Federiko Mompu

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Federiko Mompu
Bista Federika Mompua u Dvorani katalonske muzike
Lični podaci
Puno imeFrederik Mompu i Dankoz
Datum rođenja(1893-04-16)16. april 1893.
Mesto rođenjaBarselona, Španija
Datum smrti30. jun 1987.(1987-06-30) (94 god.)
Mesto smrtiBarselona, Španija
Kompozitorski rad
Periodmodernizam
Uticaji odna Mompua: Gabrijel Fore, Erik Sati, Klod Debisi, Fransis Pulenk, Moris Ravel
Najvažnija dela
Intimne impresije, Pesme i igre, Tiha muzika
NagradeNacionalna muzička nagrada Španije

Federiko Mompu ili Frederik Mompu i Dankoz (šp. Federico Mompou, kat. Frederic Mompou i Dеncausse; Barselona, 16. april 1893 — Barselona, 30. jun 1987) bio je španski (katalonski) kompozitor i pijanista. Najpoznatiji je po svojim delima za solo klavir i glas.[1]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rane godine[uredi | uredi izvor]

Ploča na rodnoj kući Federika Mompua.

Federiko Mompu je rođen 16. aprila 1893. godine u Barseloni.[2] Odrastao je kao najmlađe od troje dece u mešovitoj, katalonsko-francuskoj porodici koja je cenila umetnost. Njegov otac, Federiko Mompu Montmani, rođen je u katalonskom selu Đinista. Uprkos željama porodice da postane lekar, preselio se u Barselonu s namerom da započne vojnu karijeru (što mu nije pošlo za rukom). Tamo se upoznao i oženio s njegovom majkom, Žozefinom Dankoz, koja je poticala iz porodice francuskog porekla koja se bavila izradom zvona. Oba kulturna nasleđa su igrala značajnu ulogu u Mompuovom životu. S porodicom je vikende provodio pevajući katalonske i francuske narodne pesme. Dosta vremena je posvećivano čitanju poezije i prepričavanju porodičnih priča.[3]

Mompu je bio mirno i povučeno dete. Sate je provodio u slušanju muzike. Voleo je Šopena i Šumana, ali je najviše bio fasciniran zvukom zvona i često je odlazio u porodičnu fabriku da uživa u njemu. Pohađao je osnovnu školu „École Française“ i katoličku srednju školu „Hermanos de la Doctrina Cristiana“.[3] Prva muzička znanja stekao je imitirajući svog starijeg brata Đozepa koji je uzimao časove klavira.[4] Otac ga je podržavao u nameri da se posveti muzici, ali je od njega očekivao da bude natprosečan.[3]

Godine 1907. počeo je da studira klavir kod Pedra Seraa na Konzervatorijumu u Barseloni. Prvi javni nastup je imao u petnaestoj godini, 14. maja 1908. godine, u Sali Orfeon. Kod Seraa je nastavio studije klavira sve do 1911. godine. Kasnije je tvrdio da se u tom periodu zainteresovao za kompoziciju.[3] Nakon što je 1909. godine prisustvovao koncertu u Barseloni na kom je čuo Gabrijela Forea kako izvod svoj Kvintet, bio je toliko impresioniran njegovom muzikom i načinom izvođenja da je odlučio da postane kompozitor.[5] Na to je uticala i njegova izrazito stidljiva i povučena priroda koja ga je odvraćala od želje da postane virtuozni pijanista.[6]

Studije muzike u Parizu (1911—1913)[uredi | uredi izvor]

S pismom preporuke koje je Enrike Granados, španski kompozitor i tadašnji direktor Konzervatorijuma u Barseloni, poslao Gabrijelu Foreu, koji se tada nalazio na čelu Pariskog konzervatorijuma,[4] Mompu je 1911. godine otišao u Pariz da tamo nastavi muzičke studije.[2] Uprkos Granadosovoj preporuci, Mompuova stidljivost i uzdržanost ga je sprečila da se odmah po dolasku u francusku prestonicu upozna sa Foreom.[3] Premda je uspeo da se upiše na Konzervatorijum,[4] tokom dvogodišnjih studija Mompu nikada nije lično upoznao Forea.[3] Te godine (1911) je počeo da komponuje svoje prvo delo za klavir – svitu Intimne impresije.[5]

