Сувалкски коридор

Координате: 54° 12′ С; 23° 24′ И / 54.2° С; 23.4° И / 54.2; 23.4
С Википедије, слободне енциклопедије
54° 12′ С; 23° 24′ И / 54.2° С; 23.4° И / 54.2; 23.4
Приказ Сувалкског коридора
  Литванско-пољски коридор
Карта Европе:
  Чланице НАТО
  Чланице ОДКБ
  Литванско-пољска граница

Сувалкски коридор (блр. сувалкскі калідор, литв. Suvalkų koridorius, пољ. korytarz suwalski, рус. сувалкский коридор),[а] познато и као Сувалкска превлака (литв. Suvalkų tarpas, пољ. przesmyk suwalski), ријетко је насељено подручје око границе Литваније и Пољске, а налази се на најкраћем путу између Бјелорусије и руске ексклаве Калињинградске области на пољској странице границе. Име је добио по пољском граду Сувалки, а ова геостратешка тачка постала је од великог стратешког и војног значаја откако су Пољска и балтичке државе приступе Организацији Сјеверноатлантског споразума (НАТО).

Пољско-литванска граница је образована након Сувалкског споразума 1920, али је имао мали значај у међуратном периоду, пошто су се пољске земље протезале даље на сјевероисток, док је током Хладног рата Литванија била дио Совјетског Савеза, а Пољска чланица Организације Варшавског споразума, којег је предводио Совјетски Савез. Распад Совјетског Савеза и Организације Варшавског споразума учврстили су границе које су пресјецале најкраћи копнени пут Калињинграда и Бјелорусије.

Како су балтичке државе и Пољска на крају приступе НАТО, овај уски гранични појас између Пољске и Литваније постао је рањив за војни блок, уколико би избио хипотетички војни сукоб Русије и Бјелорусије с једне стране и НАТО с друге, заузимање 65 км дугог земљаног појаса између Калињинградске области и Бјелорусије би вјероватно угрозило покушаје НАТО да брани балтичке државе. Страховање НАТО због Сувалкског коридора појачала су се након руске анексије Крима и избијања рата у Донбасу 2014, а додатно је порасло с почетком руске инвазије на Украјину 2022. године. Ове брига подстакле су НАТО да повећа војно присуство у том подручју, а догађаји су покренули трку у наоружању.

Позадина[уреди | уреди извор]

Види још: Литванско-пољска граница и Калињинградско питање

Сувалкска превлака је ријетко насељено подручја у сјевероисточној Пољској, односно у Војводству подласком. То је брдовита област, једна од најхладнијих у Пољској,[1] а налази се на западном крају Источноевропске низије. Пресјецају је бројне ријечне долине и дубока језера (као што су Хањча и Вигли), док су широка пространства прекривена густим шумама (укључујући Августовску прашуму) и мочварама, попут оних у Националном парку Бебжа.[2][3] На западу се наслања на језерима богату Мазурију. Подручје је релативно слабо развијено — осим шумарских предузећа, индустрија је слабо развијена, мрежа путева је ријетка, а најближи већи аеродром је удаљен неколико стотина километара;[3][4] само два главна пута (с најмање једном траком у оба правца) и једна жељезничка линија повезују Пољску и Литванију.[5][6] Подручје је насељено националним мањинама, нарочито Украјинцима, Литванцима (недалеко од границе с Литванијом) и Русима (малобројни у Пољској).[2][7]

Пољска и Литванија су постале независне државе послије Првог свјетског рата и отпочеле су борбе за успостављање контроле над површином коју су војно могле да држе. Док је Литваније потраживала већински пољски Сувалки и Вилњус, на крају није успјела успоставила контролу над њима. Договорено да Сувалки припадне Пољској према одредбама Сувалксог споразума, док је Вилњус заузела Пољска операцијом под лажном заставом познатијом као Желиговскова побуна.[8] У међуратном периоду, Сувалкска област била је истурени дио Пољске окружен Литванијом и Источном Пруском (дио Њемачке) и имала ја мали стратешки значај.[3]

Тромеђа Русије, Литваније и Пољске недалеко од Виштитиса (фотографисано с пољске стране) означава сјеверозападни крај Сувалкске превлаке. Русије је лијево, а Литванија десно.

