Ustavotvorna narodna skupština Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca

Ustavotvorna narodna skupština Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca je održana 12. decembar 1920 — 2. jul 1921.

Izbori za Ustavotvornu skupštinu

Glavni članak: Izbori za Ustavotvornu skupštinu Kraljevine SHS 1920.

Izbori za Ustavotvornu skupštinu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca izvršeni su 28. novembra 1920. Na ovim izborima birano je 419 narodnih poslanika. Procentualni odziv birača iznosio je 64,95%.

Zanimljivo je da je na izborima za Ustavotvornu skupštinu došla do izraza velika stranačka rasparčanost jer su, prema zvaničnoj statistici, učestvovale dvadeset i dve stranke. Od toga broja šest stranaka nisu bile predstavljene nijednim poslanikom u Ustavotvornoj skupštini. Stranačke snage, izražene u broju izabranih poslanika i datih glasova, računajući i pojedine disidentske liste, izgledale su posle izbora ovako:

Demokratska stranka 92 poslanika, 319.448 glasova; Radikalna stranka 91 poslanika, 284.575 glasova; Hrvatska pučka seljačka stranka (stranka Stjepana Radića) 50 poslanika, 230.590 glasova; Komunistička stranka 58 poslanika, 198.736 glasova; Zemljoradnička stranka 39 poslanika, 151.603 glasova: Hrvatska i Slovenačka pučka stranka (dr. Korošec) 27 poslanika, 111.274 glasova; Jugoslovenska muslimanska organizacija 24 poslanika, 110.895 glasova; Socialdemokratska stranka 10 poslanika, 46.792 glasova; Hrvatska težačka stranka (Narodni klub) 7 poslanika, 38.400 glasova; Nacionalna turska organizacija 8 poslanika, 30.029 glasova; Hrvatska zajednica 4 poslanika, 25.867 glasova; Republikanska stranka 3 poslanika, 18.136 glasova; Hrvatska stranka prava 2 poslanika, 10.880 glasova; Vanstranačka lista 1 poslanika, 6.581 glas; Srpska narodna organizacija (Čokorilo) ni jednog poslanika, 6.215 glasova; Narodna socijalna stranka 2 poslanika 6.186 glasova; Liberalna stranka 1 poslanika, 5.061 glas; Ratnička stranka (2.848 glasova; Prekomurska gospodarstva stranka (1.960 glasova); Česka stranka (704 glasa); Nezavisna muslimanska stranka (449 glasova) i Muslimanska narodna stranka (306 glasova) bez i jednog poslanika.

Ukupan broj birača za Konstituantu iznosio je 2.480.623 a broj predatih glasova bio je 1.607.265.

Ustavotvorna narodna skupština

Privremeni predsednik skupštine G. Nikola P. Pašić otvara prvu sednicu Ustavotvorne skupštine

Pre početka redovnih skupštinskih sastanaka Ustavotvorna skupština održala je pet prethodnih sastanaka. Prvi prethodni sastanak održan je 12. decembra 1920. Prema propisima skupštinskog poslovnika, za privremenog predsednika skupštine izabran je Nikola Pašić.

Podvlačeći istorijski značaj prvog sastanka Ustavotvorne skupštine, privremeni predsednik Nikola Pašić zauzimajući taj položaj, rekao je:

Sudbina naše buduće države i našeg naroda postavljena je u vaše ruke. Ako budemo umni i rukovodimo se iskustvom i istorijom, mi ćemo moći naći pravi put našega napretka i razvitka, put koji će nas brzo dovesti do redova najnaprednijih naroda. Put koji će brzo stvoriti slobodu i blagostanje u našem narodu posao je dosta težak, ali ako je dobre volje kod svih nas da stvorimo jednu osnovu koja će dati mogućnosti mirnom razvijašu sviju naših sugrađana, onda se taj posao može svršiti; naročito ako se pri tome rukovodimo još blagošću i istorijskom poukom, i ako budemo trpeljivi i saslušamo svakog našeg brata u svome domu.

Ustavotvorna skupština je počela redovan rad 23. decembra 1920. po poslovniku koji je izradila vlada dr. Milana Vesnića sa skupštinskim odborom, prema ovlašćenju izbornog zakona u članu 121. Protivu poslovnika u novoj Skupštini izjasnila se Komunistička stranka, Jugoslovenski klub, Zemljoradnički klub, Republikanska stranka, a Jugoslovenski muslimanski klub dao je izjavu da doneseni skupštinski poslovnik nije u skladu sa 121 članom izbornog zakona. Protiv poslovnika izjasnio se i Socijalistički klub.

Verifikacioni odbor podneo je Skupštini izveštaj većine 22. decembra, zajedno sa izveštajem manjine i odvojenim mišljenjima. Krajnja levica, kada je trebalo po privremenom poslovniku pristupiti polaganju zakletve, protestovala je i napustila skupštinsku dvoranu, dok su republikanci dali izjavu da im je zakletva nametnuta silom.

Dr. Ivan Ribar predsednik skupštine

Na poslednjem prethodnom sastanku Ustavotvorne skupštine izabrano je stalno skupštinsko časništvo. Za predsednika bio je izabran dr. Ivan Ribar sa 192 glasa od 243. Za prvog potpredsednika izabran je Miloš Ćosić, za II potpredsednika Halid Hrasnica, za III potpredsednika dr. Slavko Miletić. Za sekretare su izabrani: Radoslav Agatonović, Husein Alić, Živojin Vidanović, Marko Vilić, Sreten Vukosavljević, Milutin Dragović, dr. Vojislav Janjić, Rista Odavić, dr. Miloš Radosavljević.

Ustavotvorna skupština je u radu imala prekid od 23. decembra 1920. do 12. januara 1921. g., usled ostavke kabineta dr. Milenka Vesnića. Na sednici od 12. januara Skupštini se predstavila nova vlada, pod predsedništvom Nikole Pašića, obrazovana ukazom 1. januara 1921. godiie.

Svečano otvaranje Ustavotvorne skupštine

Poslanici i publika stojeći slušaju Prestolnu Besedu, koju čita Prestolonaslednik, okružen članovima vlade. Klupe komunista su prazne.

Svečano otvaranje Ustavotvorne skupštine Prestonom besedom obavljeno je 14. januara. Prestolonaslednik Regent Aleksandar tom prilikom pročitao je ovu Besedu:

Božijom milošću, bezprimernom hrabrošću i nepokolebljivom odanošću Narodnom, i pomoću naših velikih Saveznika, izvršeno je oslobođenje i ujedinjenje našeg celokupnog Naroda, koje sam bio srećan još pre dve godine proklamovati svečano i koje je danas i međunarodno priznato.

Posle izbora za Ustavotvornu skupštinu, izvršenog y primernom redu i slobodi, mi vas y našem istoriskom Beogradu ne dočekujemo y sjajnim palatama. Naši preci i mi nismo imali kad da mislimo na njihovo podizanje, jer sva pažnja pokoljenja, od Vožda pa do danas, bila je usredsređena samo y naše oslobođenje i ujedinjenje.

