Uskoci
Uskocima su se nazivali Srbi koji su izbegli sa osmanske teritorije u pogranične krajeve Austrije i Mletačke republike. Oni su uskakali u osmanske pogranične krajeve Osmanskog carstva. O uskočkom ratovanju ispevane su mnoge narodne pesme, slične onima o hajducima. Mletačka republika i Austrija često hajducima zovu svoje uskoke. Od austrijskih uskoka najpoznatiji su kotarski kao što je Stojan Janković, zatim senjski kao što su Senjanin Ivo, Senjanin Juriša i Senjanin Tadija. Uskoci su ratovali na prostranoj teritoriji austrijskog i mletačkog primorja. Poznatih uskoka je bilo i u Klisu. Od uskoka na mletačkoj teritoriji najpoznatiji je bio Bajo Pivljanin. Osim toga, u dijelu današnje Crne Gore, posebno u Gornjoj Morači, takođe su se okupljali uskoci iz okupiranih dijelova Osmanskog carstva. Tako je između plemena Drobnjaka i Morače nastalo čitavo jedno pleme, nazvano Uskoci. Posebno su bili poznati uskoci iz Gornje Morače, a među njima serdar Mališa Bućić sa Trebješanima, od kojih je najpoznatiji bio Vuk Lopušina, zatim Mihajlo Popadić, Drago i Joksim Pejović i Matija Jušković iz Gornjeg Polja kod Nikšića, Gavrilo i Jovan Šibalija iz Previša u Drobnjaku, te Draga Mastilović i Jakša Avdalović Gačanin iz Gacka.
Istorija[uredi | uredi izvor]
Termin „uskok” podrazumeva sve one koji su, sklanjajući se iz Turske, nastanjivali i potom „uskakali” sa teritorije neke od susednih hrišćanskih država u pohode na osmanlijsku teritoriju. Uskočki poduhvati nisu se razlikovali od hajdučkih. Termin „uskok” od 16. do 18. veka koristio se uglavnom da bi se označile dve istaknute grupe krajišnika: jedna u Senju i okolini koja je bila pod austrijskom upravom, a druga u Ravnim kotarima, pod mletačkom vlašću.
Senj je bilo najjužnije uporište austrijske Vojne granice. Senjska krajina zauzimala je područje od Rečine do Baga (Karlobaga) i ušća Zrmanje duž mora i na kopnu od Senja do Brinja i Otočca. Senj je bio slobodan kraljevski grad pod upravom jednog kapetana. Od 1469. godine grad je pod vlašću Ugarske, a od 1527. pod vlašću Habzburgovaca. Krajem 16. veka grad je postao sedište Primorske krajine. Nalazio se na tromeđi Austrije, Turske i Mletačke republike. U njega su bežali odmetnici iz susednih država. U izvorima „uskoci” se pominju kao prebezi, Vlasi, Čići, ponegde i Turci.
Prvi sukob uskoka sa Mlečanima je iz 1509. godine kada su oni napali Krk i zaplenili mnogu stoku. Senj je postao uskočki grad 1537. godine, kada su Turci zauzeli Klis primoravajući njegovu posadu da potraži drugu tvrđavu. Međutim, u Senj se bežalo i pre 1537. godine. Pad Klisa pod Turke jedan je od onih događaja koji je podstakao hrišćanski svet da osnuje Svetu ligu za borbu protiv muslimana. Sa kratkim izuzetkom Kiparskog rata (1570—1573), od rata Svete lige (1537) pa do ukidanja Senja kao gusarskog gnezda (1617), nisu prestajali sukobi između uskoka i Venecije. Sukobi su otpočeli kada su uskoci i nakon sklapanja mira između Porte i Venecije nastavili sa upadima u Tursku. Oni su delovali na Jadranskom moru, između Senja i Neretve, ali su stizali čak do Boke Kotorske. Mletačka republika ih je oglasila kao razbojnike zbog kršenja mira sa Turcima i osporavanja mletačkog suvereniteta na Jadranskom moru. Turci su se istovremeno suočavali sa uskocima na moru i hajducima na kopnu. Uskoci su bili razlog stalnih nesporazuma Turske i Venecije. Neprijateljstvo uskoka i Mletačke republike prekinuto je tokom Kiparskog rata u kome su bili saveznici. Posebno velike štete tada je pretrpela Dubrovačka republika. Uskoci uzimaju učešća i u Dugom ratu. Papa Kliment VIII proglasio ih je neprijateljima hrišćanstva. Jedan od njihovih najvećih poduhvata u ovom ratu je osvajanje Klisa 1596. godine. Turci su uspeli da ga povrate.
U prvim godinama nakon pada Klisa nije bilo broja uskočkim napadima na Dubrovnik, Mletačku i Turke. Car je poslao Jozefina Rabatu u Veneciju da reši sa tamošnjom vladom uskočko pitanje. Rabata je pustio da Senj zaposedne određeni broj nemačkih vojnika. Naredio je da se pozovu i zatvore viđeniji uskoci. Neke od svojih kolovođa Rabati su predali sami uskoci. Uskoci su krajem 1601. godine provalili u Rabatinu kuću i ubili ga. Nakon Rabatinog ubistva, Mletačka je ozbiljnije pristupila rešavanju uskočkog pitanja u koga su se uključili i Španci i papa. Papa staje na stranu Austrije protiv Mletačke. Papa Pavle V je 1606. godine stavio Mletačku republiku pod interdikt. Uskočki rat mogao je slobodnije da se rasplamsa. Uskoci se vezuju za pobunu u Kliškom sandžaku 1603. godine u koju su se, pored hrišćanske raje, uključili i muslimanski begovi. Ustanak je uperen protiv Mehmed-bega koji je ubrzo smenjen i postavljen za bosanskog pašu. U uskočkim pohodima posebno se 1604. godine ističe Ivan Vlatković koji je oplenio selo Karin i neka sela blizu Šibenika. Sledeće godine uskoci su oplenili Trebinje. Najsmeliji poduhvat uskoka desio se iste godine kada su uskoci, pod vođstvom Ivana Vlatkovića, osvojili i spalili Skradin.