Након Другог свјетског рата, околина Кенигсберга (убрзо послије рата преименован у Калињинград) укључена је у састав Русије, савезне републике Совјетског Савеза, и била је затворено подручје током већег дијела совјетског доба;[9] Литванија је постала савезна република Совјетског Савеза, док је Пољска пала под совјетску сферу утицаја и придружила се Организацији Варшавског споразума. Све од распада Совјетског Савеза, једини источни и сјевери сусјед Пољске био је Совјетски Савез, тако да је, као и у међуратном периоду, област била од мале важности у војном смислу.[6][10] То се промијенило 1991, када је Калињинградска област постала полуексклава Русије, уклињена између Пољске и Литваније, оба сусједа Бјелорусије, али ниједна се није граничила са „копненим” дијелом Русије. Сусједи Калињинградска области ступили су у Европску унију и Организацију Сјеверноатлантског споразума (НАТО), а истовремено, само 65 км пољске територије раздваја двије области супарничке Организације Уговора о колективној безбједности и Савезне Државе, чије су чланице Бјелорусија и Русија.[5] Бивши естонски предсједник Томас Хендрик Илвес тврдио да је смислио назив „Сувалкска превлака” прије састанка са Урзулом фон дер Лајен, која је била министар одбране Њемачке, у априлу 2015. како би истакао рањивост тог подручја за балтичке државе.[11]

Грађански интереси[уреди | уреди извор]

Руски коридор[уреди | уреди извор]

Види још: Ограничења транзитног саобраћаја са Калињинградском облашћу

Први пут о посебном коридору између Калињинграда и Бјелорусије (који је планиран да иде преко Пољске) разговарали су током састанка 1990. Јуриј Шемонов, високи званичник у Калињинградској области, и Николај Ришков и Михаил Горбачов, совјетски премијер и предсједник. Док је Ришков подржавао ту идеју, Горбачов је ставио вето на приједлог, позивајући друго двојицу да „престану да шире панику”.[12]

Након распада Совјетског Савеза, Калињинград је био одсјечен од Русије, па су Руси настојали да обезбједе транзитни пут од ексклаве до копнене Русије преко Бјелорусије. Послије неких почетник припрема, укључујући потписивање споразума који је Пољску и Русију обавезао да отворе гранични прелаз код Голдапа, руска влада је објавила намјеру да изгради посебан „комуникациони коридор” између контролног пункта и Гродна у Бјелорусији, оправдавајући одлуку регионално блиске економске везе са земљом. Русија, која је ту идеју саопштила пољској страни 1994, додатно је настојала да заобиђе Литванију, с којом је имала затегнуте дипломатске односе. У почетку, идеја је изазвала мало интересовања,[13] али су опсежне расправе услиједиле 1996, када је руски предсједник Борис Јељцин изјавио да ће преговарати са пољском страни да тражи дозволу за изградњу аутопута, наводећи високе трошкове транзита преко Литваније.[14]

Највиши званичници пољске владе одбили су тај приједлог.[15] Међу главним разлозима била је чињеница да је међу Пољацима тај приједлог превише звучао као захтјев Њемачке за екстериторијалном везом преко Пољског коридора непосредно прије њемачке инвазије на Пољску 1939, па је стога виђен као неприхватљив.[16][17] Осјећај је појачан упорном употребом термина „коридор” међу руским званичницима.[18][19] Александар Квашњевски, тадашњи пољски предсједник, изразио је забринутост због утицаја инвестиције на животну средину,[14] док су неки политичари из тадашње владајуће коалиције (СДЛ—ПНП) тврдили да би коридор проузроковао погоршање дипломатских односа Пољске и Литваније.[13][20] Било је извјештаја да је Војводство сувалкско започело разговоре о коридору како би ублажило своје економске проблеме и чак потписивало споразум са властима Гродњенске области о промовисању његове изградње преко граничног прелаза у Липшчану, али је Цезари Ћеслуковски [pl], тадашњи војвода сувалкски, за којег су медији сматрали да подржава идеју, негирао да је икада подржао приједлог, а ниједан доказ за то (као што су планови или процјене трошкова) није пронађен током унутрашње истраге.[13] Када је пољска Генерална дирекција за јавне путеве [pl] ажурирала своје планове за мрежу брзих путева 1996, предложена веза нигдје није пронађена.[21]

Тема се вратила 2001. и 2002, када су Пољска и Литванија преговарале о приступању Европској унији. Руски грађани у Калињинграду су се суочила са могућношћу да ће морати користити пасође и аплицирати за визе ради преласка граница нових чланица ЕУ, што је изазвало негодовање у руској штампи. Због тога је Русија предложила Европској комисији да одобри право на дванаесточасовни бесплатан транзит за грађане ове области кроз посебне коридоре у Пољској и Литванији, али је приједлог одбачен.[22] Још један приједлог, са запечаћеним возовима, такође није добио одобрење; на крају је договорено да се уведу посебне дозволе за руске држављане који путују у/из Калињинградске области ради транзита кроз Литванију (али не и Пољску),[19] познати као Документ за олакшани жељезнички транзит и Документ за олакшани транзит за жељезничка и друмска путовања.[23]

