Pređi na sadržaj

Афрички златни вук

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Afrički zlatni vuk
Canis anthus bea (Ngorongoro, Tanzanija)
Naučna klasifikacija uredi
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Mammalia
Red: Carnivora
Porodica: Canidae
Rod: Canis
Vrsta:
C. anthus
Binomno ime
Canis anthus
Podvrste
  • C. a. algirensis
  • C. a. anthus
  • C. a. bea
  • C. a. lupaster
  • C. a. riparius
  • C. a. soudanicus
Rasprostranjenost vrste

Afrički zlatni vuk (Canis anthus),[2] takođe poznat i kao zlatni vuk ili afrički vuk, životinja je iz porodice pasa poreklom iz severne i severoistočne Afrike. Ova vrsta uobičajena je za severozapadnu i severoistočnu Afriku, pojavljuju se od Senegala do Egipta na istoku, u oblasti između Maroka, Alžira, Tunisa i Libije na severu, i Nigerije, Čada i Tanzanije na jugu.[3] To je pas prilagođen pustinjama, a često se nalazi u ravnima i stepskim područjima, uključujući i one koje nemaju obilje vode.[4] Na planinama Atlas, ova vrsta je pronađena na visinama do 1.800 metara. Prvenstveno je predator, traži žrtve među beskičmenjacima i sisarima velikim poput mladunca gazele, mada se nekad usmere i na veće životinje. Hrane se i životinjskim leševima, ljudskim otpacima i voćem. Afrički vuk je monogamna i teritorijalna životinja, čija društvena struktura uključuje godišnje potomstvo koje ostaje sa porodicom da bi pomoglo u podizanju mlađih potomaka svojih roditelja.[4]

Ova vrsta igra istaknutu ulogu u nekim afričkim kulturama; u severnoafričkom folkloru, smatra se nepouzdanom životinjom čiji se delovi tela mogu upotrebiti za medicinske i ritualne svrhe,[5][6][7] dok imaju veliki ugled u senegalskoj religiji Serer kao prvo biće koje je stvorio bog Rug.[8]

Taksonomija[uredi | uredi izvor]

Ranije je klasifikovan kao afrička varijanta evroazijskog zlatnog šakala, sa barem jednom podvrstom (Canis anthus lupaster) klasifikovanom kao sivi vuk. U 2015. godini, niz analiza o mitohondrijskom DNK i nuklearnom genomu ove vrste pokazao je da se u stvari razlikuju od zlatnog šakala i sivog vuka, i da je bliže povezan sa sivim vukovima i kojotima.[9][10] Ipak je dovoljno blizu zlatnom šakalu da pravi hibridno potomstvo, što je pokazano genetskim testovima na šakalima u Izraelu[9] i u eksperimentu o ukrštanju iz 19. veka.[11] Kako stranica Međunarodne unije za zaštitu prirode o zlatnim šakalima nije ažurirana od 2008. godine, tek treba da se prepozna posebnost afričkog vuka; stoga njegov status očuvanja još nije procenjen, a pouzdane procene populacije nisu dostupne.[12]

Lokalna i autohtona imena[uredi | uredi izvor]

Lingvistička grupa ili oblast Autohtono ime
Afarski jezik Wucharia
Berberski jezici Ouchan asian (za C. a. algirensis)Ouchan akhatar (za C. a. lupaster)
Amharski jezik ተረ ቀበሮ (Tera kebero)[13]
Arapski jezik ابن آوى (Ibn awa)[14]ذئب (Deeb)[5]أبو سليمان (Abu soliman)[5]
Fulski jezik Sundu[13]
Hausa Dila[13]
Songaj Nzongo[13]
Svahili (standardni)

Svahili (Tanzanija)

Bweha wa mbuga[13][15]Bweha dhahabu[13]
Volofski jezik Tili[13]

Fizički izgled[uredi | uredi izvor]

