Делиблато

Из Википедије, слободне енциклопедије
Делиблато

Српска православна црква у Делиблату
Српска православна црква у Делиблату

Основни подаци
Држава Застава Србије Србија
Покрајина Застава Војводине Војводина
Управни округ Јужнобанатски
Општина Ковин
Становништво
Становништво (2011) 2939
Густина становништва 21 ст/km²
Положај
Координате 44°49′34″N 21°02′08″E / 44.826166, 21.0355
Временска зона средњоевропска:
UTC+1
Надморска висина 94 m
Површина 164,0 km²
Делиблато на мапи Србије
{{{alt}}}
Делиблато
Делиблато на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број 26225
Позивни број 013
Регистарска ознака KO


Координате: 44° 49′ 34" СГШ, 21° 02′ 08" ИГД


Делиблато је село на територији општине Ковин, у јужнобанатском округу, у Војводини, Србија. Надморска висина места је 94 м. Први подаци за ово насеље датирају из 1660. године. Налази се на ободу Делиблатске пешчаре. Село има 2939 становника према попису из 2011. године, а главна делатност је пољопривреда.

Географски положај[уреди]

Делиблато је лоцирано на периферији лесне заравни, на месту где се она спаја с лесном терасом, на 90 до 110 метара надморске висине. Делиблатска пешчара је удаљена 2 километра од северних делова насеља, док је западна ивица насеља одређена долином Обзовик - баре. Делиблато се налази на кружном путу Панчево - Ковин. Од Мраморка је удаљено 6 километара, а од Ковина 9 километара. Кроз пешчару води пут до Беле Цркве.

Историја[уреди]

Први писани подаци датирају из 1660. године и по њима насеље је вероватно настало за време Турака и спомиње се као српско. Вероватно је већи број досељен под грофом Ђурђем Бранковићем и патријархом Ареснијем Чарнојевићем. У ратовима Аустрије и Турске Делиблато је претрпело знатна оштећења, тако да је након протеривања Турака остало само 16 домаћинстава. Делиблато је изграђено 1689. године, са школом и црквом од брвана и дасака.

На Марцијевој карти од 1723. до 1725. године Делиблато је означено као ненасељено, а подручје је припадало панчевачком округу. Поново се јавља као мање насеље 1753. године са српским живљем. Одлуком Марије Терезије од 1770. године налазило се у Војној крајини и у њега се тада досељава већи број српских граничара и Румуна. 1773. године припојено је илирско-банатској, а две године касније немачко-банатској регименти. Милитарска тривијална школа са намачким наставним језиком отворена је 1780. године
[1]

Летопис[уреди]

Према подацима црквене хронике 1778. године подигнута је Српска православна црква од тврдог материјала у близини старе која је том приликом порушена. Године 1836. Делиблато је постало седиште шумар а за банатску пешчару, а 1873. године припојено је делиблатско-ковинском срезу тамишког комитета.

Године 1838. стара школска зграда од дрвета је срушена и изграђене нова од тврдог материјала. Имала је три учионице и стан за два учитеља. У њој су се школовала српска и румунска деца. На улазу у школско двориште, изнад оба стуба, писало је на немачком језику: „Делиблатска општинска народна школа“. Преко пута сеоског дома, 1856. године, на иницијативу капетана Александра Будисављевића, саграђена је нова двоспратна школска зграда, Српска тривијална школа, у којој се настава изводила на немачком језику, али се учио српски језик као предмет. Први учитељ у селу био је Атанасије Томић, који је учио децу од 1779. до 1810. године.
По првом систематском попису 1869. године Делиблато је имало 3.505 становника, а 2002. године 3.488 становника. Најбројнију етничку групу чине Срби и Румуни . Румунска православна црква изграђена је 1925. година.
[2]
Године 1950. године село добија осмогодишњус школу, која 1961. године добија име "Паја Маргановић". Нова школска зграда са фискултурном салом и свим условима за образовно-васпитни рад изграђена је 1978. године. Делиблато има, дом културе, библиотеку и дугу културну традицију, коју негује КУД „Паја Маргановић“. У Делиблату постоји здравствена станица са апотеком.