Калињинградску област од тада углавном снабдијевају теретни возови који пролазе кроз Литванију. Међутим, у знак одмазде због руске инвазије на Украјину, Литванија је 17. јуна 2022. почела да блокира испоруку санкционисане робе у енклаву друмом или жељезницом, позивајући се на смјернице ЕУ о санкцијама.[24] Смјернице су затим разјашњене на начин да је жељезнички саобраћај изузет од ограничења све док је обим испорука остао у оквиру претходног обима потрошње,[25] али је тада Шлауљајска банка, банка која опслужује транзитна плаћања, објавила да ће одбити да прихвати плаћање у рубљама од 15. августа и било каква плаћања од руских субјеката од 1. септембра.[26] Транзит је и даље могућ плаћањем других банака, али се очекивало да ће у септембру 2022. постати још оптерећујући кер ће се плаћања за сваку услугу транспорта обрађивати само у складу са смјерницама литванског регулатора за борбу против превара.[27] Остаје још могућност да бродови иде од Санкт Петербурга до Калињинграда, али ова рута може бити недоступна зими јер се сјевернија лука може заледити.[28]

Економска инфраструктура ЕУ[уреди | уреди извор]

Кроз Сувалкски коридор је пролази неколико критичних коридора, јер је то једина копнена рута између Балтичких држава и остатка Европске уније и НАТО.

Главни чланак: Европски пут E67

Стратешка комуникациона артерија, позната у Европској мрежи међународних путева као E67 или као Via Baltica (брзи пут S61 на пољској страни или аутопут A5 на литванској страни), пролази кроз Сувалкски коридор.[29] Дио је Сјеверноморско-балтичког коридора (раније Балтичко-јадрански коридор),[30] једног од кључних рута Трансевропске транспортне мреже која повезује Финску и Балтичке државе са остатком Европе.[31] Од априла 2024. пољски брзи пут је скоро завршен; једини сегмент који још није отворен је обилазница око Ломже, за коју се очекује да ће бити отворена у мају 2025. године.[32][33][34] На литванској страни, постојећи аутопут A5 се унапрјеђује у двоструки аутопут са раскрсницама различитих нивоа. Предвиђено је да дионица аутопута близу Сувалкског коридора буде завршена до 2025. године.[35]

Главни чланак: Rail Baltica

Rail Baltica је пројекат, тренутно у изградњи, који би требао побољшати постојећу везу балтичких држава и остатка Европске уније стварањем нове, јединствене магистралне линије европског колосијека која иде преко балтичких држава од Каунаса до Талина и на крају испод Финског залива у Хелсинки. Разлог је тај што балтичке државне жељезнице и даље користе шири руски колосијек, док је велика већина пољских возних средстава прилагођена стандардном колосијеку, уобичајеном у западној Европи.[36] Очекује се да ће пољски дијелови бити завршени до 2028, али од фебруара 2024. грађевински радови у Пољској већ касне 3 године и нема гарантованог финансирања за дионицу између Елка и пољско-литванске границе.[37]

Гасна интерконекција Пољска—Литванија отворена 1. маја 2022, једина је земаљска веза између балтичког и финског система гасовода и остатка Европске уније. Због њеног стратешког значаја, Европска унија је интерконекцију препознала као пројекат од заједничког интереса [en].[38] LitPol Link је правац за једини копнени високонапонски електрични вод између Пољске и Литваније, отворен крајем 2015. године.[39] Један високонапонски електрични вод до Литваније је у фази планирања, јер је планирани поморски Harmony Link (преко Клајпеде) економски неизводљив.[40]

Сувалкски коридор је важно ограничење за цивилни ваздушни простор од почетка руске инвазије на Украјину 2022. године. Због санкција Русији и Бјелорусији, авијација ових земаља можда неће летјети кроз Европску унију, укључујући и Калињинград. Међутим, Русија је такође забранила превозницима из Европске није транзит преко своје територије, а авио-компаније из Европске уније су позване да не лете изнад Бјелорусије.[41][42] Дакле, једини могући начин да цивилни авиони лете из балтичких Држава или Финске ка југу је кроз Сувалкски коридор, или преко Балтичког мора.

  • Цивилна инфраструктура која пролази кроз Сувалкски коридор
  • Европски пут E67, постепено надограђен на стандарде брзих путева
    Европски пут E67, постепено надограђен на стандарде брзих путева
  • Напредак на аутопуту S61 у Пољској, који води до Сувалкског коридора, април 2024. Зелена боја: отворено, црвена боја: у изградњи.
    Напредак на аутопуту S61 у Пољској, који води до Сувалкског коридора, април 2024. Зелена боја: отворено, црвена боја: у изградњи.
  • Планирана рута Rail Baltica
    Планирана рута Rail Baltica
  • Рута гасне интерконекције Пољска—Литванија
    Рута гасне интерконекције Пољска—Литванија
  • LitPol Link, високонапонски електрични вод који повезује Пољску и Литванију
    LitPol Link, високонапонски електрични вод који повезује Пољску и Литванију

Војна разматрања[уреди | уреди извор]

Историја[уреди | уреди извор]

Линије фронта током Друге битке на Мазурским језерима 18. фебруара 1915, вођене у области Сувалкског коридора.
Оклопна возила НАТО у пролазу кроз бивши гранични прелаз Буџиско—Калварија у Литванију у оквиру операције Dragoon Ride, 2015. године.

