Подгоричка скупштина

Из Википедије, слободне енциклопедије

Велика народна скупштина Српског Народа у Црној Гори (или краће само Велика народна скупштина, често и са додацима Велика црногорска народна скупштина или Велика српска народна скупштина), знатно познатија својим краћим псеудонимом Подгоричка скупштина је било народно представништво Црне Горе послије краја Првог свјетског рата. Њена најпознатија одлука је била збацивање краља у изгнанству Николе I Петровића и његове династије Петровић-Његош у корист династије Карађорђевића и одлука о присаједињењу Краљевини Србији, односно уједињењу свих Срба, Хрвата и Словенаца у једну југословенску државу. Њене одлуке су биле доста нагле и значајне и оставиле су трајне последице али и отворена питања у Црној Гори. Њен предсједник је био Саво Церовић.

Овај чланак се бави у ужем смислу самом Подгоричком Великом народном скупштином, а у ширем смислу, обухвата у ширем смислу и обрађује цјелокупну грађу о уједињењу Србије и Црне Горе у заједничку државу


Припреме за скупштину[уреди]

Рад на уједињењу Црне Горе и Србије интезивиран је током уласка савезничких трупа (француских, енглеских, америчких, италијанских и српских) у ослобођену Црну Гору. Начелник српске Врховне команде, војвода Живојин Мишић, уочи уласка ових трупа на територију Црне Горе (Метохија), у упуству команданту, Драгутину Милутиновићу, 23. октобра одредио је задатак српским трупама да „помоћу Црногораца раде на сједињењу Црне Горе и Србије“. Пут од Пећи до Цетиња српске трупе су прошле за веома кратко време. Цетиње је званично заузето 23. октобра (5. новембра) 1918. године. У њему је успостављена команда места и војна власт, која се позивала на наредбе Врховне команде српске војске. Са српском војском у Црну Гору су ушли и политичари који су били задужени за политички рад. На седници српске владе, 15. октобра 1918. године, за повереника за политичка питања у Црној Гори именован је Светозар Томић, а у Одбор су, поред Томића, у договору са Пашићем, ушли: Петар Косовић, Јанко Спасојевић и Милосав Раичевић. Они су одмах по уласку српских трупа на подручје Црне Горе формирали Централни извршни одбор за уједињење Србије и Црне Горе, који је деловао по инструкцијама српске владе. Рад на уједињењу било је потребно приказати као жељу црногорског народа, ради оправдања пред међународном заједницом. Положај краља Николе био је политички неизвестан. Одбор за уједињење је вршио постављање начелника округа и срезова, председника у варошким општинама, старешине у капетанијама и један број чиновника.

Овој Великој народној скупштини су претходиле сличне, мањег значаја, по готово свим местима Црне Горе и под различитим називима. На њима је успостављена процедура одржавања избора, сазивања заједничке скупштине и циљеви које заједничка скупштина треба свету да обзнани.

Избори за скупштину[уреди]

Централни извршни одбор је, на седници у Беранама 25. октобра/7. новембра 1918. године, прописао Правила за бирање народних посланика за Велику народну скупштину. Проглас о расписивању избора и Правила за бирање народних посланика за Велику народну скупштину, послати су из Берана 27. октобра окружним начелницима у Црној Гори, с налогом да се организују избори по капетанијама, варошким општинама и срезовима. За одржавање зборова и избор повереника дат је рок од седам дана, док је у неким местима, попут Цетиња, за те послове преостало тек три дана. Читавим изборним процесом руководио је Централни извршни одбор преко својих повереника и изасланика који су сазивали зборове и седнице и утврђивали резултате избора.

Избори за састав скупштине обављени су 19. 11.1918. године на целом простору краљевине Црне Горе. Свака капетанија бирала је по 2, док је сваки срез (из области које су ослобођене у Првом балканском рату) бирао по 3 посланика. Већи градови (преко 5 000 становника) бирали су по 2 посланика, а они мањи (са мање од 5 000 становника) по 1 посланика.

Гласало се на јавним зборовима (без бирачких спискова, идентификационих докумената и бирачких одбора), на којима је јавним и посредним гласањем:

  • свака капетанија бирала 10 повереника,
  • сваки срез бирао 15 повереника,
  • свака већа варош бирала 10 повереника,
  • свака мања варош бирала 5 повереника.

Потом су се окупљали повереници из једног округа и на заједничкој седници одлучивали о својим представницима тј. представницима на скупштини. У неким капетанијама нису ни одржани скупови (пљеваљски и берански округ), већ су посланици једноставно именовани и још су представљали народ бјелопољског округа. Посланици бирани у Андријевици представљали су грађане плавсо-гусињског среза. На овај начин је изабрано 165 посланика за скупштину.

Српска војска је имала наређење да „настави најенергичније и свим средствима да се на територији коју је наша војска окупирала угуши свака агитација, па ма од кога долазила“, у чему су им на располагању стајала „сва средства“ (Ж. Мишић). Врховна команда српске војске наредила је својим командама са седиштем у Сарајеву, Загребу и Београду да спрече повратак дела угледних црногорских интернираца (водећих официра, министара, посланика...) „док се питање уједињења не реши“.

