Hideki Todžo

Hideki Todžo 東條 英機
General Hideki Todžo
Lični podaci
Datum rođenja	(1884-12-30)30. decembar 1884.
Mesto rođenja	Tokio, Japansko carstvo
Datum smrti	23. decembar 1948.(1948-12-23) (63 god.)
Mesto smrti	Tokio, Japan
Obrazovanje	Imperial Japanese Army Academy
Vojna karijera
Služba	1905 — 1945.
Vojska	Imperijalna japanska vojska
Čin	General
Jedinica	Kvantunška armija (1932–1934)
Učešće u ratovima	Incident 26. februara Drugi kinesko-japanski rat Drugi svetski rat
Odlikovanja	Orden izlazećeg sunca Orden zlatnog zmaja 2. reda Orden svetog blaga

Hideki Todžo (jap. 東條 英機; Tokio, 30. decembar 1884 — Tokio, 23. decembar 1948) bio je general Japanske carske vojske (IJA), vođa profašističke organizacije Udruženje za pomoć carskoj vladavini i 40. premijer Japana od 17. oktobra 1941. do 22. jula 1944. godine. Kao premijer je bio odgovoran za napad na Perl Harbor, što je izazvalo rat između Japana i SAD. Nakon završetka Drugog svetskog rata, Todžo je uhapšen i na Tokijskom procesu osuđen na smrt vešanjem za japanske ratne zločine.

Biografija

Rođen je 30. decembra 1884. godine u Tokiju kao treći sin japanskog generala Hidenorija Todžoa. Na vojnu akademiju krenuo je 1899, a završio je 1905. godine. Nakon završetka akademije, upućen je u pešadiju kao poručnik. Oženio se Kacuko Ito 1909. i s njom imao tri sina i četiri kćeri. Od 1928. godine bio je zapovednik vojnog odela zaduženog za mobilizaciju i pripremu vojnika u slučaju rata i ubrzo posle toga unapređen u čin pukovnika.

General

Godine 1933. bio je unapređen u general-majora i služio kao šef Personalnog odela u ministarstvu rata. Od avgusta 1934, bio je zadužen za zapovedanje 24. pešadijskom brigadom IJA, a septembra 1935. bio je poslan u japansku marionetsku državu Mandžukuo (Mandžurija), gde je preuzeo zapovedništvo nad vojnom policijom Kvantunške armije, glavne japanske vojske u regionu. Nosio je reputaciju efikasnog, odlučnog i agresivnog vođe. Njegove teške disciplinarne taktike dale su mu nadimak Žilet. Po političkom opredeljenju bio je fašista, nacionalista i militarista. Tokom pokušaja puča u vojsci 26. februara 1936, Todžo i general Šigeru Hondžo suprotstavili su se pobunjenicima. Pobunjenici su naposletku bili prisiljeni da se predaju. Izvršena je čistka radikalnih oficira u vojsci, a pučistima je suđeno i pogubljeni su. Todžo je 1937. godine bio unapređen u vrhovnog zapovednika Kvantunške armije. Rukovodio je manjim vojnim operacijama po Unutrašnjoj Mongoliji unutar Mandžukuoa. Jula 1937. lično je predvodio jedinice 1. nezavisne brigade u operaciji Čahar, što mu je bilo jedino pravo borbeno iskustvo.

Nakon incidenta na mostu Marka Pola, što se uzima za početak Drugog kinesko japanskog rata, Todžo je naredio napad na Hopej i ostale mete u severoistočnoj Kini. Prihvatio je jevrejske izbeglice, shodno japanskoj politici prema njima, i nije se osvrtao na nemačke proteste. Godine 1938, bio je pozvan u Japan kako bi preuzeo funkciju zamenika ministra rata.

Uspon do funkcije premijera

Pošto je bio velika potpora ofanzivnoj strategiji u Drugom kinesko-japanskom ratu, 1940. bio je unapređen je u ministra rata. Bio je ubeđen da će Treći rajh pobediti u Evropi, pa je 1940. podržao potpisivanje Trojnog pakta s Nemačkom i Italijom. Od tog dana te tri zemlje (i njihove saveznice) bile su poznate kao Sile Osovine. Nakon pregovora sa Višijevskom Francuskom, obezbedio je dozvolu da Japan rasporedi svoje trupe u Francuskoj Indokini jula 1941. godine. Uprkos tome što su i same formalno priznale vladu u Višiju, Sjedinjene Države su u znak odmazde nametnule japanu ekonomske sankcije u avgustu, uključujući i totalni embargo na izvoz nafte i plina. Napetost unutar japanske vojske zbog embarga je rasla, a car Hirohito verovao je da čak ni harizmatični Todžo naposletku neće uspeti da smiri situaciju. I Todžo je nastojao da izbegne sukob s SAD, ali ne po cenu toga da Japan u korist podizanja embarga bude prisiljen da se povuče iz Francuske Indokine i okupiranih delova Kine. Dotadašnji premijer Fumimaro Konoe, ne videći izlaz iz krize, dao je ostavku 16. oktobra.