Много прије него што је Сувалкски коридор постао брига за НАТО, неколико војних битака или операција се одвило на том подручју. На примјер, током Наполеонове инвазије на Русију, дио његове војске, који је у земљу прешао из Варшавског војводства, користи је Сувалкски коридор као лансирну рампу за инвазију, а почетком 1813, када су остаци његове војске повукла, прешла је коридор од Каунаса према Варшави. Обје битке на Мазурским језерима током Првог свјетског рата прошле су или су непосредно вођене на територији. Током инвазије на Пољску, којом је започет Други свјетски рат, највећи дио акције је заобишао то подручје, док је Црвена армија 1944. једноставно напредовала у Источну Пруску и није дошло до веће битке у том подручју.[5]

Пољска и Литванија су приступиле НАТО 1999. и 2004. године. С једне стране, то је значило да је Калињинградска ексклава била окружена државама чланицама НАТО, али с друге стране, то је створило геостратешку тачку за војни савез, јер све трупе које су снабдјевене копном морају проћи кроз Сувалкски коридор. У случају њеног заузимања, балтичке државе би било окружене Русијом и Бјелорусијом, руским савезником.[43] Чак и ако Бјелорусија или Русија нису физички присутне у коридору, ипак је довољно узак да ракете кратко домета стациониране у било којој земљи могу да гађају све војне залихе које долазе кроз коридор, док су алтернативни путеви испоруке, такође угрожени од противваздушних или противбродских ракета стационираних у Калињинградској области.[44][45] Због свог стратешког значаја за НАТО и балтичке државе, описан је као једно од жаришта НАТО,[2] његова „Ахилова пета”[46] и назван је савременом верзију Фулдског коридора.[47][48][49][50]

У почетку, ова рањивост је била релативно мало забрињавајућа јер је током већег дијела 1990-их Русија била у дубокој депресији, што је захтијевало велике резове војног буџета.[17] Иако је имала војску значајне бројности, била је лоше опремљена и ниских војних способности.[51] Поред тога, односи Русије и НАТО били су срдачнији у то вријеме, јер Русија није била отворена непријатељски настројена према НАТО, што је потврђено приликом потписивања Оснивачког акта из 1997, а сматрало се да ће Русија на крају постати пацифистичка демократија, смањујући своје војно и нуклеарно присуство.[52][б] Обавеза НАТО да не гради сталне базе иза ријеке Одре, чинила се разумном према томе.[47]

Тенкови прелазе водену препреку на полигону Гожа [ru], Гродњенска област, Бјелорусија, 30 км од Сувалкског коридора, током вјежбе Словенско братство 2020.
Вишецевни бацачи ракета током вјежбе Запад 2021. полигону Обуз—Лесновски [ru] код Баранавича, Бјелорусија
Њемачки војник усмјерава тенк из воде. Дио вјежби Гвоздени вук 2017. у Литванији

Ескалација тензија[уреди | уреди извор]

Квалитативно и квантитативно побољшање наоружавања почело је с почетком ступања на власт Владимира Путина.[51] Ракете Искандер кратког домета (500 км), која могу носити нуклеарне бојеве главе, постављене су 2018. године.[54][55] Додатне инсталације су распоређене крајем 2010-их, укључујући више оружја за ускраћивање подручја, као што су противбродске ракете Бастион-П и Оникс и пративваздушни ракетни комплекс С-400.[56][57][45]

Уопштен говорећи, каже се да је значај коридора међу западним нацијама у почетку био потцијењен због чињенице да су западне земље настојале да нормализују односе са Русијом.[5] Стога је већина активности НАТО била концентрисана на маневре и вјежбе, а не на одвраћање.[58] До промјене у политици дошло је постепено након руске инвазије на Украјину 2014. године.[44][59][60] Након Велшког самита 2014, а затим и Варшавског самита 2016, чланице НАТО су се сложиле о већем војном присуству у источном чланицама НАТО, што се остварило као Проширено напредно присуство НАТО.[61][62] Пољска страна је 2018. предложила да се стационира стална оклопна дивизија у области Бидгошч—Торуњ (позната као „Форт Трамп”) уз финансијску подршку од 2 милијарде долара,[60] али НАТО није пристао на то јер се плашио да ће потенцијално нарушити Оснивачки акт из 1997, који, између осталог, ограничава способност НАТО да изгради сталне базе поред Сувалкског коридора.[63][64]

