Тигар ајкула

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Tigar ajkula
Vremenski raspon:
Early Miocene – present[1]
Naučna klasifikacija uredi
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Chondrichthyes
Red: Carcharhiniformes
Porodica: Carcharhinidae
Rod: Galeocerdo
Vrsta:
G. cuvier
Binomno ime
Galeocerdo cuvier
Peron & Lesur, 1822
Tiger shark range
Sinonimi

Squalus cuvier Peron i Lesur, 1822
Galeocerdo tigrinus Miler i Henle, 1837

Tigar ajkula (Galeocerdo cuvier[3]) vrsta je ajkule i deo porodice Galeocerdo. Ova vrsta veliki je makropredator, a može da dostigne dužinu preko 5 m.[4] Živi u tropskim i umereno tropskim vodama, posebno oko centralnih ostrva Pacifika. Ime je dobila zbog tamnih pruga koje podsećaju na tigrove, ali kako sazreva one blede.[5] Uglavnom lovu noću i sama, a hrani se sa velikim brojem živih organizama, uključujući morske pse, rakove, ribe, tuljane, kornjače, morske zmije, delfine pa čak i druge manje ajkule.[5]

Zbog svoje raznovrsne ishrane nazvana je „predatorom smeća”, a i zato jer konzumira i neke nejestive predmete, koji su joj pronađeni u stomaku. Smatra se skoro ugroženom vrstom, a lovi se uglavnom zbog peraja.[6][2] Tigrasta ajkula je druga po redu ajkula koja najviše napada ljude.[7][8][9]

Taksonomija i opis[uredi | uredi izvor]

Tigar ajkulu su prvi opisali biolozi Peron i Lesur 1882. godine i nazvali je Squalus cuvier.[4] Miler i Henle su 1837. godine ovu vrstu preimenovali u Galeocerdo tigrinus.[7] Rod Galeocerdo potiče od grčke reči galeos što znači morski pas, a kerdo znači lisica.[7] Često se ova vrsta kolokvijalno naziva morski pas ajkula.[7] Ova vrsta član je reda Carcharhiniformes u kojoj se nalazi još 270 vrsta. Pripadnike ove vrste karakterišu membrane na očima, dva leđna peraja, analna peraja i pet šrkržnih proreza. Najveći član ove porodice je Carcharhinidae.[5][4]

Tigar ajkula obično dostiže dužinu od 3,25 do 4,25 m i teška je od 385 do 635 kilograma.[10][7][11][12] Ženke ove vrste su izuzetno krupne i prelaze dužinu od 5 m, dok su najveći mužjaci dužine do 4 m.[7][10] Pojedini primerci su težine i do 900 kilograma. U vodama Australije ribari su uhvatili trudnu ženku ajkule, koja je imala 5,5 m, a težila je 1524 kilograma.[13][14] U starim studijama popisana je ajkula ove vrste dužine od 7,4 m, ali ona nija naučno potvrđena. Tigag ajkula druga je najveća vrsta u svojoj porodici iza vrste Rhincodon typus.[15] Zubi tigar ajkule su vrlo oštri i izraženi, oformljeni tako da se probijaju kroz meso i kosti žrtve, a mogu da slome oklop kornjače ili školjku. Tokom života nekoliko puta menjaju zube, a druge vrste iz iste porodice imaju dosta kraće zube od tigar ajkule. Zubi su široki gotovo koliko i njihov koren, veliki i beli.[16]

Tigrasta ajkula ima dugačko peraje i dugački rep, zbog kojeg je u mogućnosti da se brzo kreće. Ova vrsta obično koristi male pokrete tela kako bi plivala.[5][17] Imaju visoka leđna peraja.[18] Koža ove vrste kreće se od plave do svetlozelene sa belim ili svetložutim mrljama.[19] Prednost ovoga u tome što kada lovi plen može biti kamuflirana. Tamne mrlje i pruge najvidljivije su kod mladih primeraka tigar ajkule.[20]

Glava im je u obliku klina što olakšava okretanje na jednu stranu. Na njušci imaju male brazde koji sadrže elektroreceptore što im omogućava da lakše dođu do hrane. Tigar ajkule takođe imaju senzorni organ zvani „bočna linija” koji se proteže na bočnim stranama tela, a primarna struktura ovog organa je otkrivanje vibracija u vodi odnosno pomoć u lovu i otkrivanju plena.[21] Iako vrste iz njene porodice nemaju donji kapak, tigar ajkula ima membranu koja može da pokrije oko.[22] Reflentivni sloj iza mrežnice tigraste ajkule omogućava ćelijama da vide i u uslovima slabog osvetljenja.[23]

