Прогресивна парализа

Из Википедије, слободне енциклопедије
Прогресивна парализа
Класификација и спољашњи ресурси

Дегенеративне промена задњих коренова кичмене мождине код прогресивне парализе
ICD-10 A52.1
ICD-9 090.40 094.1
DiseasesDB 29061
eMedicine neuro/684
MeSH D009494

Прогресивна парализа, сушење мозга, прогресивно лудило, неуросифилис [1] (лат. Paralisis progresiva) је прогресивно обољење нервног система које се јавља у терцијарном стадијум сифилиса, након 5 до 20 или више година од примарне заразе узрочником сифилиса, бактеријом трепонемом палидум.[2] Болест се карактерише постепеним уништавањем или дегенерацијом неурона и других структура нервног систем пре свега кичмене мождине и њених структура које преносе сензорне информације. Дегенеративне промене нерава су присутне у централном нервном систему и леђним кореновима (задњим коренима) кичмене мождине одговорним за пренос информација о положају тела, осећају додира (пропроцептори), вибрацијама, процени додира. Болест карактеришу жаришна (фокална) неуролошка оштећења нервног система (кранијалних нерава са парезом или парализом мишића ипоремећајем вида) удружена се цереброваскуларним променама (и могућим можданим ударам). У крајњој фази њеног развоја болест карактерише појава генерализоване парализе, психички поремећаји (психозе, делиријум, деменција) и мождани удар који најчешће претходи смрти болесника.[3]

Етиологија[уреди]

Узрочник сифилиса је трепонема палидум (бледа спирохета). Веома је осетљива на све утицаје спољне средине. Инфекција се остварује кроз ситне дефекте коже и слузокоже приликом сексуалног односа, и спада у сексуално пренопсиве болести.
Терцијарни сифилис, како се најчешће зове ова фаза сифилиса, може захватити и крвне судове, кости и нервни систем (табес дорзалис, прогресивна парализа). Терцијерне сифилис се јавља код око 10% болесника са нелечененим сифилисом, и то у периоду од 10-30 година после примарне инфекције, [4] и обично повезане са падом имунитета у организму.

Прогресивна парализа, представља хронични фронтотемпоропаријетални менингоенцефалитис.[5] који се јавља од 1 до 20 година после примарног афекта, најчешће у четрдесетим или педесетим годинама живота, иако се изузетно ретко болест може јавити као конгенитална форма. Чешће обољевају мушкарци него жене.[6] Болест може почети нагло епилептичким нападом или хемиплегијом или, што је знатно чешће, постепено са нарушавањем кортексних функција и развојем псеудонеурастеничних сметњи, деменцијом и психозом.

Прогресивна парализа настаје у нелеченом облику сифилиса због деструктивних промена (демијелинизације) мијелинског омотача нерава. Отприлике 3-7% нелечених случајева сифилиса развија слику прогресивне парализе или неуросифилиса. У овој фази сифилис није преносив. Међутим, данас ретко ко (изузев у јако неразвијеним земљама света) [7] долази у ову фазу захваљујући успешној примени медикамената.[8]

Епидемиологија[уреди]

Увођење пеницилина смањило је инциденцију терцијарног сифилиса на мање од четири болесника на 100.000 становника, [9] међутим, са појавом синдрома стечене имунодефицијенције (АИДС) број оболелих се поново повећава. [10][11] [12]

Према проценама из 1999 Светске здравствене организације проценила је је у свету било око 12 милиона нових случајева сифилиса у одраслих особа. У САД, број случајева годишње, порастао је са мање од 10.000 у 1956. на више од 50.000 у 1990. Пораст инциденце у САД је највећи међу сиромашним становништвом, хетеросексуалцима, црнцима, и становницима у градовима Њујорка, Калифорније, и на југозападу САД. [13] Данас, у групи болесника са неуросифилисом већину чине они са АИДС-ом јер је код њих ток болести фулминантнији, а симптоми резистентнији на терапију. [14]

У последњој декади регистровано је педесетоструко увећање броја оболелих у источној Европи [15], док се у Сједињеним Америчким Државама сифилис појављује епидемично, у циклусима сваких 7 до 10 година.[16]

У појединим деловима Африке, инциденца је већа од 2.300 случајева на 100.000 становника. У Нигерији, веома често болесници истовремено болују од сифилиса и АИДС-а и имају атипичне манифестације болести, са недекватним и спорим одговором на терапију, а умриру и знатно раније у односу на боленике описане у западној литератури, (што је углавном последица нижег нивоа здравља и здравствене просвећености). [17]

Патофизиологија[уреди]

У основи патофизиолошких поремећаја у прогресивној парализи су органски поремећаји, који почињу субакутном некротизирајућом атрофијом мождане коре - (лат. atrophia corticis rubra).
Сматра се да до разарања нервног ткива долази реактивацијом болести у подручјима где су заостале трепонеме које није уништио имунски систем организма. Кора мозга се сужава а вијуге мозга шире, највише у фронтотемпоралном региону. Менинге (можданице) су задебљане, а менингеални и кортикалних крвни судови су периваскуларно инфилтрирани лимфоцитима и плазма ћелијама.