I moj Uzvišeni Roditelj, Njegovo Veličanstvo Kralj Petar I, živeo je ceo svoj život y želji i nadi, da doživi ovaj srećan dan ... Ostareo i iznemogao, i savladan teretima koje je podnosio s Narodom za Narod, On vam preko Mene, upućuje svoj Kraljevski pozdrav: Dobro nam došli, braćo iz svih krajeva naše proširene i mile Otadžbine sa željom da srećno izvršite svoj veliki posao. Oružje je dalo svoj prilog za sadašnje stanje, neka ga mudrost narodnih poslanika kruniše i dopuni.

Uveren sam da ćete, pri izmeni misli o stvaranju Ustava, imati pred očima samo opšte dobro našega Naroda, i da nećete izgubiti iz vida ni jednog trenutka, da je naš Narod vekovima stradao i trpeo pod neprijateljima, koji su s Istoka i Zapada nagrnuli. Njegovo jedinstvo i stvaranje jedne jake države, trošili su njegovu snagu i prolivali Njegovu krv na jačanje moći osvajača. Samo duboka nada da će jednom doći trenutak Njegovog oslobođenja i nacionalnog ujedinjenja, održala Ga je y životu.

Moje poverenje y Narod je neograničeno. On je svojom političkom svešću na visini zadatka, koji je pred njim, a taj zadatak ima da bude svršen tako, da naš Ustav, svojim ustanovama i perspektivama, koje otvori, postane temelj našeg svestranog napretka.

Naši stari naselili su se, a mi smo oslobodili i prvi put ujedinili svoje narodne oblasti y jednu državu. Ona je naše prvo dobro, naša najveća tekovina. Ustav ima da je okruži svim modernim uslovima trajnosti, stabilnosti i daljeg razvijanja. Istražujte i utvrđujte, gospodo poslanici, te uslove. U tome su vaša prava i vaša sloboda potpuni i ujemčeni.

Ja svraćam pažnju na jedan od tih uslova. Mislim, najvažniji: to je Pravda; pravda svima delovima našega Naroda; pravda svima veroispovestima; pravda i velikim i malim, jakim i slabim, pravda svima koji nisu našeg imena i plemena, ali su naši sugrađani.

Razvoj društva i država naročito ističe našoj pažnji ekonomsku pravdu. Opšte je uverenje y svetu i opšta težnja da nje bude sve više i više. Jedino tako će se ljutska civilizacija obezbediti od dosadašnjih periodičnih potresa. Verske borbe među ljudima i narodima nestaju ili odlaze y pozadinu. I nacionalne će se borbe ublažiti, ali će se zaoštriti privredne ako y sve svoje misli i radnje y ekonomskom m socialnom životu i odnosima ne unesemo težnju za pravdom.

Tako će naša država, zasnovana na punoj ravnopravnosti i najširem demokratizmu, omogućiti harmonično razvijanje sviju narodnih sila, i otvoriti put i najsiromašnijem, da svojim radom i umom dođe do najvećeg ugleda y društvu i najvišeg položaja y državi.

Milion naših palih junaka, kojima neka je do veka slava i hvala, ostavili su nam amanet da Ustavom obezbedimo naše narodno i državno jedinstvo.

U to ime neka je srećan rad Ustavotvorne skupštine; neka je blagosloven Bogom i neka bude završen na radost kako celog našeg naroda, tako i naših oprobanih prijatelja, i neka povede naš celokupni Narod velikoj i sjajnoj eri y svetskoj istoriji.

Veliki nacrt Ustava

Ustavotvornoj skupštini podnesen je od strane vlade Nikole Pašića 25. januara veliki nacrt Ustava sa prilozima.

Po vladinom nacrtu Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca je ustavna, parlamentarna i nasledna monarhija. Građanima se priznaje jednakost pred zakonima i zaštita vlasti. Ne priznaje se plemstvo, titule, niti ikakva preimućstva po rođenju. Građanima se zajemčava lična sloboda, koje mogu biti lišeni samo y slučajevima koje je zakon predvideo. Pre suđenja je zagarantovano nadležno saslušanje i nadležni sud. Kazna se može primeniti samo na dela za koje je zakon unapred predvideo. Smrtna kazna se ne može primeniti za čisto političke krivce. Ni jedan građanin ne može biti izgnan iz države.

Projekt Ustava garantovao je nepovrednost stana, izuzev slučaja predviđenih zakonom, ali uvek načinom kako je to zakon predvideo. Projekat ujemčava slobodu vere i savesti i priznaje ravnopravnost svim veroispovestima koje su već dobile zakonito priznanje.

Svojina je zajemčena, a feudalni odnosi se ukidaju. Sloboda štampe priznata je y granicama zakona. Cenzura je predviđena samo za vreme rata i mobilizacije. Zbog uvrede Vladaoca ili članova Kraljevskog doma, ili izazivanja plemenskog razdora i mržnje protivu države, moglo se zabraniti rasturanje novina i drugih štampanih stvari. Udruživanje, zbor i dogovor, priznaje se y granicama zakona. Propisuje se obaveznost osnovne nastave. Privatne škole i drugi zavodi za vaspitanje stoje pod nadzorom državnih vlasti.

Projekat je dalje predviđao nepovrednost tajne pisma, pravo da svaki građanin tuži državnog ili samoupravnog činovnika za krivična dela učinjena y službenoj dužnosti, pravo na naknadu pričinjene štete sa supsidijernom odgovornošću države. Sva zvanja y svima strukama državne službe dostupna su, pod zakonskim pogodbama, svim državljanima po rođenju ili prirođenju.

Zakonodavnu vlast vrši Kralj i Narodno prestavništvo. Kralj to čini preko odgovornih ministara, po odredbama Ustava, a sudsku vlast vrše sudovi y ime Kralja, na osnovu zakona.

Kralj potvrđuje i proglašuje zakone, postavlja državne činovnike, daje činove, vrhovni je vojni zapovednik. On ima pravo amnestije, koja se jedino ne može dati ministrima pre izrečene presude. Kralj ima pravo pomilovanja, on predstavlja državu, oglašuje rat i zaključuje mir.

Pravo na sazivanje Narodnog predstavništva y redovan i vanredan saziv pripada Kralju. Takođe i pravo raspuštanja Narodne skupštine, ali uslovno da ukaz o raspuštanju sadrži naredbu za nove izbore y roku od tri meseca i naredbu za saziv Narodnog predstavništva najdalje za četiri meseca od dana raspuštanja Skupštine.

Nijedan čin kraljevske vlade nema snage, niti se može izvršiti, ako ga nije pre potpisao nadležan ministar. Za sve Kraljeve akte, usmene ili pismene, premapotpisane ili nepremapotpisane, za sve njegove postupke političkog značaja, odgovara nadležni ministar. Ustav utvrđuje vladajuću dinastiju Karađorđevića.

Narodno prestavništvo sastavljaju Narodna skupština i Senat. Narodna skupština sastavljena je od 300 poslanika koje narod bira slobodno, opštim, jednakim, neposrednim i tajnim glasanjem. Skupština se bira na četiri godine. Biračko pravo priznato je svakom državljaninu po rođenju ili prirođenju, ako je navršio 21 godinu. Izuzetak su vojna lica pod zastavom.

Senat je sastavljen od 100 članova. Biračko telo koje bira Senat sastavljaju građani koji su napunili 30 godina. Senat se bira na devet godina. Svake tri godine Senat se obnavlja novim izborom članova y jednoj trećini izbornih jedinica. Redovan saziv Skupštine i Senata je 20. oktobar. Redovan saziv ne može se zaključiti dok ne bude rešen državni proračun.