Afrički vuk je srednje veličine, između afričkih šakala (C. mesomelas i C. adustus) i male podvrste sivih vukova,[16] sa oba pola teška 7–15 kilograma i visoka 40 centimetara.[4] Međutim, postoji visok stepen varijacije u veličini po geografskim područjima, pri čemu su zapadnoafrički i istočnoafrički primerci veći od njihovih istočnoafričkih rođaka.[16] Ima relativno dugu njušku i uši, a rep je relativno kratak, dužine oko 20 centimetara. Boja krzna se razlikuje individualno, senzonski i geografski, mada je tipična boja žućkasta do srebrno siva, sa blago crvenkastim udovima i crnim mrljama na repu i ramenima. Grlo, abdomen i facijalne oznake su uglavnom bele, a oči su tamnoplave boje. Ženke imaju dva do četiri para bradavica.[4] Iako je sličan evroazijskom zlatnom šakalu (naročito u istočnoj Africi), afrički zlatni vuk ima istaknutiju njušku i oštrije, snažnije zube.[9] Uši su dže kod afričkog vuka i lobanja ima podignutije čelo.[17]

Ponašanje[uredi | uredi izvor]

Društveno i reproduktivno ponašanje[uredi | uredi izvor]

Društvena organizacija afričkih vukova je izuzetno fleksibilna, različita u zavisnosti od dostupnosti i distribucije hrne. Osnovna društvena jedinica je hranilački par, praćen sadašnjim potomstvom ili potomstvom iz prethodnog okota koje je ostalo kao "pomagači".[13] Velike grupe su retke i zabeležene su samo u područjima sa obilnim ljudskim otpadom. Porodični odnosi među afričkim vukovima su relativno mirni u poređenju sa onima crnoleđih šakala; iako je seksualno i teritorijalno ponašanje odraslih štenadi potisnuto od strane hranilačkog para, kada potpuno odrastu postanu aktivni. Afrički vukovi takođe ležu zajedno i doteruju se mnogo češće nego crnoleđi šakali. U Serengetiju, parovi brane trajne teritorije koje obuhvataju 2–4 km², a napuštaju svoje teritorije samo da bi pili ili kada ih namami veliki leš.[4] Par patrolira i označava svoju teritoriju u tandemu. I partneri i pomagači agresivno reaguju na napadače, iako je najveća agresija rezervisana za uljeze istog pola; upareni članovi ne pomažu jedni drugima u odbijanju uljeza suprotnog pola.[4]

Rituali afričkog vuka su izuzetno dugi, tokom kojih hranilački par ostaje skoro konstantno zajedno. Pre parenja, par patrolira i označava mirisom svoju teritoriju. Kopulaciji prethodi ženka koja svoj rep ispruži i postavi na takav način da su joj genitalije izložene. Jedno drugom prilaze, cvileći, podižući svoje repove i nakostrešenog krzna, pokazujući različite intenzitete ofanzivnog i obrambenog ponašanja. Ženka njuši i liže muške genitalije, dok mužjak trlja njuškom krzno ženke. Ponekad kratko kruže jedno oko drugog i bore se. Parenje traje četiri minuta. Pred kraj estrusa, par se razmiče, pri čemu se ženka često približi mužjaku na relativno pokorniji način. U naslućivanju uloge koju će dobiti u podizanju mladunaca, mužjak povrati pojedenu ili preda ženki bilo koju hranu koju posjeduje. U Serengenetiju, mladunci se rađaju u decembru i januaru, a počinju da jedu čvrstu hranu nakon mesec dana. Odvajanje od majčinog mleka počinje nakon dva meseca starosti i završava do četvrtog meseca. U ovom periodu, mladunci su polunezavisni, odvažuju se otići do 50 metara od jazbine, čak i spavaju na otvorenom. Njihovo ponašanje u igri postaje sve agresivnije, a mladunci se takmiče za čin, koji se uspostavlja nakon šest meseci. Ženke hrane mladunce mnogo češće nego mužjak ili pomagači, iako prisustvo starijih potomaka dozvoljava roditeljima da napuste gnezdo jazbinu i odu u lov, a da ne ostave nezaštićenu jazbinu.[4]

Život afričkog vuka se usredsređuje na kuću, koja se obično sastoji od napuštenog i prilagođenog tla mravojeda ili bradavičaste svinje. Unutrašnja struktura jazbine nije sasvim razumljiva, iako se misli da se sastoji od centralne komore sa 2–3 izlaza za beg. Jazbina se može nalaziti i u osamljenim područjima i u blizini ostataka drugih predatora.[18]

Komunikacija[uredi | uredi izvor]