Na Pariskom konzervatorijumu je studirao klavir kod Luja Dimera i harmoniju i kontrapunkt kod Emila Pesara. Mompu je i pored svoje stidljivosti bio uporan u nameri da se bavi komponovanjem. Iako je prepoznao Mompuov urođeni talenat, Pesara je frustrirala njegova introvertna priroda. Navodno je prokomentarisao njegovo zanimanje za kompoziciju rečima: "Alors composez, composez!".[3]

Dvogdišnje studije u Parizu učinile su da naglasak studija, umesto na klavir, stavi na kompoziciju[3] i uverile ga da je to njegov najveći talenat.[4] Iako je imao snažnu želju da komponuje, bio je nezadovoljan tradicionalnim teorijskim pravilima. Profesori na konzervatorijumu su obeshrabrivali njegovu ljubav prema zvonima i zvukovima oktava, kvinta i kvarta. Mompuove studije kompozicije kod Pesara i Marsela Samuela Rusoa su tekle sporo jer su dvojica profesora imali različita mišljenja o komponovanju. Mompu je na kraju pronašao sopstveni stil komponovanja u kojem su zvukovi iz detinjstva igrali veliku ulogu. Odlučio je da se osloni na svoju imaginaciju i inteligenciju pre nego na mišljenja profesora na konzervatorijumu.[3]

Paralelno sa studijama na konzervatorijumu, Mompu je privatno studirao klavir kod pedagoga Isidora Filipa i pijaniste Ferdinanda Mot-Lakroa.[4] Mot-Lakroa je brzo postao Mompuov najznačajniji mentor, učitelj klavira, prijatelj i energični zagovornik njegove muzike. Prepoznavao je značaj i lepotu Mompuovih kompozicija i ohrabrivao ga da razvija svoju jedinstvenu ličnu muzičku estetiku. Takođe je postao prvi izvođač i tumač Mompuovih klavirskih dela.[3]

Povratak u Barselonu (1913—1920)[uredi | uredi izvor]

Mompu je 1913. godine bio prinuđen da se vrati u Barselonu kako bi služio vojni rok. Prvi svetski rat, koji je izbio naredne godine, zatekao ga je u rodnom gradu. U Pariz se vratio tek 1920. godine, dve godine nakon završetka rata.[3]

Tokom boravka u Barseloni, Mompu je na nagovor i uz podršku svog prijatelja Agustina Kintasa objavio svoje prvo delo – Čarobne pesme (1920). Takođe je objavio još nekoliko klavirskih kompozicija (Intimne impresije, Dečje scene...) i prvu pesmu (Sivi čas). Tom prilikom je bio vođen jasnim estetskim idealom: najveća izražajnost uz najmanja sredstva.[7]

Drugi boravak u Parizu (1921—1941)[uredi | uredi izvor]

Nakon što se vratio u Pariz, Ferdinand Mot-Lakroa je 1921. godine upoznao Emila Viljermoza, francuskog muzičkog kritičara i kompozitora, s Mompuovom muzikom.[3] Viljermoz je objavio pohvalan članak o Mompuu u kojem ga je proglasio „jedinim učenikom i naslednikom“ Kloda Debisija[8] i na taj način mu doneo neočekivanu slavu zahvaljujući kojoj je imao prilike da upozna vodeće francuske kompozitore toga doba. Tome je doprineo i Mot-Lakroa koji je sa uspehom izvodio njegovu muziku na koncertima u Parizu.[9] Mompu se odjednom našao u centru pažnje. Bio je dobrodošao u pariske aristokratske krugove. Njegov društveni život nikada nije bio bogatiji. Nastavio je da razvija svoj stil komponovanja.[3] Svoju muziku nikada nije izvodio javno, već isključivo u privatnim pariskim salonima[8] gde su se uglavnom okupljali pisci, slikari i vajari. U tom periodu je nastalo nekoliko Mompuovih dela za klavir (Dijalozi, Uspomene sa izložbe, Šest preludijuma, Varijacije na Šopenovu temu, Pesme i igre br. 4 i 5) i glas (Četiri melodije, Nepoznata pesmarica i Tri uspavanke).[3]

