Подгоричка скупштина

Из Википедије, слободне енциклопедије

Велика народна скупштина Српског Народа у Црној Гори (или краће само Велика народна скупштина, често и са додацима Велика црногорска народна скупштина или Велика српска народна скупштина), знатно познатија својим краћим псеудонимом Подгоричка скупштина је било народно представништво Црне Горе послије краја Првог свјетског рата. Њена најпознатија одлука је била збацивање краља у изгнанству Николе I Петровића и његове династије Петровић-Његош у корист династије Карађорђевића и одлука о присаједињењу Краљевини Србији, односно уједињењу свих Срба, Хрвата и Словенаца у једну југословенску државу. Њене одлуке су биле доста нагле и значајне и оставиле су трајне последице али и отворена питања у Црној Гори. Њен предсједник је био Саво Церовић.

Овај чланак се бави у ужем смислу самом Подгоричком Великом народном скупштином, а у ширем смислу, обухвата у ширем смислу и обрађује цјелокупну грађу о уједињењу Србије и Црне Горе у заједничку државу

Подлога[уреди]

Историја[уреди]

Црна Гора је била дио Српске деспотовине, све док није освајањем југа Србије (доцније под називом Стара Србија) од стране Османлија 1455. године, одвојена од остатка земље. У то вријеме била је под влашћу Бранковића. Из ове диобе потиче настанак двије одвојене државе - савремене Србије и Црне Горе, које су биле одвојене више од три и по вијека, што је довело до стварања извјесних разлика међу њима, али и очувавања постојећих духовних и културних истовјетности. Црнојевићи су добро осјетили турску најезду и окренули се Венецијанској републици за заштиту. Србија је коначно окупирана од стране Османлијске империје падом Смедерева у вријеме Котроманића 1459. године, а правно је у потпуности опстанак њених династа и велможа у Угарској престао 1537. године, када нестају и покушаји ослобођења. Црна Гора је наставила да живи као посљедњи неосвојени дјелић старе српске средњовјековне монархије, чувајући њене култове и насљеђе, све до 1496. године, када пада под контролу Османског царства, које је и формално укида 1499. године и присваја Скадарскоме санџакату. Покушај турских освајача да лакше уведу власт у Црну Гору, прихватањем домаћих обичаја, довођењем члана њихове династије (који се превјерио), те стварањем засебног црногорског санџака од 1514. до 1528. и поново од 1597. до 1614. године, био је безуспјешан.

Формалноправно, насљеђе је пренијето са Ђурђа Црнојевића на Цетињску митрополију, која преузима политичку улогу на тлу освојене Црне Горе. Православна црква у Црној Гори постаје народни вођ Црногораца и околних народа (како се традиционално сматра - 1516. године), али и политичко тијело које, након кратковременог симболичког прихватања османске власти, успјешно ради на организовању народног отпора и увођењу фактичке власти над територијом Црне Горе. Практично, од митрополије је створена држава, у неком виду источно-православне теократске квазирепублике. Овоме значајно доприноси увођење посебно привилегованог, тимарског система филурџијама, на територији Црне Горе у XVI вијеку, јер администрација никако није могла достићи те удаљене крајеве, што је осигурало посебан вид аутономије Црногорцима и фактичке независности. Бројни досељеници из Старе Србије и Херцеговине, углавном српског поријекла, доносили су са собом своје обичаје и култове, значајно потиснувши старосједилачке слојеве - јер је Црна Гора, као посљедња слободна јужнословенска и уопштено балканска земља, постала прибјежиште избјеглица са територија које су Османлије освајали. Ово је све ојачало сјећање и идеју о обнови старе српске државности, која се гајила у народној пјесми, епици, у првом реду гуслама, у облику култова као што су култ Косова, Милоша Обилића, који задобија улогу црногорскога идола, кнеза Лазара, Немањића и других личности.