Zakonske predloge podnose, po ovlašćenju Kraljevom, Ministarski savet ili pojedini ministri. Pravo podnošenja zakonskih predloga pripada i svakom članu Narodnog prestavništva (čl. 47). Ako Senat učini primedbe na proračun i finansijski zakon koji je primila Narodna skupština, Skupština uzima odmah y pretresanje primedbe Senata i konačno rešava o proračunu i finansijskom zakonu. Zakone proglašuje Kralj, ukazom koji sadrži i sam zakon rešen od Narodnog prestavništva. Narodnoj skupštini se priznaje pravo ankete y izbornim i čisto administrativnim pitanjima. Poslanik i senator ne odgovaraju za glas koji su dali kao članovi Narodnog prestavništva. Član 56 predviđao je imunitet poslanika i senatora.

Odeljak VII projekta sadrži odredbe o upravnoj vlasti, odeljak VIII o sudskoj vlasti, odeljak IX govori o državnom gazdinstvu, X o vojsci i XI o izmeni ustava.

Pored projekta novog Ustava, Skupštini je podnet i izveštaj odbora za izmenu privremenog poslovnika. Rezizija poslovnika detaljno je sa pravne strane obuhvatila pravo poslaničke interpelacije, jer je Privremeni poslovnik y tom pitanju bio nepotpun.

Izbor Ustavotvornog odbora

Konstituanta je izabrala Ustavotvorni odbor 31. januara 1921. U Ustavotvornom odboru, prema broju datih glasova, bile su zastupljene sledeće stranke: Milenka Vesnića 86 glasova (radikali), Ljube Davidovića 85 (demokrati), Mehmeda Spahe 22 (J. M. O.), Antona Sušnika 36 (Slovenska ljudska stranka i Hrvatska pučka stranka), E. Kristana 15 (socijalisti), Sime Markovića 54 (komunisti), Mihaila Avramovića 30 (zemljoradnici).

Sa liste Milenka Vesnića izabrani su y Ustavotvorni odbor: Marko Đuričić, Ljuba Jovanović, Nastas Petrović, Miša Trifunović, Momčilo Ninčić, Laza Marković, Muftija Mehmed Alija, Milorad Vujičić, Jovan Radonić i Velja Vukićević. Sa liste Ljubomira Davidovića izabrani su: Vojislav Veljković, Tomislav Tomljenović, Vojislav Marinković, Gregor Žerjav, Milutin Jakšić, Ilija Šumenković, Juraj Demetrović, Ismet-beg Karabegović, Pavle Anđelić i Svetislav Popović. Sa liste Jugoslovenskog muslimanskog kluba izabrani su: Mehmed Spaho, Halid Hrasnica, Fehim Kurbegović. Iz Jugoslovenskog kluba izabrani su: Anton Sušnik, Matko Laginja, Ante Dulibić, Stjepan Vojnić-Tunić. Sa liste E. Kristana izabran je Jovan Đonović. Za Komunistički klub izabrani su: Sima Marvić, Živko Jovanović, Pavle Pavlović, Lovro Klemenčić, Triša Kaclerović, Filip Filipović i Sima Miljuš. Najzad sa liste Mihaila Avramovića izabrani su: Bogumil Vošnjak i Jovan Jovanović. Svi nosioci lista takođe su bili članovi Ustavotvornog odbora.

Prema poslovniku sama Ustavotvorna skupština imala je da odredi rok do koga Ustavotvorni odbor treba da donese svoj izveštaj. Usvojen je rok od 40 dana, i on se pokazao kao nedovoljan. Pošto y ovom roku nacrt nije mogao biti potpuno izrađen, Konstituanta je odlučila da se rok za podnošenje ustavnog nacrta produži do 5. aprila 1921.

Debata o „Obznani"

Do velike političke debate y Ustavotvornoj skupštini došlo je povodom „Obznane", koju je 30. decembra 1920. donela vlada Milenka Vesnića. Kako je režim „Obznane" produžila i vlada Nikole Pašića, koja je nasledila Vesnićevu, y Skupštini je došlo do nekoliko interpelacija upućenih predsedniku vlade i ministru unutrašnjih dela.

U interpelaciji upućenoj na predsednika ministarskog saveta, kaže se da je vlada Milenka Vesnića 30. decembra 1920. god. putem državnog udara izvršila mučki prepad na radnički pokret. „Pod raznim izgovorima i izmišljotinama zatvarani su radnički domovi, obustavljena je štampa i suspendovane su organizacije". U interpelaciji, akt „Obznane" naziva se „bezprimernim nasiljem", jer vlada Milenka Vesnića nije dala dokaze i dokumenta koja bi opravdala ove mere. Kako je vlada Nikole Pašića usvojila stanje stvoreno „Obznanom", predsedniku ministarstva upućeno je nekoliko oštrih interpelacija iz poslaničkih redova koji su pripadali komunističkoj stranci.

Na sve interpelacije odgovorio je ministar unutrašnjih dela Milorad Drašković velikim govorom y Skupštini 8. aprila 1920. U tome govoru ministar unutrašnjih dela izneo je, uglavnom, sledeće razloge za donošenje i održavanje „Obznane" na snazi:

U Vukovaru je održan kongres komunista koji je proklamovao prvenstvo i suprematiju radničke klase. Oboreno je načelo političke slobode, pa se stalo na načelo diktature proletarijata. Ustanovljenje komunističkog poretka pretpostavlja da proletarijat prethodno mora uništiti političku vlast buržoazije. Ovo zauzeće vlasti ne može se svesti na promenu ličnosti y sastavu ministarstva, već treba da znači razaranje jednog tuđinskog državnog aparata uzimanjem y ruke stvarne sile, razoružanje buržoazije i naoružanje proletarijata, uništenje svih buržoaskih sudova i organizaciju proleterskih sudova, uništenje buržoaske birokratije i stvaranje nove proleterske vlasti.

Ministar unutrašnjih dela pozvao se na dokaze kojima je raspolagao ali nije mogao da ih sve obelodani zbog istrage; on je dokazivao da je „prvi i osnovni instrumenat Komunističke partije nasilje". „Između ovoga", rekao je Drašković, „što sadrži y ovim direktivama i načelima Vukovarskog kongresa, program Komunističke partije i ovoga što sadrži naš Ustav nema ne samo dodira, nego ni dodirne tačke. Oni se isključuju, jedan ili drugi".

Braneći „Obznanu" Drašković je naročito podvukao prilazak komunističke partije Trećoj internacionali, navodeći da to znači „odricanje svoje nezavisnosti y programskom, političkom i strateškog pogledu." „U uslovima za sutpanje y Treću internacionalu ima jedna tačka, da partija prima obavezu na ilegalnu borbu, na borbu nezakonitim sredstvima".

Komunistima je dalje zamerao Drašković da su učinili najveću zloupotrebu y sindikatima, propagirajući svoja načela. Sindikate su upotrebili kao sredstva svoje borbe protiv buržoaske države, kako bi je slomili. Na Vukovarskom kongresu su sindikati označeni kao revolucionarne ustanove, a oni to ne treba da budu, pošto to nisu ni y svetu. „Komunisti su terorom, zaplašivanjem i tučom, gonili mirne ljude da napuštaju posao, na kome su se oni osećali srećni i zadovoljni. Ali komunisti su y propagandi svojih načela i „miniranju države" zloupotrebili radnički štrajk".

