Veliki solunski požar 1917.
Veliki solunski požar 1917. (grč. Μεγάλη Πυρκαγιά της Θεσσαλονίκης, 1917) uništio je dve trećine grada Soluna, drugog po veličini grada u Grčkoj, ostavivši više od 70.000 bez krova nad glavom. [1] Požar je goreo 32 sata i uništio 9.500 kuća na površini od jednog kvadratnog kilometra. Polovina jevrejskog stanovništva emigriralo je iz grada jer im je nestalo sredstava za život. Umesto brzog obnavljanja, vlada je naručila francuskog arhitektu Ernesta Ebrara da dizajnira novi urbanistički plan za spaljena područja i za buduće proširenje grada. Njegovi dizajni su i dalje evidentni u gradu, posebno na Aristotelovom trgu, iako neki od njegovih najgrandioznijih planova nikada nisu završeni zbog nedostatka sredstava.
Grad pre požara[uredi | uredi izvor]
Solun je bio jedan od najvećih i najmodernijih gradova u Evropi po balkanskim standardima u vreme požara. Prema evropskim standardima, planiranje grada bilo je haotično, a nehigijenske uslove koji su vladali u siromašnijim oblastima vlada u Atini je opisala kao „neprihvatljive“. [1] Gradska luka je bila jedan od najvažnijih trgovačkih centara u regionu. Godine 1912. grad je, zajedno sa najvećim delom Makedonije i Epira, uključen u sastav Grčke posle skoro 500 godina otomanske vladavine. Stanovništvo grada se suštinski održavalo: veći deo stanovništva su bili Sefardi, zatim Grci, Turci, Bugari, Romi i drugi.
Čim je počeo Prvi svetski rat 1914. Grčka je zvanično zadržala neutralnost. Uz odobrenje Venizelosove vlade, sile Antante su 1915. iskrcale trupe u Solun, kako bi podržale svoje srpske saveznike na Makedonskom frontu. U avgustu 1916, oficiri venizelista pokrenuli su ustanak koji je rezultirao uspostavljanjem privremene vlade nacionalne odbrane u gradu, u suštini podelivši Grčku na dve suverene države, jednu koju je predstavljao Elefterios Venizelos, a drugu kralj Konstantin. Nakon što je kralj Konstantin abdicirao u junu 1917. godine, Grčka je ponovo ujedinjena i zvanično je ušla u rat na strani saveznika.
Solun je ubrzo postao tranzitni centar za savezničke trupe i zalihe, a grad se napunio hiljadama francuskih i britanskih vojnika, koji su brojali i do 100.000. [1] Stanovništvo grada u to vreme je sumnjivo, a neki izvori tvrde oko 150.000, a drugi 278.000. [1] Zvaničnik francuske mornarice piše u svom izveštaju da „video sam kako Solun, grad sa više od 150.000 ljudi gori“. [1]
Požar[uredi | uredi izvor]
Početak požara[uredi | uredi izvor]
Prema nalazima istrage Suda u Solunu, požar je izbio u subotu 5. (julijanski kalendar) /18 (gregorijanski kalendar) avgusta 1917. godine oko 15 časova,[1] slučajno u maloj kući izbeglica na Olimpijadosu 3, u okrugu Mevlane između centra i Gornjeg grada [1] kada je iskra iz kuhinjske vatre pala u gomilu slame i zapalila je. Zbog nedostatka vode i ravnodušnosti prvobitni požar nije ugašen. Na kraju je jak vetar preneo vatru na susedne kuće, a ona se nastavila po celom centru Soluna. [2]
U početku je požar pratio dva pravca, do Rezidencije putem Agio Dimitrioua i do pijace preko puta Leontos Sofou. Rezidenciju su spasili zaposleni, koji su požurili da pomognu. Vetar je ojačao i nastavio da širi vatru ka centru grada. U ranim jutarnjim satima narednog dana (6/19. avgust) vetar je promenio pravac i dva fronta požara su uništila ceo privredni centar. U 12:00 vatra je prešla oko crkve Svete Sofije, a da je nije izgorela, i nastavila na istok do puta Etnikisa Aminisa (ranije ime: Hamidie), gde se zaustavila. Uveče toga dana vatra se potpuno ugasila. [2]
Napori u gašenju požara[uredi | uredi izvor]
Vode nije bilo dovoljno za gašenje požara jer su (za opsluživanje svojih logora i bolnica u predgrađu grada) savezničke snage kontrolisale rezerve vode, koje su smanjene zbog suše tog leta i velike potrošnje vode sve većeg stanovništva. [2] Što je još važnije, gradska vlast nije imala organizovanu vatrogasnu jedinicu; nekoliko vatrogasnih ekipa bilo je u privatnom vlasništvu osiguravajućih društava koja su štitila samo svoje pretplatnike. Utvrđeno je da su privatni vatrogasci neobučeni i opremljeni starom ili nikakvom opremom.
U popodnevnim satima prvog dana požara, francuski odred je eksplodirao tri kuće pored Dikitirija da bi stvorio tampon zonu ili zonu bezbednosti. Međutim, francuski odred nije nastavio i na kraju se povukao, ostavljajući vatru da nastavi svojim razornim tokom. Sledećeg jutra, dva britanska vatrogasna vozila i timovi zaustavili su vatru u blizini Bele kule. Francuski vojnici spasili su zgradu carine.