Stanište i ishrana[uredi | uredi izvor]

Tigar ajkula se često kreće uz obalu, uglavnom u tropskim i suptropskim vodama širom sveta. Njeno ponašanje je prvenstveno nomadsko, ali je vođena toplim strujama i ostaje bliže Ekvatoru tokom hladnijih meseci.[24] Ima tendenciju da se zadržava u dubokim vodama uz grebene. U zapadnom delu Tihom okeana takođe je popisana ova vrsta, kao i u vodama Japana i Novog Zelanda.[7] Zabeležena je i na Mediteranu, u vodama oko Španije i Sicilije.[5] Tigar ajkule takođe nastanjuju Meksički zaliv, kao i vode Severne Amerike. Ostale lokacije gde su popisane uključuju Afriku, Kinu, Indiju, Australiju i Indoneziju. Pojedinci iz ove vrste locirani su na dubinama od 900 m, dok su u vodama oko Havaja primećeni na dubinama od samo 3,5 m i redovni su u priobalnim vodama dubine od 6 do 12 m.[7][5][25][26]

Tigrasta ajkula hrani sa velikim brojem ribljih vrsta i drugim vodozemcima. Ove grbljivice uglavnom jedu noću, a otkriveno je da se mladi primerci uglavnom hrane sitnim ribama, meduzama i mekušcima, kao i glavonošcima.[27][28]

Otprilike u vreme kada dostignu dužinu od 2,3 odnosno budu blizu seksualno zrelosti, njihov izbor hrane znatno se proširuje i počinju da love mnogo veće ribe.[29] Hrane se velikim brojem riba, rakovima, morskim zmijama, delfinima (dugong), perajarima, morskim lavovima, morskim kornjačama, džinovskim kožastim kornjačama, Caretta caretta, zelenim morskim kornjačama i manjim vrstama tigar ajkula.[30][7][31] U čak 28,8% primeraka na kojima se istraživalo pronađene su morske konjače, što ukazuje da se njima dosta često hrane.[5][32][33] Zbog velikog rizika, delfini često izbegavaju regije u kojima žive tigar ajkule. Dokumentovano je kako ova vrsta u grupi napada bolesnog grbavog kita 2006. godine blizu Havaja.[34] Tigar ajkula se hrani i mrtvim kitovima, što je takođe dokumentovano.[35][36][37]

Ishrana i razmnožavanje[uredi | uredi izvor]

Pored odličnog vida i jakih zuba, ova ajkula preuzima veliki deo plena u vodama koje nastanjuje i ima malo prirodnih neprijatelja.[18] Ima mogućnost da hvata talase niskih frekvencija i tako prati svoj plen čak i u mutnoj vodi. U stomacima nekoliko tigar ajkula pronađeni su i konji, koze, ovce, psi, mačke, pacovi, u vodama oko Havaja.[18][32] Zbog svog agresivnog ponašanja i neselektivnog stila hranjenjna, tigar ajkula često jede nejestive predmete poput limenki, guma i drugih.[16][38] [5][39] Sve tigar ajkule plivaju sporo, što može otežati njihovu potragu za plenom. Međutim, dobro se kamufliraju i uprokos tome što su spore, jedne su od boljih plivača u svojoj porodici.[37][40]

Mužjaci tigar ajkule dostižu seksualnu zrelost kada budu od 2,3 do 2,9 m dužine, a ženke kada budu 29, do 3,5 m. Tipična težina mladih i seksualno zrelih primeraka tigar ajkule je od 80 do 130 kg.[5] Ženke se pare jednom u tri godine, a razmnožavaju se unutrašnjom oplodnjom. Parenje se u severnoj hemisferi odvija između marta i maja, a ženka se porađa između aprila i juna naredne godine.[7] Na južnoj hemisferi parenje se odbija u novembru, decembru ili početkom januara. Mladi se rađaju kao potpuno razvijeni, a razvijaju se u majčinom telu do 16 meseci. Legla se kreću od 10 do 80 mladunaca, novorođenče je dugačko između 51 i 76 cm. Nije poznat životni vek tigar ajkule, ali se zna da žive duže od 12 godina.[5][7]

