Стара словенска вера

Из Википедије, слободне енциклопедије
Велес, бог поља и шума.

Стара словенска вера означава народну религију и митологију Старих Словена чији корени сежу у III миленијум пре наше ере[1] и која је постојала све до покрштавања Словена у средњем веку.

Словенску митологију је, на основу данас расположивих извора, тешко реконструисати у целости[2]. Сматра се да је веровање у живот после смрти било заједничко свим Словенима.[3] Најзначајнија божанства су Перун, Световид, Сварог и Дабог, али је немогуће, са сигурношћу, закључити ко је био врховни бог словенског пантеона[4]. Постојање светих кипова, односно кумира, међу којима је најпознатији Збручки стуб, је потврђено на целокупном словенском простору[5][6], али њихов облик, изглед и материјал израде варирају од поднебља до поднебља. Услед различитих историјских прилика, веровања Старих Словена су се засебно развијала, због чега се данас обично приказују и изучавају према подели словенских народа на Јужне, Источне, Западне и данас скоро ишчезле Полапске Словене (Лужички Срби).

Основни извори за реконструкцију веровања Старих Словена су углавном према словенском многобоштву негативно настројене[2], хришћанске хронике, затим народна веровања и археолошка грађа, али је на основу њих немогуће утврдити како функције неких божанстава, тако и постојање родбинских веза међу њима[2] или словенског космогонијског мита.

Данас се међу Словенима јављају неопаганске верске организације, које своја веровања базирају на сопственим тумачењима и допунама оскудних извора о вери Старих Словена, махом научно спорне[7] Велесове књиге[8]. Иако углавном пропагирају повратак природи, панславизам и верску толеранцију, међу њима има и оних који представљају агресивне десничарске групе које заговарају нацистичку филозофију крви и тла[8].

Извори за истраживање[уреди]

Списи и хронике[уреди]

Извори за истраживање старе словенске вере су углавном хронике које су писали хришћански мисионари и свештеници. За једини изворни словенски спис, сматра се Велесова књига, али је њена аутентичност спорна. Најстарији запис о веровањима Словена доноси византијски историчар Прокопије из Цезареје који је у VI веку забележио да словенска племена Анта и Склавена:

Викицитати „Верују да постоји само један бог, творац муње, и да је он господар свега и жртвују му говеда и све жртве. Усуда нити познају нити иначе признају да има каква утицаја на људе, али кад им је већ смрт на домак, или их савлада болест или су у рату, заветују се, ако избегну, да ће одмах за душу жртвовати богу и спасавши се жртвују, као што су обећали, и мисле да су откупили свој спас том жртвом. Штују уз то и реке и нимфе и друга нека божанства и жртвују им свима и врачају по тим жртвама[9].”
({{{2}}})

Каснији писани извори односе се углавном на веровања Балтичких Словена и Руса, док се о религији осталих СловенаЧеха, Пољака и Јужних Словена — може судити једино на основу лингвистичких остатака и фолклорне грађе.

Религија Балтичких Словена, реконструише се на основу историјских хроника XI и XII века, и то: Титмара од Мерсенбурга (око 10121018), Адама из Бремена „Геста Хамбургенис Еклесие“ (лат. Gesta Hammburgensis Ecclesiae) (око 10741076) и Хелмолдове Хронике Славорум (лат. Chronika Slavarum) (између 1167. и 1186. Корисни подаци се могу наћи и у биографијама бамбершког бискупа Отона у којима су описани његови походи против Словена на Балтику, а посебно њихови храмови. Биографије су у XII веку написали монаси Прифлигенсис (лат. Prifligensis), Ебо (лат. Ebbo) и Херборд (лат. Herbord). Од скандинавских извора, користе се дела Книтлингсага (лат. Knytlingsaga) (писана између 950. и 1190) и Сакса Граматика (лат. Sax Grammaticus), у коме су описани походи данског краља Валдемара против Словена.

За стару веру Западних Словена, не постоје ваљани извори, али има неколико старих списа који наводе нека имена словенских божанстава. У „Историји Пољске“ Јана Длугоша (око 1460) су уз имена словенских наведена и одговарајућа божанства из римске митологије (Yesza — Јупитер, Lyada — Марс, Dzydzilelya — Венера, Nya — Плутон, Dzewana — Дијана, Marzyaba — Церера, Pogoda — Време, Zywie — Живот)

За религију Источних Словена најзначајнији извор је „Повест минулих лета“ (или „Првобитна хроника“), хроника настала у првој половини XII века, у којој се наводе имена богова поштованих у Кијеву. Мање су поуздани подаци садржани у спеву Слово о полку Игорову (крај XII века), као и у полемичким списима насталим између XI и XVII века. Битан извор представљају и уговори између Византије и Русије из 945. и 971, сабрани у „Повестима минулих лета“.

