Иван Калаузовић Иванус

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Иван Калаузовић Иванус
Лични подаци
Пуно имеИван Калаузовић Иванус
Датум рођења(1986-09-06)6. септембар 1986. (37 год.)
Место рођењаНиш, СФР Југославија
Образовањемастер новинарства
докторанд
УниверзитетУниверзитет у Нишу,
Филозофски факултет
Књижевни рад
Најважнија делаРТВ дигитализација у Србији
Цветови из кливлендске баште
Реквијем Лазе Костића
Од скута до слапа
Било једном у Мериленду
Српска културна башта у Кливленду
Eнциклопедијa националне дијаспоре
Званични веб-сајт
www.impressions.rs
Викицитат има цитате везане за чланак Иван Калаузовић Иванус.

Иван Калаузовић (Ниш, 6. септембар 1986), професионално познат и као Иванус, српски је новинар, публициста и књижевник, хроничар и истраживач дијаспоре. Директор је и главни и одговорни уредник издавачке куће „Impressions”.[1][2][3]

Биографија[уреди | уреди извор]

Иван Калаузовић је рођен у Нишу, где је завршио Основну школу „Моша Пијаде” и природно-математички смер Гимназије „Светозар Марковић”, а потом и основне и мастер студије новинарства на Филозофском факултету. Током своје медијске каријере радио је за „Emotion Production”, Радио-телевизију Србије, Радио Београд, регионални магазин „Добро јутро, Колумбо”,[4] чикашки лист „Огледало" и нишки „Медиа и реформ центар”.[5] Од октобра 2014. у „Огледалу" између осталог уређује и рубрику која је фебруара 2021. прерасла у серију интервјуа под називом „У огледалу са Иванусом".[6][7] Сарађивао је са низом познатих личности из света музике, укључујући Соњу Бакић, Даницу Нину Радојичић и Татјану Матејаш Тајчи.[8]

Као менаџер за односе са јавношћу и статусна питања Канцеларије за сарадњу са дијаспором покренуо је и координисао електронски сервис „Виртуелни матичар за дијаспору”, којим је модернизован начин на који су грађани из расејања могли да добију личне документе,[9] и снимио промотивно-документарни филм „Ниси сам у свету”, посвећен српској емиграцији и њеним проблемима.[10]

Иницијатор је пописа целе српске дијаспоре и руководилац почетка пописа, који је подржало Министарство спољних послова Републике Србије.[11] Године 2018. био је један од креатора и реализатора маркетиншке кампање Програма Уједињених нација за развој (UNDP), којом је промовисана идеја о примени блокчејн технологије на дознаке из иностранства.[5]

Аутор је преко две стотине новинарских репортажа, бројних стручних и научних радова,[12][13][14] неколико објављених песама и прича,[15][16][17] коаутор приручника, аутор две монографије и аутор и главни и одговорни уредник „Eнциклопедије националне дијаспоре”.

Заменик је председника Управног одбора Удружења за сарадњу са дијаспором „Матица” и члан Удружења стваралаца Ниша „Цар Константин”.

Течно говори енглески и руски језик.

Живи и ради на релацији Ниш–Београд–Сарајево.[18]

Библиографија[уреди | уреди извор]

Монографија „Било једном у Мериленду”

Стручни рад[уреди | уреди извор]

  • Злочин у Ђурђеву: јануарска рација 1942 (Еден, Нови Сад, 2011) – као члан Стручног савета Друштва за очување сећања на Холокауст
  • Случај Кепиро (Еден, Нови Сад, 2011) – као члан Стручног савета Друштва за очување сећања на Холокауст
  • Genocide Revealed: New Light on the Massacre of Serbs and Jews Under Hungarian Occupation (Something or Other Publishing, Медисон, Висконсин, 2012) – као члан Стручног савета Друштва за очување сећања на Холокауст
  • Приручник за органе који расписују конкурсе за суфинансирање пројеката локалних медија за остваривање јавног интереса у области јавног информисања (Филозофски факултет у Нишу, 2017)

Научни рад[уреди | уреди извор]

Чланци[уреди | уреди извор]

  • Ideological Discourse of Culture (Sociological Review, Филозофски факултет у Скопљу, 2012)
  • РТВ дигитализација у Србији – образовање и дигитализација (Култура полиса, Нови Сад и Београд, 2015)
  • Комуникација као детерминанта кохезије матице и дијаспоре (САНУ, 2016)
  • Технолошка конвергенција – кључ јачања медијске и универзитетске аутономије (Филозофски факултет у Нишу, 2016)
  • Кулисе Деборовог друштва спектакла (Балканске синтезе, Филозофски факултет у Нишу, 2016)
  • Дисперзија интелектуалног капитала у домену макросоцијалне стратификације (САНУ, 2017)
  • Култура дијаспоре, национална парадигма (Филозофски факултет у Нишу, 2017)
  • Медији као генератори друштвене дискомуникације (Универзитет за библиотекарство и информационе технологије у Софији, 2017)

Литерарни рад[уреди | уреди извор]

Поезија[уреди | уреди извор]

Проза[уреди | уреди извор]

Цитати[уреди | уреди извор]

О дијаспори[уреди | уреди извор]