Tigar ajkula redovno se lovi zbog peraja, mesa ili jetre u nekomercijalnom ribolovu. Zbog stalne potražnje za njenim perajem, može se dovesti do toga da ona postane ugroženija. Vrsta se smatra skoro ugroženom zbog ribolova, prema podacima Međunarodne unije za zaštitu prirode.[2] U junu 2018. godine, Ministarstvo za zaštitu životne sredine Novog Zelanda kvalifikovalo je ovu vrstu kao sigurnu i neugroženu. Peraje ove vrste ima vrlo malo hranjivih sastojaka, a jetra ima visoku koncetraciju vitamina A, koji se koristi u proizvodnji vitaminskih ulja.[41] Pored toga, tigar ajkula se lovi zbog svoje kože i velike kilaže.[42][7] Iako ove vrste retko napadaju ljude, navodi se da je tigar ajkula odgovorna za veliki deo incidenata i smatra se najopasnijom od svih ajkula.[7][43]

Često posećuje grebene, luke i kanale, pa je često u blizini ljudi. Takođe nastanjuje ušća nekih reka i manjim potocima koji se ulivaju u okeane.[43][44] Zauzima drugo mesto po broju napada na ljude, odmah iza velike bele ajkule.[45] Između 1959. i 2000. godine ubijeno je 4688 tigar ajkula kako bi se sačuvao turizam širom sveta. Uprkos oštećenju populacije, pokazalo se da se njen broj nije drastično smanjio, a danas je lov na nju zabranjen na Havajima i u drugim državama sveta.[46][47][48]