Црногорци под Српском црквом оранизују безброј устанака и ратова, у којима Цетиње много пута бива рушено, а најзначајнији покрет је био почетком XVII вијека под вођством Српске Пећке патријаршије, који је обухватио цијели простор од Херцеговине до Албаније. Али најзначајнији период у црногорској историји ће бити у вријеме доласка на митрополитски пријесто једне конкретне династије, која ће дати печат националној борби Црногораца и оставити неизбрисив траг у црногорској историји, а која је у потпуности прихватила и највише радила на ширем покрету националног ослобођења и уједињења српског народа на Балканском полуострву, избором Данила Шћепчевића Његоша, кандидата патријарха српског Калиника, за цетињског владику 1697. године - Петровић-Његош.

Зачеци идеје[уреди]

Стваралац првог црногорског, и конкретно један од првих детаљнијих српских, а нерачунајући на непрецизне снове грофа Ђорђа Бранковића и први, националног програма за ослобођење од Турака и обнову државности је био црногорски, скендерски и приморски митрополит и егзарх трона српског Василије Петровић из XVIII вијека. Он је осмислио обнову Српског царства у једном прилично обимном концепту, који би се базирао и на историјском и етничком принципу. Он би обухватао хабсбуршку Војну крајину, Босну, Херцеговину, Далмацију (укључујући и дубровачко приморје, Црну Гору са Боком которском и околњим крајевима (Брда, остатак приморја, скадарска област) Србију (од сјеверне Македоније до Дунава), па чак и огроман дио данашње Бугарске. Овај плам, настао нешто послије средине 18. вијека, промовисан је од стране владике Василија управо у вријеме његових посјета и рада са Русијом, за коју је и мислио да буде једна од главних актера која би му омогућила да успије овако превише замишљени подухват.

Средином 18. стољећа грчки фанариоти силом преузимају пећку патријаршију, што Цетињска митрополија не признаје, а врхунац раскола њеним укидањем 1766. године. Василије Петровић је постављен за егзарха трона српског и као најстарија српска епархија, Цетињска митрополија преузима вођство у растуреној српској црквеној хијерархији и владика Василије моли руског императора Петра III да заштити српски народ и цркву. Исто захтијева у писму московском митрополиту Платону 1776. године други владика Сава Петровић Његуш. Ово доводи до црквене анархије и самосталног управљања код српских архијереја, а и самоуправе Цетињске митрополије, која ипак не признаје неканонски насилнички чин и остаје везана за избјегле српске патријархе у Војводини, при сремској Карловачкој митрополији, тј. доцнијој новој Српској патријаршији. Како Цетиње постаје средиште окупљања српског народа, Српска Спарта, за разлику од Српске Атине, Црна Гора преузима водећу улогу у српском народу на Балканском народу, у првом реду у националној борби против отоманских Турака. Православна хришћанска црква у Црној Гори овај чин сматра привременим и планира обнову српске државе, па самим тим паралелно и цркве. Заједничко писмо архимандрита Петра Петровића, гувернадура Јована Радоњића и сердара Ивана Петровића царици Марији Терезији из 1779. године:

Викицитати „Желимо да Митрополит црногорски зависи од пећскога Патријарха у Србији. Кад садашњи Митрополит умре, пристајемо да за сад његов насљедник буде рукоположен у Карловцима, али да увијек буде изабран по старом обичају, тј. да га бирају: гувернадури, потчињени главари и цио народ црногорски, али само дотле докле Турци буду владали Србијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ.“
({{{2}}})

Владика Василије и у пјесништву исказује ондашње политичке покрете њега и његових сарадника и савременика на политичкој сцени, конкретно у пјесми коју записује „Ода Немањи“:

Отечество ваше Турки завладали,

многе ваше цркве разорили,
сербски свети краљи вастаните,
цару Христу молбу сатворите,
мухамедску вјеру низложите,
от вашего отечества иждените!

Христијанском цару помозите,
отечество ваше обновите!

Архијереји сербски не лезите,
но всу ношт Бога молите,
царство сербско паки воставити
и благочастијем поставити.