Док се стална војна база на крају није појавила, војна ситуација у регији је стално ескалирала, а чини се да је тактика одвраћања само повећала концентрацију ватрене моћи на обје стране. Неколико војних вјежби, укључујући вјежбе Запад 2017, Запад 2021. и Савезничка ријешеност 2022. у Бјелорусији и Калињинградској области и друге које су биле неочекиване[7] и НАТО вјежбе Гвоздени вук 2017. у Литванији, као и неке од годишњих операција Удар сабље[65] у подручју Сувалкског коридора. Око 20.000 војника са 3500 војних возила учествовао је у НАТО вјежби Драгон 24 у сјеверној Пољској.[66]

Руске снаге нису пустиле Бјелорусију послије вјежби 2022. и извршиле су инвазију на Украјину са сјевера у фебруару и марту те године. Како се рат на источној граници НАТО расплитао, НАТО је послао још трупа на свој источни бок,[67][68] иако су њени представници рекли да неће успоставити стално присуство на својим источним границама.[69] Ситуација у тој области се додатно интензивирала након литванске декларације о забрани транзита санкционисане робе преко њене територије.[70] Како се безбједносна ситуација убрзано погоршавала на истоку, министри иностраних послова Литваније и Исланда рекли су да је Русија ефективно одбацила споразум из 1997,[71] што је посредно подржао и замјеник Генералног секретара НАТО Мирча Ђеоана.[72] Међутим, до краја 2023, неколико процјена је показало да је пријетња постала много мања након што је инвазија почела. Сугерисали су да заглављивање руских трупа у источној и јужној Украјини, приступањем Шведске и Финске НАТО и промјена у тактици војног савеза која је видјела да је више трупа распоређено на границама НАТО, значи да је много мање вјероватно да ће Русија започети нови рат.[28][73]

Тренутни положај снага[уреди | уреди извор]

НАТО и чланице савеза[уреди | уреди извор]

Од прољећа 2022. јединице НАТО или држава чланица најближе Сувалкском коридору су:

  • 900 њемачких војника[74] заједно са чешким, норвешким и холандским трупама, укупно око 1600 људи, заједно са Механизованом пјешадијском бригадом Жељезни вук, распоређени су у мултинационалној дивизији НАТО у литванској Рукли, 140 км од границе.[75] Бригада је наоружана тенковима Леопард 2, борбеним возилима пјешадије Мардер и самоходним хаубицама Панцерхаубице 2000.[76] Њемачки министар одбране Борис Писториус је у јуну 2023. најавио да ће Њемачка повећати своје присуство на 4000 војника, али се долазак цијеле бригаде очекује тек 2027. године.[77] Пројекат вриједан 300 милиона евра предвиђа проширење војне базе.[78] Подјединица бригаде Жељезни вук, Механизовани улански батаљон Велике војвоткиње Бируте, стационирана је у Алитусу, 60 км од пољско-литванске границе. Поред тога, војна база у Рудининкаију, која се налази 35 км јужно од Вилњуса и око 125 км од Сувалкског коридора, добила је наређење да се хитно поново активира након што је Сејм усвојио закон о томе.[79] База је поново отворен 2. јуна 2022. и може да прими 300 војника.[80]
  • Амерички одред величине батаљона (800 људи) из 185. пјешадијског пука (од средине 2022) заједно са пољском 15. механизованом бригадом, као и 400 британских краљевских драгуна и неким румунским и хрватским трупама. Ове трупе су стациониране код пољских градова Ожиш и Бемово Пискије, отприлике на истој удаљености од границе као и Рукла.[81][82] Снаге су наоружане америчким М1 Абрамс и пољским модификованим Т-72 тенковима, Страјкером, М3 Бредли и пољским борбеним возилима пјешадије БВП-1, хрватским ракетама М-92 и румунским системима противваздушне одбране.[36][76] Бригаде у обје земље дјелују по принципу ротације. Пољски и литвански домаћини бригада потписале су споразум о међусобној сарадњи 2020, али за разлику од операције са страним снагама, оне нису подријеђене команди НАТО.[83][84]
  • 14. противтенковски артиљеријски пук, под пољском командом, био је у гарнизону у Сувалкију и наоружан израелским пројектилима Спајк-ЛП. Пук је накратко деградиран у ескадрилу, јер је посједовао застарјелу опрему.[36] Остале снаге у области под пољском командом укључујући артиљеријски пук у Венгожеву, механизовану бригаду у Гижицку и противваздушну јединицу у Голдапу.[46]
  • До 40.000 војника у оквиру Снага за реаговарање НАТО, активираних 25. фебруара 2022. након руске инвазије на Украјину, које су доступне у кратком року.[85]