U govoru je napomenuto da su komunisti primali novac iz inostranstva: iz Rusije, Mađarske i Amerike. Za komuniste se tvrdi da su učinili zloupotrebu špijunažom. „Oni su uhodili sva državna nadleštva, oni su plasirali, smeštali, na jedan ili drugi način, y ministarstvo vojno i y ostala ministarstva, svoje ljude da bi tačno bili obavešteni o hodu državne administracije, da bi uspešno mogli sabotirati državu. U radničkom Domu nađena je masa državnih dokumenata, koji su pokradeni iz državnih nadleštava. To su dokumenta koja se odnose na vojsku, na spoljnu, unutrašnju i finansijsku politiku".

Pred Skupštinom Drašković je tvrdio da je Komunistička partija, fantastičnim obećanjima, demoralisala vojsku, da je imala dodira i osiguravala saradnju međunarodnih zločinaca i razbojnika (ovde se cilja na bugarske teroriste) da se među prisutnim narodnim poslanicima nalazi jedan koji je za vreme okupacije dokazivao da je bugarski podanik, da je kod jednog od komunističkih vođa nađena proklamacija na radni narod sa defetističkim karakterom, da je cela Južna Srbija pokrivena mrežom tajnih organizacija, da je jedan od vođa partiskih tvrdio y Zagrebu da su komunisti blizu pred odsudnim udarom. Ovaj je sukob, sukob između komunista s jedne strane i državne vlasti s druge strane, bio neminovan i neizbežan. Rodio se jedan pokret stranoga porekla, finansiran sa strane koji ide, kako sam kaže, da razori ovu našu državu. Što je prirodnije već da taj pokret, y svom hodu, naiđe na otpor državne vlasti. Mi hoćemo da se podiže država, oni da se uništi, morali smo se sukobiti. Mi smo državnu vlast y tom momentu vršili kako smo je najbolje razumeli".

U političkoj debati o „Obznani" uzeli su učešća preko svojih predstavnika Komunistička stranka, Zemljoradnička stranka, Socijal - demokratska stranka, Hrvatska težačka stranka iz Bosne, zatim poslanici Marko Miladinović, Milan Miloradović, Dragutin Pećić i Vojislav Lazić. Za Narodni klub dao je izjavu poslanik Ivan Pavičić da, s obzirom na način kako se „Obznana" izvršila i zloupotrebljavala, klub izražava vladi nepoverenje. Vođ zemljoradničke stranke Jovan Jovanović okarakterisao je „Obznanu" kao jednu nelegalnu meru.

Debata o „Obznani" izvršena je glasanjem o predlozima koje je podnela vladina većina, a zatim Komunistička stranka i Zemljoradnička stranka. Usvojen je predlog poslanika Dragutina Pećića: „Nepokolebljivo stojeći na braniku države, a uverena da odgovara želji za mirom cele zemlje, Ustavotvorna skupština poziva Vladu da što pre spremi i predloži Ustavotvornoj skupštini dopune i pooštrenje zakonskih mera, kojima će se otkloniti svako ugrožavanje države, njenih ustanova, javnih i privatnih prava građana. Odobravajući mere preduzete do sada y nužnoj odbrani države, Ustavotvorna skupština prelazi na dnevni red".

Načelna debata o vladinom projektu Ustava

U načelnoj debati povodom projekta vladinog predloga ustava ministar za konstituantu Marko Trifković podvukao je teškoće oko donošenja Ustava, usled apstinencije poslanika stranke Stjepana Radića.

„Ovaj veliki istoriski događaj, rekao je Marko Trifković, donošenje Ustava, nije bez teškoća i bez nezgoda. Nije nam suđeno da do velikih tekovina dolazimo olako. Na ovome mestu ja ću da spomenem samo to, da držanje poslanika jednog velikog broja hrvatskoga dela našega naroda pomućuje našu radost. Poslanici G. Radića našli su da, po našu nacionalnu stvar, neće biti od štete ako se oni uzdrže od učestvovanja y ovome velikom nacionalnom poslu. Izgleda da gospoda koja pripadaju toj stranci misle da mi više nemamo nacionalnih neprijatelja...."

O radu Ustavnoga odbora ministar za Konstituantu izrazio se najpohvalnije, tvrdeći da je odbor najmarljivije i najsavesnije pretresao vladin nacrt Ustava. Pri pretresanju nacrta Ustava y odboru uzele su učešća sve grupacije. Pojedine političke grupe čak su podnosile i svoje sopstvene ustavne nacrte. Vladin nacrt Ustava primljen je y Ustavnom odboru velikom većinom, pošto se većina, oslanjajući se na narodno raspoloženje, izjasnila za jedinstvenu nacionalnu državu.

U ustavnom odboru projektu su činjene zamerke što su njegove odredbe ograničene jedino na organizaciju društvenih i samoupravnih vlasti, ne upuštajući se y uređivanje socijalno-ekonomskih problema. Vlada je y odboru prihvatila kritku i y ustavni nacrt uzela y zasebnom odeljku i socijalno-ekonomske odredbe. Ove odredbe odnosile su se na poboljšanje privrednih uslova za sve građane, na zaštitu žena i t.d., kao i na bezbednost i zaštitu radnika y svim preduzećima, na zaštitu matera i dece, na besplatnu lekarsku pomoć građanima, na osiguranje lica pomorskog zanimanja za slučaj bolesti, iznemoglosti i starosti. Socijalno-ekonomske odredbe obezbeđuju državi učešće y nasleđu prema stepenu srodstva, feudalni odnosi ukidaju se danom prestanka tuđinske vlasti, kmetovi i težaci koji rade zemlju y odnosima i sličnom ubaštinjuju se bez naknade od njihove strane (ali priznajući y načelu princip naknade).

U odeljku o građanskim pravima y Odboru je, kao važnija dopuna, uneto da organi vlasti koji bi se ogrešili o te odredbe krivično odgovaraju za protivzakonito lišenje slobode. Ministar za konstituantu podvlačio je da vlada i odborska većina izlazila y susret „Svima iole prihvatljivim predlozima", a sve y želji da izrađeni Ustav ne bude delo jedne ili dve partije, nego da bude delo svih partija, celoga naroda". U načelnoj debati ministar je tvrdio da predloženi nacrt Ustava sadrži potpuno zagarantovana sva politička prava građana, sasvim obezbeđeni pravi parlamentarni sistem vladavine, i široke oblasne i opštinske samouprave.

Stanovište Socijalno - demokratske stranke

Kritiku ustavnog nacrta prvo je dala Socijalno - demokratska stranka. Njen predstavnik, E. Kristan, nalazio je da je predloženi nacrt vladinog ustavnog predloga daleko od svakoga sporazuma i y osnovama samoga nacrta. Po predstavniku Socijalno-demokratske grupe ustavni nacrt „nije samo jedan konzervativan, nego y mnogim pravcima jedan direktno reakcioniran nacrt". Socijalisti su osporavali ministru za Ustavotvornu skupštinu da je predloženi nacrt Ustava najpodesnije prilagođen državnim prilikama.

O pitanju državnog jedinstva Etbin Kristan je, y ime socijalističke grupe, izjavio: „Ja stojim na stanovištu da ova naša država treba da bude jedno. Ja y to verujem i moji drugovi y to veruju".