Извори за веровања Јужних Словена су веома оскудни. Поред наведене забелешке Прокопије из Цезареје, митолошка имена се појављују у још пар списа („Хроника Јована Малале“, „Путовање Огњене Марије по Паклу“). У запису о покрштавању Срба у Неретвљанској области 871. византијски извори су забележили да је њихов највећи храм био посвећен Световиду.[5]

Археолошка и фолклорна грађа[уреди]

Археолошка грађа[уреди]

Археолошким истраживањима словенских светилишта на Балтику нађени су кипови појединих божанстава. Археолошким истраживањима откривени су, на локалитету Перин у близини Новгорода, остаци дрвене конструкције са основом у облику октогоналне розете, која је протумачена као Перунов храм. У средишту конструкције нађено је угљенисано дрво, које указује да се ту налазио идол и место на коме је горела ватра, док је један раван камен у близини протумачен као жртвеник. У старој Ладоги откривен је фрагментован дрвени идол брадатог божанства из 9. или 10. века, са коничним шлемом на глави.

Храмови Балтичких Словена опширно су описани у историјским изворима, а документовани су и археолошким ископавањима. Храм врховног бога Свантовида у Аркони на острву Риген, разрушен 1168. године описао је Сакс Граматик, а археолошки је истраживан у два маха, 1921. и 19691970. године. Тај храм је можда подигнут још крајем 9. века.

У Грос Радену, код Шверина, археолошки је истражено једно велико светилиште, четвороугаоно у основи, око кога су откривене храстове даске дуге 1,50 до 2 m, које су у горњем делу тако обрађене да у целини наликују на људску фигуру. На основу керамичких налаза, то светилиште је датирано у 9-10. век.

Археолошка истраживања такође документују постојање дрвених идола код Западних Словена. При ископавању једног утврђеног насеља код Неубранденбурга пронађен је у слоју из 11. - 12. века, и то у средишту насеља, један двоглави идол од храстовине, висок 1,70 m. Обе главе представљају лик мушкарца са дугим брковима. На периферији истог насеља откривена је још једна фигура од храстовине, висока 1,60 m, која представља жену са наглашеним грудима и стидним троуглом, за коју се претпоставља да је неко домаће божанство, и то заштитница породице.

На фасади жупне цркве Усељења Блажене Дјевице Марије, из 8. века, у Жрновици, близу Сплита у хрватској, је пронађен приказ Перуна у борби са медведом, који према митолозима треба да представља животињски облик бога Велеса[10].

Фолклорна грађа[уреди]

У свим областима насељеним Словенима, фолклорна грађа је изузетно богата. Иако је покрштавање Словена обављено између средине 9. и краја 10. века (осим Полапских Словена, који су хришћанство примили тек у 12. веку), питање је да ли су њоме били захваћени сви друштвени слојеви, јер подаци из каснијег времена показују да је свештенство морало да уложи много напора како би искоренило паганска веровања, посебно на селу. Та паганска веровања дуже су се одржала у источним него у западним словенским областима, где је деловање католичке цркве било веома успешно. Због тога су у фолклорној грађи и народним умотворинама Јужних и Источних Словена садржани многи елементи старе словенске религије. У руским билинама, а и у српским народним песмама и дугим усменим народним умотворинама, сачуване су успомене на старе словенске богове и хероје, а вероватно и нешто од првобитне словенске митологије. Елементи старе религије одржали су се и у ликовима и култовима појединих хришћанских светаца, на пример, св. Ђорђа, св. Николе, св. Илије, а код Срба - и св. Саве.[5]

Проблем врховног бога[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Врховни бог словенског пантеона

Реконструисање словенског пантеона је изузетан проблем због врло мало објективних података. Проблем настаје већ код одређења врховног бога Словена. Према индоевропском веровању врховни бог био је бог неба[11]. Према томе врховни бог међу Словенима такође би требало да буде бог неба односно Сварог[5]. Међутим проблем настаје појавом Перуна, бога громовника. Хенрик Ловмањски је изнео теорију по којој је Перун могао да представља надимак за Сварога и да су њих двојица у ствари исто божанство[11]. Потврду за одбијање теорије Ловмњанског имамо у скандинавској митологији где на врху седе Тор Громовник и Один Свемудри.