Uprkos uspehu, njegov boravak u francuskoj prestonici nije bio nimalo lak. Neprekidno su se smenjivali društveni događaji i spektakli. Takav život nije odgovarao njegovoj introvertnoj, reflektivnoj i meditativnoj prirodi. Mompu je žudeo za većom samoćom, a Pariz mu to nije omogućavao.[3] Između 1931. i 1941. godine, kada je otišao u rodnu Kataloniju nakon nemačke okupacije Pariza, nije objavljivao muziku. Na to je uticalo nekoliko stvari. U tom periodu mu je umro otac, a brat mu se ozbiljno razboleo. Veoma ga je brinuo Španski građanski rat. Teška finansijska situacija dodatno ga je odvajala od muzike i usmeravala prema različitim poslovnim poduhvatima, uključujući i pokušaj da oživi porodičnu topionicu zvona.[4]

Konačan povratak u Španiju (1941—1987)[uredi | uredi izvor]

Nakon što se 1941. godine vratio u Barselonu, ponovo je počeo da komponuje. Vodio je miran život. Povremeno je održavao koncerte i pisao muziku, uključujući i poznati ciklus pesama Borba snova. S vremena na vreme je je putovao po Evropi i na koncertima predstavljao vlastite kompozicije.[3]

Godine 1956. pojavilo se delo Don Perilimpin, balet koji su zajedno napisali Mompu i Ksavije Montsalvaž. Veći deo muzike je napisao Mompu, a Montsalvaž je pomogao u orkestraciji i povezivanju deonica.[10] Godine 1959. počeo je da komponuje Tihu muziku, klavirsko delo u četiri sveske.[6]

Na jednom klavirskom takmičenju u Barseloni, na kom je bio član žirija, upoznao je katalonsku pijanistkinju Karmen Bravo,[5] mlađu od njega trideset godina.[11] Njena interpretacija Šumana ostavila ga je bez daha. Venčali su se 1957. godine.[5] Oboje su živeli u Barseloni i predavali na konzervatorijumu. Mompu je nakon toga retko napuštao Barselonu, osim što je tri puta boravio u Njujorku. Prvi put 1970. godine, kada je svirao na inauguraciji Auditorijuma Španskog instituta Lukrecija Bori. Drugi put, 1973. godine, povodom premijere svog oratorijuma Klevetnici. I treći put 1978. godine, kada je u Sali Alis Tali predstavio Pesme i igre, Čarobne pesme, dva preludijuma, Predgrađa i tri odlomka iz Dečjih scena. Kritičar Njujork tajmsa Donald Henahan pozitivno je ocenio Mompuovo izvođenje. Na istom koncertu, Alisija de Laroča je premijerno izvela Mompuovu Pesmu i igru br. 14, a sa tenorom Hoseom Karerasom izvela je ciklus pesama Borba snova.[3]

Nedugo nakon povratka iz Njujorka 1978. godine, Mompu je doživeo snažan moždani udar koji je ograničio njegove aktivnosti. Ostao je u Barseloni do kraja života gde je nastavio da predaje i povremeno nastupa.[3]

Federiko Mompu je umro 30. juna 1987. u Barseloni, u devedeset četvrtoj godini života.[6]

Muzički stil[uredi | uredi izvor]

Mompuovo eksperimentisanje s tonovima „metalnih akorada“ objašnjeno je na ovoj klavijaturi u interaktivnoj sali Muzeja muzike u Barseloni, na izložbi posvećenoj kompozitoru.
Mompuov klavir u Muzeju muzike u Barseloni.

