Početkom osamdesetih godina 20. veka, bio je jedan od protagonista beogradske pank scene, priključujući se bendu Urbana gerila kao bubnjar. Na likovnoj sceni je prisutan od 1989, pokretanjem Autonomističkog (anti)pokreta sa Stevanom Markušem, s kojim potpisuje Manifest autonomizma (1994).[1] Učestvovao je u više umetničkih akcija,[2] radionica, strip izdavaštvu,[3] bavio se grafičkim dizajnom. Jedan je od osnivača umetničke asocijacije Remont,[4] u okviru koje pokreće Galeriju Remont[5] i istoimeni art magazin.[6]
Uroš Đurić, Bez naziva (Crna zvezda), 1999. (kolekcija Ludvig, Beč)[11]
Ključni fokus Đurićevog umetničkog rada je promišljanje odnosa između umetnosti i popularne kulture. Još od prvih slika, koje „nastanjuju“ junaci iz popularne mitologije (stripa ili rok muzike), preko Populističkog projekta koji kulminira radovima u kojima koristi nove medije i metode tabloidne štampe, Đurić preispituje sopstvenu poziciju unutar društva koje se rapidno menja i u kom se javni identiteti formiraju kroz populističko poimanje kulture i javnog prostora.
Godine 1994. Uroš Đurić je sa Stevanom Markušem napisao manifest naslovljen „Manifest autonomizma“. Napisan je tokom februara i marta 1994, i objavljen je kao letak, a kasnije je uključen u katalog njihove zajedničke izložbe održane u Pančevu juna 1995. „Stvoren je radi toga da bi se na minimum svele eventualne plitkoumne priče o našem slikarstvu“, pisalo je u tekstu njihovog manifesta o njegovoj genezi. Vraćajući se iskustvima lokalnih istorijskih avangardi, konkretno, Zenitizmu, čiji su manifest ova dvojica umetnika ne samo citirali u svom sopstvenom manifestu, već su čak tvrdili da ga ponavljaju, oni su tražili način da izbegnu svrstavanje u „urbanusekciju“ „slikara figuralnog“ koji su sledili „drugu liniju“ nekadašnje jugoslovenske umetnosti, i koji su institucionalizovali te prakse u okviru istorija neoavangardi, neokonstruktivista, pokreta konceptualizma i procesualne umetnosti, tretiranih kao „radikalne“ tendencije, nasuprot „mekom“ modernizmu. Takođe im nije sasvim prijala koncepcija „monumentalnog intimizma“, koja ih je svrstavala među autore aktivne u „međuprostoru između visoke umetnosti i andergraunda“, zajedno sa Điletom Markovićem i Zoranom Marinkovićem, i veoma blizu umetnicima kao što su Danijel Glid i Jasmina Kalić. Đurić i Markuš su slikanju sopstvenih likova pristupali na nešto konceptualniji način od umetnika za koje se govorilo da su im bliski u pogledu stila. Njihova veza sa „andergraundom“, s druge strane, bila je na nivou poigravanja sa referencama, ali u kontekstu koji nije bio kontekst potkultura. Njihove retoričke operacije u jeziku umetnosti realizovane su kao slike konvencionalnog formata, i to konvencionalnim tehnikama kao što je ulje na platnu. „Mi smo klasici“, rekli su ironično dok su još bili studenti, a govorili su tako da bi se suprotstavili klasifikacijama. Želeli su da imaju svoje sopstvene istorije, koje izmiču stegama produkcije usmeravane teorijom, tumačenjima kojima dominiraju istoričari umetnosti i izlaganju u okvirima koje nameću kustosi. Želeli su da stvaraju kontekst u kome se delo stvara, gleda i izlaže. To je bio Autonomizam.
Krajem devedesetih godina, Uroš Đurić počeo je da izlaže uglavnom bez Stevana Markuša. Promenio je tehnike kojima je bio sklon i sa slikanja u ulju i crtanja ugljenom prešao na elektronske kolaže, fotografije, performanse i bilo šta drugo što bi se pokazalo kao najpodesniji medijum za realizaciju nekog konkretnog projekta. Ono što je zadržao bila je strasna privrženost autoportretima, tako da je njegov lik još uvek imao ulogu „teorijskog objekta“ u većini njegovih dela, samo što su proces i završni rezultat bili daleko otvoreniji u pogledu načina realizacije nego ranije.
Uroš Đurić, Bog voli snove srpskih umetnika: SK Šturm (Grac), 2001; performans s prvim timom Šturma na stadionu bečke Austrije pred početak derbija trećeg kola austrijske Bundes lige (koprodukcija: Forum štatpark Grac za potrebe festivala savremene umetnosti Štajerska jesen)[12]
Njegov najvažniji projekat za kraj devedesetih godina, projekat putem koga je razvio još jedan referentni okvir za svoja dela, bio je naslovljen Populistički projekat.[13] Kao što je naveo sam autor, glavna preokupacija ovog projekta bila je da pokaže interakcije između sistema zvezda i identiteta. Njegovi segmenti bili su naslovljeni Bog voli snove srpskih umetnika, Celebrities, Hometown Boys i Pioniri. Autoportreti autora pojavljivali su se i dalje u različitim segmentima projekta, predstavljajući ga kao igrača vodećih evropskih fudbalskih klubova, u društvu raznih javnih ličnosti, na naslovnoj strani imaginarnog časopisa pod nazivom Hometown Boys, i u nizu najistaknutijih autora u domenu stvaranja i tumačenja umetnosti iz regiona koji je nekada nosio geopolitičku oznaku Istočna Evropa, a svi su oni bili prikazani kako ponosno nose crvenu pionirsku maramu, u impozantnoj pozi preuzetoj iz ikonografijesocijalističkog realizma. Ovim projektom, suprotstavljao se uglavnom stereotipnom društvenom i političkom, a ne više kunstistoričarskom uokviravanju njegovih dela. Dok se većina levo orijentisanih teoretičara u Srbiji bavila pitanjem populizma u smislu njegove predodređenosti da služi desničarskoj ideologiji, on je pokazao da populizam nema unapred artikulisane društvene implikacije. Njegov način artikulacije bio je ukorenjen u antagonističkom potencijalu svih popularnih interpelacija, povezujući njegov Populistički projekat sa nasleđem populističkog anarhizma, koje se u lokalnim okvirima pojavljivalo među običnim svetom kad god je lokalno stanovništvo trebalo da bude pretvoreno u pripadnike nacije, partije, itd. Umesto stvaranja prikaza svih nevidljivih delova društva unutar domena umetnosti, što je preovlađujuća paradigma društveno specifičnih dela, on je zašao neposredno u populističkemedije[14] kako bi delovao na antagoniziranju stavova prema javnom imidžu slavnih ličnosti, uključujući tu i sebe samog, koristeći te medije[15] onako kako je koristio platno.
^„remont-scai”. www.serbiancontemporaryart.info. Arhivirano iz originala 2. 10. 2011. g. Pristupljeno 14. 9. 2011.
^„Uroš Đurić”. Srpska savremena umetnost. Remont. Arhivirano iz originala 1. 8. 2008. g. Pristupljeno 20. januara 2011.Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |access-date= (pomoć)
.jpg)
.jpg)