Savezničke snage su odbacile ideju o prekidu vodosnabdevanja svojih kampova i bolnica za gašenje požara. General Moris Saraj posetio je region Dikitiriju na nekoliko sati tokom popodneva prvog dana, ali se nije vratio. Nekoliko izveštaja navodi da su francuski vojnici pljačkali prodavnice i preduzeća i sprečavali domaćine da spasu svoju robu. [2] Sledećeg dana, general Saraj je naredio pogubljenje dvojice francuskih vojnika koji su uhapšeni zbog prodaje ukradenih dragulja . Britanski vojnici su pomagali u borbi dok su mogli, koristeći vojne kamione za prevoz žrtava požara i njihove robe do izbegličkih naselja.[2]
Uništenje[uredi | uredi izvor]
Vatra je uništila 32 odsto Soluna, oko 1 kvadratni kilometar. Spaljeni region se nalazio između puteva Agiu Dimitriu, Leontos Sofou, Nikis, Etnikis Aminis, Aleksandru Svolu i Egnatija (iz Svete Sofije). Ovaj region je u zvaničnim dokumentima prijavljen kao „zapaljena zona“ ( grč. πυρίκαυστος ζώνη) i u popularnim naracijama jednostavno kao „spaljeni“ (grč. τα καμμένα). Obim materijalne štete unutar Soluna procenjen je na 8.000.000 zlatnih funti.
Među zgradama koje su spaljene bile su i pošta, telegraf, gradska većnica, centrala vodovodne i gasne kompanije, Otomanska banka, Narodna banka Grčke, depoziti Atinske banke, delovi Sv . Dimitrija, dve druge pravoslavne crkve, Saatli džamija, 11 drugih džamija, sedište glavnog rabina sa svom arhivom, 16 od 33 sinagoge i štamparije većine novina. Solun je imao najveći broj izdatih novina u Grčkoj, ali nakon požara većina njih nije uspela da obnovi svoje poslovanje i ponovo izlazi. Otprilike 4.096 od 7.695 prodavnica u gradu je uništeno, od kojih su mnoge bile Jevreje, a 70% radne snage je bilo nezaposleno.
Briga o žrtvama požara[uredi | uredi izvor]
U požaru je stradalo oko 73.447 ljudi. U Palisovom izveštaju beskućnike su identifikovale tri verske zajednice u Solunu : 52.000 Jevreja, 10.000 pravoslavnih i 11.000 muslimana . [1]
Briga o žrtvama požara počela je odmah: grčke vlasti su izgradile 100 kuća za smeštaj 800 porodica. Britanske vlasti su osnovale tri naselja sa 1.300 šatora, gde su smestile 7.000 beskućnika. Francuske vlasti su osnovale naselje za 300 porodica i podigle Uniju francuskih dama, manji kamp za 100 porodica. Zajedno su besplatno prevezli 5.000 ljudi vozom i izbeglice premestili u Atinu, Volos i Larisu. Grčke vlasti su uspostavile distributivne tačke koje obezbeđuju besplatan hleb za 30.000 pojedinaca. Američki, francuski i britanski Crveni krst delili su hranu među beskućnicima. Skoro polovina gradskih Jevreja, izgubivši i domove i prodavnice, ubrzo je emigrirala u zapadne zemlje, uglavnom u Francusku i Sjedinjene Države, dok su neki emigrirali u Palestinu .
Perikle A. Argiropoulos, glavni predstavnik vlade, osnovao je Upravu za žrtve požara za zbrinjavanje hiljada žrtava požara; a vlada je odobrila kredit od 1.500.000 drahmi za prve potrebe. Istovremeno je organizovan i Centralni odbor za donacije, sa linijom pododbora za prikupljanje priloga i raspodelu novca i dobara.
Kompenzacija[uredi | uredi izvor]
Nakon uništenja grada, osiguravajuća društva su poslala svoje agente da premere štetu. Postojale su glasine da su Nemci ili Francuzi izazvali požar paljenjem, ali su one bile opovrgnute. Ukupan iznos ugovora o osiguranju bio je oko 3.000.000 zlatnih funti. Većina osiguravajućih kompanija u regionu bile su britanske. Osiguravajuća kompanija, North British and Mercantile Insurance, morala je da nadoknadi 3.000 ugovora o osiguranju. Sud je ocenio da je požar izazvan slučajnim razlozima. Pod pritiskom grčkih i stranih vlasti uz sud, sve polise osiguranja su u potpunosti plaćene.
Rekonstrukcija[uredi | uredi izvor]
Samo nekoliko dana nakon požara, Vlada Venizelosa je saopštila da neće dozvoliti rekonstrukciju grada kakav je bio. Umesto toga, nameravali su da stvore novi grad, prema urbanističkom planu. Ministar saobraćaja Aleksandros Papanastasiju je dobio vođstvo i osnovao „Međunarodni komitet za novi plan Soluna“. Za predsednika je imenovao francuskog arhitektu i arheologa Ernesta Ebrara, koji je nadgledao izradu plana. Dostavljen Generalnoj upravi Makedonije 29. juna 1918. godine, plan je bio da se grad preuredi po evropskim linijama. Prošao je kroz mnoge promene, ali je uspostavio poboljšane transportne rute, trgove i druge pogodnosti za podršku velikom broju stanovnika.
Reference[uredi | uredi izvor]
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
Mediji vezani za članak Veliki solunski požar 1917. na Vikimedijinoj ostavi
| Normativna kontrola: Državne |
|---|
