Vladimir Šaškijević
| Vladimir Šaškijević | |
|---|---|
 Šaškijević (desno) na proslavi Svetog Luke u Boki Kotorskoj 1940. | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 2. april 1895. |
| Mesto rođenja | Rajevo Selo, Austrougarska |
| Datum smrti | 22. novembar 1963. (68 god.) |
| Mesto smrti | Minerva, Ohajo, SAD |
| Mesto ukopa | Beč |
| Porodica | |
| Supružnik | Smiljka Šaškijević (rođ. Karamata) (v. 1922 — njegova smrt 1963) |
| Deca | Sofija i Mihailo |
| Vojna karijera | |
| Služba | Austrougarska Kraljevina Jugoslavija |
| Rod | mornarica |
| Čin | mlađi poručnik (Austrougarska) kapetan mornarice (Kraljevina Jugoslavija) |
| Komandant | Razarač Dubrovnik |
Vladimir Šaškijević (mađ. Wladimir Szaszkiewicz; Rajevo Selo, 2. april 1895 — Minerva, 22. novembar 1963) bio je vojno lice u mornarici Austrougarske, Kraljevine SHS i Jugoslavije, i drugi i poslednji jugoslovenski komandant razarača Dubrovnik.
Biografija[uredi | uredi izvor]
Rođen je 2. aprila 1895. u Rajevom Selu u tadašnjoj Austrougarskoj. Nakon par godina osnovne škole je u 9 godina poslat u vojnu akademiju u Ajzenštatu. Nešto kasnije je 1908. pristupio Kraljevskoj pomorskoj školi u Austriji, gde je 1912. završio prvostepeno obrazovanje. Dve godine kasnije je završio i drugostepeno obrazovanje, pa je 1914. stekao zvanje inženjera specijaliste za radio telegrafiju. Tog leta je bio raspoređen kao poručnik u Kraljevskoj mornarici Austro-Ugarske.[1]
Tokom Prvog svetskog rata je imao čin mlađeg oficira, a 1918. je odlučio da pristupi novoformiranoj Jugoslovenskoj mornarici sa sedištem u Zagrebu. Početkom 1919. je patrolirao na manjem brodu koji je plovio na Dunavu, a aprila iste godine je imenovan za zamenika šefa generalštaba Jugoslovenske mornarice u Jadranskom moru. Oženio se 1922. Smiljkom Karamatom, čiji je deda bio ministar finansija u Srpskoj Vojvodini za vreme Mađarske revolucija 1848.[1]
Od oktobra 1926. do juna 1929. je služio kao profesor i instruktor na Kraljevskoj pomorskoj akademiji, gde je predavao pomorske taktike i bio nadzornik Pomorskog kadetskog odeljenja. Od 1929. do 1935. je nekoliko puta bio unapređivan, i nalazio se na raznim komandnim položajima. Komandant razarača Dubrovnik je postao 3. novembra 1933, zamenivši prethodnog komandanta Armina Pavića. Na tom položaju je bio član posade koja je sa kraljem Aleksandrom I Karađorđevićem 1934. otišla na službeni put u Francusku, gde je u Marselju na kralja izvršen atentat. Šaškijević je komandovao brodom i po povratku kraljevog tela u Jugoslaviju, posle čega je on bio sahranjen na Oplencu.[1]
Drugi svetski rat[uredi | uredi izvor]
 | Ovaj članak ili jedan njegov deo zahteva pažnju stručnjaka za ovu temu. Molimo nađite nekog ili sami popravite ovu stranicu ako možete. Pogledajte stranu za razgovor gde ima više detalja. |
Tokom 1941. je kao komandant bio stacioniran u Boki Kotorskoj. Ubrzo po izbijanju Aprilskog rata je bio uhapšen od strane NDH, i pod optužbom za zločine nad hrvatskim narodom je od maja do novembra 1941. bio u zatvoru. Prema pisanju jednih američkih novina, pre hapšenja je pokušan neuspeli atentat na njega, a dodatne optužbe su izneli i partizani koji su tada kontrolisali tu oblast. Po tim novinana, partizani su ga optužili da je otpustio nekoliko civilna zaposlenih u mornarici koji su rasturali komunističku literaturu, i širili nerede među radničkom klasom. Suđenje mu je održano novembra 1941, i sud ga je proglasio nevinim i pustio na slobodu. Po izlasku iz zatvora je otišao u Beograd koji je tada bio pod nemačkom okupacijom, a dve godine kasnije se pridružio u pomaganju jedinicama Draža Mihailovića.[2]