Други политички национални програм, значајно мањег обима и тим и реалнији, дошао је од владике Петра I Петровића, доцнијег Светог Петра Цетињског, али треба га споменути са значајном напоменом. Према том плану из 1807. године, Црној Гори би били припојени Подгорица, Спуж, Жабљак, Бока которска, Херцеговина и Далмација и тако створено једно славено српско царство, чија би престоница била Дубровник, тада од стране Срба сматран српским националним градом, који је имао историјске везе са српском државом чијим се становништвом и обнављао миграцијама, а овако велика улога му је тада приписивана, поготово од стране примораца, због његовог ширег значаја у словенском покрету и због делимичног његовања српске народне традиције. Шеф ове царевине би био предсједник, тј. Президент, који би морао бити народни Рус, док би саму извршну власт имао цетињски митрополит са титулом руског кнеза. Сви православни хришћани би били такође подређени њему, а суфрагени би били далматински, херцеговачки и которски епископи. Ради јачања православља, због значајне распрострањености католичке вјере на тим просторима, владика Петар је замислио оснивање у Задру, Требињу и Котору, односно епископским сједиштима суфрагена, православне Богословије. Сви ови планови су имали упориште у дубоком русофилству, које се толико чврсто развило у црногорском народу почев са увођењем руског култа од стране владике Данила почетком 17. вијека.

Овај план, који би укључивао и неке босанске крајеве, представља непотпуну и мању замисао стварања прве независне српске државе послије пада под Турке и значајно је реалнији од претходног. На пропаст је био осуђен доласком Наполеонових Француза Тилзитским миром и потом оснивањем Илирских провинција, приликом чега је митрополиту Петру понуђена улога Патријарха свега српског народа или цијелог Илирика и плата од 20.000 франака од стране француског управитеља за Далмацију Данила, што је у страху од римске курије црногорски владика одбио. Након тога, изузевши краткотрајно уједињење са Боком које је наступило приликом побједе Француске империје 1814. године, Црна Гора углавном у својој националној борби оријентира ка унутрашњости, ка Херцеговини и Брдима. Послије 1830. године, у вријеме владике Петра II Петровића Његоша, успјешно се ствара након два устанка Србија, која даје полет српском али и осталим потлаченим балканским народима, а Његош веже Црну Гору и околње крајеве трајно за Шумадију, која огромним дијелом бива, ослобођена од Турака и без муслиманског становништва, колонизована становништвом управо из његових крајева. Из свих ових историјских збивања се рађају чврсте везе између Црне Горе и Србије, раздвојених османском територијом, као и национал-романтичарски покрет за њихово спајање.

У та времена буђења националне свијести, када се одвија и црногорско национално буђење али под српским именом, нижу се разне знане и незнане особе са идејама о обнови Српског царства, Црногорци и други Срби. У 18. вијеку од Херцеговца Давида Неранчића-Зорића са везама у Русији који упошљава рисанског грофа пјесника Петра Бјеладиновића Ђајудо много спремнијег Црногорца Софронија Марковић-Југовића који је имао подршку гувернадура Црне Горе Јована Радоњића, свима је заједничка жеља да дођу на кључни пријесто Црне Горе, па потом крену у ослобађање остатка Сербије, гледајући на Русију као оствариоца те идеје. Ту је било разних људи, у Русији лобисте за стварање славјаносербске империје архимандрита пивскога манастира из 1802. и 1803. године Арсенија Гаговића, па и неких врло хумористичних идеалиста - обични сељак Стано Попов са владиком Василијем путује као сапутник, дијели Румелију и представља на српском и латинском фалсификовани родослов, према којем је, тобоже, директан насљедник Немањића те тако и предендент на пријесто обновљеног царства српскога, у чему и долази у сукоб са Василијем Петровићем. И врло интересантни црногорски владар који се наметнуо Црногорцима представљајући се да је збачени руски цар, Шћепан Мали, од 1767. до 1773. године, имао је своје снове о обнови Српског царства. Првим српским устанком почиње процес стварања српске државе центриран у шумадијским крајевима под вођством Ђорђа Петровића Карађорђа, и одмах по избијању и ту почињу планови о границама обновљене српске државе. Код српских устаника су постојала два концепта нове државе, популарнији је био свесрпски, чији је аутор био секретар Правитељствујушчег совјета Иван Савић-Југовић. Према њему ослобођена Србија би укључивала до сада заузете од Турака крајеве, Босну и Херцеговину, Косово, Метохију, Нишку област, територију Врања, Видин и мале дијелове данашње западне Бугарске и цијелу данашњу Црну Гору изузев скадарске области, барскога приморја. Сагласја није било јер је био супротстављен знатно скромнијем плану посланика Царске Русије у Србији Константина Родофиникина, који не би укључивао Црну Гору нити околње крајеве.