У мијелинским омотачима нервних ћелија настаје демијелинизацијаи изражена глиоза. Дегенерације неурона су дисперговане и неправилне. Мождана кора и њен омотач су пребојене жуто-браонкастим наслагама хемосидеринског пигмента, који често окружује мала мождана крварења.[16]

Клиничка слика[уреди]

Клиничка слика прогресивне парализе састоји се од комбинације неуролошких и психијатријских симптома и знакова.[18] У основи болести лежи прогресивни фронтотемпорални менингоенцефалитис са последичним нарушеним кортексним функцијма;

  • поремећај личности, збуњеност, раздражљивост, депресија
  • главобоља, поремећај вида-слепило,
  • поремећај хода, кочење врата, општа слбост, утрулост у прстима ногу
  • психотични симптоми са суманутим идејема, које могу бити доминантне,
  • оштећење памћења (у почетку селективно а касније са генерализованом деменцијом)
  • интелектуалним дефицит, који је последица захваћености фронталног (чеоног) и темпоралног(потиљачног) режња и могу настати прилично рано.[19] [20]

Неуролошким прегледом се региструју уске зенице са угашеном реакцијом на светлост (Аргил-Робертсонове зенице), што је такође типичан неуролошки знак неуросифилиса. [21]

За разлику од овога, у студији Хоосхманда. и сар.[22] у којој је приказан 241 нови случај, већина болесника била је без симптома док су остали имали атипичне синдроме. У истој серији свега 49% болесника имало је позитивне нетрепонемне тестове за сифилиса“

У медицинској литератури описују се четири различите форме неуросифилиса:[23] [24] [25]

  • Асимптоматски (најчешћи облик)
  • Генерализована пареза
  • Менинговаскуларни неуросифилис
  • Усахнулост дорзална (лат. tabes dorsalis)

Дијагностика[уреди]

Терцијарни сифилис дуго времена може остати клинички потпуно асимптоматски,[26] или имати форму менингитиса, менинговаскуларног сифилиса са развојем можданог инфаркта, табес дорзалиса, прогресивне парализе или изоловане оптичке атрофије, што може довести до значајног терапијског кашњења. С друге стране, адекватно и правовремено лечење може допринети значајаном опоравку код свих болесника. Зато у диференцијалној дијагностици код болесника са деменцијом или психотичним поремећајем обавезно треба мислити и на сифилис нервног система и применити комбинацију различитих тестова, којима се, уз типичан налаз у ликвору, поузданост дијагнозе значајно повећава. Овакав приступ захтева примену следећих дијагностичких процедура;

Историја болести

У историји болести код ових болесника постоје подаци о прележаном сифилису пре више година. У личној анамнеза често је присутан и податак о промискуитетном сексуалном понашању и раније леченој коронарнеок болести.

Клиничка слика и физикални преглед

Клиничким неуролошким прегледом констатују се поремећаји у раду сензорних нерава, уске зенице без реакције на светлост, сливен, изразито дизартричан говор и позитивни дезинхибициони феномени. На горњим и доњим екстремитетима може се констатовати повишен мишићни тонус и хиперрефлексија, угашен пателарни рефлекс, брадикинезија уз постурални тремор шака. Ход је копд таквих болесника често успорен, атаксичан, могућ само уз придржавање. Постоји и инконтиненција мокрења и дефекације.

Лабораторијска дијагностика

Узорци за дијагностику трепонема могу бити: брис површинских лезија, ликвор, ретко делови ткива, амнионска течност, и крв за серолошке претраге. Треба имати на уму да је трепонема јако осетљива бактерија на спољне утицаје, и зато се материјал узет из узорка треба претражити одмах.

У крвној слици присутна је најчешће; леукоцитоза (>10,0 × 109/л), повишена вредност фибриногена и феритина уз снижену вредност гвожђа. Ц реактивни протеин (ЦРП) такође је повишен.
У серуму се испитује присуство антитела на Борелију бургдорфери (лат. Borrelia burgdorfer и вирус хумане имунодефицијенције (ХИВ), који могу али и не морају бити позитивни.

Компјутеризована томографије ендокранијума

ЦТ најчешће потрђује дијагнозу јер говори у прилог изражених кортексних церебралних и церебеларних редуктивних промена, уз присутне секвела старих исхемијских лезија.