Sve reforme koje su socijalitsi predlagali y načelnoj ustavnoj debati odnosile su se, y prvom redu, na veće ustavne garancije građanskim pravima i društvenim reformama.

Stanovište Demokratske stranke

U načelnoj debati Demokratska stranka bila je predstavljena svojim šefom Ljubomirom Davidovićem. Demokratska stranka kao politička grupacija na koju se y to vreme oslanjala vlada y Skupštini dala je svoje glasove za vladin projekt Ustava.

Kroz politički stav demokrata y celoj ustavnoj debati izbijalo je uverenje o neophodnosti unitarističkog uređenja države. Ljubomir Davidović, šef Demokratske stranke, izložio je da je delo ujedinjenja naroda rezultat udruženih napora Srba, Hrvata i Slovenaca. Ujedinjenje naroda znači slobodu koja je svršen fakat, a rad ustavotvorca je davanje definitivne forme ujedinjenja.

„Ma kako da je dobra stvar što su građanske slobode ogarantovane Ustavom, ima jedna druga garancija, koja je mnogo snažnija i mnogo jača. To je budna svest naših građana. Mi ćemo biti dužni da stvaramo takve građane da stvaramo prave ljude koji će umeti slobode izvojevati i čuvati ih. Ja mislim da će demokratija uzeti na sebe tu delikatnu dužnost.

Povodom različitih gledišta pojedinih političkih grupacija y Ustavotvornoj skupštini demokrati su se izjasnili za jedinstvenu državu sa jednim vladaocem, sa jednom zakonodavnom skupštinom i sa jednom vladom; dok su koncepcijama Stjepana Radića o državnom uređenju pripisivali neodređenost. „Gospodin Radić hoće suverenu, seljačku hrvatsku republiku y okviru Jugoslavije, a da bi neodređenost bila još veća, Radić zamišlja da y taj okvir treba da uđe i Bugarska". Demokrati su se zalagali za široku dekoncentraciju vlasti. Samouprave imale bi svoju samoupravnu skupštinu i svoje odbore, a odbori svoje predsednike kao svoje jedine izvršne organe svih odluka samoupravnih skupština. U samoupravnim telima država bi imala svog predstavnika, kao kontrolu nad vršenjem samoupravnih zakona. Za autonomije je rečeno da su nejednakost ili privilegije. Nejednakost potiče otuda, ako autonomna oblast ima manje prava od državne celine, a privilegija ako autonomna oblast ima više prava nego što bi ih imala državna celina. Demokratska stranka je bila za „jednakost sviju i svakoga", jednakost y pravima, ali i jednakost y dužnostima. „Nećemo ničiju prednost, nećemo ničije preimućstvo, nećemo ničiju hegemoniju... nećemo naturati ni ustanove jedne pokrajine drugoj, hoćemo samo ono što je dobro". Pred Skupštinom su izneti sledeći razlozi protivu autonomije: „Autonomije su nemogućnosti. Da neka oblast dobije svoju autonomiju, ona mora biti ograničena. Kad smo radili Krfsku deklaraciju, najbolji među dobrima, koji su onda predstavljali naš neoslobođeni deo naroda, rekao je y svojoj prvoj rečenici: „Ja sam protiv federacija". Odmah je rekao i zašto. Veli: „ne može se razgraničiti". Tačno, gospodo, tačno. Ne može se zamisliti, teško je naći Hrvata koji bi mislili da Srem treba da se odvoji od Srbije. I možda bi na prvom koraku našega narodnog života došli y opreku, možda bismo još na prvom koraku morali da idemo y borbu, da prve dane naše zajednice obeležimo našom rođenom krvi. To niti sme niti treba da bude. Na prigovor da demokrate hoće srbijansku hegemoniju, šef stranke Davidović je izjavio da je bojazan te vrste potpuno prazna i neosnovana: — Ako bismo se mi, stari, i sa ove i sa one strane, zaneti svojim starim međusobicama i zaboravili, i pomislili na zavlađivanje jedni drugima, ima nekoga koji to neće dopustiti. Ne čudite se ako vam kažem ko je to. To je omladina. Mladi dolaze. Dolaze oni koji su, po našu dobru sreću, y lepom broju za današnju državu, dolaze oni koji imaju za svoj ideal jednakost, punu jednakost našega naroda."

Republikanska stranka y načelnoj debati o Ustavu

Stav prema vladinom ustavnom projektu pred Ustavotvornom skupštinom y ime Republikanske stranke obrazlagao je Jovan Đonović. „Mi smo ovde okupljeni ne da sanjamo i pesme da pevamo", govorio je Đonović, „nego da razgovaramo o jednom važnom krupnom, nacionalnom poslu, o Ustavu zemaljskom". Republikanci su programski stajali na gledištu integralnog nacionalnog jedinstva, zatim na gledištu jednakosti i ravnopravnosti građana y državi. U ekonomskom pogledu branili su ekonomsku demokratizaciju a y političkom demokratiju. Naročito je naglašavano da se y izvesnim stavovima ustavnog projekta „nije se htelo da izmeni" čak ni ono što je stilski bilo rđavo. Republikanci su vladi zamerali što je njoj „može biti bilo tako naređeno ili rečeno da se ništa ne primi." To su ustavni stavovi koji govore o prerogativama Kraljevim i o Namesništvu. Republikanci su se izjasnili protivu ustavnog projekta.

Stav Narodne radikalne stranke

U ime radikala y načelnoj debati govorio je Milan Simonović. Govornik se najpre osvrnuo na veliki broj zamerki i prigovora koji su učinjeni ustavnom projektu od strane opozicije, tvrdeći da je njihov najveći broj preteran i netačan. Simonović ne može principijelno zamisliti da se jedan Ustav sme i može raditi kao jedna politička kombinacija po izvesnom partiskom programu, ne vodeći računa o realnostima, o faktima, o događajima, o prilikama, kao i o potrebama onoga za koga se taj Ustav sprema. Braneći unitarističku osnovu ustavnog projekta predstavnik radikala podseća na želje Vojvođanske velike narodne skupštine, Velike narodne skupštine crnogorske i Narodnog veća y Zagrebu, koje je 19. oktobra 1918. izrazilo želju da se sjedini sa Kraljevinom Srbijom y jednu jedinstvenu državu. Ova želja je dostavljena i saopštena putem poznatog izaslanstva Narodnog veća 18. novembra Prestolonasledniku Regentu Aleksandru. Izaslanstvo Narodnog veća y nekoliko je naglasilo kakvo to naše uređenje državno y najkrupnijim potezima y pogledu Ustava treba da bude. Govornik je naročito podvlačio da je još y Adresi rečeno da zemlja ima biti unitarna i jedinstvena, da y njoj Ustav ima biti sproveden kroz jednu Konstituantu izabranu opštim, tajnim i jednakim pravom glasa, kroz celu zemlju. Smatra da je većina i sprovodila sve onako kako je utanačeno. Donošenje Ustava smatra najsvetijim poslom, jer se time obezbeđuje nacionalno jedinstvo, pa kaže:

Pri ovom poslu moram sa bolom, sa najdubljim žaljenjem konstatovati da je jedna stranka iz hrvatskog plemena našega naroda, pretpostavila da dezertira sa ove svete dužnosti narodne. Ona nije smatrala za potrebno, kao dužnost prema narodu, da ovde dođe i da skupa sa ostalim narodnim predstavnicima sarađuje na ovom poslu. To je njena stvar, pa i njeno shvatanje dužnosti i odgovornosti prema narodu. Istina, takav njihov postupak, postupak te stranke, ne razrešava nas dužnosti niukoliko da mi do kraja svojoj dužnosti ne odgovorimo prema narodu.

