Papa Aleksandar VI

Aleksandar VI
Papa Aleksandar VI
Lični podaci
Datum rođenja	(1431-01-01)1. januar 1431.
Mesto rođenja	Valensija, Kruna Aragona
Datum smrti	18. avgust 1503.(1503-08-18) (72 god.)
Mesto smrti	Rim, Papska država
Papa
Pontifikat	11. avgust 1492 — 18. avgust 1503.
Prethodnik	Inoćentije VIII
Naslednik	Pije III
Grb pape Aleksandra VI

Aleksandar VI, svetovno Rodrigo Bordžija, (kat. Roderic Llançol i de Borja, šp. Rodrigo Lanzol y de Borja; Valensija, Španija, 1. januar 1431 — Rim Italija, 18. avgust 1503) je bio papa od 1492. do 1503. godine. Jedan je od najkontroverznijih papa iz doba renesanse i najpoznatiji predstavnik porodice Bordžija.

Rođen je 1. januara 1431 u gradu Hativa koji se nalazio u Kraljevini Valensija kao Rodrigo de Lanzol, a majčino prezime Bordžija je uzeo nakon što je njegov ujak Alfonso de Bordžija izabran za prvog španskog papu pod imenom Kalist III.

Ambiciozan i vlastoljubiv i srebroljubiv, shvatio je moć Rimokatoličke crkve i kupio oba crkvena položaja — kardinalski i papski. Od papinstva napravio unosan posao za sebe i porodicu. Njegovo ime je zauvek zapamćeno kao ime razvratnika i čoveka koji se ni od čega ne usteže da bi došao do cilja. Ipak, njegova reputacija potiče od njegovih neprijatelja italijanskog plemstva i rimokatoličkog sveštenstva čiju je moć oduzeo. Njegova dostignuća kao diplomate, političara i administratora biće zapamćena radije nego dostignuća u oblasti duhovnog života, iako u vezi ovog drugog nije bio ni manje ni više uspešan od ostalih renesansnih papa.

Imao je devetero dece. Sin Čezare Bordžija je bio sličnog mentalnog sastava i bio je okrutni vojskovođa, a kćerka Lukrecija Bordžija je bila njegova marioneta (navodno ju je i obljubio) i moneta za kupovinu uticaja i položaja (triput ju je udavao).

Biografija

Mladost i uspon na tron

Rodrigo je rođen u aristokratskoj i uticajnoj aragonskoj porodici kao dete Hofre Ljankol i Eskriva (umro 24. marta 1437) i njegove rođake i žene Izabele de Ljankol (umrla 19. oktobra 1468). Nakon smrti oca, usvojio ga je majčin brat Alonso de Bordžija, kasniji papa Kalist III i preselio u Italiju, tako da je Rodrigo je uzeo njegovo prezime Bordžija. Rodrigo Bordžija je studirao je pravo u Bolonji, nakon što mu je ujak Alonso de Bordžija izabran za papu 1455, postavio ga je za kardinala 20. februara 1456. sa samo 24 godina, a odmah nakon toga 1. maja 1457. na uticajan položaj vicekancelara vatikanske kurije. Papa Pije II ga je postavio 30. juna 1458. za biskupa Valencije, formalno je dužnost preuzeo 21. jula, a 9. jula 1492. je valencijska biskupija uzdignuta u rang nadbiskupije, tako da je Bordžija postao formalno nadbiskup Valencije. Kao vicekancelar vatikanske kurije Rodrigo Bordžija, služio je pet papa; Pije II, Pavle II, Sikst IV i Inoćentije VIII, za to vreme stekao je veliko iskustvo u administativnim poslovima crkve, ali i veliki uticaj i ogromno bogatstvo. Nakon smrti pape Inoćentija VIII (25. jula 1492), održana je konklava za izbor novog pape 11. avgusta 1492, u uži izbor ušla su tri kardinala Rodrigo Bordžija, Askanio Sforca i Điulijano dela Rovere. Nakon dva kruga neodlučenog glasanja, Bordžija je potkupio Sforcu da mu prepusti svoje glasove i tako nadglasao Điulijana. Nakon izbora Bordžija je ustoličen za papu 26. avgusta, odmah po izboru postavio je Sforcu za svog vicekancelara, da mu se oduži za glasove.

Aleksandar je od papinstva napravio unosan posao za sebe i svoju brojnu decu, kojima je delio položaje i imanja kapom i šakom. Njegovo ime ostalo je zauvek zapamćeno kao ime razvratnika i čoveka koji se od ničega ne preza, što prava suprotnost od onoga što je njegov položaj trebalo da bude. Simonija koju je uveo papa Lav X bila je njegov glavni izvor zarade. Njegov sin Čezare Bordžija bio je sličnog mentalnog sklopa, te nesmiljeni vojskovođa, a kćerka Lukrecija bila je njegova marioneta i moneta za kupovinu uticaja i položaja (triput ju je udavao).