Emigracija[uredi | uredi izvor]
Nešto pre kraja rata su ga jugoslovenski Partizani zarobili i osudili na smrt. Šaškijević je uspeo da 1945. pobegne iz zatvora i emigrira u Bari u Italiji. Iz Italije je otišao u Egipat, gde je kratko vreme radio u britanskoj mornarici, a aprila 1951. naposletku dolazi u Njujork sa statusom raseljenog lica. Mesec dana kasnije odlazi u Klivlend u kome su ranije otišli neki njegovi poznanici, a januara 1952. se zapošljava u Kolcast Industries. Posle dužeg vremena razdvajanja od žene, ćerke i sina, tokom narednih godina je uspeo da ih prebaci u SAD. Suprugu Smiljku je 1957. doveo u Ameriku kod sebe, sina Mihaila 1959, i naposletku ćerku Sofiju 1960.[2] Poslednjih 10 godina života je proveo u Minervi u saveznoj državi Ohajo, na Istočnoj Linkolnovoj ulici broj 715 (engl. E. Lincoln Way), radeći za T.R. Metals Division (raniji Kolcast industries). Posle duže bolesti je preminuo 22. novembra 1963. u 68 godina,[3] na sam dan atentata na Džona Kenedija. Supruga, ćerka i sin su ga nadživeli, a njegovo telo je prebačeno u Beč, gde je sahranjen po običajima Srpske pravoslavne crkve.[2]
Ćerka Sofija mu je preminula 4. juna 2015. sa 92 godina u Oukvud vilidžu u Medisonu, glavnom gradu savezne države Viskonsin.[4] Sin Mihailo je napisao knjigu Poslednje putovanje kralja Aleksandra I Karađorđevića, u kome između ostalog on potvrđuje pojedine navode da je kralj Aleksandar bio smrtno bolestan od raka stomaka pred polazak u Marselj.[5]
Odlikovanja[uredi | uredi izvor]
- Austrougarska: 4 odlikovanja za izvanrednu službu.[1]
- Kraljevina Jugoslavija: dva Ordena Krune, Orden Belog orla.[1][2]
- Kraljevina Italija: Orden Italijanske Krune.[2]
- Treća Francuska republika: 1935 - Orden legije časti (vitez), 1940 - Orden legije časti (oficir).[2]
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g d „Vladimir Shashkevich - as we knew him”. Novinski članak na Fejsbuk stranici posvećenoj njemu. decembar 1963. Arhivirano iz originala 07. avg 2023. g. Pristupljeno 7. avgust 2023. Proverite vrednost paramet(a)ra za datum:
|archive-date=(pomoć) - ^ a b v g d đ „Vladimir Shashkevich - as we knew him (2nd page)”. Novinski članak na Fejsbuk stranici posvećenoj njemu (na jeziku: engleski). decembar 1963. Arhivirano iz originala 07. avg 2023. g. Pristupljeno 7. avgust 2023. Proverite vrednost paramet(a)ra za datum:
|archive-date=(pomoć) - ^ „Yugoslav Hero, Who Died In Stark, Rests in Europe”. Novinski članak na Fejsbuk stranici posvećenoj njemu (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 07. avg 2023. g. Pristupljeno 8. avgust 2023. Proverite vrednost paramet(a)ra za datum:
|archive-date=(pomoć) - ^ „Sophy Shashkevich”. channel3000.com (na jeziku: engleski). 9. jun 2015. Pristupljeno 8. avgust 2023.
- ^ Mihailo Šaškijević (2017). „Poslednje putovanje kralja Aleksandra I Karađorđevića”. prometej.rs. Prometej. Pristupljeno 20. mart 2023.