Неки аутори стару словенску веру класификују као полидоксију[11], што значи да су различита племена највише поштовања полагала у различите богове, негде је то био Перун, негде Световид, а негде пак Радгост.

Врховни бог Срба[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Врховни бог Срба

Врховни бог Срба из доба док су они били многобошци до данас није са сигурношћу идентификован. Проблем у прецизном идентификовању имена и улоге тог божанства лежи у томе што, осим две или три назнаке у историјским изворима тог времена, нема аутентичних података, тако да је једини извор за истраживања на ову тему представља тзв. народна вера, легенде и песме.

Словени су у време насељавања Балканског полуострва веровали, према Прокопијевом сведочењу, у једног врховног бога, и то бога муње, коме су била подређена божанства нижег реда. Како у топономастици јужно од Дунава постоје многи трагови имена Перуна, са доста вероватноће може се претпоставити да је код Јужних, као и код Источних Словена, Перун био врховни бог.[5]

Опсежну научну студију на ову тему урадио је у првој половини XX века Веселин Чајкановић (1881—1946) изневши том приликом тезу да је Дабог био врховни бог Срба и да је он био бог подземног света односно мртвих. Највећа мана ове тезе лежи у чињеници да осим Чајкановића који Дабога тумачи као лунарни тип божанства, сви остали истраживачи старе словенске вере и извори везани за њу идентификују Дабога као божанство искључиво соларног типа.

Крајем XX века неку врсту алтернативе овој тези изнео је Сретен Петровић (1940) који је у светлу података Велесове књиге и на основу народних песама које је 1869. године прикупио и објавио Милош С. Милојевић (1840—1897) изнео хипотезу да је Триглав (као пансловенски термин) односно Тројан (као локално српски термин који се користи паралелно са термином Триглав) као нека врста словенског светог тројства био врховни бог како Словена, тако и Срба. Један од највећих недостатака његове тезе је чињеница да аутентичност тзв. „Велесове књиге“ и даље није доказана, па је самим тим и теза која се у њој износи о некој врсти светог тројства код Словена на климавим ногама.

Поред ове две тезе, појављује се историјски податак да је византијски цар Василије I (867—886) после заузимања Неретљанске области 873. године, у којој су по наводима византијскиг цара Константина Порфирогенита (913—959) у спису О управљању Царством живели Срби, покрстио народ, порушио многобожачке храмове, а највећи од храмова прочистио и претворио у цркву посвећену светом Виду (лат. Sanctus Vitus). На основу тог податка и великог српског празника Видовдана може се претпоставити да је Световид био врховни бог Срба.[12]

Тотемизам и анимизам у веровањима Словена[уреди]

Тотемизам, било широк онако како га схватају пантотемисти или са онако уском садржином како то хоће нпр. Рајтерскјелд, значи извесне односе између човека и животиње; односе који имају религијски карактер. То је фаза у историји религије кроз коју је, изгледа, морао проћи сваки народ; појаве, или остаци, тотемизма констатовани су готово код свих, и културних и некултурннх, народа. Најглавније карактеристике тотемизма ове су:

  1. Животиња која нам је тотем јесте исто што и ми - дакле, наш сродник (или чак и предак). Такав је случај, код Словена, са вуком.
  2. Животиње - тотеми помажу своје племе. Отуда примитиван човек тетовира у своју кожу слике или знаке свога тотема; отуда је, полазећи у борбу, носио своје тотеме, или њихове рељефе и слике, као заставе; облачио се у њихову кожу, носио капу од њихове коже, чувао при себи делове њиховог тела као амајлију, итд. Код Срба има много примера за све ово. Српски народ верује да вучја длака, срце, чељуст итд. имају спасоносну снагу. Болесници се каде вучјом длаком; деци се у хаљине ушива комад вучјег ока и срца.[13]

У свим словенским народима су распрострањена веровања у анимистичке тотеме. Код свих словенских народа срећу се две тотемске животиње. То су вук и змија. Обе ове животиње имају карактер митског претка, с тим што вук може бити и животињски облик бога Дажбога. Змија се јавља као митско биће које се зове змија чуваркућа и која живи обично у темељима куће или у огњишту. Верује се да змија чуваркућа представља или родоначелника породице[14], односно првог претка који је формирао ту породицу, или у неким крајевима то је предак који је био најзаслужнији и који се по нечему истакао[a]. Змија чуваркућа се позивала на вечеру уколико би породица била у некој невољи.

Такође у народној религији има доста остатака анимизма и тотемизма. Један од примера Тотемизма је дефинитивно планински врх Међед на Дурмитору. Може се приметити да велики број митских бића може узети облик неке животиње. Тако на пример вештица може постати лептир, мачка или кобила[14].