Afrički vukovi se često ulepšavaju jedan drugog, naročito tokom udvaranja, tokom kojeg to može trajati do pola sata. Tokom ceremonije upoznavanja primećeno je grickanje lica i vrata. Kada se bori, afrički vuk zalupi svoje protivnike svojim kukovima i grize i trese rame. Položaji vrste su obično pseći i imaju veću facijalnu mobilnost nego crnoleđi i prugasti šakali, mogu da otkriju svoje očnjake kao psi.[4]

Rečnik afričkog vuka sličan je onome kod domaćeg psa, sa snimljenih sedam zvukova.[15] Vokalizacija afirčkog vuka uključuje zavijanje, režanje, lajanje, cvilenje i gukanje.[4] Podvrste se mogu prepoznati po razlikama u svojim zavijanjima.[15] Jedan od zvukova koji se najčešće čuju je zavijanje, od kojeg postoje tri varijante: dugo, jednozvučno, neprekidno zavijanje, jauk koji se uzdiže i pada, i niz kratkih, isprekidanih urlika. Ovi urlici se koriste za odbijanje uljeza i privlačenja članova porodice. Smatra se da zavijanje u horu ojačava prodične veze, kao i da uspostavlja teritorijalni status.[4]

Ponašanje u lovu[uredi | uredi izvor]

Afrički vuk retko hvata zečeve, zbog njihove brzine. Majke gazele (koje često rade u grupama od dvoje ili troje) su zastrašujuće kada brane svoje mladunce od jednog vuka, jer su vukovi mnogo uspešniji u lovu na gazele kada rade u praovima. Par vukova metodično traži skrivene mladunce gazele u stadima, visokoj travi, grmlju i drugim verovatnim mestima za skrivanje.[4]

Iako je poznato da ubijaju životinje tri puta veće od svoje težine, afrički vuk mnogo manje traži plen među sisarima nego crnoleđi šakal.[4] Kada uhvati veliki plen, afrički vuk ne pokušava da ga ubije; umesto toga mu razdere stomak i jede unutrašnje organe. Mali plen obično ubija tresući, iako se zmije mogu pojesti žive sa strane repa. Afrički vuk često nosi više hrane nego što može da pojede i skladišti višak.[18] Kada se traga za insektima, afrički vuk prevrće hrpe balege da bi pronašao balegare. Tokom suvog doba, iskopava kugle balege ne bi li unutra našao larve. Skakavce i leteće termite hvataju ili kidisanjem na njih dok su na zemlji ili ih hvataju dok su nisko u vazduhu. Žestoko su netolerantni na druge lešinare, poznato je da dominiraju nad lešinarima - jedan vuk može terati desetine lešinara preteći, bacajti se na njih i ščepati ih.[4]

Podvrste[uredi | uredi izvor]

Podvrsta Opis Oblast
Algerijski vuk

Canis a. algirensis

Podvrsta tamne boje, sa repom označenim sa tri mračna prstena. Po veličini sličan je crvenoj lisici. Alžir, Maroko i Tunis
Senegalski vuk

Canis a. anthus

Sličan Egipatskom vuku, ali manji i slabije građen, sa bleđim krznom i oštrijom njuškom. Senegal
Serengetski vuk

Canis a. bea

Manji i svetlije obojen od onih sa severa. Kenija, Severna Tanzanija
Egipatski vuk

Canis a. lupaster

Velika, snažno građena podvrsta sa proporcionalno kratkim ušima i predstavljaju fenotip sivog vuka, 40,6 centimetara visine do ramena i 127 centimetara dužine tela. Gornji delovi su žućkasto-sivo obojeni sa crnim, dok su njuška, uši i spoljašnje površine udova crvenkasto-žute boje. Krzno oko usta je belo. Egipat, Alžir, Mali, Etiopska visoravan i Senegal
Somalijski vuk

Canis a. riparius

Patuljasta podvrsta koja je visoka samo dvadesetak centimetara, uglavnom je sivo-žute boje, pomešano sa malim procentom crne Njuška i noge su žute, a donji delovi beli. Somalija i obala Etiopije i Eritreje
Šareni vuk

Canis a. soudanicus

Mala podvrsta sa 38 centimetara visine do ramena i 102 centimetara dužine tela. Krzno je uglavnom bledo, sa crnim mrljama. Sudan i Somalija