Galerija[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Fossilworks Galeocerdo cuvier Peron and LeSueur 1822 (tiger shark)”. Arhivirano iz originala 31. 07. 2020. g. Pristupljeno 09. 05. 2020. 
  2. ^ a b v Simpfendorfer, C. (2009). „Galeocerdo cuvier”. Crveni spisak ugroženih vrsta IUCN. IUCN. 2009: e.T39378A10220026. doi:10.2305/IUCN.UK.2009-2.RLTS.T39378A10220026.en Slobodan pristup. 
  3. ^ „ITIS Report – Galeocerdo cuvier”. Integrated Taxonomic Information System!. Pristupljeno 30. 12. 2015. 
  4. ^ a b v Froese, Rainer; Pauly, Daniel; ur. (2011). Galeocerdo cuvier” na FishBase-u. [verzija na datum: July 2011]
  5. ^ a b v g d đ e ž z i Ritter, Erich K. (15. 12. 1999). „Fact Sheet: Tiger Sharks”. Shark Info. 
  6. ^ „Incredible moment killer whales hunt and kill a tiger shark”. Daily Mail. 
  7. ^ a b v g d đ e ž z i j k l Knickle, Craig. „Tiger Shark Biological Profile”. Florida Museum of Natural History Ichthyology Department. 
  8. ^ Heithaus, Michael R. (maj 2001). „The Biology of Tiger Sharks, Galeocerdo cuvier, in Shark Bay, Western Australia: Sex Ratio, Size Distribution, Diet, and Seasonal Changes in Catch Rates”. Environmental Biology of Fishes. 61 (1): 25—36. doi:10.1023/A:1011021210685. 
  9. ^ Heithaus, M. R.; Dill, L. (2002). „Food availability and tiger shark predation risk influence bottlenose dolphin habitat use” (PDF). Ecology. 83 (2): 480—491. doi:10.1890/0012-9658(2002)083[0480:FAATSP]2.0.CO;2. Arhivirano iz originala (PDF) 6. 3. 2009. g. 
  10. ^ a b Wood, Gerald (1983). The Guinness Book of Animal Facts and FeatsNeophodna slobodna registracija. ISBN 978-0-85112-235-9. 
  11. ^ Hinman, B. (2015). Keystone Species That Live in the Sea and Along the Coastline. Mitchell Lane Publishers, Inc.
  12. ^ Ramirez, F., & Davenport, T. L. (2013). Elasmobranchs from marine and freshwater environments in Colombia: A review. Current Politics and Economics of South and Central America, 6(4), 483.
  13. ^ Simpfendorfer, C. A.; Goodreid, A. B.; McAuley, R. B. (2001). „Size, sex and geographic variation in the diet of the tiger shark, Galeocerdo cuvier, from Western Australian waters”. Environmental Biology of Fishes. 61 (1): 37—46. doi:10.1023/A:1011021710183. 
  14. ^ Tobuni, I. M.; Benabdallah, B. A. R.; Serena, F.; Shakman, E. A. (2016). „First documented presence of Galeocerdo cuvier (Péron & Lesueur, 1822) (ELASMOBRANCHII, CARCHARHINIDAE) in the Mediterranean basin (Libyan waters)”. Marine Biodiversity Records. 9 (1): 94. doi:10.1186/s41200-016-0089-3 Slobodan pristup. 
  15. ^ „Record Hammerhead Pregnant With 55 Pups”. Associated Press via Discovery News. 1. 7. 2006. Arhivirano iz originala 22. 6. 2011. g. Pristupljeno 18. 10. 2008. 
  16. ^ a b Randall, J. E. (1992). Review of the biology of the tiger shark (Galeocerdo cuvier). Marine and Freshwater Research, 43(1), 21-31.
  17. ^ Canadian Shark Research Laboratory, Tiger Shark – Bedford Institute of Oceanography
  18. ^ a b v „Tiger Shark”. ladywildlife.com. Arhivirano iz originala 03. 03. 2016. g. Pristupljeno 21. 12. 2006. 
  19. ^ Wirsing, Aaron J.; Heithaus, Michael R.; Dill, Lawrence M. (jul 2007). „Living on the edge: dugongs prefer to forage in microhabitats that allow escape from rather than avoidance of predators”. Animal Behaviour. 74 (1): 93—101. doi:10.1016/j.anbehav.2006.11.016. 
  20. ^ „Federal Fishery Managers Vote To Prohibit Shark Feeding” (PDF). Western Pacific Regional Fishery Management Council. Pristupljeno 26. 5. 2014. 
  21. ^ Tiger Shark – The Province of New Brunswick Canada Arhivirano na sajtu Wayback Machine (2. jul 2011). New Brunswick. Retrieved 2011-06-09.
  22. ^ Gilbert, Perry W. (1970). „Studies on the anatomy, physiology, and behavior of sharks” (PDF). Mote Marine Laboratory. Pristupljeno 12. 3. 2018. 
  23. ^ Hart, Nathan S.; Lisney, Thomas J.; Collin, Shaun P. (2006). „Visual Communication in Elasmobranchs”. Ur.: Ladich, Friedrich. Communication in Fishes. Enfield, NH: Science Publishers. str. 346—347. ISBN 9781578084067. OCLC 63187557. 
  24. ^ „Galeocerdo cuvier”. CIESM Atlas of Exotic Fishes in the Mediterranean Sea. CIESM. Pristupljeno 15. 1. 2017. 
  25. ^ „Prohibition of Shark Feeding”. Hawaii Department of Land and Natural Resources, Hawaii Department of Agriculture. Arhivirano iz originala 20. 8. 2014. g. Pristupljeno 26. 5. 2014. 
  26. ^ „Tiger Shark Research Program”. Shark & Reef Fish Research. Hawaii Institute of Marine Biology. 