Ритуали старих Словена[уреди]

Словени служе својим боговима на острву Рујан.

У ритуалима за плодност код Источних, а делом и Јужних Словена, значајно место заузимају празници за које се везују божанства названа Кострома и Јарило, односно лутке од сламе, које се на одређен начин сахрањују, спаљују, растурају на делове или потапају у воду, уз обредно оплакивање или повике и смех, са циљем да поново оживе. У том ритуалу, обављеном у пролеће, чији је циљ био да се обезбеди плодност, Кострома се појављује као млада жена умотана у беле чаршаве, са храстовом гранчицом у рукама, а Јарило као прекрасни младић на белом коњу[5]. У време летње дугодневице прослављан је празник на који су лутке зване купала потапане у воду и паљене велике ватре. На тај дан трагало се за магичним и лековитим биљкама. Распрострањено је предање о цвету папрати који се расцветава уочи тог дана, а чија магична својства омогућују да се открије закопано благо. У свим ритуалима који се на тај празник обављају јасно су истакнути ватра и вода као супротни елементи, а на основу песама и осталих фолклорних текстова везаних за купала, могућно је реконструисати мит о родоскрвном односу брата и сестре, оличеним двобојним цветом дан и ноћ[5].

За ритуале плодности у јужнословенском фолклору везани су ликови германа и додола. При обреду изазивања кише прављена је глинена лутка мушкарца, названа герман, коју су жене сахрањивале у суву земљу са уверењем да ће на тај начин изазвати плодоносну кишу. У време суше, поворка девојчица, најчешће од пете до десете године, које су називане додоле, ишла је од куће до куће певајући песме којима је призивана киша. Додоле су биле босе, одевене у изношену одећу, са венцем од трава, житарица и винове лозе на глави. Између себе су бирале предводницу, звану додола или додолка. Пролазећи кроз поља, додолке су их прскале водом, док их је испред сеоских кућа домаћица посипала водом по глави и ногама, а затим даривала брашном, вуном или новцем. Иначе и код Јужних и код Источних Словена киша је изазивана на тај начин што је преко мртваца, најчешће утопљеника, кога би за тај обред ископали, изливана вода[5].

Распрострањен обичај, посебно код западних Словена је спаљивање Моране. Обичај се обично практиковао на прелазу зиме и пролећа. У Чешкој и Моравској, се на овај празник се лутка Моране бацала у реку. Овом приликом би се на симболичан начун приказао крај владавине зиме и смтри и долазак пролећа[15]. Ритуал је имао радосне елементе. Поворка која је носила лутку Моране певала је песме, носећи лутку ка реци. Многи аутори тврде да овај ритуал је представља симболичан савез народа са божанствима живота, попут богиње Весне. Морана је била богиња смрти и зато није била омиљена у народу[16] .

Култ мртвих[уреди]

Тела покојника су спаљивана на ломачи, над којом је подизана могила. Са мужем сахрањивана је и једна од жена (живели су у полигамији). Тај је обичај утврђен код западних Словена у VIII-X веку. У Русији и на Балкану нема о томе помена. Заједно са спаљивањем приређивана је страва тј. „даћа“. Од заоставштине покојникове приређивала се велика гозба, а на њој су се одржавала такмичења у песничању, мачевању, коњске трке, итд. Победници су добијали дарове од заоставштине покојника, а наследници су се трудили да они, уколико је могуће, буду што богатији, да се покојник не би жалио на њихов тврдичлук. Са мртвацем спаљивани су и његов коњ, хрт и најбоље оружје (а доцније само мале имитације).

У одређено време, у пролеће и јесен, душе покојника излазе из подземног мрака и студени и долазе на земљу у посету својима, и траже од њих: јело, пиће, огрев, купање. Само име нав значи онај други свет; по чешким изворима „пошао је у нав“ значи: умро је. Пуни чежње и жудње за животом и завидећи срећи живих, духови умрлих тражили су да се и њима нешто удели и претили су осветом, неродицом у пољу и затирањем породице, кад би их живи заборавили и занемарили своје дужности према њима. У пролеће и јесен, а каткад и усред зиме, приређивале су се за душе предака у свакој породици гозбе, и мртви су спомињани и позивани за трпезу; сипало им се под сто нешто од обредног јела и пића; удешавала су им се купатила, итд. Све је то остављено преко ноћи, а ујутро гледали су и радовали су се, ако је нав оставио трага за собом, односно ако је дух окусио јело. У том загробном свету владао је, како се чини, пагански бог Велес-Волос (код Чеха назив за ђавола у XV и XVII веку).[17]

Кумири старих Словена[уреди]

Историјски извори поуздано документују постојање култних статуа и код Источних и код Западних Словена[5]. То су претежно били дрвени идоли који су могли имати оплату од племенитог метала. Неки од њих су били натприродне величине, на пример древни идол Свантовида у Аркони.


