both to those just mentioned and to each other. Indeed, Poseidonius conjectures that the names of these nations also are akin; for, says he, the people whom we call Syrians are by the Syrians themselves called Arimaeans and Arammaeans; and there is a resemblance between this name and those of the Armenians, the Arabians and the Erembians, since perhaps the ancient Greeks gave the name of Erembians to the Arabians, and since the very etymology of the word "Erembian" contributes to this result".
  36. ^ Strabo, Geographica, 16.4.27: "Poseidonius says that the Arabians consist of three tribes, that they are situated in succession, one after another, and that this indicates that they are homogeneous with one another, and that for this reason they were called by similar names – one tribe "Armenians," another "Arameans," and another "Arambians." And just as one may suppose that the Arabians were divided into three tribes, according to the differences in the latitudes, which ever vary more and more, so also one may suppose that they used several names instead of one. Neither are those who write "Eremni" plausible; for that name is more peculiarly applicable to the Aethiopians. The poet also mentions "Arimi,"by which, according to Poseidonius, we should interpret the poet as meaning, not some place in Syria or in Cilicia or in some other land, but Syria itself; for the people in Syria are Arameans, though perhaps the Greeks called them Arimaeans or Arimi".
  37. ^ Wevers 2001, str. 237–51.
  38. ^ Joosten 2008, str. 93–105.
  39. ^ Joosten 2010, str. 53–72.
  40. ^ Joseph, John (2000). The Modern Assyrians of the Middle East: A History of Their Encounter with Western Christian Missions, Archaeologists, and Colonial Powers. Brill. str. 9—10. ISBN 9004116419. „The designations Syria and Syrian were derived from Greek usage long before Christianity. When the Greeks became better acquainted with the Near East, especially after Alexander the Great overthrew the Achaemenian empire in the 4th century B.C., they restricted the name Syria to the lands west of the Euphrates. During the 3rd century B.C., when the Hebrew Bible was translated by Jewish scholars into the Greek Septuagint for the use of the Hellenized Jews of Alexandria, the terms for 'Aramean' and 'Aramaic' in the Hebrew Bible, were translated into 'Syrian' and 'the Syrian tongue' respectively. [Footnote: "The Authorized Version of the Bible continued to use the same terms that the Septuagint had adopted. In 1970, the New English Bible, published by Oxford and Cambridge University presses, and translated by biblical scholars drawn from various British universities, went back to the original Hebrew terms, using Aram and Arameans for Syria and Syrians respectively."] In Palestine itself, according to Noldeke, the Jews and later the Christians there referred to their dialect of Aramaic as Syriac; in Babylon, both Greeks and Persians called the Arameans Syrians. The second-century B.C. Greek historian Posidonius, a native of Syria, noted that 'the people we [Greeks] call Syrians were called by the Syrians themselves Arameans….for the people in Syria are Arameans'."” 
  41. ^ a b Nöldeke, 1871, p. 115: "Die Griechen haben den Namen "Aramäer" nie eigentlich gekannt; ausser Posidonius (dem Strabo folgt) nennt ihn uns nur noch ein andrer Orientale, Josephus (Ant. 1, 6, 4). Dass Homer bei den 'Ερεμβοι oder in den Worten eiv 'Αρίμοις an sie dächte, ist sehr unwahrscheinlich. Die Griechen nannten das Volk "Syrer"".
  42. ^ Quatremère, Étienne Marc (1835). „Mémoire Sur Les Nabatéens”. Journal asiatique (na jeziku: French). Société asiatique: 122—27. „Les livres du Nouveau Testament furent immédiatement traduits dans fa langue du pays. Or ces livres étaient écrits dans la langue des Grecs, et offraient par conséquent les expressions et les dénominations en usage chez'ce peuple. Or les noms de Syrie, de Syriens se trouvaient souvent employés dans les livres fondamentaux du christianisme. Les habitants des pays situés entre la Méditerranée et l'Euphrate, se voyant désignés par une dénomination qui leur était étrangère, mais qui se trouvait en quelque sorte consacrée par l'autorité des livres qu'ils vénéraient à tant de titres, ne crurent pas sans doute pouvoir rejeter ce nom, et l'adoptèrent sans répugnance. Ils se persuadèrent que, régénérés par un nouveau culte, ils devaient sous tous les rapports devenir un peuple nouveau et abjurer leur nom antique, qui semblait leur rappeler l'idolâtrie à laquelle le christianisme venait de les arracher. Cette conjecture est, si je ne me trompe, confirmée par un fait que je crois décisif. Dans la langue syriaque ecclésiastique, le mot armoïo, ܐܪܡܝܐ, qui ne diffère du nom ancien, ormoïo, ܐܪܡܝܐ, que par une seule voyelle, désigne un païen, un idolâtre. Ainsi s'intrôduisit le nom de Sourioïo, Syrien. Quant à la dénomination Orom, Aram, ou le pays des Araméens, elle fut appliquée de préférence à la contrée que les Grecs et les Latins appelaient Assyrie.” 
  43. ^ Genesis 10:22
  44. ^ Genesis 22:21
  45. ^ 1 Chronicles 7:34
  46. ^ „The name Aram in the Bible”. Abarim Publications. Arhivirano iz originala 29. 9. 2018. g. Pristupljeno 10. 10. 2018. 
  47. ^ „Hittites, Assyrians and Aramaeans”. fsmitha.com. Pristupljeno 10. 10. 2018. 
  48. ^ Frye 1992, str. 281–85.
  49. ^ Frye 1997, str. 30–36.
  50. ^ „Search Entry”. www.assyrianlanguages.org. Pristupljeno 2020-07-31. 