Генерални секретар НАТО Јенс Столтенберг је у јуну 2022. обећао више оружја и трупа балтичким државама, настојећи да повећа присуство НАТО на нивоу бригаде у свакој од балтичких држава и Пољској (3000—5000 војника у свакој земљи), док су Снаге за одговор НАТО биће повећане на 300.000 војника.[86]

Русија и Бјелорусија[уреди | уреди извор]

Калињинградска област је веома милитаризовано подручје које је подријеђено команди Западног војног округа.[87] Све до руске инвазије на Украјину 2022, у Западном војном округу се налазила најбоља опрема и најопремљеније војне снаге којима је Русија располагала.[88] У периоду 1997. до 2010, цијела област је организована као посебна регија под јединственом командом свих снага које су ту биле распоређене. Калињинград је штаб Балтичке флоте и штаб 11. армијског корпуса, који има широке могућности противваздушне одбране и чије су дивизије прошле опсежну модернизацију крајем 2010-их.[89] Према Конраду Музику, аутору детаљне студије о снагама војног округа, јединице стациониране у Калињинграду дозвољавају борбу средњег интензитета у тој области без подршке из копнене Русије. Град Гусев, у источном дијелу области, на само 50 км од тромеђе Виштитис, домаћин је 79. моторизованог стрељачког пука (БМП-2 и самоходне хаубице 2С19) и 11. тенковског пука (90 тенкова, већина Т-72Б1, најмање 23 су новији Т-72Б3).[90][91] Ракетне јединице су стациониране у војном аеродрому Черњаховск (ракетни лансери Искандер), док се већина јединица ПВО (вишецјевни бацачи ракета БМ-30 Смерч и БМ-27 Ураган) налазе се у околини Калињинграда. Калињинград такође има капацитета за вођење радиоелектронског рата,[88] у којем су руске снаге насљедиле много искуства из совјетског доба и стекле га током операција хибридног ратовања као што је у Донбасу.[92]

Русија није званично потврдила да ли има нуклеарне бојеве главе у ексклави, али се зна да ракете Искандер могу да носе такво оружје.[93] Федерација америчких научника објавила је 2018. фотографије на којима се види како је складиште оружја сјеверозападно од Калињинграда надограђено на начин који омогућава складиштење нуклеарног оружја.[94] Поред тога, литвански министар одбране Арвидас Анушаускас је тврдио да Русија већ имала нуклеарно оружје у ексклави.[95][96]

Бјелоруска војна команда, иако је независна као војна команда суверене државе, организационо се ускладила са руском командом и у многим видовима је у потпуности или суштински зависна од руских одбрамбених институција и извођача, док је упорним недовољним улагањем у сопствену војску и продубљивање веза са Русијом своју војску оставила са ниским офанзивним способностима, при чему је једина изводљива улога била подршка главним руским снагама.[97][98] На примјер, земље имају заједничку противваздушну одбрану, укључујући и команду.[99] На бјелоруској страни има релативно мало јединица — штаб Западне оперативне команде (један од двије команде у Бјелорусији), као 6. механизована бригада у Гродну (противваздушне ракете С-300),[100] док се ваздушна дејства могу изводити из војне ваздухопловне базе у Лиди.[98] Добили су нека руска појачања уочи вјежбе Запад — 2021, укључујући још ракета С-300 у Гродну,[101] и почетком 2022. када су ракете С-400 постављене у Гомељској области. Бјелоруски предсједник Александар Лукашенко је у мају 2022. објавио да је купио Искандере и ракете С-400 од Русије.[102]

Стратегија[уреди | уреди извор]