Свој први спољнополитички програм Србија добија тзв. Начертанијем („Нацртом“) Министарства спољних послова Илије Гарашанина, човјека који је такође сањао о обнови српске царевине прилично нереалних размјера, који су припремали бројни чешки свеслависти у Србији. Програм се позивао на историјску славу Српског царства и његову обнову, заједнички рад на ослобођењу са Бугарима и повезивање са Босном и Херцеговином, Старом Србијом и црногорским крајевима. Овај програм, који је замишљао да Србија буде носилац и покретач идеја о Балкану без Турака, владика Његош је прихватио чим га је набавио. Формални предлог Цетињској Митрополији је од српске владе стигао 1848. године о стварању јужнословенске конфедералне државе, гдје се први пут назире не искључиво српска, већ шира идеја у покретима за уједињење Црне Горе и Србије. План је предвиђао Бугарску, Српску и Хрватску народну јединицу, са својим унутрашњим самоуправама, које би биле формиране договором и на етничком принципу. Његош је у начелу прихватио ову идеју, али га је оправдано забринуло питање сукоба које може наступити међу Јужним Словенима, тражећи да се први створи јединствена српска држава, која би потом кренула у ослобођење и уговорно уједињење са Хрватском и Бугарском, став који се каснио доказао врло реалним. Његош, аутор магнум опуса народне књижевности Горски вијенац, имао је замисао о великој српској држави под династијом Обреновића са престоницом у Призрену, у којој би њему припало мјесто патријарха српског обновљене патријаршије у Пећи.

Почетак процеса[уреди]

Најближе почетку процеса сједињења Србије и Црне Горе је билу у вријеме Првог српског устанка, односно побуне у самој ужој поддунавској Србији. 1809. године српски устаници побуђују велики дио данашње Црне Горе, знатно већи него што је тада и био слободан, дижући и Васојевиће на буну. Једна интересантна ствар за овај период јесте да су већина српских устаничких вођа, укључујући и Карађорђа, или вукли поријекло или и сами били из црногорских простора. Устанак је до краја 1813. године потпуно скршен, тако да до покушаног сједињења црногорских и српских војни на крају није дошло.

Први најочигледнији кораци ка уједињењу Србије и Црне Горе у једну државу су направљени склапањем Тајног споразума од 27. септембра 1866. године између Црне Горе краља књаза I Петровића и Србије књаза Михаила Обреновића на Цетињу. Једна интесантна ствар јесте што су обје династије, и црногорски Петровић-Његоши и србијански Обреновићи, били из црногорских простора. Према том споразуму, послије успјешног рата против Османског царства који је био усмјерен ослобођењу српског народа који је живио под Турцима, Никола се требао одрећи престола у корист књаза Михаила, а Црна Гора припојити јединственој српској националној држави, започињући подређивањем црногорских снага српској војсци.