Pri donošenju Ustava, po gledištu Milana Simonovića, na umu se moraju imati tri zahteva. Ustav treba na prvome mestu da odgovara narodnim najbitnijim interesima, garantovanjem opstanka, održanja i napredovanja jedinstva. Na drugome mestu, Ustav mora da vodi računa o svim realnostima i o svemu što mu je prethodilo. Na trećem mestu, Ustav ima za dužnost da vodi računa o političkim programskim zahtevima, o duhu vremena i njegovim težnjama. Odluka y ustavnom nacrtu o unitarnom uređenju države motivisana je „masom ozbiljnih razloga i za vladu i za Ustavni odbor, nikako željom za hegemonijom". Podnete nacrte Jugoslovenskog i Narodnog kluba Simonović je karakterisao kao federalističke. U pitanju oblika vladavine grupe iz skupštinske većine bile su otsudno za monarhiju.

Mi smo se odlučili za ovaj oblik zato što nismo imali razloga da ga menjamo, i što verujemo da on odgovara i želji ogromne većine našega naroda y ovome momentu. U toliko pre mi smo se lakše i mirnije duše odlučili za ovakav oblik što imamo svoju nacijonalnu dinastiju, koja ima nesumnjivo svojih zasluga i za ovo naše nacionalno jedinstvo, za stvaranje ove naše nacionalne države s jedne strane, i koja ima nesumnjivih zasluga s druge strane i y drugom pogledu, jer od njenog ponovnog dolaska na prestolje bivše Kraljevine Srbije ona je dala dovoljno dokaza da ume poštovati narodna prava i da ih nikad ne želi i neće da gazi.

Načelo podele vlasti y predloženom ustavnom projektu sprovedeno je shodno principima usvojenim y svima slobodoumnim i modernim državama. Vlast je tako podeljena da se isključuje svaka mogućnost neke zloupotrebe od strane državnih organa.

Stav Jugoslovenskog kluba

Jugoslovenski klub preko svoga predsednika dr. Antona Korošca izneo je odvojeno mišljenje o nacrtu Ustava. U motivaciji ovog odvojenog mišljenja kaže se da je misao vodilja za predloženi ustavni nacrt Jugoslovenskog kluba bila da se narodu da Ustav koji se obzire na sadašnje njegove kulturne i privredne odnošaje, jer bi takav Ustav mogao narod zadovoljiti. Jugoslovenskom klubu nije glavno da se donese jedan mehanično pravni aparat, izgrađen po teorijama nauke, već Ustav „koji daje državi zadaću da štiti pravo sviju državljana i da se brine za rešavanje njegovih gospodarskih odnosa". Parlamentarna grupacija Jugoslovenskog kluba, ističući važnost privrednih i društvenih pitanja, predlagala je da se pored političke Skupštine ustanovi i druga Skupština, ravnopravna političkoj, čiji bi zadatak bio da donosi zakone socijalne i ekonomske prirode. Ova druga Skupština birala bi se po staležima i staleškim organizacijama.

U predloženim socijalno-ekonomskim odredbama y vladinom nacrtu Ustava govornik vidi veliki napredak y poređenju sa ostalim posleratnim ustavima. „Ali kad je vladina većina išla za tim da socijalizira zemlju, onda ne razumem zašto nije učinila još jedan logičan i dosledan korak dalje, pa nije došla do toga, da unese i princip socijalizacije y industrijskim preduzećima, y kućama i y kupatilu". Dr. Korošec ne vidi drugi izlaz već da se socijalizira produkcija, konzum, kako bi se dobili novi dohotci za privredu. Radi toga smatra da bi unošenje principa socijalizacije otvorilo vrata privrednoj ravnopravnosti y našoj državi.

O predloženim oblastima y ustavnom nacrtu dr. Korošec y ime Jugoslovenskog kluba dao je mišljenje da je većina srpskog plemena za male oblasti, dok je na drugoj strani većina Hrvata i Slovenaca za velike oblasti koje bi imale istoriske granice. Slovenci i Hrvati y istoriskim granicama uspešnije bi napredovali y svom kulturnom, privrednom i političkom životu. Radi ovoga smatra da treba održati pokrajine, koje je stvorila istorija, i dodaje:

Ja moram konstatovati, da se y ovoj stvari stvarno do sada nije tražilo nikakva sporazuma, i ako je g. ministar za Konstituantu juče govorio o kakvom sporazumnom radu, moram kazati da je to samo sofizam ili prazna fraza. Do sad se stvarno nije sporazum ni tražio y ovoj stvari sa nama, jer mi imamo savršeno drugo mišljenje o tome, i ja ovo hoću da kažem da bi se zabeležilo i da bi istorija znala y čemu je stvar. Ako mi tražimo istoriske granice, istoriske pokrajine, onda se moram pitati: šta smeta to onima, koji su protiv toga; osobito, zašto bi to bilo opasno za srpsko pleme? Opet moram otvoreno govoriti. Za srpsko pleme bila bi mogućnost, da y ovim pokrajinama gde imaju većinu Hrvati ili Slovenci, dođe do prevlasti, do kakve hegemonije hrvatske. Ja mislim da je to, možda, jedina opasnost i bojazan. Ako bi došlo do takve pokrajinske podele, ja mislim da Hrvati, ako ih sudite po današnjoj njihovoj istoriji, nikad ne bi pokušali kakvu hegemoniju ili prevlast. Ali, ako bi oni to i pokušali, mi svi znamo da će Beograd biti centrala naše države, i da će srpsko pleme y toj centrali biti uvek tako jako da može ne jedan put već više puta, svakad i kad treba, zabraniti i koregirati svaku prevlast nekoga drugoga... Radi toga ja mislim da nije pri podeli zemlje y istoriske granice ni za srpsko pleme nikakve bojazni. Ako date ove istoriske granice, onda ćete zadovoljiti veliki deo hrvatskog i slovenačkog naroda, vi ćete imati srećan hrvatski i slovenački narod.

Jugoslovenski klub smatrao je da treba stvoriti pokrajinske samoupravne skupštine, pa da ovim pokrajinskim skupštinama treba dati legislativu i deo samoupravne vlasti. Na ovaj način centralna vlast ne gubi ništa od svoje neograničenosti. Dr. Korošec tvrdio je da nijedan Hrvat i Slovenac, y njihovom klubu, neće nikada podupirati centrifugalne tendencije. Šta više, klub ovakve tendencije osuđuje: „Prvu garanciju imate y našoj reči. Ja mislim, kako mi mislimo tako misle svih 99% Slovenaca i Hrvata. Vi imate y ovome već veliku garantiju, i ako vam i ovo nije dovoljno mi imamo toliko sredstva i moguće ih je uneti i y Ustav, ako vi hoćete da suzbijate centrifugalne težnje. Glavno je da će se time zadovoljiti i svi Hrvati i svi Slovenci, ako im date autonomiju njihovih pokrajina. Nama nije potrebno ništa drugo, i ako vam je i to malo, mi ćemo dati i pismenu garantiju, samo da ostvarimo jedan Ustav y kome će sva tri plemena živeti onako kako to oni žele i traže. Glavno je da mi zadovoljavamo naš narod, a sve ostalo je sporedno jer, ako od čega bude bojazni, to se može lako suzbiti". Najzad, govornik je govorio i o srbofobstvu, koje je rezultat pogrešaka političara. Po ovom mišljenju srbofobstvo potiče iz bojazni pred prevlašću srpskoga elementa. Dr. Korošec je svoje obrazlaganje zaključio tvrdeći da ipak postoji jedna velika dodirna tačka, a to je ljubav prema državi. „Mi imamo ljubav prema državi, kojoj smo pomogli da se ostvari svojim skromnim snagama, i ova ljubav neka nas vodi do poslednjeg dana da tražimo sporazum kako bismo mogli zadovoljiti ne samo srpsko, nego i hrvatsko i slovenačko pleme".

