Бела Србија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Уколико сте тражили лично име, погледајте чланак Бојка (име).
Бела Србија
Србија
Бојка
(недостаје слика заставе) (недостаје слика грба)
Застава Грб
White serbia white croatia02.png
Бела Србија и Бела Хрватска у 6. веку (око 560. године), према књизи Франциса Дворника.
Географија
Континент Европа
Регија Средња Европа или Источна Европа
Друштво
Владавина
Облик владавине Кнежевина
Титула владара Кнез
Владар Дерван (кнез) (?)
Историјско доба Средњи век
Догађаји
Претходници и наследници
Претходиле су: Наследиле су:
Сеоба Срба на Балкан у 7. веку, према мишљењу о положају Беле Србије у Лужици и Полабљу
Сеоба Срба на Балкан у 7. веку, према мишљењу о положају Беле Србије у данашњој западној Украјини
Миграције Срба 6-8. века
Дерванова Србија, 7. век; једна од могућих локација Беле Србије
Овај чланак је део серије о
историји Србије:

Бела Србија или Бојка је била област у Европи која је према наводима византијског цара Константина Порфирогенита (913959) у спису О управљању Царством (лат. De administrando imperio) била прапостојбина Срба из које су они кренули на Балканско полуострво. О положају Беле Србије постоје различите теорије. Једна од ових теорија Белу Србију смешта на подручје данашње источне Немачке, где је историјски потврђено постојање српске кнежевине и краљевине између 7. и 10. века, на подручју које данас насељавају Лужички Срби.

Положај Беле Србије[уреди]

Порфирогенит у свом делу каже: „Срби воде порекло од некрштених Срба, названих и Бели, насељених са оне стране Турске (Мађарске), у крају који се код њих назива Бојки (Бојка), где им је у суседству и Франачка, исто као и велика Хрватска (југ данашње Пољске и Шлеска), она некрштена, која се назива и Бела. Тамо су дакле ови Срби од давнине настањени“[1].

Сам термин Бојка али и њен тачан положај до данас нису разрешени и на снази су три претпоставке које је смештају:

Положај Беле Хрватске[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Бела Хрватска

Према наводима Порфирогенита у истом делу, Бела Хрватска се такође налази иза Турске (Мађарске), граничи се са Белом Србијом, налази се поред Франачке, а њени становници су у сукобу са Баварцима и Печенезима[2]. Смештање иза Мађарске, лоцира Белу Хрватску у Закарпатје, док је сукоби са Баварцима и близина Франачке смештају на простор данашње Чешке, али проблем настаје у помињању напада Печенега на њу, пошто су они боравили у источном Закарпатју[2].

Поред Порфирогенитовог списа, још неколико докумената из средњег века помињу Белу Хрватску и на основу њих се она може сместити у горњи ток Висле око Кракова[2]. На основу овога, Ферјанчић у својим коментарима Порфирогенитовог дела у прилог тој тези наводи и да је једино та област у Порфирогенитово доба била некрштена на Западнословенском подручју. Он поред тога наводи да је сам цар када је помињао нападе Печенега, вероватно појам Беле Хрватске проширио на целокупну првобитну Чешку државу под Болеславом I (929967) који је око 940. године овладао Краковском облашћу, док се писање Порфирогенитовог дела смешта око 949. године. На тај начин се положај Беле Хрватске јасно локализује у горњи ток Висле око данашњег Кракова[2], чиме се ствара јасно полазиште за одређивање положаја Беле Србије.

Значење термина Бојка[уреди]

Сам термин Бојки односно Бојка који помиње цар у свом делу није до данас дефинитивно разрешен, иако је на снази неколико различитих тумачења која иду у прилог једној или другој тези о положају Беле Србије.

У прилог западној тези иду извођења термина Бојка од:

У прилог источној тези, иду извођења термина Бојка од:

Владари[уреди]

Према Порфирогениту, Срби су у Белој Србији имали владара, чија су два сина наследила од оца власт над Србијом, а један од њих, преузевши половину народа, преселио се на Балкан.[5] Према неким мишљењима, ова два брата су били синови кнеза Дервана.[6]

Сумње у Порфиригенитова казивања[уреди]

Један број научника у 19. и 20. веку је одбацивао Порфирогенитове наводе о сеоби Срба и Хрвата као измишљотине. Међу ове научнике су спадали Ернст Димлер, Фрањо Рачки, Ватрослав Јагић, Константин Јиречек и Џон Бјури. Према њиховим теоријама, сеоба Срба и Хрвата није уследила као посебан талас, како прича Порфирогенит, већ су се они населили заједно са осталим Јужним Словенима, који су стигли на Балкан у доба Аварске доминације (Према супротном мишљењу, Срби и Хрвати су били Западни односно Источни Словени или Сармати, који су се, населивши се на Балкан, измешали са раније досељеним Јужним Словенима и проширили на њих своја етничка имена).

Димлер држи да су се Срби и Хрвати насилно населили заједно са другим Јужним Словенима, а да је прича о њиховом досељењу званична теорија, по којој се сви народи доспели на територију Византијског царства, силом или милом, ту налазе царевом вољом. Док је Димлер допуштао да је сеоба Хрвата и Срба уследила као посебан талас сеобе Словена на Балкан, Јагић је оспоравао и тај податак, наводећи аргумент да су српско-хрватска наречја чинила целину са осталим јужнословенским наречјима око њих. По Јагићу, цар је чуо нешто о Хрватима и Србима иза Карпата, о Хрватима око Кракова и у Чешкој и за полапске Србе, па је на основу сличности тих имена закључио да далматински Срби и Хрвати воде порекло од северозападних Срба и Хрвата, те је измислио њихове прапостојбине Белу Хрватску и Србију из којих су се они тобоже доселили.

Јиречек је сматрао да су Срби и Хрвати у вековима пре сеобе могли становати иза Карпата, али и он држи да су се у доба сеобе налазили међу Аварима у Панонији и да су били Југословени. Док се о Белој Хрватској могу наћи подаци и у другим изворима 9. и 10. века, о Белој Србији нема других података сем у Порфирогенитовом спису.

Ова учењачка школа, која би се могла назвати Димлеровом, оспорава и да су Срби икада становали у Македонији и да име града Сервија потиче од Срба. У другу руку, ови научници не могу да објасне одакле потиче топоним Сервија у Македонији. Они такође оспоравају Порфирогенитов податак да су Срби још од досељења запосели цео југозападни део провинције Далмације, већ сматрају да су се Срби испрва настанили у брдској Србији или Рашкој, а да је српско име касније раширено над околним словенским племенима током раста рашке државе.

Међу браниоце Порфирогенита спадају Вјекослав Клаић, Натко Нодило, Нико Жупанич и Људмил Хауптман.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Константин Порфирогенит, О управљању Царством (глава 32.)
  2. ^ а б в г д ђ (Божидар Ферјанчић), „Византијски извори за историју народа Југославије II“, (фототипско издање оригинала из 1959) Београд. 2007. ISBN 978-86-83883-08-0. pp.
  3. ^ Franjo Rački, „Biela Hrvatska I Biela Srbija“, Rad JAZIU 52 1880
  4. ^ Pavel Jozef Šafárik, „Slovanské starožitnosti I-II“, Praha 18371865 ((cs))
  5. ^ Александар М. Петровић, Кратка археографија Срба, Нови Сад, 1994, pp. 91.
  6. ^ Вујић & Басарић (1998), стр. 40.

Литература[уреди]

Примарни извори[уреди]

Научни радови[уреди]