Напад[уреди | уреди извор]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Термин Сувалкски коридор се може односити и на Сувалкску превлаку и путну везу између Калињинградске области и Бјелорусије, чију је изградњу предлагала Русија деведесетих година 20. вијека.
  2. ^ Оснивачки акт није ратификован уговор и стога није правно обавезујући.[53]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Zubek, Adam (14. 8. 2011). „Suwalski biegun zimna. Dlaczego tam?”. www.polityka.pl (на језику: пољски). Polityka. Приступљено 31. 3. 2024. 
  2. ^ а б в Elak, L.; Śliwa, Z. (2016). „The Suwalki Gap : NATO's fragile hot spot”. Zeszyty Naukowe AON (на језику: енглески). 2 (103). ISSN 0867-2245. Приступљено 31. 3. 2024. 
  3. ^ а б в Parafianowicz, Ryszard (31. 12. 2017). „The military-geographical significance of the Suwałki Gap”. Security and Defence Quarterly (на језику: енглески). 17 (4): 3—20. ISSN 2300-8741. doi:10.5604/01.3001.0011.7839. Приступљено 31. 3. 2024. 
  4. ^ Deni, John R. (2. 4. 2024). „NATO Must Prepare to Defend Its Weakest Point—the Suwalki Corridor”. Foreign Policy. Приступљено 31. 3. 2024. 
  5. ^ а б в г Hodges, Ben; Bugajski, Janusz; Doran, Peter B. (9. 7. 2018). „Securing the Suwałki Corridor”. CEPA. Приступљено 31. 3. 2024. 
  6. ^ а б Pita, Antonio (27. 3. 2022). „El talón de Aquiles de la seguridad europea: un estrecho corredor polaco que discurre junto a Rusia”. El País (на језику: шпански). Приступљено 31. 3. 2024. 
  7. ^ а б Veebel, Viljar; Sliwa, Zdzislaw (21. 8. 2019). „The Suwalki Gap, Kaliningrad and Russia’s Baltic Ambitions”. Scandinavian Journal of Military Studies. 2 (1): 111—121. doi:10.31374/sjms.21. Приступљено 31. 3. 2024. 
  8. ^ Benitez, Jorge (9. 2. 2016). „NATO’s Vulnerable Link in Europe: Poland’s Suwalki Gap”. Atlantic Council. Приступљено 31. 3. 2024. 
  9. ^ „Kaliningrad profile”. BBC News. 31. 5. 2012. Приступљено 31. 3. 2024. 
  10. ^ Münchau, Wolfgang (24. 4. 2021). „Mind the gap”. www.eurointelligence.com. Приступљено 31. 3. 2024. 
  11. ^ Karnitschnig, Matthew (20. 6. 2022). „The most dangerous place on earth”. POLITICO (на језику: енглески). Приступљено 31. 3. 2024. 
  12. ^ Maszkiewicz, Mariusz (2016). „The Suwalki Corridor”. New Eastern Europe (на језику: енглески). SSRN 2725061 Слободан приступ. doi:10.2139/ssrn.2725061. Архивирано из оригинала 29. 4. 2022. г. Приступљено 29. 4. 2022. 
  13. ^ а б в Jaśkowska, Zuzanna (27. 6. 2014). „Kwestia "korytarza suwalskiego" w świetle materiałów z polskiej prasy: lata 90. XX wieku” [The issue of the "Suwałki Corridor" in the light of materials from the Polish press: the 1990s]. historia.org.pl (на језику: пољски). Архивирано из оригинала 24. 8. 2021. г. Приступљено 2022-03-30. 
  14. ^ а б Wielka historia świata: Polska. Pontyfikat Jana Pawła II - Rząd Donalda Tuska - Kultura i sztuka II połowy XX w. [The great history of the world: Poland. John Paul II's pontificate - Donald Tusk's government - Culture and art of the second half of the 20th century] (на језику: пољски). 37. Warsaw: Oxford. 2008. стр. 88. ISBN 978-83-7425-025-2. OCLC 751071516. Архивирано из оригинала 2. 5. 2022. г. Приступљено 2. 4. 2022. 
  15. ^ Bugajski, Janusz (2004). Cold Peace: Russia's New Imperialism (на језику: енглески). Greenwood Publishing Group. стр. 143. ISBN 978-0-275-98362-8. Архивирано из оригинала 2. 5. 2022. г. Приступљено 14. 4. 2022. 
  16. ^ Prizel, Ilya; Dunlop, John B. (13. 8. 1998). National Identity and Foreign Policy: Nationalism and Leadership in Poland, Russia and Ukraine (на језику: енглески). Cambridge University Press. стр. 136. ISBN 978-0-521-57697-0. Архивирано из оригинала 2. 5. 2022. г. Приступљено 14. 4. 2022. 
  17. ^ а б Sakson, Andrzej (1. 1. 2014). „Obwód Kaliningradzki a bezpieczeństwo Polski” [Kaliningrad Oblast and the security of Poland]. Przegląd Strategiczny (на језику: пољски) (7): 109—121. ISSN 2084-6991. doi:10.14746/ps.2014.1.8 Слободан приступ. Архивирано из оригинала 2. 4. 2022. г. Приступљено 2. 4. 2022. 
  18. ^ „Kaliningrad jak Alaska?” [Kaliningrad like Alaska?]. Przegląd (tygodnik) (на језику: пољски). 27. 5. 2002. Архивирано из оригинала 26. 10. 2020. г. Приступљено 30. 3. 2022. 