Stanovište Socijalističke stranke

U ime Socijalističkog kluba socijalističko stanovište obeležio je Nedeljko Divac. Socijalistička stranka smatrala je da je y ustavnom projektu pojam suverenosti narodne nedovoljno naglašen, i da se to hotimično izbeglo. Divac je nalazio da su među ustavne odredbe unesene i takve kojima se narodna suverenost negira. To dolazi otuda što se Vladaocu daju velika prava. Za primer Divac je navodio raspuštanje Narodne skupštine i tvrdio da je to pravo predato Vladaocu bez postavljanja ikakvih uslova. Ostajući na načelima Socijalističke partije Divac je predlagao da se država, y pogledu vera „otrese od sviju koliko ih god ima".

Teza dr. Ante Trumbića

Od političara koji su stajali van grupa i stranačkih kombinacija najveću pažnju privlačilo je držanje dr. Ante Trumbića, predsednika Jugoslovenskog odbora i prvog ministra inostranih poslova Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Sam govor dr. Ante Trumbića y načelnoj diskusiji trajao je nekoliko časova i sa prekidima koje je predsedništvo davalo govorniku, da bi što svestranije sredio i izneo svoju tezu.

Dr. Trumbić je nalazio da se ustavni projekt pretresa bez dovoljno pripreme koja je y interesu same stvari i y jednoj atmosferi koja je teška usled političkih i partijskih odnosa y samoj Skupštini. Prilike y zemlji nisu takve da bi mogli da budemo spokojni. Provocirali smo plemenski spor, a to je ono što deli Srbe, Hrvate i Slovence. To nije plemensko pitanje, jer po mišljenju Trumbića plemenskih razlika, naročito između Srba i Hrvata, nema ni y jeziku govornom i pisanom, ni y karakternim crtama, koje obeležavaju Jedno etičko pleme. Na taj način ne možemo doći do konstatacije da se radi o plemenskoj diferenciji između Srba i Hrvata. No ipak, neke diferencije postoje i one postoje y meri i opsegu i sa takovim posledicama koje zbunjuju čitav naš javni život i stvaraju duševni nemir y našem narodu. Treba, dakle, videti odakle su te razlike i y čemu im je uzrok, a to treba učiniti utoliko pre, što bez izravnjanja spora između Srba i Hrvata neće biti redovnih prilika y našoj zemlji. Dr. Trumbić je nalazio da se te razlike i taj opor nalaze y psihologiji, a ne y plemenskim razlikama. A kad je to tako, nama se nameće dužnost da udesimo prilike i život tako, da tih razlika nestane, i da iz budućeg vaspitanja našeg naroda proizađe nova duhovna unifikacija.

Razmirice između Srba i Hrvata došle su do izraza y celoj zemlji, gde god y dodiru žive ova dva naša plemena, a y Hrvatskoj i Slavoniji postoji srpsko-hrvatski psihološki spor, koji nije limitiran samo na pokrajinske granice Hrvatske i Slavonije, jer se taj opor svojim zamahom širi i dalje. U dokaz za to dr. Trumbić je navodio događaje koji su se dogodili y vezi sa izborima za Ustavotvornu skupštinu i prilikom žigosanja konja i stoke, kada su y pojedinim krajevima Hrvatske izbili nemiri. 49 narodnih poslanika iz Hrvatske, koji predstavljaju najkompaktniju masu seljačku y celoj zemlji, nisu došli y Skupštinu, a nisu predali ni punomoćstva, iako im je to bila dužnost. A sem toga i znatan broj Hrvata narodnih poslanika y Ustavotvornoj skupštini zauzeo je gledište koje ne može da se izmiri sa gledištem većine y pitanju Ustava. ,,I prema tome", razvijao je svoju tezu dr. Trumbić, „nema sumnje, nastalo je pitanje koje se može nazvati pitanjem o Hrvatskoj... Pitanje je važno, vrlo važno. Moramo mu posvetiti svu svoju pažnju. Moramo najpre da ispitamo, je li i ukoliko je svaki od nas y tom pogledu svoju dužnost izvršio. Mi to pitanje mimoići ne možemo. Ne možemo se ograničiti da kažemo: ko je ovde, neka glasa, a o onima kojih nema ne vodimo računa." Trumbićevo je uverenje bilo da y ovome pitanju nije sve učinjeno što se moglo učiniti od strane merodavnih faktora, koji su y prvom redu bili pozvani, koji imaju najjači uticaj i nose najveću odgovornost.

Dr. Trumbić je dalje svoju misao razvijao ovako: kad 49 poslanika ne predaju svoja punomoćstva, to je težak događaj y parlamentarnom životu.... To znači da znatan deo naše zemlje nema svojih predstavnika y Ustavotvornoj skupštini. Na kome je za to krivica? „Nema sumnje da je krivica i odgovornost na onim ljudima, koji tako postupaju, da je krivica i odgovornost prvo na poslanicima Radićeve stranke, koji su izabrani pa nisu ovamo došli... Cenim da su izabrani poslanici počinili težak greh protiv svoga naroda, pa i onoga dela koji oni misle da imaju zasebno pravo da zastupaju i da govore y prvom redu, ako ne isključivo y njegovo ime... Oni su, uostalom, povredili jednu svoju pozitivnu dužnost, jer naš izborni zakon i naš poslovnik naređuju naročito da je njihova dužnost bila kad ih je narod izabrao, kad su primili punomoćstva kao članovi Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, da ovamo dođu. I kad oni nisu došli, i kad su zadržali punomoćstva y svome džepu, kao svoju privatnu svojinu... oni su počinili povredu pozitivne, velike svoje dužnosti."

Po mišljenju dr. Trumbića, pitanje odgovornosti tu ne svršava. Odogovornost za to leži i na drugim faktorima, koji od izabranih narodnih poslanika imaju pravo da traže da vrše svoju dužnost, y prvom redu dužnost predavanja punomoćstva. Skupština stoga treba da postupi po propisima za takve slučajeve, a ako tih propisa nema, ona treba da ih stvori. Kao konačni objektiv mora da bude taj, da se ne puste bez odgovornosti, bez kazne, oni članovi Ustavotvorne skupštine koji su tako teško povredili svoju najelementarniju dužnost. „Nema sumnje," obrazlagao je dalje dr. Trumbić, „da poslanici Radićeve stranke ne priznaju zakonitost stvorenoga stanja, da ne priznaju pravo ovoj Konstituanti da odlučuje. Ako Skupština prekrsti ruke i stvar ostavi ovako vidite, da bar sumnja može da se porodi. Išlo bi se na ruku takvoj tendenciji, što ja ne bih želeo da se dogodi. Reskiramo da posledice ovoga negativnog događaja budu mutile i y buduće naš mir i budu uzrok političke borbe."