Викицитати „Члан 2:

У случају успеха, Књаз Црне Горе придружиће Црну Гору српској држави и признати књаза Михаила за владаоца.“
({{{2}}})

У ту сврху министарство Илије Гарашанина, и самог по поријеклу Црногорца, послало је Милана С. Пироћанца по споразуму на Цетиње, који би спровео детаљну анализу ситуације у Црној Гори, модернизацију војске, уједињење команде и припрему за ратне активности, отворивши канцеларију. Извјештај о Црној Гори и Црногорцима који је Пироћанац послао Београду је толико обиман, да је објављен у виду књиге. Идеје о коначном испуњењу планова нису доживјеле плода, јер је недуго потом, србијански владар узненадно убијен у Кошутњаку 1868. године.

Планови су, пак, обновљени 1876. године, склапањем новог војног споразума у Венецији док је Србијом владао кнез Милан Обреновић, којим су се Србија и Црна Гора обавезале да ће радити док се цијели српски народ не ослободи од турске власти у Европи и стави под своју власт, сарадњом са Грчком и Румунијом и Бугарима и Албанцима. Услиједили су српско-турски ратови, у којима није остварена жељена заједничка граница у Санџаку, а у којима су обје кнежевине признате на Берлинском конгресу 13. јула 1878. године за независне државе, тако да до уједињења није ни дошло. Кнежевина Србија је незнатно увећана, док је Кнажевина Црна Гора готово удвостручена. Велика Црна Гора према Санстефанском плану који је Русија сепаратно са Османском Турском хтјела договорити, а према којем Србија не би била територијално проширена а Црна Гора добила још више територија, није остварен, јер међународно није прихваћен код осталих Великих сила које су се залагале за баланс - несуђени мировни споразум био створио Велику Бугарску под руском доминацијом.

Претварање идеје у дјело[уреди]

Први свјетски рат и пад Црне Горе[уреди]

Двије црногорске владе[уреди]

Припреме за скупштину[уреди]

Рад на уједињењу Црне Горе и Србије интезивиран је током уласка савезничких трупа (француских, енглеских, америчких, италијанских и српских) у ослобођену Црну Гору. Начелник српске Врховне команде, војвода Живојин Мишић, уочи уласка ових трупа на територију Црне Горе (Метохија), у упуству команданту, Драгутину Милутиновићу, 23. октобра одредио је задатак српским трупама да „помоћу Црногораца раде на сједињењу Црне Горе и Србије“. Пут од Пећи до Цетиња српске трупе су прошле за веома кратко време. Цетиње је званично заузето 23. октобра (5. новембра) 1918. године. У њему је успостављена команда места и војна власт, која се позивала на наредбе Врховне команде српске војске. Са српском војском у Црну Гору су ушли и политичари који су били задужени за политички рад. На седници српске владе, 15. октобра 1918. године, за повереника за политичка питања у Црној Гори именован је Светозар Томић, а у Одбор су, поред Томића, у договору са Пашићем, ушли: Петар Косовић, Јанко Спасојевић и Милосав Раичевић. Они су одмах по уласку српских трупа на подручје Црне Горе формирали Централни извршни одбор за уједињење Србије и Црне Горе, који је деловао по инструкцијама српске владе. Рад на уједињењу било је потребно приказати као жељу црногорског народа, ради оправдања пред међународном заједницом. Положај краља Николе био је политички неизвестан. Одбор за уједињење је вршио постављање начелника округа и срезова, председника у варошким општинама, старешине у капетанијама и један број чиновника.

Овој Великој народној скупштини су претходиле сличне, мањег значаја, по готово свим местима Црне Горе и под различитим називима. На њима је успостављена процедура одржавања избора, сазивања заједничке скупштине и циљеви које заједничка скупштина треба свету да обзнани.

Избори за скупштину[уреди]

Централни извршни одбор је, на седници у Беранама 25. октобра/7. новембра 1918. године, прописао Правила за бирање народних посланика за Велику народну скупштину. Проглас о расписивању избора и Правила за бирање народних посланика за Велику народну скупштину, послати су из Берана 27. октобра окружним начелницима у Црној Гори, с налогом да се организују избори по капетанијама, варошким општинама и срезовима. За одржавање зборова и избор повереника дат је рок од седам дана, док је у неким местима, попут Цетиња, за те послове преостало тек три дана. Читавим изборним процесом руководио је Централни извршни одбор преко својих повереника и изасланика који су сазивали зборове и седнице и утврђивали резултате избора.