Ток скупштине[уреди]

Припреме за почетак рада скупштине обележила су два супротна мишљења о начину уједињења Црне Горе и Србије. Скупштина је заседала од 24. до 29. новембра 1918. године. Од две претходне и пет редовних заседања, најзначајнија је друга редовна седница од 26. новембра на којој су донесене историјске одлуке о уједињењу народа Краљевине Црне Горе и Краљевине Србије, као и одлука о детронизацији династије Петровића.

Скупштина је отпочела са радом 24. 11. у згради Дуванског монопола и на првом заседању изабрани су тајним гласањем органи скупштине (председник Саво Церовић, потпредседници Лазар Дамјановић и Саво Фатић и секретари).

Зеленаши[уреди]

Зеленаши су се залагали за условно сједињавање Црне Горе и Србије.

Бјелаши[уреди]

Бјелаши су се залагали за безусловно сједињавање Црне Горе и Србије.

Одлуке скупштине[уреди]

Викизворник
Викизворник има изворни текст повезан с овим чланком:

Подгоричка скупштина је, на Другој редовној седници 13./26. новембра, без расправе и акламацијом усвојила већ написани текст Одлука, који су потписали 160 посланика. Овај акт је усвојен под именом Резолуција, а касније објављен као плакат под називом Одлука. Одлуке су:

  • Да се краљ Никола I Петровић - Његош и његова династија збаци са црногорског пријестола.
  • Да се Црна Гора са братском Србијом уједини у једну једину државу под династијом Карађорђевића, те тако уједињене ступе у заједничку Отаџбину нашег троименог народа Срба, Хрвата и Словенаца.
  • Да се изабере Извршни народни одбор од 5 лица, који ће руководити пословима, док се уједињење Србије и Црне Горе не приведе крају.
  • Да се о овој скупштинској одлуци извијести бивши краљ Црне Горе Никола Петровић, Влада Краљевине Србије, пријатељске Споразумне силе и све неутралне државе.

На четвртој седници (28. новембра) је изабран Извршно одбор, у ствари привремена влада.

На петој седници (29. новембра) скупштина је одлучила:

  • Да се покретна и непокретна имовина бившег краља Николе Петровића Његоша и његове династије, у Црној Гори конфискује у име народа.
  • Да се за свагда забрани улазак у нашу земљу пређашњем краљу Николи Петровићу Његошу, а тако и свим члановима његове династије.

Краљева имовина је конфискована.

Одлука о уједињењу са Србијом, довела је до низа других одлука o уједињењу у нову државу под именом Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

Епилог[уреди]

Подгоричка скупштина је изабрала делегацију од осамнаест чланова, коју је предводио митрополит Гаврило Дожић, да одлуке Подгоричке скупштине однесе у Београд. Делегација је уручила одлуке Подгоричке скупштине регенту Александру 17. децембра 1918. године, или 17 дана послије проглашења уједињења и стварања Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, односно југословенске државе. Овим је практично заокружен оквир одлука Подгоричке скупштине којим је проглашено припајање Црне Горе Србији, детронизована црногорска династија и успостављена привремена власт која је одлуке требало да спроведе у дело.

Одлуке Подгоричке скупштине није признале ниједна велика сила. Сама Србија је званично раскинула дипломатске односе са Црном Гором 28. децембра 1918. године, више од мјесец дана по доношењу одлуке о безусловном уједињењу. Одлукама Подгоричке скупштине црногорска држава је фактички престала да постоји.

Последњи пут Велика народна скупштина се састала, на захтев владе из Београда, 27. јануара 1919. године и изабрала посланике из Црне Горе у Привремено народно представништво, привремено представничко и законодавно тијело југословенске државе. Изабрани су: Андрија Радовић, Марко Даковић, Тодор Божовић, Спасоје Пилетић, Ристо Јојић, Лазар Дамјановић, Михаило Ивановић, Илија Љумовић, Марко Матановић, Трипко Жугић и Радован Бошковић.

Тачке извјештаја који је сачинила међународна посматрачка комисија састављена из више чланова из различитих земаља, поводом избора за Подгоричку скупштину и генералног стања у Црној Гори, 9. фебруара 1919. године:

1) Трупе које су се налазиле у Црној Гори су биле југословенске, а не србијанске: њихов број у цијелој земљи не прелази 500 људи: оне нису биле уплетене у узборе и збивања око побуне.

2) Избори су били слободни пошто 500 официра и војника југословенских нису могли десетинама хиљада Црногораца наметнути своју вољу.

3) Избори су били демократскији него они практиковани за вријеме владавине бившег краља Николе.

4) Сви Црногорци су били за уједињење са Србијом и не желе повратак раскраља Николе, којега држе за издајника земље.

5) Побуна је проузрокована од стране неколико агената бившег краља, а који су потпомогнути агентима италијанским; могли су обманути неке необавијештене личности.

6) У земљи је владао мир, кривци ће бити осуђени од стране редовних судова.