Điovana Katanej, zvana Vanoza, bila je dugogodišnja ljubavnica pape Aleksandra VI.

Pontifikat

Za razliku od svojih prethodnika, rad pape Aleksandra VI na početku je bio obeležen, strogim poštovanjem prava i urednom upravom. Ali je on ubrzo troškove svoje brojne porodice i bliskih prijatelja prebacio na teret kurije. Svog sina Čezara koji je još bio student u Pisi, sa nepunih sedamnaest postavio je za nadbiskupa Valencije a mlađem Điovaniju dodelio je titulu Vojvode od Gandi (Bordžije su poticali iz španske Gandije). Problem je nastao kad je trebalo osigurati zemlju za to novo vojvodstvo u Italiji, Aleksandar je naumio da to vojvodsvo oformi ustupanjem nekih papinskih poseda na jugu, ali i na račun Napuljske kraljevine čemu se oštro usprotivio napuljski kralj Ferdinand I koji je ionako bio protiv Aleksandra još od izbora za papu, njegov favorit bio je kardinal dela Rovere.

Francuska prisutnost

Papa Aleksandar VI stvarao je mnoge saveze i komplote da učvrsti i osigura svoj položaj. Za pomoć se obratio i francuskom kralju Šarlu VIII (1483–1498), koji je bio saveznik Ludovika Sforce, on je kao regent vladao Milanskim vojvodstvom umesto stvarnog vladara svog nećaka Đijana Galeaca. Kad je napuljski kralj Ferdinand I odlučio da pomogne Galeacu, koji je oženio njegovu nećaku Iyabelu, da se otarasi Ludovika Sforce, Aleksandar VI skovao je plan kako da Karlo VIII, zauzme Napuljsko kraljevstvo i reši ga njegovih neprijatelja.

Papa Aleksandar, uvijek je bio spreman iskoristiti svaku priliku da uveća moć svoje porodice, tako da je usvojio politiku dvostrukih standarda. Na nagovor španskog ambasadora sklopio je mir s Napuljskim kraljevstvom u julu 1493. i zacementirao taj mir brakom između svog sina Điofra i Done Sanče, druge unuke Ferdinanda I. Kako bi lakše kontrolisao Sveti kardinalski kolegijum, imenovao je 12 novih kardinala, a među njima su bili i njegov sin Česare (koji je tad imao samo 18 godina) i Alesandro Farneze (kasniji papa Pavle III) brat njegove ljubavnice Điulije Farneze.

Kad je 25. januara 1494. umro Ferdinand I nasledio ga je sin Alfonso II (1494-1495), tad je Karlo VIII osnažio svoje pretenzije za Napuljskim kraljevstvom. Aleksandar Bordžija se prvobitno saglasio s tim i dozvolio mu prolaz vojskom kroz Rim, pod opravdanjem da ide u krstaški rat protiv osmanlija, bez spominjanja Napulja. Kad je francuska invazija postala stvarnost, papa Aleksandar se uplašio i priznao Alfonsa II kao vladara Napuljskog kraljevstva te sklopio savez s njim u julu 1494, uz razne feude za svoje sinove. Njihov zajednički vojni odgovor na pretnju francuske invazije, bio je slanje napuljske vojske kroz Romanju u napad na Milano, i slanje flote koja je trebala zauzeti Đenovu. Međutim obe vojne kampanje su loše izvedene i nisu uspele, tako da je 8. septembra Karlo VIII prešao Alpe i pridružio se savezniku Lodoviku Sforci u Milanu. U Papinskoj državi nastala je opšta pometnja, snažan klan porodice Kolona, zauzeo je luku Ostiju u ime Francuske, Karlo VIII brzo se kretao prema jugu, nakon kraćeg zaustavljanja u Firenci, ušao je u Rim u novembru 1494.

Sve se okrenulo protiv Bordžije, i činilo se da će izgubiti papinstvo, ali se on uz pomoć biskupa iz Sant Maloa, koji je imao uticaja na Karla VIII, uspeo je da se izmiri sa njim, uz obećanje da će njegov Čezare poći sa francuskom vojskom za Napulj, kao papin legat. Francuzi su lako savladali napoletanski otpor, Alfonso II je abdicirao u korist svog sina Ferdinanda II i pobegao. Na kraju je i Ferdinand II napustio Napuljsko kraljevstvo i pobegao u Španiju.