Избори за састав скупштине обављени су 19. 11.1918. године на целом простору краљевине Црне Горе. Свака капетанија бирала је по 2, док је сваки срез (из области које су ослобођене у Првом балканском рату) бирао по 3 посланика. Већи градови (преко 5 000 становника) бирали су по 2 посланика, а они мањи (са мање од 5 000 становника) по 1 посланика.

Гласало се на јавним зборовима (без бирачких спискова, идентификационих докумената и бирачких одбора), на којима је јавним и посредним гласањем:

  • свака капетанија бирала 10 повереника,
  • сваки срез бирао 15 повереника,
  • свака већа варош бирала 10 повереника,
  • свака мања варош бирала 5 повереника.

Потом су се окупљали повереници из једног округа и на заједничкој седници одлучивали о својим представницима тј. представницима на скупштини. У неким капетанијама нису ни одржани скупови (пљеваљски и берански округ), већ су посланици једноставно именовани и још су представљали народ бјелопољског округа. Посланици бирани у Андријевици представљали су грађане плавсо-гусињског среза. На овај начин је изабрано 165 посланика за скупштину.

Српска војска је имала наређење да „настави најенергичније и свим средствима да се на територији коју је наша војска окупирала угуши свака агитација, па ма од кога долазила“, у чему су им на располагању стајала „сва средства“ (Ж. Мишић). Врховна команда српске војске наредила је својим командама са седиштем у Сарајеву, Загребу и Београду да спрече повратак дела угледних црногорских интернираца (водећих официра, министара, посланика...) „док се питање уједињења не реши“.

Ток скупштине[уреди]

Припреме за почетак рада скупштине обележила су два супротна мишљења о начину уједињења Црне Горе и Србије. Скупштина је заседала од 24. до 29. новембра 1918. године. Од две претходне и пет редовних заседања, најзначајнија је друга редовна седница од 26. новембра на којој су донесене историјске одлуке о уједињењу народа Краљевине Црне Горе и Краљевине Србије, као и одлука о детронизацији династије Петровића.

Скупштина је отпочела са радом 24. 11. у згради Дуванског монопола и на првом заседању изабрани су тајним гласањем органи скупштине (председник Саво Церовић, потпредседници Лазар Дамјановић и Саво Фатић и секретари).

Зеленаши[уреди]

Зеленаши су се залагали за условно сједињавање Црне Горе и Србије.

Бјелаши[уреди]

Бјелаши су се залагали за безусловно сједињавање Црне Горе и Србије.

Одлуке скупштине[уреди]

Викизворник
Викизворник има изворни текст повезан с овим чланком:

Подгоричка скупштина је, на Другој редовној седници 13./26. новембра, без расправе и акламацијом усвојила већ написани текст Одлука, који су потписали 160 посланика. Овај акт је усвојен под именом Резолуција, а касније објављен као плакат под називом Одлука. Одлуке су:

  • Да се краљ Никола I Петровић - Његош и његова династија збаци са црногорског пријестола.
  • Да се Црна Гора са братском Србијом уједини у једну једину државу под династијом Карађорђевића, те тако уједињене ступе у заједничку Отаџбину нашег троименог народа Срба, Хрвата и Словенаца.
  • Да се изабере Извршни народни одбор од 5 лица, који ће руководити пословима, док се уједињење Србије и Црне Горе не приведе крају.
  • Да се о овој скупштинској одлуци извијести бивши краљ Црне Горе Никола Петровић, Влада Краљевине Србије, пријатељске Споразумне силе и све неутралне државе.

На четвртој седници (28. новембра) је изабран Извршно одбор, у ствари привремена влада.