7) Захтијева се да одбјегли побуњеници код Италијана у Сан Ђовани Ди Медуи и Котору буду предати француском генералну Венелу и да одговарају за рушење телефонских жица и пљачку војничких намирница. Број затворених личности се пење од прилике на једну стотину. Сви сељаци су пуштени на слободу.

О уједињењу и прихватању краљевине Срба, Хрвата и Словенаца под Карађорђевићима, пише престолонасљедник Михаило Петровић Његош у својим мемоарима:

Викицитати „Били смо још на школоваљу у Истбурну кад је, 1. марта 1921, преминуо наш дед, краљ Никола. Преставио се у осамдесетој години живота, у својој вили у Антибу, на југу Француске. Крајем 1918. године, уједињење Црне Горе са Србијом, сан свих Срба, било се извршило под околностима са којима он није био сагласан. Стога је остао да живи у иностранству. Са својом женом, краљицом Миленом, провео је неко вријеме у Италији, па потом у Француској (Лион, Бордо, По), и коначно се населио на Азурној обали. Његова смрт изазвала је у мени дубоку жалост. Неколико дана доцније, имао сам прилику да у енглеским листовима видим, с тужним и мучним осјећањем, фотографије његове сахране. На једном снимку, његов ковчег италијански морнари уносе у ратни брод. По жељи његове кћери краљице Јелене, сахрањен је у Сан Рему. За њим ће тамо, две године доцније, отићи и наша бака Милена.“
({{{2}}})
Викицитати „Мада се огромна већина Црногораца изјаснила за уједињење Црне Горе са Србијом, - и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, - један мали број одбијао је да то призна. Кад је краљ Никола умро, они су за краља прогласили мог стрица Данила. Из ког разлога који ми нису познати, Данило се решио да ту титулу не понесе. Како је био без деце, сва своја права пренео је на мене, још малолетног. То, уосталом, није имало своје важности, ни последица. Два-три месеца доцније, кад сам се о распусту нашао код мајке у Паризу, прочитао сам у штампи вест о томе да су све велике силе признале уједињење Црне Горе са Србијом у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Ја сам у оно време био исувише млад, да бих имао тачну и јасну представу о значају свега тога. Доцније, кад сам темељно проучио историју Јужних Словена, разумео сам у којој мери је било праведно, и неопозицо, то уклапање Црне Горе у једну ширу отаџбину, након векова растављености, с осталим Србима, Хрватима и Словенцима. Црна Гора, - која се била одржала кроз историју као острвце независности и слободе, док су се остала браћа налазила у склопу Аустрије или Турске, - није имала разлога да постоји као целина за себе кад су се браћа ослободила туђинског господарства. Попут Италијана и Немаца, Југословени су се 1918. године ујединили на основу начела о самоопредељењу народа. Они што су жалили за Црном Гором као засебном државом, нису увиђали једну основну ствар: да Црна Гора није могла постојати као самостална држава од тренутка кад су се створили услови за једну велику националну државу народа исте крви и језика. Већ у својој младости, чим сам био у стању схватити елементе нашег националног проблема, ја сам се заувек, и непоколебљиво, определио за принцип пуног југословенског јединства.“
({{{2}}})

Легитимност или нелегитимност[уреди]

Овај акт је према делу историчара био преседан у дотадашњој балканској историји, да једна независна држава буде сједињена са другом, без обзира на њену независност и њен међународно - правни легитимитет и континуитет. У доба тих догађања постојала је црногорска влада, црногорска скупштина (бирана на изборима 1914. године), црногорски двор при којем су деловали акредитовани представници великих сила и Србије, црногорски Устав и закони.

Са друге стране војска краљевине Црне Горе је 25. 01.1916. године, због немогућности да одступи, је распуштена. Ово је по некима тумачено као капитулација, чиме је политички врх краљевине Црне Горе изгубио дозу кредибилитета.

Сами савезници нису били начисто шта се догађа у Црној Гори, па су у исту слали више мисија које су им подносиле извјештаје. Неки извјештаји су били марљиво урађени, а неки површно (урађени за један дан).

Викицитати „Премда се данас пренаглашавају многе неправилности приликом припрема велике Народне скупштине у Подгорици, уз истицање да је присуство српских трупа било коришћено као нека врста притиска, чињеница је, ван сваког спора, да је већина народа у Црној Гори, преко својих угледних изабраника, с много аутентичног ентузијазма 26. новембра 1918. изгласала безусловно сједињење са Србијом. Свргавање династије Петровић-Његош, које је претходило чину уједињења под династијом Карађорђевића имало је, међутим значајније последице: краљеве присталице су, уз финансијску помоћ италијанских официра, покушали да оружјем оспоре ново стање, и најстаријега српскога краља Николу Петровића Његоша, врате на престо Црне Горе. Брзо и брутално скршена Божићна побуна, оставила је, бар у локалном предању, ако не и у проверивим историјским изворима, горак укус међусрпског сукоба, који се данас, из сасвим других разлога, намерно, тј. ненаучно, преувеличава.“
({{{2}}})
(Душан Батаковић-„Уједињење Црне Горе и Србије: Од снова предака до кошмара савременика“)
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Салисов извјештај

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]