Археолошка истраживања такође документују постојање дрвених идола код Западних Словена[5]. При ископавању једног утврђеног насеља код Нојбранденбурга пронађен је у слоју из XI - XII века, и то у средишту насеља, један двоглави идол од храстовине, висок 1,70 m[5]. Обе главе представљају лик мушкарца са дугим брковима. На периферији истог насеља откривена је још једна фигура од храстовине, висока 1,60 m, која представља жену са наглашеним грудима и стидним троуглом, за коју се претпоставља да је неко домаће божанство, и то заштитница породице. Да су многа места и утврђења имала своје богове заштитнике показују идоли од храстовине, који су откривени на неколико места[5]. У Алтфризаку, код Неурупина, непосредно испред насеља нађена је храстова фигура која приказује нагог мушкарца. Тај идол, датован методом радиоактивног угљеника у другу половину VI века[5], вероватно је имао одређену улогу у култу плодности[5]. Богови Западних Словена представљани су и на каменим рељефима. Из времена непосредно пред примање хришћанства потичу и рељефи из Алтенкирхена и Бергена на којима је представљен мушкарац са великим рогом изобиља у рукама, вероватно Световид[5], јер је са рогом изобиља представљан и у свом храму у Аркони. На каменој плочи из Волгаста схематизовано је приказана људска фигура, а крај ње велико копље, које је атрибут Геровита, заштитника Волгаста.

Обласни облици словенске вере[уреди]

Унутар саме словенске митологије, као и унутар самих Словена, постоје разлике које су битно утицале на развој словенских народа. Због тога би словенску веру било најбоље поделити у 4 групе, на начин на који би требало делити Словенске народе:

  1. Померанијски или Полабски Словени - Словени који живе на простору између Лабе на западу и Пољске на истоку односно од Балтичког мора на северу до Судета на југу. Данас су ови Словени готово у потпуности германизовани осим Лужичких Срба.
  2. Западни Словени - Словени који живе на просторима данашње Словачке, Пољске, Чешке, Мађарске, Карантаније.
  3. Источни Словени - Словени који живе на простору бившег СССР.
  4. Јужни или Балкански Словени - Словени који живе на Балканском полуострву.

Полапски Словени[уреди]

Кип бога Световида на Рујну.
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Стара вера Полапских Словена

Вера полапских Словена реконструише се на основу историјских хроника XI и XII века, и то: Титмара од Мерсенбурга (око 1012—1018), Адама из Бремена „Gesta Hamburgenis Eklesie“ lat. Gesta Hammburgensis Ecclesiae (око 1074—1076) Хелмолдове Хронике Славорум (лат. Chronika Slavarum) (између 1167. и 1186. године). Корисни подаци се могу наћи и у биографијама бамбершког бискупа Отона у којима су описани његови походи против Словена на Балтику, а посебно њихови храмови. Биографије су у XII веку написали монаси Прифлигенсис (лат. Prifligensis), Ебо (лат. Ebbo) и Херборд (лат. Herbord). Од скандинавских извора, користе се дела Книтлингсага (лат. Knytlingsaga) (писана између 950. и 1190. године) и Сакса Граматика (лат. Sax Grammaticus), у коме су описани походи данског краља Валдемара против Словена.

Померанијски или Полабски Словени су у свом напредовању ка западу избили на Лабу и ту је њихово напредовање заустављено од стране Германа. Временом су Германи, који су у међувремену примили хришћанство, почели агресивно да делују ка Словенима, односно покушавали су их превести у католичанство и тако их освојити. Због чињенице да су Немци изједначавали своје освајање са вером, односно покрштавањем, Словени су, такође почели да изједначавају примање хришћанства са губитком независности. Многи извори говоре о јаком отпору полапских Словена против Германа.