Uskoci nastavljaju sa ratom protiv Turaka i posle 1606. godine. Car nije mogao da ih spreči. Bečkim sporazumom iz 1613. godine Venecija se približila rešavanju uskočkog pitanja. Car je ugovorom obećao da uskoci neće ometati plovidbu duždevih podanika na Jadranu. Predviđena je smrtna kazna za svakoga ko bi iz Senja uznemiravao susede. Međutim, 1615. godine izbija Uskočki rat između Austrije i Mletačke, zbog kršenja odredbi Bečkog sporazuma. Mletačka vojska je na Istri počela da uništava austrijska naselja. Sa međunarodnog stanovišta, Uskočki rat izraz je nemira u Evropi početkom 17. veka i uvod je u Tridesetogodišnji rat. Mletačka vojska je u jesen 1615. godine poražena kod Trsta. Istra je bila poprište borbi tokom sledeće godine. Mirovni ugovor zaključen je u Parizu 1617. godine, a ratifikovan je iste godine u Madridu. Austrija je preuzela obavezu da istera uskoke iz Senja i da umesto njih obrazuje posadu od nemačkih plaćenika. Odredbe su sprovedene početkom sledeće godine; uskoci su proterani iz Senja u unutrašnjost. Naseljeni su većinom u Žumberku i Otočcu, a ostatak u okolini Pazina i ispod Učke.
Zapiisi Janeza Vajkarda Valvazora[uredi | uredi izvor]
O Uskocima pisao je i kranjski plemić Janez Vajkard Valvazor (nem. Johann Weichard von Valvasor) u opsežnoj enciklopediji Kranjske i okoliine (Slava vojvodine Kranjske, 1689).
Valvazor je podelio Uskoke, Slavonce, Istrane, Rečane, Kočevce, Hrvate kao različite.[1] Uskoci su sebe imenovali Vlasi ili Lahi i tako ih je opisao kao Uskoci ili Vlasi, živeći između Metlike i Novog Mesta[2], kod Podbrežja, Vinice i hribovima Žumberaka. Danak ne plaćaju i bave se stočarstvom, posebno kao ovčari[3] Zajedno su dobro povezani i uporni kod traženja mlade, čak i nasilno odvode preko noći do „kaluđera”[a] (kojeg imenuje i vlaški duhovnik ili menih).[5] Nemaju groblja nego Uskoke sahranjuju na licu mesta, na grob prilože hleb i novac (sold ili groš), pokriju zemljom i kod glave postave veći kamen. Popu za zadušnicu daju pet kranjskih dukata. Posebno je opisao ako premine dete, gde majka na sahrani veoma uporno vređa Smrt i na kraju baci kolevku na grob i pogazi je na delove, da bi se Smrt udavila. Valvazor je opisao da ako bi Smrt to čula izgubila bi vid i sluh.[5]
O folkoru — Uskoci nose žive boje (maramice) crvene, plave, a na nogama nose opanke, koje imaju na vrhu manje rupe kroz koje se vrpcom opanci zavežu.[4]. Govore vlaški jezik, koji je sličan hrvatskome ali ne tako blizu kranjskog[b][4]. U Kranjskoj su proterali luteranstvo i glavna vera je bila katolička, ali kod Uskoka navodi zasebnu veru blisku rimokatoličkoj i drži ih kao šizmatike, crkvene raskolnike, jer ne priznaju rimskog papu.[6] Valvazor je naveo i da Uskoci teško odolevaju pljački i da je u tim krajevima dobro imati ličnu stražu.[7]
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Note[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Valvasor 1984, str. 17.
- ^ Valvasor 1984, str. 16.
- ^ Valvasor 1984, str. 123.
- ^ a b v Valvasor 1984, str. 125.
- ^ a b Valvasor 1984, str. 124.
- ^ Valvasor 1984, str. 179.
- ^ Valvasor 1984, str. 228.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Valvasor, Janez Vajkard (1984). Slava vojvodine Kranjske, izabrana poglavja. Ljubljana: Mladinska knjiga.
- Vukšić, Dragan (2015). Žumberački uskoci: Unijaćenje i odnarođivanje. Zagreb: Srpsko narodno vijeće.
- Desnica, Boško (1991). Stojan Janković i uskočka Dalmacija: Izabrani radovi. Beograd: Srpska književna zadruga.
- Jačov, Marko (1984). Venecija i Srbi u Dalmaciji u XVIII veku. Beograd: Istorijski institut SANU.[mrtva veza]
- Jačov, Marko (1990). Srbi u mletačko-turskim ratovima u XVII veku. Zemun: Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve.
- Stanojević, Gligor (1970). Jugoslovenske zemlje u mletačko-turskim ratovima XVI-XVIII vijeka. Beograd: Istorijski institut.
- Hrabak, Bogumil (1988). „Vlaška i uskočka kretanja u severnoj Dalmaciji u XVI stoleću”. Benkovački kraj kroz vjekove. 2. Zadar: Filozofski fakultet. str. 107—258.
