Сефарди
Из Википедије, слободне енциклопедије
Сефарди (јевр. ספרדים, дословно: „Шпанци") су Јевреји потомци прогнаних из Шпаније и Португала, углавном 1492. године, који се разликују од Јевреја из Источне или Централне Европе, Ашкеназа. У Библији (Авд. 1:20), Сефарад се односи на Малу Азију, али је у средњем веку доведен у везу са Шпанијом. Тај израз је у популарној употреби почео да означава и Јевреје из исламског света. Сефард је првенствено једно културно и лингвистичко одређење, које се односи на посебну религијску праксу и обичаје, те језик. Постоји јединствен народни говорни језик - јеврејско-шпански (El Judeo-español), те писани духовни - ладино. Посебно су популарне сефардске романсе, лирско-епска поезија корена из времене које је претходило и у време реконкисте. У сефардске јунаке спадају дивови јеврејске филозофије, на пример Раби Моше бен Мајмон (רמב"ם, Рамбам, Мајмонидес), Бен Јосеф Са'адија и Јехуда Ха'Леви. По изгону срећемо једног од утицајнијих филозофа светских размера и карактера, изопштеног рационалисту Баруха де Спинозу.
[уреди] Историја
Сефарди су доживели „златно доба" у Шпанији (око 950—1150), када је култура цветала у свим областима стваралаштва (Толедо, Кордова, итд). Отвореност световним утицајима одликовала је Сефарде, који су то сматрали предношћу, али како је то било супротно ашкенаском сензибилитету, средњег века, дошло је до озбиљног расцепа и жучних расправа. Заиста, је могуће да је секуларизам природно водио скептичној неспремности да се у религији пронађе било шта натприродно. Суочивши се с прогањањем, а по декрету шпанске краљице Изабеле, Католичке и краља Фернанда II од Арагона, 1492. године и изгоном, мањи део Сефарда радије је одабрао покрштавање, водећи након тога марански или скривени јудаистички живот. Већина се одлучила на изгон. У Португалу је декрет о изгону донео краљ Мануел I, 1497. године. На неколико локалитета у источном делу Португала још се могу наћи рудаменти покрштених.
Протеривање у време инквизиције и нови облици економских активности довели су до исељавања у пре свега Османско царство, а уз њега и у Холандију, Енглеску, а касније и у Нови свет. Сефардске заједнице развиле су посебне установе — на пример установу главног рабина, или хахам башија, који је председавао Јеврејима у Османском царству који су сачињавали један „струк" или аутономну мањину под османском влашћу. И у Британији су Сефарди очували своје посебно верско вођство и хахам је био независан од ашкенаског главног рабина и раван њему. Штавише, службеници синагоге били су више од верских функционера, будући да су представљали и власт у заједници. Сефарди су у Западној Европи просперирали.
За разлику од Ашкеназа, они еманципацију нису сматрали нужном, јер су већ остварили друштвену и економску интеграцију. Но сиромаштво им није било непознато. Главари су били имућни, али је било много Сефарада који су једва успевали да зараде за живот бавећи се ситним пословима. На Западу, Сефарди су опстојавали као све мање значајна али добростојећа и уочљива мањина међу Јеврејима. Они из арапских земаља Оријентални Јевреји (יהודים מזרחיים-Oriental Jews), међутим, трпели су због културног и економског заостајања свог окружења, а након 1948. и због све израженијег арапског непријатељства након проглашења израелске државе.
Не очекујући светлу будућност у муслиманском свету, масе ових Јевреја иселиле су се у Израел. Већина њих је асимилирана, мада су форсирана настојања да се они интегришу довела до напетости. Имајући у виду континуирану борбу за опстанак Израла и генерално неповољно безбедносно стање, ово питање не ретко, остајало је у другом плану. У последње време, постигнут је известан успех, но разлике између западних и оријенталних Јевреја остају и даље један од израелских проблема.
[уреди] Сефарди у Југославији и Србији
Јеврејска популација у Србији, а и у претходној Југославији, углавном је била предодређена некадашњом аустријско-турском границом. У крајевима ослобођеним од Турака преовладавали су Сефарди. Изузетак је Земун (услед историјских избеглиштава из суседног Београда), са својим некадашњим сефардским живљем. Додатне сефардске општине, на територији данашње Републике Србије биле су: Шабац, Смедерево, Пожаревац, Крагујевац, Ниш, Пирот, Лесковац, Нови Пазар, Косовска Митровица и Приштина (насељавање је зависило од одобрења домаћих аутономних власти), а на територији данашње Републике Српске: Бања Лука, Приједор, Добој, Дервента, Шамац, Брчко, Бијељина, Зворник, Соколац, Рогатица и Вишеград. Током стотина година под Османлијама, Сефарди су се све више удаљавали од славе шпанског златног века, живећи изоловано од Европе, а изузевши трговину, углавном и од својих комшија. Еманципација и просвећивање су пристигли са огромним закашњењем, тек крајем XIX века. Слика се у међувремену обрнула, те су сада Сефарди били инфериорни спрам Ашкеназа у овим крајевима. Формирана су добротворна друштва са сврхом културно-просветне потпоре, попут београдске Потпоре и сарајевске Ла-Беневоленције. У периоду између два Светска рата обујао је културни живот и рад Сефарада на овом поднебљу (журналистика, позоришта, певачка и спортска друштва, просветни и научни рад на тему уникатног културног блага сефардских Јевреја). Холокауст у Другом светском рату у бившој Југославији преживело је свега око 15,000 Јевреја (од око 75,000 предратних), само делом Сефарада. Враћајући се својим сатртим општинама окупили су се углавном у Београду и Сарајеву. Независношћу Израела 1948. емигрирало је у неколико група око 8,000 југословенских Јевреја.
У српској културној баштини записана су имена: Исака Самоковлије, Калмија Баруха, Жака Конфина, Елија Финција, Боре Баруха, Оскара Данона, Хаима Давича (писца), Оскара Давича, Луја Давича, Давида Албахарија.
Са почетком ратних сукоба у Сарајеву, организован је "ваздушни мост" који је за један дан евакуисао готово све Јевреје (који су хтели да оду) из Сарајева. Бар половина њих је наставила за Израел.
И док Ашкенази имају презимена која звуче да су германска, сефардска имена имају романску ноту као што су: Данон, Албахари, Романо, Демајо, Кабиљо, Монтиљо, Пинто, Конфорти, итд.