Literatura

• de la Bédoyère, Michael (1958). The Meddlesome Friar and the Wayward Pope. London: Collins. 
• Bertelli, Sergio (2001). The King's Body: Sacred Rituals of Power in Medieval and Early Modern Europe. Pennsylvania State University Press. ISBN 978-0-271-02102-7. 
• Carroll, James (2002). Constantine's Sword. Boston: Houghton Mifflin. ISBN 978-0-395-77927-9. 
• Cawthorne, Nigel (1996). Sex Lives of the Popes. Prion. ISBN 9781853752070. 
• Hibbert, Christopher (2008). The Borgias and Their Enemies. Harcourt. ISBN 978-0-15-101033-2. 
• Minnich, Nelson H. (2010). „The Catholic Church and the pastoral care of black Africans in Renaissance Italy”. Ur.: Earle, T. F.; Lowe, K. J. P. Black Africans in Renaissance Europe. Cambridge University Press. str. 280–300. ISBN 978-0-521-17660-6. 
• Mallett, M. (1981) [1969]. The Borgias (Granada izd.). 
• Meyer, G. J. (2013). The Borgias: the Hidden History. Random House. ISBN 978-0-345-52693-9. 
• Noel, Gerard (2006). The Renaissance Popes. Robinson. ISBN 978-1-84529-343-7. 
• Norwich, John Julius (2011). Absolute Monarchs: a History of the Papacy. Random House. ISBN 978-1-4000-6715-2. 
• Reston, James (2006). Dogs of God: Columbus, the Inquisition, and the Defeat of the Moors. New York: Anchor Books. ISBN 978-1-4000-3191-7. 
• Rivera, Luis N. (1992). A Violent Evangelism: the Political and Religious Conquest of the Americas. Louisville, KY: Westminster/John Knox Press. ISBN 978-0-664-25367-7. 
• de Rossa, Peter (1989). Vicars of Christ: the Dark Side of the Papacy. Corgi. 
• Stogre, Michael (1992). That the world may believe: the development of Papal social thought on aboriginal rights. Médiaspaul. ISBN 978-2-89039-549-7. 
• Thornberry, Patrick (2002). Indigenous peoples and human rights. Manchester University Press. ISBN 978-0-7190-3794-8. 
• Tuchman, Barbara (1984). The March of Folly. Alfred A. Knopf. ISBN 978-0-394-52777-2. 
• Villari, Luigi (1911). „Alexander (popes)”. Ur.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski) (11 izd.). Cambridge University Press. 
• Williams, George L. (2004). Papal Genealogy: the Families and Descendants of the Popes. McFarland. ISBN 978-0-7864-2071-1. 
• Batllori, Miguel, S.J. "The Papal Division of the World and its Consequences" in First Images of America: The Impact of the New World on the Old. Edited by Fredi Chiappelli. Berkeley and Los Angeles: University of California Press 1976, pp. 211–220.
• Burchard, John. Diaries 1483–1492 (translation: A.H. Matthew, London, 1910)
• Burkle-Young, Francis A., "The election of Pope Alexander VI (1492)", in Miranda, Salvador. Cardinals of the Holy Roman Church
• Eamon Duffy, Saints & Sinners: A History of the Popes (Yale Nota Bene, 2002)
• Encyclopædia Britannica, 11th edition.
• Editor Junius P. Rodriguez, ABC-CLIO. The Historical Encyclopedia of World slavery. 1997. ISBN 978-0-87436-885-7. 
•  Loughlin, James Francis (1913). „Pope Alexander VI”. Ur.: Herbermann, Charles. Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company. 
• Pastor, Ludwig von (1902). The History of the Popes, from the close of the Middle Ages, third edition, Volume V Saint Louis: B. Herder 1902.
• Pastor, Ludwig von. The History of the Popes, from the close of the Middle Ages, second edition, Volume VI Saint Louis: B. Herder 1902.
• Weckman-Muñoz, Luis. "The Alexandrine Bulls of 1493" in First Images of America: The Impact of the New World on the Old. Edited by Fredi Chiappelli. Berkeley and Los Angeles: University of California Press 1976, pp. 201–210.
• DIARIO BORJA BORGIA (Spanish)

Spoljašnje veze

• Bordžije dinastija mraka („Večernje novosti“, feljton, februar 2013) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. februar 2013)
• Diario Borja – Borgia
• 1494: How a Family Feud in Medieval Spain Divided the world in Half Архивирано на сајту Wayback Machine (4. септембар 2012)
• Borja o Borgia Архивирано на сајту Wayback Machine (22. децембар 2019)
• Francisco Fernández de Bethencourt – Historia Genealógica y Heráldica Española, Casa Real y Grandes de España, tomo cuarto Архивирано на сајту Wayback Machine (1. април 2019)
• Una rama subsistente del linaje Borja en América española, por Jaime de Salazar y Acha, Académico de Número de la Real Academia Matritense de Heráldica y Genealogía
• Boletín de la Real Academia Matritense de Heráldica y Genealogía
• Thirty-Two Years with Alexander VI, The Catholic Historical Review, vol. 8, no. 1, April 1922, pp. 55–58.[1] [2]
• „bishop/bdeborjar”. Catholic-Hierarchy.org. David M. Cheney. 
• genealogische Aufstellung na sajtu Wayback Machine (arhivirano 18 januar 2012)
• The Prince by Niccolo Machiavelli Архивирано на сајту Wayback Machine (16. новембар 2018) – Pope Alexander VI mentioned in chapters 3, 6 and 18