Пређи на садржај

Крсташке државе

С Википедије, слободне енциклопедије

Крсташке државе су биле бројне феудалне државе, које су створили крсташи у Малој Азији и Светој земљи (историјској Палестини). Те крсташке државе су поново окупиране од стране исламских држава.[1] Крсташке државе на Леванту, колективно познате као Оутремер,[2][а] биле су: Краљевство Јерусалим, Кнежевина Антиохија, Грофовија Триполи и Грофовија Едеса (поред Краљевине Кипар).[4] Људи из крсташких држава су генерално називани „Латинима”, што је заједнички демоним за следбенике латинске цркве, за разлику од аутохтоних следбеника источног хришћанства.[5]

Године 1098, западноевропски крсташи су узурпирали град Едесу и заузели Антиохију на њиховом оружаном ходочашћу у Јерусалим, које је спроведено након опсаде из 1099. године. Уследила је територијална консолидација, укључујући и заузимање Триполија. У свом највећем обиму ове државе су покривале обалска подручја данашње јужне Турске, Сирију, Либан, Израел и Палестину. Та су имања касније историчарима постала позната под називом Оутремер из француске фразе outre-mer или „земља преко мора”. Едеса је пала под нападом турског ратног војсковође 1144. године, док су се друга царства одржала до 13. века, пре него што су пала под египатски Мамелучки султанат. Антиохија је покорена 1268, а Триполи је пао 1289. године. Када је Ако, главни град Јерусалимског краљевства пала 1291. године, последње територије су брзо изгубљене, и преживели су пребегли на Кипар.

Проучавање крсташких држава, само по себи, за разлику од подтекста крсташких ратова, започело је у Француској у 19. веку као аналогију француском колонијалном искуству у Леванту. То су одбацили историчари 20. века, где је концензусно стајалиште било да су Франци, како су западни Европљани били познати, живели као мањинска заједница које је у великој мери била урбана, изоловано од староседилачких народа, са одвојеним правним и религијским системима. Аутохтони народи су били хришћанске и исламске традиције, и говорили су арапски, грчки и сиријски језик.

Крсташке државе су основане у удаљеним пограничним крајевима између Византијског и Селџучког царства у периоду када су регионалне политике биле фрагментисане, владари неискусни, и велики Селџучки султанат је био незаинтересован и стању опадања. Конфузија и подела значили су да је исламски свет занемаривао свет изван њега; ово га је учинило рањивим и изненађеним првим контактом с Францима, што је Францима пружило могућност за консолидацију.

Крсташке државе око 1100.

Прве четири крсташке државе формиране су одмах након Првог крсташког рата:

Краљевство Јерусалим је имало четири вазалне територије:

Јерменско краљевство Киликија потиче пре крсташких ратова, али папа Иноћентије III Киликији додељује статус краљевства. Касније је била под династијом Лизињан.

Током трећег крсташког рата формирана је Краљевина Кипар. Ричард Лавље Срце је освојио Кипар док је био на путу према Светој земљи. Острво је постало краљевина и предано је Гију Лузињану 1192. Трајало је до 1489, када га задња краљица продаје Венецији.[6]

Никејско царство, Латински поседи, Епирска деспотовина и Трапезунтско царство (вероватне границе)
Карта Балкана за 1265.

Током четвртог крсташког рата Византија је освојена и подељена на крсташке државе:

док су на преосталим територијама створене византијске државе:

Венеција је формирала војводство Наксос или војводство Архипелаг

Витезови хоспиталци (Јовановци)

[уреди | уреди извор]

На Балтику

[уреди | уреди извор]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ фр. outre-mer, meaning "overseas"; during the Renaissance, the term was later often equated to the area of the Levant and it remains synonymous for the Holy Land.[3]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Степаненко В. П. // Совет двенадцати ишханов" и Бодуэн Фландрский. К сущности переворота в Эдессе (март 1098 г.) // Античная древность и средние века: Пробл. социал. развития. — Свердловск. 1985. стр. 82—92. [1] Архивирано на сајту Wayback Machine (11. јануар 2012) архив Архивирано на сајту Wayback Machine (24. септембар 2015)
  2. ^ Kerridge, Richard (2015). A/AS Level History for AQA The Age of the Crusades, c1071–1204 Student Book. Cambridge University Press. стр. 3. ISBN 978-1-107-58725-0. 
  3. ^ Johnson, Paul (1979). Civilizations of the Holy Land (на језику: енглески). Weidenfeld and Nicolson. стр. 202. „Of the enormous literature which the crusades inspired in Europe, only one poem of any importance was actually written in the Holy Land, or Outremer as the Latins called it: the so-called Chanson des Chetifs, produced at Antioch a little before 1149. 
  4. ^ Barber, Malcolm. “The Crusader States” (Yale University Press. 2012). ISBN 978-0-300-11312-9.. Page xiii
  5. ^ „Distinguishing the terms: Latins and Romans”. Orbis Latinus. Архивирано из оригинала 09. 07. 2018. г. 
  6. ^ Edbury P.W., The Kingdom of Cyprus and the Crusades 1191 — 1374, Cambridge University Press (1991)

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]