  27. ^ Maldini, Daniela (2003). „Evidence of predation by a tiger shark (Galeocerdo cuvier) on a spotted dolphin (Stenella attenuata) off Oahu, Hawaii” (PDF). Aquatic Mammals. 29 (1): 84—87. doi:10.1578/016754203101023915. 
  28. ^ Heithaus, M. R.; Dill, L.; Marshall, G.; Buhleier, B. (2004). „Habitat use and foraging behavior of tiger sharks (Galeocerdo cuvier) in a seagrass ecosystem” (PDF). Marine Biology. 140 (2): 237—248. doi:10.1007/s00227-001-0711-7. Arhivirano iz originala (PDF) 18. 01. 2021. g. Pristupljeno 09. 05. 2020. 
  29. ^ Witzell, W. N. (1987). Selective predation on large cheloniid sea turtles by tiger sharks (Galeocerdo cuvier). Japanese Journal of Herpetology, 12(1), 22-29.
  30. ^ Tiger Sharks Killed for Eating Leatherback Turtles Arhivirano na sajtu Wayback Machine (26. јануар 2013). Shark Defenders (2011-04-16). Retrieved on 2013-03-23.
  31. ^ Tiger Sharks, Galeocerdo cuvier. marinebio.org
  32. ^ а б Lowe, Christopher G.; Wetherbee, Bradley M.; Crow, Gerald L.; Tester, Albert L. (1996). „Ontogenetic dietary shifts and feeding behavior of the tiger shark, Galeocerdo cuvier, in Hawaiian waters” (PDF). Environmental Biology of Fishes. 47 (2): 203. doi:10.1007/BF00005044. Архивирано из оригинала (PDF) 7. 1. 2009. г. 
  33. ^ Anderson, Paul K. (1995). „Scarring and photoidentification of dugongs (Dugong dugon) in Shark Bay, Western Australia” (PDF). Aquatic Mammals. 21 (3): 205—211. ISSN 0167-5427. Архивирано из оригинала (PDF) 20. 10. 2014. г. Приступљено 15. 10. 2014. 
  34. ^ Office of National Marine Sanctuaries (7. 8. 2012). „Humpback Whale Shark Attack: A Natural Phenomenon Caught on Camera”. 
  35. ^ Dudley, Sheldon F. J.; Anderson-Reade, Michael D.; Thompson, Greg S.; McMullen, Paul B. (2000). „Concurrent scavenging off a whale carcass by great white sharks, Carcharodon carcharias, and tiger sharks, Galeocerdo cuvier” (PDF). Fishery Bulletin. 98: 646—649. Приступљено 4. 5. 2010. 
  36. ^ Simpfendorfer, Colin A.; Goodreid, Adrian B.; McAuley, Rory B. (1. 1. 2001). „Size, Sex And Geographic Variation in the Diet of the Tiger Shark, Galeocerdo cuvier, From Western Australian Waters”. Environmental Biology of Fishes. 61 (1): 37—46. doi:10.1023/A:1011021710183. 
  37. ^ а б Heithaus, Michael R. (јануар 2001). „Predator–prey and competitive interactions between sharks (order Selachii) and dolphins (suborder Odontoceti): a review”. Journal of Zoology. 253 (1): 53—68. CiteSeerX 10.1.1.404.130 Слободан приступ. doi:10.1017/S0952836901000061. 
  38. ^ Pepperell, J. 1992. Trends in the distribution, species composition and size of sharks caught by gamefish anglers off southeastern Australia, 1961-1990. In: J. Pepperell (ed.), Sharks: Biology and Fisheries. Australian Journal of Marine and Freshwater Research, pp. 213–225. CSIRO Publications, Melbourne, Australia.
  39. ^ Mikula, P. (2015). „Fish and amphibians as bat predators”. European Journal of Ecology. 1 (1): 71—80. doi:10.1515/eje-2015-0010 Слободан приступ. 
  40. ^ „Hawaiian Sharks | Parts of a Shark and Behavior”. www.mauiinformationguide.com. Приступљено 1. 10. 2019. 
  41. ^ Duffy, Clinton A. J.; Francis, Malcolm; Dunn, M. R.; Finucci, Brit; Ford, Richard; Hitchmough, Rod; Rolfe, Jeremy (2018). Conservation status of New Zealand chondrichthyans (chimaeras, sharks and rays), 2016 (PDF). Wellington, New Zealand: Department of Conservation. стр. 10. ISBN 9781988514628. OCLC 1042901090. 
  42. ^ Greenpeace International Seafood Red list. greenpeace.org
  43. ^ а б „ISAF Statistics on Attacking Species of Shark”. International Shark Attack File. Florida Museum of Natural History University of Florida. Приступљено 4. 5. 2008. 
  44. ^ Ritter, Erich K. (15. 2. 1999). „Which shark species are really dangerous?”. Shark Info. 
  45. ^ Main, Douglas (10. 9. 2013). „Hawaii tiger shark migration in fall coincides with rise in bites”. CBS Science News. Приступљено 15. 10. 2014. 
  46. ^ „Tiger shark handling”. Jonathan Bird's Blue World. Приступљено 28. 2. 2017. 
  47. ^ Donahue, Ann (30. 7. 2007). „Shark Week: 'Deadly Stripes: Tiger Sharks'”. LA Times. 
  48. ^ Riveting Shark Encounters: Fiona Ayerst recounts ... gentle tiger shark in the warm silky waters of the Bahamas. Magazines.co.za (June/July 2009)

Литература[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Tigar ajkula na Vikimedijinoj ostavi.
Vikivrste imaju više informacija o članku Tigar ajkula.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Тигар_ајкула&oldid=27676746”