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Jhala, Y. & Moehlman, P.D. (2008). „Canis anthus”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2008. International Union for Conservation of Nature. Pristupljeno 7. 10. 2018. 
  2. ^ „Catalogue of Life : Canis anthus F. Cuvier, 1820”. www.catalogueoflife.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 26. 8. 2018. 
  3. ^ „Canis aureus: Jhala, Y. & Moehlman, P.D.”. IUCN Red List of Threatened Species. 30. 6. 2008. doi:10.2305/iucn.uk.2008.rlts.t3744a10054631.en. Pristupljeno 2018-08-26. 
  4. ^ a b v g d đ e ž z i j k l Richard, Estes (1991). The behavior guide to African mammals : including hoofed mammals, carnivores, primates. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0-520-05831-6. OCLC 19554262. 
  5. ^ a b v Osborn, Dale J.; Helmy, Ibrahim (1980). The contemporary land mammals of Egypt (including Sinai). University of Illinois Urbana-Champaign. [Chicago] : Field Museum of Natural History. 
  6. ^ Morocco : the traveller's companion. Bidwell, Margaret., Bidwell, Robin Leonard. London: TPP. 2005. ISBN 978-1-84511-107-6. OCLC 59356082. 
  7. ^ 1862-1939., Westermarck, Edward. Ritual and belief in Morocco. Volume II. Abingdon, Oxon. ISBN 9781317912613. OCLC 893911923. 
  8. ^ Henry, Gravrand (1990). Pangool = Le génie religieux sereer. [Dakar?]: Nouvelles Editions africaines du Sénégal. ISBN 978-2-7236-1055-1. OCLC 26934792. 
  9. ^ a b v Koepfli, Klaus-Peter; Pollinger, John; Godinho, Raquel; Robinson, Jacqueline; Lea, Amanda; Hendricks, Sarah; Schweizer, Rena M.; Thalmann, Olaf; Silva, Pedro. „Genome-wide Evidence Reveals that African and Eurasian Golden Jackals Are Distinct Species”. Current Biology. 25 (16): 2158—2165. ISSN 0960-9822. doi:10.1016/j.cub.2015.06.060. 
  10. ^ „El análisis del genoma mitocondrial del cánido estudiado en Marruecos manifiesta que no es ni lobo (Canis lupus) ni chacal euroasiático (Canis aureus)”. figshare (na jeziku: engleski). doi:10.6084/m9.figshare.1524971. 
  11. ^ Geoffroy Saint-Hilaire, Etienne; Cuvier, Frédéric (1824). Histoire naturelle des mammifères : avec des figures originales, coloriées, dessinées d'aprèsdes animaux vivans. Smithsonian Libraries. A Paris : Chez A. Belin ... 
  12. ^ GrrlScientist (2015). „Golden jackal: A new wolf species hiding in plain view | @GrrlScientist”. the Guardian (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2018-08-26. 
  13. ^ a b v g d đ e ž Canids : foxes, wolves, jackals, and dogs : status survey and conservation action plan. Sillero-Zubiri, Claudio,, Hoffmann, Michael (Mammalogist),, Macdonald, David W. (David Whyte),, IUCN/SSC Canid Specialist Group., IUCN--The World Conservation Union. Gland, Switzerland. ISBN 978-2-8317-0786-0. OCLC 57570754. 
  14. ^ Richard, Hoath (2009). Field guide to the mammals of Egypt. Cairo, Egypt: The American University in Cairo Press. ISBN 9781617975165. OCLC 874101677. 
  15. ^ a b v Jonathan, Kingdon. East African Mammals : an Atlas of Evolution in Africa v.3A Carnivores. ISBN 978-0-226-43721-7. OCLC 50828287. 
  16. ^ a b Viranta, Suvi; Atickem, Anagaw; Werdelin, Lars; Stenseth, Nils Chr. (19. 4. 2017). „Rediscovering a forgotten canid species”. BMC Zoology (na jeziku: engleski). 2 (1). ISSN 2056-3132. doi:10.1186/s40850-017-0015-0. 
  17. ^ Mivart, St George Jackson (1890). Dogs, jackals, wolves, and foxes: a monograph of the Canidae. With woodcuts, and 45 coloured plates drawn from nature by J.G. Keulemans and hand-coloured. Gerstein - University of Toronto. London R.H. Porter. 
  18. ^ a b Rosevear, Donovan Reginald (1974). The carnivores of West Africa. ISBN 978-1-175-10030-6. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Afrički zlatni vuk na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Афрички_златни_вук&oldid=27852109”