Нацистичка еугеника

Из Википедије, слободне енциклопедије

Нацистичка еугеника је назив за друштвену политику која је провођена у нацистичкој Њемачкој, која је углавном била утемељена на расизму, и која је у први план стављала побољшање аријевске расе кроз еугенику. У провођењу ове политике, на мети нациста нашли су се сви они који су означени као недостојни живота (nem. Lebensunwertes Leben), у првом реду криминалци, противници режима, особе заостале у развоју, хомосексуалци, слаби и неактивни, и уопште људи са посебним потребама, а све с циљем ослобађања њемачке аријевске расе од непожељних елемената и постизања идеала чисте аријевске расе.

Током провођења ове политике, више од 400.000 људи је стерилизовано против своје воље, док је око 70.000 убијено у Акцији Т4.[1]

Програм еугенике[уреди]

Нацистички програм еугенике провођен је по угледу на програме присилне стерилизације који су провођени у појединим дијеловима Сједињених Америчких Држава. Овде у првом реду треба истаћи законе који су усвојени у Калифорнији.[2]

Закон о превенцији наследних болести код потомака, који је усвојен 13. јула 1933., захтијевао је од љекара да пријаве сваки познати случај наследних болести, осим код жена преко 45 година старости.[3] Љекари су могли бити кажњени уколико не пријаве такве случајеве.

Прве године примјене закона, око 4000 људи се жалило на одлуке власти о стерилизацији, али је највећи број жалби, њих 3559 одбијено. Нацистички режим формирао је преко 200 Судова за наследно здравље (nem. Erbgesundheitsgerichte), а као последица њихових пресуда, преко 400.000 људи је присилно стерилизовано.[4]

Идентификација генетички болесних[уреди]

Закон о поједностављивању здравственог система из 1934. године створио је информативне центре за генетичку и расну хигијену, законом су такође били прописани поступци за пријављивање и процјену људи за које се сумњало да имају неки облик „наследне болести“, дефинисане у програму еугенике. Ти људи би затим били одведени пред Судове за наследно здравље који су одлучивали о стерилизацији.[5]

Подаци о томе ко се сматра „генетички болесним“ прикупљани су и из информација које су грађани давали љекарима приликом редовних љекарских прегледа, а упитници који су олакшали разврставање ових података направљени су уз помоћ Дехомага, филијале IBM-а у Њемачкој.[6]

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. ^ Ian Kershaw, Hitler: A Profile in Power,London, 1991.((en))
  2. ^ Eugenics and the Nazis - the California connection((en))
  3. ^ facinghistorycampus.org - The Law for the Prevention of Hereditarily Diseased((en))
  4. ^ Robert Proctor, Racial Hygiene: Medicine Under the Nazis (Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press, 1988): 108.((en))
  5. ^ The Nazi census: identification and control in the Third Reich, Аутори: Götz Aly, Karl Heinz Roth, Edwin Black, Assenka Oksiloff, 2004, Temple University Press, стр.104 ((en))
  6. ^ IBM and the Holocaust, аутор: Edwin Black, 2001, Crown / Random House, странице: 93-96 ((en))

Спољашње везе[уреди]