Premijer

Do jeseni 1941. bilo je izgledno da je ulazak Japana u rat protiv Sjedinjenih Država neizbežan. Iako u početku bio protiv toga, Hirohito je 17. oktobra naposletku postavio Todžoa za premijera. Car je odobrio plan napada na SAD 5. novembra, a na konferenciji 1. decembra konačno je sankcionisana odluka rata protiv Sjedinjeih Država, Engleske i Holandije. Dana 7. decembra 1941. godine, Todžova vlada objavila je rat SAD i napala američku vojnu luku Perl Harbor na Havajima.

Todžo je uz premijersku funkciju i dalje bio ministar rata. Vremenom je postao i ministar unutrašnjih poslova (1941—1942), ministar spoljnih poslova (1942), ministar za obrazovanje (1943) i ministar trgovinu i industriju (1943).

Prvih godina rata njegova popularnost bila je na vrhuncu; Japan je išao iz pobede u pobedu. Međutim, ratna sreća se okrenula protiv Japana nakon bitke kod Midveja; Todžo se suočavao sa sve većom opozicijom u redovima vojske i vlade. Nakon japanskog poraza na Sajpanu, bio je prinuđen da podnese ostavku 18. jula 1944. godine i otišao u penziju.

Zarobljeništvo, suđenje i smrt

Nakon kapitulacije Japana septembra 1945, američki general Daglas Makartur izdao je naređenje za hapšenje prvih 40 osumnjičenih ratnih zločinaca. Kada je Todžo saznao da je i on među osumnjičenima, prilikom hapšenja izvršio je neuspešan pokušaj samoubistva; pucao je sebi u srce, ali su meci izašli kroz trbuh. Bio je hospitalizovan i nakon lečenja prebačen u zatvor. Tokom suđenja, prihvatio je odgovornost za sve tačke ratnih zločina, koje su ga teretile. Na Tokijskom procesu, sud ga je 12. novembra 1948. godine osudio smrt vešanjem. Iako su neki kritičari zamerali Makarturu što niko od japanske carske porodice nije bio sumnjičen za zločine, i sam Todžo naposletku je odbio da svedoči protiv cara, verujući u njegovu nepogrešivost. U svom poslednjem govoru, izvinio se za počinjene zločine i zamolio američke vojnike da pokažu milost prema japanskom narodu. Kazna je izvršena 23. decembra iste godine.

Literatura

• Gorman, Jacqueline Laks (2009). Pearl Harbor: A Primary Source History. Gareth Stevens. ISBN 978-1-4339-0047-1. 
• Butow, Robert Joseph Charles (1961). Tojo and the coming of the war. Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-0690-2. 
• Baudot, Marcel (1980). The Historical encyclopedia of World War II. Infobase Publishing. ISBN 978-0-87196-401-4. 
• Fredrikson, John C. (2001). America's military adversaries: from colonial times to the present. ABC-CLIO. ISBN 978-1-57607-603-3. 
• Lamont-Brown, Raymond (1988). Kempeitai: Japan's dreaded military police. The History Press. ISBN 978-0-7509-1566-3. 
• Toland, John (1970). The Rising Sun: The Decline and Fall of the Japanese Empire, 1936–1945. New York: Random House. LCCN 77117669. 
• Takemae, Eiji; Ricketts, Robert (2003). The Allied Occupation of Japan. Continuum International Publishing Group. ISBN 978-0-8264-1521-9. 
• Dear, I.C.B.; Foot, M.R.D., ur. (2001). The Oxford companion to World War II. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-860446-4. 
• Cowley, Robert; Parker, Geoffrey (2001). The Reader's Companion to Military History. Houghton Mifflin Harcourt. ISBN 978-0-618-12742-9. 
• Goodman, David G.; Miyazawa, Masanori (2000). Jews in the Japanese mind: the history and uses of a cultural stereotype. Lexington Books. ISBN 978-0-7391-0167-4. 
• Kato, Masuo (1946). The Lost War: A Japanese Reporter's Inside Story. Alfred A. Knopf. 
• Bix, Herbert P. (2001). Hirohito and the making of modern Japan. HarperCollins. ISBN 978-0-06-093130-8. Pristupljeno 17. 12. 2013. 
• Kido, Kōichi (1966). Kido Kōichi nikki [Diary of Kido Kōichi]. Tokyo: Tōkyō Daigaku Shuppankai. 
• Terasaki, Hidenari (1991). Shōwa tennō dokuhakuroku. Bungei Shunjūsha. 
• Wetzler, Peter (1998). Hirohito and war: imperial tradition and military decision making in prewar Japan. University of Hawaii Press. ISBN 978-0-8248-1925-5. Pristupljeno 17. 12. 2013. 
• Dower, John W. (2000). Embracing defeat: Japan in the wake of World War II. W. W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-32027-5. Pristupljeno 17. 12. 2013.