Federiko Mompu je bio minijaturista u svojim delima, koja su skoro uvek kratka i čija je muzika relativno improvizovana. Njegovo delo je opisivano kao „delikatno“ i „intimno“. Prema sopstvenim rečima, bio je „čovek od malo reči i muzičar od malo nota." Mompu je u stihu katoličkog mistika Jovana od Krsta „tiha muzika“ (šp. la música callada) našao izraz za svoj estetski ideal: „da muzika bude glas tišine“, bez površnosti i ukrasa.[7]

Nakon povratka sa studija u Parizu (1911-1913), Mompu nije prihvatio moderni pokret u muzici koji je idealizovao kosmopolitsku Barselonu i njen sve brži razvoj. Inspiraciju za komponovanje tražio je u prošlosti. Želeo je da se vrati primitivnim muzičkim formama i pronađe „čistu“ umetnost. Nije prihvatao intelektualan ili racionalan pristup muzici, već je smatrao da duša treba da reaguje na nju. Zato se njegov muzički stil često opisuje kao recomençament (fr. početi iznova).[3]

I pored toga što je bio okrenut prošlosti, Mompu je pod snažnim uticajem francuskog impresionizma i njegovih predstavnika, kao što su Erik Sati, Gabrijel Fore i Fransis Pulenk, izgradio vlastiti stil u kojem je izražavanje koncentrisano na male forme.[7] Posebno mu je bila bliska muzička filozofija Erika Satija. Zajedničke karakteristike Satija, koji je prvi u svoju muziku uneo jednostavnost i jasnoću izraza, i Mompua su korišćenje jedinstvenih brojeva za obeležavanje metrike, odsustvo taktica, jednostavni ritmovi i dvoglasne ili troglasne teksture.[3]

U mnogim svojim delima preuzeo je melodije iz katalonskog folklora i ugradio ih u svoj neobičan zvučni svet. Njegovi akordi često evociraju zvuk bronzanih zvona, dečju uspomenu na fabriku zvona u kojoj je radio njegov deda.[7]

Na njega su takođe uticali zvuci i mirisi primorskih četvrti Barselone, krici galebova i zvuk dečje igre. Njegova muzika je ukorenjena u akordu G♭-C-E♭-A♭-D, koji je nazvao Barri de platja (Četvrt na plaži).[8]

Lionel Salter smatra da Mompuova muzika postiže izražajnost kroz lirizam i jednostavnost, adaptacijom narodnih melodija, napuštanjem razvojnih linija i svesnim odbacivanjem taktilica i ključeva. Njegov muzički primitivizam je po prirodi bio savremen, a njegova kreativnost je ležala u melodiji, harmoniji, ritmu i formi.[3]

Priznanja[uredi | uredi izvor]

Tokom života odato mu je nekoliko značajnih priznanja. Odlikovan je Nacionalnom muzičkom nagradom Španije 1946. godine. Izabran je u Špansku kraljevsku akademiju San Horhe 1952. godine. Iste godine je dobio francuske titule “Officer d’Academie” and “Chevalier des Arts et des Lettres.” Imenovan je za dopisnog člana Kraljevske akademije lepih umetnosti San Fernando 1959. godine, a dugi niz godina je bio član Izvršnog odbora španskog ogranka Međunarodnog društva za savremenu muziku. Primio je Nacionalnu muzičku nagradu 1979. godine za „delo od univerzalnog značaja“. Takođe je primio zlatne medalje od Vlade u Barseloni i Akademije lepih umetnosti u Madridu 1980, od Univerziteta Menendez Pelajo 1982, od Opšteg udruženja stvaralaca 1984. i od Grada Barselone 1986. godine.[3]

Odabrana muzička dela[uredi | uredi izvor]