Извори[уреди]

  1. ^ Progresivna paraliza - Vokabular - Srpski rečnik, Приступљено 24. 4. 2013.
  2. ^ ((en))Richard P Knudsen, Neurosyphilis, Aug 7, 2009 [eMedicine]
  3. ^ Mitsonis CH, Kararizou E, Dimopoulos N, Triantafyllou N, Kapaki E, Mitropoulos P, et al. Incidence and clinical presentation of neurosyphilis: a retrospective study of 81 cases. Int J Neurosci. Sep 2008;118(9):1251-7.
  4. ^ Clark EG, Danbolt N. The Oslo study of the natural history of untreated syphilis; an epidemiologic investigation based on a restudy of the Boeck-Bruusgaard material; a review and appraisal. J Chronic Dis 1955; 2(3): 311−44
  5. ^ Adams RD, Victor M, Ropper AH. Principles of neurology. 6th ed. New York: McGraw-Hill; 2001.
  6. ^ Walton J. Brain's diseases of the nervous system. Oxford: Oxford University Press; 1985.
  7. ^ Mao S, Liu Z. Neurosyphilis manifesting as lightning pain. Eur J Dermatol. Jun 2 2009
  8. ^ Timmerman M, Carr J. Neurosyphilis in the modern era. Neurol Neurosurg Psychiatry. Dec 2004;75(12):1727-30.
  9. ^ Kilmarx PH, St Louis ME. The evolving epidemiology of syphilis. Am J Public Health 1995; 85(8 Pt 1): 1053−4.
  10. ^ Centers for Disease Control and Prevention (CDC). Summary of notifiable diseases, United States, 1997. MMWR Morb Mortal Wkly Rep 1998; 46(54): ii−vii, 3−87.
  11. ^ Centers for Disease Control and Prevention (CDC). Summary of notifiable diseases, United States, 1996. MMWR Morb Mortal Wkly Rep 1997; 45(53): 1−87.
  12. ^ Podwinska J. Syphilis and AIDS. Arch Immunol Ther Exp (Warsz) 1996; 44(5−6): 329−33 9-11
  13. ^ Symptomatic early neurosyphilis among HIV-positive men who have sex with men--four cities, United States, January 2002-June 2004. MMWR Morb Mortal Wkly Rep. Jun 29 2007;56(25):625-8.
  14. ^ Berry CD, Hooton TM, Collier AC, Lukehart SA. Neurologic relapse after benzathine penicillin therapy for secondary syphilis in a patient with HIV infection. N Engl J Med 1987; 316(25): 1587−9.
  15. ^ Tichonova L, Borisenko K, Ward H, Meheus A, Gromyko A, Renton A. Epidemics of syphilis in the Russian Federation: trends, origins, and priorities for control. Lancet 1997; 350(9072): 210−3
  16. ^ а б Mirković M, Jovičić V, Basta I, Marjanović I, Lavrnić D. Značaj kombinovane primene testova u serumu i likvoru kod bolesnika sa sumnjom na neurosifilis. Vojnosanitetski pregled. 2007; 64(4):271-274. scindeks-clanc, Приступљено 24. 4. 2013.
  17. ^ Nnoruka EN, Ezeoke AC. Evaluation of syphilis in patients with HIV infection in Nigeria. Trop Med Int Health. Jan 2005;10(1):58-64.
  18. ^ Swatz MN. Neurosyphilis. In: Holmes KK, Mardh P, Sparling PF, Wiesner PJ, editors. Sexually transmitted diseases. New York: McGraw-Hill; 1990. pp. 231–46.
  19. ^ Denays R, Collier A, Rubinstein M, Atsama P. A 51-year-old woman with disorientation and amnesia. Lancet 1999;354(9192): 1786.
  20. ^ Kodama K, Okada S, Komatsu N, Yamanouchi N, Noda S, Kumakiri C, et al. Relationship between MRI findings and prognosis for patients with general paresis. J Neuropsychiatry Clin Neurosci 2000; 12(2): 246−50
  21. ^ Tramont CC. Treponema pallidum (syphilis). In: Mandell GL, Benett JE, Dolin R, editors. Principles and prctice of infectious disease. New York: Churchill Livingstone; 1995. pp. 2117–33.
  22. ^ Hooshmand H, Escobar MR, Kopf SW.Neurosyphilis. A study of 241 patients. JAMA 1972; 219(6): 726−9.
  23. ^ Hook EW. Syphilis. In: Goldman L, Ausiello D, eds. Cecil Medicine. 23rd ed. Philadelphia, Pa: Saunders Elsevier; 2007: chap 340.
  24. ^ Tramont EC. Treponema pallidum (syphilis). In: Mandell GL, Bennett JE, Dolin R, eds. Principles and Practice of Infectious Diseases. 7th ed. Philadelphia, Pa: Elsevier Churchill Livingstone; 2009:chap 238.
  25. ^ Neurosyphilis на: MedlinePlus, Приступљено 24. 4. 2013.
  26. ^ Tramont EC. Treponema pallidum (syphilis). In: Mandell GL, Benett JE, Dolin R, editors. Mandell, Douglas, and Benett's Principles and practice of infectious disease. 5th ed. Philadelphia: Churchill Livingstone; 2000. pp. 2474–90.


Star of life.svg     Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).