Све до Карла Великог, Полапски Словени су успешно водили борбу за своју слободу. Карло Велики је искористио неслогу Полапских Словена да би их покорио. После Карлове смрти Полапски Словени су се опет на неко време успешно одупирали освајању Германа. Погранични гроф Геро приредио велику гозбу, и на њу позвао тридесет словенских кнезова. Гроф Геро је усред гозбе позвао стражаре, који су побили голоруке кнезове. Без владара, који би предводио народ у борбама, Словени нису били довољно јаки да се супроставе освајању. У последњој борби коју су водили Бодрићи пао је њихов кнез Никлот, чији су понемчени потомци (Никлотовићи) владали у Мекленбургу све до Првог светског рата. Обезглављење народа, издаја кнеза Тугомира, недостатак слоге и јединства довело је Полапске Словене, с малим изузетком Лужичких Срба, до коначне пропасти.[18]

Полабље и Померанија поражени су продором хришћанства међу Словене што је изазвало раздор у њиховим редовима и олакшало продор Германима на исток који је зауставио тек кнез Александар Невски 1242. на Чудском језеру.

Западни Словени[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Стара вера Западних Словена

За стару веру Западних Словена, не постоје ваљани извори, али има неколико старих списа који наводе нека имена словенских божанстава. У „Историји Пољске“ по Јану Длугошу (око 1460. године) су уз имена словенских богова наведена и одговарајућа божанства из римске митологије (Yesza - Јупитер, Lyada - Марс, Dzydzilelya - Венера, Nya - Плутон, Dzewana - Дијана, Marzyaba - Церера, Pogoda - Време, Zywie - Живот).

Словени са ових простора били су заштићени Полабским Словенима од офанзивног дејства Германа тако да се њихова вера полагано развијала до покрштавања, после чега наставља да се развија и временом постаје народна религија. Има података да су се поједини обичаји словенске вере, ван великих градова одржали, и то доста отворено, чак и до 16. века[19].

Западни словени су покрштени цариградском мисијом Ћирила и Методија. Мисија Ћирила и Методија почела је 863. године када су отишли у Великоморавску (углавном данашња Чешка и Словачка). Позвао их је кнез земље, Растислав, тражећи да се пошаљу хришћански мисионари који народу могу да проповедају на њиховом сопственом језику, и да богослужење врше на словенском. Словенска служба изискивала је превод Светог писма на словенски језик и словенске богослужбене књиге, зашта је било потребно створити погодну словенску азбуку.

Источни Словени[уреди]

Кип бога Радгоста на Радгоштовој планини у Чешкој.
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Стара вера Источних Словена

Код старих Руса (данас Руси, Украјинци и Белоруси) се вера развила до стадијума храмова, односно светилишта и идола, тј. кумира. Словенска вера је била тесно повезана са државом[b], али за разлику од Полабља, где је свештеник имао неретко и већу моћ од владара, у Русији су свештеници имали готово искључиво религиозну улогу.

Прелазак владајуће класе међу Русима у хришћанство је означио крај јавном поштовању Старих Богова у Русији, али је то настављено кришом и временом прерасло у народну религију која је очувала многа митска бића из старе вере Словена. Данас се сматра (у званичним круговима) да је Несторова хроника најстарији руски писани спис. Писао га је монах Нестор крајем XI века и у њему се показује одлично познавање словенске вере иако је хришћанство главна религија у Русији више од века.[c] Друга, још чуднија ствар везана је за Велесову књигу, чији су одломци пронађени у списима које је писао новгородски архиепископ неколико векова касније.

„Велесову књигу“ германски оријентисани историчари оспоравају, тврдећи да је у питању фалсификат, будући да Словени нису имали писмо пре него што су Ћирило и Методије осмислили глагољицу. Контрааргумент је да је Црноризац Храбар својевремено записао да су се пре него што су св. Браћа саставила глагољицу Словени за писање користили „чртама и резама“, а германски хроничар Титмар наводи да су на словенским идолима била урезана њихова имена.[d]. Међутим Велесова књига је оспоравана и из многих других разлога (језик није својствен времену у којем је писан, поставља се питање како је запис на храстовим дасчицама опстао готово 1000 година неоштећен итд.).

Јужни Словени[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Стара вера Јужних Словена
Храст, свето српско дрво.