Solo klavir[uredi | uredi izvor]

  • Impresiones intimas (1911–1914) (Intimne impresije)
  • Pessebres (1914-1917) (Naivne scene)
  • Scènes d'enfants (1915–1918) (Dečje scene)
  • Suburbis (1916–1917) (Predgrađa)
  • Cants magics (1920) (Čarobne pesme)
  • Fêtes lointaines (1920-1921) (Daleke proslave)
  • Charmes (1920–1921)
  • Cançons i Danses (1921–1979) (Pesme i igre)
  • Dialogues (1923) (Dijalozi)
  • Préludes (1927–1960) (Preludijumi)
  • Varijacije na Šopenovu temu (1938–1957) (zasnovane na Šopenovom Preludijumu br. 7 u A-duru)
  • Paisajes (1942–1960) (Pejzaži)
  • El Pont (1947) (El Pont)
  • Canción de cuna (1951) (Uspavanka)
  • Musica callada (1959-1967) (Tiha muzika)

Glas i klavir[uredi | uredi izvor]

  • L'hora grisa (1916) (Sivi čas)
  • Cuatro melodías (1925) (Četiri melodije)
  • Comptines (1926–1943) (Uspavanke)
  • Combat del somni (1942–1950) (Borba snova)
  • Cantar del alma (1951) (Pesma o duši)
  • Canciones becquerianas (1971) (Bekerijanske pesme)

Baleti[uredi | uredi izvor]

  • Don Perlimpin (1956; zajedno sa Ksavijeom Montsalvažom)

Horska dela[uredi | uredi izvor]

  • Los Improperios (1964; u sećanje na Fransisa Pulenka) (Klevetnici), za hor i orkestar
  • L'Ocell daurat (1970), kantata za dečji hor

Gitara[uredi | uredi izvor]

  • Suite Compostelana (1962; komponovana za Andresa Segoviju)
  • Cançó i dansa No. 13 (1972) (Pesma i igra br. 13)[12]
  • Cançó i dansa No. 10 (Pesma i igra br. 10), u originalu za klavir (1953), transkribovana za gitaru od strane kompozitora[13]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Federico Mompou, classical music composer. Pristupljeno 18.06.2013.
  2. ^ a b "Federico Mompou: Catalonian composer magnifico" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. decembar 2010), J. T. Rawlins & A. Hernandez-Banuchi, American Music Teacher, 28. 12. 2006. Pristupljeno 15.06.2013.
  3. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t "Federico Mompou:: a style analysis of thirty-five songs", L. J. Kruckeberg, University of Iowa, 2012. Pristupljeno 15.06.2013.
  4. ^ a b v g d đ Federico Mompou: Music for Piano Pristupljeno 15.06.2013.
  5. ^ a b v g Biografía de Mompou Arhivirano na sajtu Wayback Machine (22. jun 2010) Pristupljeno 15.06.2013.
  6. ^ a b v Federico Mompou - Piano Society Arhivirano na sajtu Wayback Machine (31. oktobar 2006) Pristupljeno 15.06.2013.
  7. ^ a b v g Antonio Iglesias, libreto del CD Mompou. Complete Piano Works, 2004.
  8. ^ a b v Classics Online: Frederic Mompou – Piano Music, Vol. 1 (Jordi Maso) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (26. mart 2012) Pristupljeno 15.06.2013.
  9. ^ J. Barral, libreto del CD Mompou. Suburbis. Les Impropères. Scenes d'enfants. Combat del somni, Autriche, 2007.
  10. ^ Naxos: Mompou, F. - Piano Music, Vol. 5 (Jordi Maso)[mrtva veza] Pristupljeno 15.06.2013.
  11. ^ Answers: Frederic Mompou Pristupljeno 15.06.2013.
  12. ^ Published by EMEC, Madrid, 1986-1988.
  13. ^ Published by Bèrben, Ancona, 2002.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Federiko Mompu na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Федерико_Момпу&oldid=27034697”