На петој седници (29. новембра) скупштина је одлучила:

  • Да се покретна и непокретна имовина бившег краља Николе Петровића Његоша и његове династије, у Црној Гори конфискује у име народа.
  • Да се за свагда забрани улазак у нашу земљу пређашњем краљу Николи Петровићу Његошу, а тако и свим члановима његове династије.

Краљева имовина је конфискована.

Одлука о уједињењу са Србијом, довела је до низа других одлука o уједињењу у нову државу под именом Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

Епилог[уреди]

Подгоричка скупштина је изабрала делегацију од осамнаест чланова, коју је предводио митрополит Гаврило Дожић, да одлуке Подгоричке скупштине однесе у Београд. Делегација је уручила одлуке Подгоричке скупштине регенту Александру 17. децембра 1918. године, или 17 дана послије проглашења уједињења и стварања Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, односно југословенске државе. Овим је практично заокружен оквир одлука Подгоричке скупштине којим је проглашено припајање Црне Горе Србији, детронизована црногорска династија и успостављена привремена власт која је одлуке требало да спроведе у дело.

Одлуке Подгоричке скупштине није признале ниједна велика сила. Сама Србија је званично раскинула дипломатске односе са Црном Гором 28. децембра 1918. године, више од мјесец дана по доношењу одлуке о безусловном уједињењу. Одлукама Подгоричке скупштине црногорска држава је фактички престала да постоји.

Последњи пут Велика народна скупштина се састала, на захтев владе из Београда, 27. јануара 1919. године и изабрала посланике из Црне Горе у Привремено народно представништво, привремено представничко и законодавно тијело југословенске државе. Изабрани су: Андрија Радовић, Марко Даковић, Тодор Божовић, Спасоје Пилетић, Ристо Јојић, Лазар Дамјановић, Михаило Ивановић, Илија Љумовић, Марко Матановић, Трипко Жугић и Радован Бошковић.

Тачке извјештаја који је сачинила међународна посматрачка комисија састављена из више чланова из различитих земаља, поводом избора за Подгоричку скупштину и генералног стања у Црној Гори, 9. фебруара 1919. године:

1) Трупе које су се налазиле у Црној Гори су биле југословенске, а не србијанске: њихов број у цијелој земљи не прелази 500 људи: оне нису биле уплетене у узборе и збивања око побуне.

2) Избори су били слободни пошто 500 официра и војника југословенских нису могли десетинама хиљада Црногораца наметнути своју вољу.

3) Избори су били демократскији него они практиковани за вријеме владавине бившег краља Николе.

4) Сви Црногорци су били за уједињење са Србијом и не желе повратак раскраља Николе, којега држе за издајника земље.

5) Побуна је проузрокована од стране неколико агената бившег краља, а који су потпомогнути агентима италијанским; могли су обманути неке необавијештене личности.

6) У земљи је владао мир, кривци ће бити осуђени од стране редовних судова.

7) Захтијева се да одбјегли побуњеници код Италијана у Сан Ђовани Ди Медуи и Котору буду предати француском генералну Венелу и да одговарају за рушење телефонских жица и пљачку војничких намирница. Број затворених личности се пење од прилике на једну стотину. Сви сељаци су пуштени на слободу.

О уједињењу и прихватању краљевине Срба, Хрвата и Словенаца под Карађорђевићима, пише престолонасљедник Михаило Петровић Његош у својим мемоарима:

Викицитати „Били смо још на школоваљу у Истбурну кад је, 1. марта 1921, преминуо наш дед, краљ Никола. Преставио се у осамдесетој години живота, у својој вили у Антибу, на југу Француске. Крајем 1918. године, уједињење Црне Горе са Србијом, сан свих Срба, било се извршило под околностима са којима он није био сагласан. Стога је остао да живи у иностранству. Са својом женом, краљицом Миленом, провео је неко вријеме у Италији, па потом у Француској (Лион, Бордо, По), и коначно се населио на Азурној обали. Његова смрт изазвала је у мени дубоку жалост. Неколико дана доцније, имао сам прилику да у енглеским листовима видим, с тужним и мучним осјећањем, фотографије његове сахране. На једном снимку, његов ковчег италијански морнари уносе у ратни брод. По жељи његове кћери краљице Јелене, сахрањен је у Сан Рему. За њим ће тамо, две године доцније, отићи и наша бака Милена.“
({{{2}}})
Викицитати „Мада се огромна већина Црногораца изјаснила за уједињење Црне Горе са Србијом, - и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, - један мали број одбијао је да то призна. Кад је краљ Никола умро, они су за краља прогласили мог стрица Данила. Из ког разлога који ми нису познати, Данило се решио да ту титулу не понесе. Како је био без деце, сва своја права пренео је на мене, још малолетног. То, уосталом, није имало своје важности, ни последица. Два-три месеца доцније, кад сам се о распусту нашао код мајке у Паризу, прочитао сам у штампи вест о томе да су све велике силе признале уједињење Црне Горе са Србијом у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Ја сам у оно време био исувише млад, да бих имао тачну и јасну представу о значају свега тога. Доцније, кад сам темељно проучио историју Јужних Словена, разумео сам у којој мери је било праведно, и неопозицо, то уклапање Црне Горе у једну ширу отаџбину, након векова растављености, с осталим Србима, Хрватима и Словенцима. Црна Гора, - која се била одржала кроз историју као острвце независности и слободе, док су се остала браћа налазила у склопу Аустрије или Турске, - није имала разлога да постоји као целина за себе кад су се браћа ослободила туђинског господарства. Попут Италијана и Немаца, Југословени су се 1918. године ујединили на основу начела о самоопредељењу народа. Они што су жалили за Црном Гором као засебном државом, нису увиђали једну основну ствар: да Црна Гора није могла постојати као самостална држава од тренутка кад су се створили услови за једну велику националну државу народа исте крви и језика. Већ у својој младости, чим сам био у стању схватити елементе нашег националног проблема, ја сам се заувек, и непоколебљиво, определио за принцип пуног југословенског јединства.“
({{{2}}})

Легитимност или нелегитимност[уреди]

Овај акт је према делу историчара био преседан у дотадашњој балканској историји, да једна независна држава буде сједињена са другом, без обзира на њену независност и њен међународно - правни легитимитет и континуитет. У доба тих догађања постојала је црногорска влада, црногорска скупштина (бирана на изборима 1914. године), црногорски двор при којем су деловали акредитовани представници великих сила и Србије, црногорски Устав и закони.

Са друге стране војска краљевине Црне Горе је 25. 01.1916. године, због немогућности да одступи, је распуштена. Ово је по некима тумачено као капитулација, чиме је политички врх краљевине Црне Горе изгубио дозу кредибилитета.

Сами савезници нису били начисто шта се догађа у Црној Гори, па су у исту слали више мисија које су им подносиле извјештаје. Неки извјештаји су били марљиво урађени, а неки површно (урађени за један дан).

Викицитати „Премда се данас пренаглашавају многе неправилности приликом припрема велике Народне скупштине у Подгорици, уз истицање да је присуство српских трупа било коришћено као нека врста притиска, чињеница је, ван сваког спора, да је већина народа у Црној Гори, преко својих угледних изабраника, с много аутентичног ентузијазма 26. новембра 1918. изгласала безусловно сједињење са Србијом. Свргавање династије Петровић-Његош, које је претходило чину уједињења под династијом Карађорђевића имало је, међутим значајније последице: краљеве присталице су, уз финансијску помоћ италијанских официра, покушали да оружјем оспоре ново стање, и најстаријега српскога краља Николу Петровића Његоша, врате на престо Црне Горе. Брзо и брутално скршена Божићна побуна, оставила је, бар у локалном предању, ако не и у проверивим историјским изворима, горак укус међусрпског сукоба, који се данас, из сасвим других разлога, намерно, тј. ненаучно, преувеличава.“
({{{2}}})
(Душан Батаковић-„Уједињење Црне Горе и Србије: Од снова предака до кошмара савременика“)
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Салисов извјештај

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]