Делиблато је познато револуционарно насеље. Борцима и жртвама фашистичког терора подигнути су: Споменик револуције, биста Паји Маргановићу и спомен плоча Паји Маргановићу, Богдану Петровићу и Албу Петру Макри.

У Делиблату ради више спортских клубова: ФК"Омладинац“, МРК"Омладинац“, Коњички клуб „Делиблато“, Удружење спортских риболоваца. Поред тога постоји Ловачко друштво које има свој ловачки дом и Добровољачко ватрогасно друштво.

Близина Чардака, на коме је за потребе организовања омладинских радних акција изграђен комплекс објеката за смештај и исхрану, са амбулантом, а сада још увек у функцији избегличког кампа, на путу је да се развије у туристички центар овог подручја, погодан за излетнички туризам, стационирани боравак туриста исл.

Демографија[уреди]

У насељу Делиблато живи 2719 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 40,5 година (38,7 код мушкараца и 42,2 код жена). У насељу има 1011 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,18.

Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века

Демографија
Година Становника
1948. 4281 [3]
1953. 4509
1961. 4262
1971. 4189
1981. 3885
1991. 3722 3558
2002. 3596 3498
Година Укупно Срби Румуни Југословени Мађари Роми Хрвати Црногорци Остали
1991. 3,722 74.2% 17.35% 4.00% 1.85% 0.80% 0.37% 0.29% 0.69%
Етнички састав према попису из 2002.[4]
Срби
  
2.802 80,10%
Румуни
  
441 12,60%
Мађари
  
44 1,25%
Југословени
  
43 1,22%
Роми
  
38 1,08%
Црногорци
  
10 0,28%
Хрвати
  
9 0,25%
Чеси
  
3 0,08%
Немци
  
3 0,08%
Муслимани
  
3 0,08%
Власи
  
3 0,08%
Руси
  
2 0,05%
Македонци
  
2 0,05%
Словаци
  
1 0,02%
непознато
  
32 0,91%


Референце[уреди]

  1. ^ Територија Подунавске Области написао Др. Владимир Марган Председник Обл. Одбора Смедереву 1928 г.
  2. ^ „Летопис“ Феликс Милекер (1928. г)
  3. ^ Књига 9, Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, мај 2004, ISBN 86-84433-14-9
  4. ^ Књига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-00-9
  5. ^ Књига 2, Становништво, пол и старост, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-01-7

Коришћена Литература[уреди]

  • Извор Монографија Подунавске области 1812-1927 саставио Др, Владимир Марган бив. Председник Обласног одбора Комесар Обласне Самоуправе, објавјено 1927„Напредак Панчево“
  •  »Летопис« Општина у јужном Банату: Банатска места и обичаји Марина (Беч 1999).

Летопис рериод 1812 – 2009 г. Саставио од Писаних трагова, Летописа, по предању о Банатских места и обичаји настанак села ко су били Досењеници чиме се бавили мештани

  • Напомена

У уводном делу аутор је дао кратак историјски преглед овог подручја од праисторијских времена до уласка Баната у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Највећи прилог у овом делу чине ,»Летописи« и трудио се да не пропусти ниједну важну чињеницу у прошлости описиваних места.

Иначе Монографија Подунавске области (Панчево, 1929) коју је саставио др Владимир Марган сачињена је од три дела и представља и данас једно од незаобилазних дела за проучавање Баната.

Написали су најбољи познаваоци појединих тема и проблема – истакнути историчари, професори универзитета, директори школа, сеоски начелници, економисти, инжињери, социјолози, лекари, црквена лица, правници, кустосии библиотекари. Укупно 61 аутор.

Стављајући данашњим читаоцима на увид, које се први пут појављује у овом облику, верујемо да ћемо задовољити већ доста раширен интерес за проучавање прошлости наших Банатских насеља.

Спољашње везе[уреди]

Румунска православна црква