Религија Срба је била природна религија.[3] Поштовали су своје богове на отвореном уз жртвене понуде и певање.[3] Нису имали слика (икона), храмова нити свештеника.[3] Међутим, постојали су шумска светилишта, свети гајеви, у којима су се налазили кумири. Трагови тога су сачувани у именима неких насеља, попут Болван, што на старословенском значи стилизовани балван,[21] односно кип.[22] По кућама су се налазили кумири домаћег божанства, односно митског претка, што је примањем хришћанства заменила икона домаћег свеца.[21]

Код Срба је нарочито био јак култ дрвећа (посебно липа, леска, храста) и биљака, што је добрим делом сачувано и након примања хришћанства.[21] Манастири названи по именима дрвећа, као што су Грабовац, Крушедол, Ораховица и други, су по свој прилици, заменили старинска претхришћанска светилишта, која су се налазили у светим шумама и гајевима.[21] Храст је у старим индоевропским религијама познато дрво бога громовника.[21] Код Срба се и данас користи за бадњаке, а стари обичај да се под храстом одржавају зборови је и у вези са верским уважењем тога дрвета.[21] За леску се веровало да је света, и да у њу не удара гром, па се за време грмљавине народ скривао под леску.[21] Постојало је и веровање да дрво може бити седиште људске душе, односно њено склониште после смрти. Воћке и дрвеће се саде по гробовима, да би се склонила душа покојника.[21]

Словени су на Балкану затекли развијену црквену организацију и били су изложени јаким настојањима христијанизације. Познато је да су прву српску независну државу створили пагани, пре 850, али се исто тако зна да се владарска породица званично покрстила око 870[23]. Стара словенска вера се на Балкану одржала кроз православље и народне обичаје, који чине готово основне изворе за реконструкцију словенске вере и локалних богова на Балкану.

Покрштавање Словена[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Покрштавање Словена
Епископ Абсалон уништава кип словенског бога Световида у Аркони

Покрштавање Словена је био вишевековни процес преласка Словена у хришћанство и напуштања старе словенске вере, што је трајало од велике сеобе Словена до краја средњег века. Прихватање хришћанства је у почетку углавном текло добровољно, али је касније спровођено законском присилом, па и насиљем.[2]

Различити словенски народи примили су хришћанство у различито време: Словенци у VII веку, Чеси, Хрвати, Бугари и Срби у IX веку, Пољаци и Источни Словени у X веку, а Поморани тек око 1168. године.[24] Прихватање хришћанства међу Јужним Словенима је започело досељавањем на Балканско полуострво, да би се касније наставило организованом мисионарском делатношћу Рима и Византије.

Примање хришћанства имало је и једну посебно далекосежну последицу: поделу словенског света између два цивилизацијска круга - источног и западног, насталу поделом хришћанске цркве на два њена главна дела - православни и римокатолички.[24]

Словенски неопаганизам[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Словенски неопаганизам и Родноверје
Словенски неопагански обред у Русији.

У другој половини XX века у свету се почео рађати неопаганизам, који је захватио и веру Старих Словена. Неопаганске организације своја веровања базирају на сопственим тумачењима и допунама оскудних извора о вери Старих Словена, махом научно спорне Велесове књиге[8]. Иако углавном пропагирају повратак природи, панславизам и верску толеранцију, међу њима има и оних који представљају агресивне десничарске групе које заговарају нацистичку филозофију крви и тла [8].

Једна од варијанти словенског неопаганизма се назива родноверје или родна вера, чији следбеници поштују богове старих Словена и духове предака. Према православним изворима, на територији Русије постоји 13 родноверских општина[25]. Родноверне општине постоје у готово свим словенским државама, а нарочито су активне у Русији, Пољској, Чешкој, Словачкој и Хрватској.

Многе музичке групе у словенским земљама вуку инспирацију из старе словенске вере, као на пример руска група „Аркона“, српска група „Огњена кочија“, пољска група „Славленд“ (Slavland) и многе друге.

Како стара вера у великој мери није сачувана, ни у записима, ни у живој традицији, вође и идеолози родне вере су приступили обнови вере Старих Словена попуњавањем празнина, путем компилирања паганских елемената народних култура са спорним реконструкцијама Велесове књиге Јурија Мирољубова и његових следбеника[8].

Постоји неколико праваца у родној вери, који се у мањој или већој мери разликују и који се у мањој или већој мери придржавају научних чињеница или спорних реконструкција (Велесова књига, Звездана књига Коледа...). Такође почев од Александра Асова, руског научника, који је избачен са Петроградског универзитета, настао је словенски ведизам. Словенски ведизам је правац родне вере који поред Велесове књиге и других спорних материјала признаје и Индијске веде, као део Идно-европске традиције словена. Такође у ведизму се јављају и нека индијска божанства попит Кришне и Вишне, само са пословенченим именима, те зе називају Кришњи и Вишњи.[26]

Галерија[уреди]


Напомене[уреди]