  51. ^ Köstenberger 2009, str. 350.
  52. ^ Hamp 2005, str. 4.
  53. ^ Buth & Pierce 2014, str. 107–109.
  54. ^ Kautzsch, Emil Friedrich (1884). „The Aramaic Language”. Hebraica. 1 (2): 98—115. JSTOR 527111. doi:10.1086/368803. „The author of Daniel uses the word as a title for the members of the Babylonian guild of priests, as already Herodotus regards oi Xardalot as a designation of the priests of Baal, and the name was subsequently the customary one for the Magians, Astrologers, Soothsayers, etc., of the East. Jerome, however, and those who followed him, confused therewith the use of o'yu, as name of the people; and since, in Dan. II., 4, the “Chaldeans” speak Aramaic, so “Chaldaic” and “Aramaic” were held to be identical. And the matter has stood thus in the “Chaldee grammars” and the "Hebrew and Chaldee lexicons," in spite of all protests,3 up to this day. [Footnote 3: Cf. already Schloezer in Eichhorn's Repertorium, viii. (1781), p. 118 sq.; the correct distinction of East-Aramaic (Syriac) and West-Aramaic (Biblical Aramaic and the language of the Targums) was expressly drawn again by Geiger ZDMG, xviii., 654, and Noeldeke, ibid. xxi., 183 sq,, and particularly xxv., 113 sq. (die Namen der aram. Nation und Sprache.)]” 
  55. ^ https://www.ucl.ac.uk/sargon/essentials/countries/centralassyria/,"…[mrtva veza] The heartland of Assyria is demarcated by the city of Assur (modern Qala'at Sherqat) in the south, by Nineveh (modern Mosul with the ruin mounds Kuyunjik and Nebi Yunus) in the north and by Arbela (modern Erbil) in the east.“
  56. ^ Streck 2012, str. 416–24.
  57. ^ a b v Weninger 2012, str. 747–55.
  58. ^ Kapeliuk 2012, str. 738–47.
  59. ^ Chyet 1997, str. 283–300.
  60. ^ "The last of the Aramaic speakers", Miriam Shaviv, 14 July 2013, Times of Israel
  61. ^ „Aramaic Israelis seek to revive endangered language of Jesus”. The Jerusalem Post. 9. 11. 2014. Pristupljeno 10. 10. 2018. 
  62. ^ Kutscher, Eduard (2007). „Aramaic”. Ur.: Berenbaum, Michael; Skolnik, Fred. Encyclopaedia Judaica. 2 (2nd izd.). Detroit: Macmillan Reference USA. str. 342. ISBN 978-0-02-865928-2. 
  63. ^ Fitzmyer 1997, str. 57–60.
  64. ^ Gzella 2015, str. 47–48.
  65. ^ Butts 2019, str. 222–25.
  66. ^ Beyer 1986.
  67. ^ Fitzmyer 1997, str. 60–63.
  68. ^ Butts 2019, str. 224–25.
  69. ^ Younger, K. Lawson Jr. (1986). „Panammuwa and Bar-Rakib: Two Structural Analyses” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 4. 3. 2016. g. Pristupljeno 10. 10. 2018. 
  70. ^ Owens, Jonathan (12. 3. 2013). Arabic as a Minority Language. Walter de Gruyter. ISBN 9783110805451. 
  71. ^ a b Arnold 2012, str. 685–96.
  72. ^ Beyer 1986, str. 11.
  73. ^ Heinrichs 1990, str. x.
  74. ^ Fales 2012, str. 555–73.
  75. ^ Beyer 1986, str. 14.
  76. ^ Gzella 2012a, str. 574–86.
  77. ^ Gzella 2012b, str. 598–609.
  78. ^ Shaked, Saul (1987). „Aramaic”. Encyclopædia Iranica. 2. New York: Routledge & Kegan Paul. str. 251—52. Pristupljeno 10. 10. 2018. 
  79. ^ Frye, Richard N.; Driver, G. R. (1955). „Review of G. R. Driver's 'Aramaic Documents of the Fifth Century B. C.'”. Harvard Journal of Asiatic Studies. 18 (3/4): 457. JSTOR 2718444. doi:10.2307/2718444. 
  80. ^ Geiger, Wilhelm; Kuhn, Ernst (2002). „Grundriss der iranischen Philologie: Band I. Abteilung 1”. Boston: Adamant: 249. 
  81. ^ Collins 1993, str. 710–12.
  82. ^ Naveh, Joseph; Shaked, Shaul (2006). Ancient Aramaic Documents from Bactria. Studies in the Khalili Collection. Oxford: Khalili Collections. ISBN 1874780749. [potrebna strana]
  83. ^ Ezra 4:8–6:18 and Ezra 7:12–26
  84. ^ Daniel 2:4b–7:28
  85. ^ Hasel 1981, str. 211–25.
  86. ^ Genesis 31:47
  87. ^ Gallagher 2012, str. 123–41.
  88. ^ Nöldeke 1871, str. 113–31.
  89. ^ Kautzsch 1884a, str. 17–21.
  90. ^ Kautzsch 1884b, str. 110–13.
  91. ^ Murre van den Berg 1999.
  92. ^ Khan 2012, str. 708–24.
  93. ^ Jastrow 2012, str. 697–707.
  94. ^ „The Village of Bakh'a in Qalamoun: Interview”. 26. 1. 2020. 
  95. ^ Srpski Sion, Malula - tamo gde govore Hristovim jezikom i svedoče veru Njegovu. Srijemski Karlovci: Srijemsko vladičanstvo SPC. 2022. str. 38. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Aramejski jezik na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Арамејски_језик&oldid=27555156”