Izloživši svoje mišljenje o svim ustavnim projektima koji su podneseni i služili kao osnov za diskusiju, dr. Trumbić ih odbacuje sve i naglašava da za diskusiju ostaje jedino nacrt koji je Skupštini podnesen od strane Ustavnog odbora. „I ja sam za unitarnu državu, jer ne vidim kako bi se ona, prema našim prilikama, mogla drugačmje urediti, da bude sposobna za život y svojoj celini. To je bilo uvek moje idealno gledište od kad je buknuo rat i od kad se pokazala mogućnost ostvarenja našeg narodnog ideala." No dr. Trumbić se nije slagao sa odredbama Ustava y pitanju podele na oblasti, kao i y nekim drugim tehničkim pitanjima, pa je izjavio da ne bi mogao glasati za Ustav ako se ta pitanja ne bi povoljno rešila.

Narodni klub i kraj načelne debate

Dr. Mate Drinković, član Narodnog kluba, naročito je težio za tim da prikaže centralističke težnje Ustava. „Nas je ovde 11 (tj. članova Narodnog kluba, y kome su bili organizovani uglavnom Hrvati iz Bosne i Dalmacije) ali neka vas taj mali broj ne zavede, jer vam mogu jamčiti da y pogledu centralizma nas 11 govorimo y ime ogromne većine, y ime celoga naroda hrvatskog plemena."

Sredinom maja načelna debata privedena je kraju. Vlada je stala na gledište da nekoje od primedaba, koje su iznesene y toku načelne debate, može da primi ali tek kad se pređe na debatu y pojedinostima. Pre samoga glasanja y načelu dr. Mate Drinković, y ime Narodnog kluba, odrekao je zakonitost Ustavotvornoj skupštini i poricao njeno pravo da dade ustav za Hrvatsku i za Hrvatski narod. U slučaju da takav Ustav bude izglasan, naglasio je dr. Drinković, „smatraće se kao i da ne postoji i bez ikakve pravne važnosti."

12. maja, na 29 redovnom sastanku, Ustavotvorna skupština prešla je na glasanje Ustava y načelu. Glasalo je y svemu 320 narodnih poslanika, a od toga broja 227 poslanika za, a 93 poslanika protiv predloga Ustava. Za Ustav glasali su članovi Narodne radikalne i Demokratske stranke, kao i članovi Jugoslovenske muslimanske organizacije, a protiv Ustava članovi Narodnog kluba, komunisti, socijalisti, narodni socijalisti, republikanci, zemljoradnici, te članovi Slovenske ljudske i Hrvatske pučke stranke.

Izglasavanje Ustava

Glavni članak: Vidovdanski ustav

Svečana sednica izglasavanje Vidovdanskog Ustava

Odmah posle izglasavanja Ustava y načelu, Ustavotvorna skupština prešla je na debatu o novom Ustavu y pojedinostima. Ta debata počela je 17. maja a završena je 28. juna 1921. Pre konačnog izglasavanja Ustava y Ustavotvornoj skupštini sve grupe koje su se izjasnile protiv Ustava dale su svoja motivisana gledišta. Na sam Vidovdan, 28. juna, Ustav je bio izglasan sa 223 prema 35 glasova, te je prema tome y svemu glasalo 258 narodnih poslanika. Istoga dana Ustav je dobio i kraljevsku potvrdu, a posle svršenog posla predsednik Narodne skupštine dr. Ivan Ribar održao je jedan prigodan govor.

Posle izglasavanja Ustava

Slika snimljena u trenutku kada je Prestolonaslednik Aleksandar polagao u Ustavotvornoj skupštini zakletvu na Ustav

29. juna 1921. održana je svečana sednica Ustavotvorne skupštine, na kojoj je Naslednik Prestola Regent Aleksandar položio zakletvu na Ustav. Naslednik Prestola dovezao se pred Narodnu skupštinu zajedno sa predsednikom ministarstva Pašićem, praćen svitom, y kolima sa dvojnom zapregom arapskih belaca. Oduševljeno pozdravljen od sveta koji se nalazio na trotoarima, Regent Aleksandar ušao je y aulu Narodne skupštine, gde ga je na ulazu sačekalo skupštinsko časništvo, na čelu sa predsednikom dr. Ribarom. Za vreme polaganja zakletve pucali su topovi sa beogradskog grada, a y dvorištu Narodne skupštine vojna muzika svirala je državnu himnu. Na ulazu y salu koja je bili svečano dekorisana, Naslednik Prestola Regent Aleksandar bio je burno pozdravljen od strane narodnih poslanika, koji su bili y svečanom ruhu.

Tačno y 11 časova otvorena je svečana sednica. Skupštini je pre svega saopšten jedan akt ministra za Ustavotvornu skupštinu kojim je Skupština obaveštena da je Regent potpisao Ustav. Zatim je Regent Aleksandar izgovorio tekst zakletve i potpisao ga, čime je prvi deo skupštinske sednice bio završen, pa je Regent napustio skupštinsku dvoranu, burno aklamiran od narodnih poslanika i članova kabineta. U nastavku sednice zakletvu su, saobrazno odredbama novoga Ustava, položili i narodni poslanici.

Pri povratku sa svečane sednice Narodne skupštine, na Naslednika Prestola Regenta Aleksandra izvršen je atentat koji je ostao bez ikakvih štetnih posledica po život i zdravlje Naslednika Prestola. Taj događaj saopšten je Narodnoj skupštini na sednici od 30. juna, i ona je izrazila svoju radost što je atentat ostao bez posledica.

2. jula 1921. održana je poslednja sednica Ustavotvorne skupštine koja je y svemu održala 68 redovnih sastanaka. Toga dana Skupštini je saopšten ukaz kojim se Ustavotvorna skupština zaključuje, i određuje da se Ustavotvorna skupština pretvara y Zakonodavnu narodnu skupštinu, koja treba da nastavi redovan zakonodavni rad. Pre zaključenja Ustavotvorna skupština izglasala je rezoluciju da dotadašnje predsedništvo Ustavotvorne skupštine funkcioniše i dalje, sve dok Narodna skupština ne donese svoj stalni poslovnik, a do toga vremena da važi poslovnik Ustavotvorne skupštine. Sem toga, istom rezolucijom bilo je odlučeno da se odmah izabere Finansijski odbor od 24 člana, a za odbor koji će izraditi poslovnik 20 članova, i da se na mesto odsutnih članova pozovu sa dotične kandidatske liste naredni kandidati.

Literatura

• Dimić, Ljubodrag (2001). Istorija srpske državnosti. 3. Novi Sad: Ogranak SANU. 
• Petranović, Branko (1980). Istorija Jugoslavije 1918-1978. Beograd: Nolit. 
• Petranović, Branko (1988). Istorija Jugoslavije 1918-1988. 1. Beograd: Nolit. 
• Smodlaka, Josip (1920). Nacrt jugoslovenskog ustava (PDF). Zagreb: Hrvatski štamparski zavod. Arhivirano iz originala (PDF) 04. 01. 2019. g. Pristupljeno 03. 01. 2019.