Да нису отишли тамо, Србија много тога не би изгубила. Да су остали овде, свет много тога не би добио. Њима одавде недостаје доста ствари, а нама недостају они. Иако их помињемо као да су ту, њих овде више нема. Однели су их неки тужни вали. Фале нам на улицама, у аутобусима, у продавницама, на пијацама, у медијима... Однели су изгледа са собом и лепи српски језик, и учтиво „хвала”, „извините” и „изволите”. Они сањају Србију, а деца њихових рођака и пријатеља Америку, Канаду, Аустралију... Они ово овде памте по оним временима, а ми на оно тамо гледамо кроз холивудске наочаре. (Не)срећни смо и једни и други, мислећи да су једни од других благословенији. Често и једни и други кажемо: „Ех, да сам тамо, чудо бих направио!” А чудо је ту, у нама. И иде са нама. Нешто изгубимо, а нешто добијемо. То је ваљда живот. Да размака нема, ни зуба било не би.[19]

Награде и признања[уреди | уреди извор]

  • Признање Културно-просветне заједнице Ниша за успешно учешће и драгоцен допринос Смотри рецитатора (Ниш, 1998)
  • Сребрна медаља маркетиншке агенције „MK Team” из Марибора за веште промотивне и менаџерске способности исказане у време рада за „Emotion Production” (Београд, 2010)
  • Признање Књижевне радионице „Кордун” из Вест Честера, Пенсилванија за дугогодишњу успешну сарадњу на пољу културе и уметности (Патерсон, Њу Џерзи, 2019)[20]
  • Повеља Књижевног клуба „Мирослав Мика Антић” (Инђија, 2023)

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Иван Калаузовић: Култура дијаспоре је залог будућности Србије”, РТС, 17. новембар 2016. Посећено 22. децембра 2019.
  2. ^ „Вечерас заједно”, Радио Београд 1, 9. фебруар 2018. Посећено 22. децембра 2019.
  3. ^ „Вечерас заједно”, Радио Београд 1, 27. март 2019. Посећено 22. децембра 2019.
  4. ^ „Текстови Ивана Калаузовића Ивануса”, Добро јутро, Колумбо.
  5. ^ а б Текстови Ивана Калаузовића, Медиа и реформ центар Ниш.
  6. ^ „Нова рубрика Нишлије Ивана Калаузовића у листу Огледало из Чикага”, Нишке вести, 14. април 2021. Посећено 14. марта 2022.
  7. ^ „У огледалу са Иванусом: Слободан Ћустић”, Огледало (Serbian Mirror), август 2021. Посећено 14. марта 2022.
  8. ^ „Уторком са Тајчи”, ESC Serbia | Evrovizija.rs, 28. април 2014. Посећено 26. фебруара 2024.
  9. ^ „Брже и лакше уз помоћ Виртуелног матичара за дијаспору”, РТС, 6. март 2015. Посећено 22. децембра 2019.
  10. ^ „Кан на Нишави”, РТС, 12. децембар 2014. Посећено 22. децембра 2019.
  11. ^ „Serbian diaspora Census project”, SBS, Аустралија, 29. децембар 2017. Посећено 22. децембра 2019.
  12. ^ „Однос Србије и расејања нарушава семантички шум”, РТС, 23. јун 2015. Посећено 22. децембра 2019.
  13. ^ „Иван Калаузовић о академском расејању на конференцији САНУ”, РТС, 30. мај 2016. Посећено 22. децембра 2019.
  14. ^ „Речено и прећутано”, Радио Београд 2, 23. август 2017. Посећено 22. децембра 2019.
  15. ^ „Химна српског дечјег хора осваја Америку”, РТС, 13. септембар 2016. Посећено 22. децембра 2022.
  16. ^ „Преслатко: Погледајте наступ Дечјег хора ’Свети Сава’ из Кливленда”, Вечерње новости, 23. септембар 2016. Посећено 22. децембра 2019.
  17. ^ „’Реквијем Лазе Костића’ премијерно изведен у Чикагу”, РТС, 10. април 2017. Посећено 22. децембра 2019.
  18. ^ Калаузовић, И. (2022). Било једном у Мериленду – десет година колекције Биљане Риган. Ниш: Impressions. стр. 189—190. ISBN 978-86-82470-00-7. 
  19. ^ Петковић Лаковић, Г., ур. (2020). Зашто смо отишли 2 – На раскрсници. Београд: Свет књиге. стр. 81. ISBN 978-86-7396-729-5. 
  20. ^ „Свечана академија у Патерсону”, РТС, 1. октобар 2019. Посећено 22. децембра 2019.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Петковић Лаковић, Г., ур. (2020). Зашто смо отишли 2 – На раскрсници. Београд: Свет књиге. стр. 79—86. ISBN 978-86-7396-729-5. 
  • Мијалковић, А.; Банић, Н.; Крљић, Б., ур. (2021). Тридесет други међународни сусрет песника „Гарави сокак”. Инђија: Књижевни клуб „Мирослав Мика Антић”. стр. 142—143. ISBN 978-86-6437-040-0. 
  • Калаузовић, И. (2022). Било једном у Мериленду – десет година колекције Биљане Риган. Ниш: Impressions. ISBN 978-86-82470-00-7. 
  • Мијалковић, А.; Крљић, Б., ур. (2023). Тридесет четврти међународни сусрет песника „Гарави сокак”. Инђија: Књижевни клуб „Мирослав Мика Антић”. стр. 111—112. ISBN 978-86-6437-048-6. 
  • Калаузовић, И. (2024). Српска културна башта у Кливленду. Ниш: Impressions. ISBN 978-86-82470-01-4. 
  • Калаузовић, И. (2024). Eнциклопедијa националне дијаспоре. Ниш: Impressions. ISBN 978-86-82470-02-1. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Иван_Калаузовић_Иванус&oldid=27517017”