  1. ^ Веровање да је змија чуваркућа неки истакнути предак се налази у Бугарској митологији
  2. ^ Несторова хроника говори о томе како је кнез Владимир I Велики подигао кипове божанстава на брду изнад Кијева, као и о томе да како је владар одлучио да пређе на нову веру, односно хришћанство. Несторова хроника недвосмислено повезује Стару словенску веру у Русији са владаром.
  3. ^ Кнез Владимир I Велики је хришћанство примио заједно са својим бојарима 988. године. Заједно са кнезом покрстио се велики број Руса. Несторова хроника је написана 1113. године.
  4. ^ Извод из хронике Титмара (око 1012. године написана хроника):
    Викицитати „У унутрашњости (храма Радоста) стоје кипови богова вешто руком израђени; на свакоме је урезано име његово; на глави су им шлемови, покривени су оклопима те изгледају страшни. Први од њих се зове Сварожић; сви га незнабошци поштују и клањају му се више него осталим боговима. Овде се чувају заставе и износе се из ових светилишта само у случају ратног похода. Тада њих носе пешаци.”
    ({{{2}}})
    [20]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Петровић (2000).
  2. ^ а б в г Луј Леже, Словенска митологија
  3. ^ а б в г Servia, Catholic Encyclopedia, Приступљено 25. 4. 2013.
  4. ^ Према наводу Сретена Петровића:Василев, М. (1985): Етнография България. Том 3 София (Сретен Петровић, „Српска митологија I књига:Систем српске митологије“, Ниш 2000. ISBN 86-7455-415-6)
  5. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м Александрина Цермановић-Кузмановић и Драгослав Срејовић, Религија и митологија Старих Словена (одломци из „Лексикона религија и митова древне Европе“)
  6. ^ Чајкановић (1994).
  7. ^ Аутентичност овог списа је и даље предмет расправе, јер га једни сматрају руским фалсификатом, док га други, попут Сретена Петровића, сматрају аутентичним словенским списом.
  8. ^ а б в г д Дејан Ајдачић, „Симболи словенских неопаганских организација“ (www.rastko.org.rs), Приступљено 25. 4. 2013.
  9. ^ Ћоровић, Владимир. Историја српског народа. Београд Приступљено 19. 3. 2013.. 
  10. ^ „Хрватска радио телевизија, Откриће на жупној цркви у Жрновици - Перун“. 
  11. ^ а б в Хенрик Ловмјањски (1996) (на ср). Религија Словена. Београд: Библиотека XX век. ISBN 86-81493-16-7. 
  12. ^ Сретен Петровић - Српска Митологија, 1. књига, Систем српске митологије, 1999, Београд. Тезу о томе да је Световид врховни бог Срба изнео је Вутке (Vuttke) 1900. године
  13. ^ Веселин Чајкановић, (1994). Из Српске религије и митологије. СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА. 
  14. ^ а б Слободан Зечевић. „Митска бића српских предања“. Службени гласник. 
  15. ^ Натко Нодило - Стара вера Срба и Хрвата
  16. ^ Бајић, Александра. Морана, Богиња смрти. Београд, Србија. 
  17. ^ А. Брикнер, „О паганству код старих Словена“, у: Књига о Балкану II, Београд 1937, pp. 58 и 61.
  18. ^ Саво Ј. Оровић, Лужички Срби, Гласник Етнографског музеја на Цетињу, IV књига, 1964, Цетиње
  19. ^ Нидерле, Лубор. Словенске старине. Матица српска. 
  20. ^ Луј Леже, Словенска митологија, ИРО Графос, Београд, 1984.
  21. ^ а б в г д ђ е ж Веселин Чајкановић, Мит и религија у Срба, Српска књижевна задруга, Београд, 1973.
  22. ^ Srednjovekovni grad Bolvan, Приступљено 25. 4. 2013.
  23. ^ Станоје Станојевић, „Историја српскога народа“ (треће издање, репринт издања из 1926) Београд 1989. ISBN 86-83639-01-0
  24. ^ а б Предраг Пипер, Увод у славистику 1, Приступљено 25. 4. 2013.
  25. ^ „Лаборатория ПравоСлавия - Представители | Православие, конференция, традиции, проявления Православия, русское национальное самосознание, вера предков, Восточное Христианство, Автокефальные Церкви, Родноверие, Традиционализм, Инглиизм, Велесова Книга, русская духовность“. Pravoslavie.chestisvet.ru Приступљено 24. 06. 2010.. 
  26. ^ Словенски ведизам, Весна Какашевски, www.starisloveni.com, Приступљено 25. 4. 2013.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]


Добар чланак Чланак Стара словенска вера је изабран у категорију добрих чланака.
Позивамо Вас да га унапредите и потом предложите као кандидата за сјајан чланак.