Асклепије

Из Википедије, слободне енциклопедије
Асклепије, Пергамон музеј, Берлин
Асклепије

Асклепије грчки (Ασκληπιός) лат. (Aesculapius) је у бог лекарства код старих Грка. Родитељи су му били бог Аполон и нимфа Коронида, или према некима Арсинојин, одрастао је уз кентаура Хирона. Негов култ пренет је у Рим, где се поштовао под именом Ескулап.

Митологија[уреди]

Асклепије је владао са медицином, хирургијом и лечењем природним травама, говори се, да му је богиња Атина, након што је Персеј Медузи одрубио главу, дала Медузину крв. Штавише, крв која је потекла са њене десне стране била је лековита, да је Асклепије успевао да оживи и мртве. Имао је више светилишта у старој Грчкој, а главно је било у Епидауру у Арголиди. Ту су долазили многи болесни да нађу лека, приносећи жртве и носећи поклоне како би добили савете и лечење. Знања су преносили Асклепијеви свештеници, а са оца на сина. Међу њима је био и данас најпознатији, Хипократ са Коса.

Асклепије се научио лечењу од бога Аполона и кентаура Хирона и то тако да је све болести умео лечити и чак васкрсавати из мртвих, али како нико због тога није умирао, Танатос, бог смрти се на њега пожалио Зевсу, а он га је, као неког ко руши светски поредак убио муњом. Аполон је, пак, да би осветио смрт свога сина, поубијао Киклопе. Асклепијева супруга је била Ипиона (Хериона или Епиона). Она му је помагала тако што је ублажавала болове пацијентима. Са њом је имао три сина: Подалерија и Махаона, који су обоје били лекари и учествовали су и у походу на Троју и Телесфора. Такође имао је и пет кћерки: Акесо, Иасо, Панакеја, Егли и Хигија (Хигиеја). Хефија је људе даривала здрављем, док је Панакеја људе ослобађала свих болести. Син Телесфор је био патуљак који је убрзавао лечење болести. Након своје смрти, Асклепије се претворио у сазвежђе Офион (Змија).

Мит о Асклепију сачуван је у свим гранама уметности. У књижевности га помиње Хомер, а у вајарству га је овековечио Тразимидес.

Галерија[уреди]

Референце[уреди]

  • Војтех Замаровски, Јунаци античких митова, Лексикон грчке и римске митологије, Загреб 1985, стр. 41.
  • Софија Сули (Σοφια Σουλι) Грчка митологија, 2007.

Спољашње везе[уреди]