  19. ^ а б Jaśkowska-Józefiak, Zuzanna (1. 10. 2017). „Kwestia "korytarza suwalskiego" w świetle materiałów z polskiej prasy: lata 2001-2002” [The issue of the "Suwałki Corridor" in the light of materials from the Polish press: 2001-2002]. Przegląd Archiwalno-Historyczny (на језику: пољски). 2017 (Tom IV): 127—139. ISSN 2720-4774. S2CID 245927778. doi:10.4467/2391-890XPAH.17.007.14910 Слободан приступ. Архивирано из оригинала 9. 2. 2022. г. Приступљено 2. 4. 2022. 
  20. ^ Klimiuk, Klaus (9. 4. 2008). „The Controversial Kaliningrad Corridor”. Radio Free Europe/Radio Liberty (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2. 4. 2022. г. Приступљено 30. 3. 2022. 
  21. ^ „Rozporządzenie Rady Ministrów z dnia 23 stycznia 1996 r. w sprawie ustalenia sieci autostrad i dróg ekspresowych.” [Regulation of the Council of Ministers of 23 January 1996 on establishing the network of motorways and expressways.]. isap.sejm.gov.pl (на језику: пољски). Архивирано из оригинала 2. 4. 2022. г. Приступљено 31. 3. 2022. 
  22. ^ Kurczab-Redlich, Krystyna (29. 6. 2002). „Z Rosji do Rosji” [From Russia to Russia]. Polityka (на језику: пољски). Архивирано из оригинала 17. 5. 2021. г. Приступљено 31. 3. 2022. 
  23. ^ „Uproshchonnyye tranzitnyye dokumenty” Упрощённые транзитные документы [Simplified transit documents]. General Consulate of the Republic of Lithuania in Kaliningrad (на језику: руски). 25. 3. 2022. Архивирано из оригинала 24. 4. 2022. г. Приступљено 30. 4. 2022. 
  24. ^ Sytas, Andrius (13. 7. 2022). „Lithuania will allow sanctioned Russian goods trade to Kaliningrad”. Reuters (на језику: енглески). Приступљено 1. 9. 2022. 
  25. ^ Brzozowski, Alexandra; Peseckyte, Giedre (14. 7. 2022). „Lithuania won't challenge Brussels over Kaliningrad to avoid 'victory' for Russia”. www.euractiv.com (на језику: енглески). Приступљено 1. 9. 2022. 
  26. ^ „Kaliningrad odcięty od importu. Litewski bank kończy obsługę” [Kaliningrad cut off from imports. A Lithuanian bank ends its service]. Rzeczpospolita (на језику: пољски). Приступљено 1. 9. 2022. 
  27. ^ „Payments for Kaliningrad rail transit still possible but more complex”. RailFreight.com (на језику: енглески). септембар 2022. Приступљено 1. 9. 2022. 
  28. ^ а б „Suwalki Gap: NATO's Eastern European 'Weak Spot' Against Russia”. Wall Street Journal (на језику: енглески). 18. 8. 2023. Приступљено 19. 4. 2024. 
  29. ^ Koziarski, Stanisław M. (2018). „Kierunki rozwoju sieci autostrad i dróg ekspresowych w Polsce” [Directions of development of the network of motorways and expressways in Poland]. Prace Komisji Geografii Komunikacji PTG (на језику: пољски). 21 (2): 7—30. doi:10.4467/2543859XPKG.18.012.10137 Слободан приступ. Архивирано из оригинала 8. 2. 2020. г. Приступљено 2. 4. 2022. 
  30. ^ „Part I: List of pre-identified projects on the core network in the field of transport” (PDF). European Commission. октобар 2011. Архивирано (PDF) из оригинала 27. 11. 2020. г. Приступљено 2. 4. 2022. 
  31. ^ „TENtec Interactive Map Viewer”. Mobility and Transport: European Commission. Архивирано из оригинала 4. 4. 2022. г. Приступљено 31. 3. 2022. 
  32. ^ „S61 Łomża Zachód - Kolno”. Generalna Dyrekcja Dróg Krajowych i Autostrad - Government of Poland (на језику: пољски). Приступљено 19. 4. 2024. 
  33. ^ „Mapa autostrad i dróg ekspresowych w Polsce” [Map of highways and expressways in Poland] (на језику: пољски). Архивирано из оригинала 26. 3. 2020. г. Приступљено 31. 3. 2022. 
  34. ^ „Mapa Stanu Budowy Dróg” [Road Construction Map]. Generalna Dyrekcja Dróg Krajowych i Autostrad - Government of Poland (на језику: пољски). Архивирано из оригинала 23. 3. 2022. г. Приступљено 31. 3. 2022. 
  35. ^ „Lithuania: Via Baltica reconstruction halfway through, other half to be completed by 2025”. The Baltic Times. Приступљено 19. 4. 2024. 
  36. ^ а б в Lesiecki, Rafał (1. 4. 2022). „Przesmyk suwalski. Dlaczego jest tak ważny dla NATO” [Suwałki Gap. Why is it so important to NATO]. TVN24 (на језику: пољски). Архивирано из оригинала 16. 4. 2022. г. Приступљено 2022-04-16. 
  37. ^ Madrjas, Jakub (19. 2. 2024). „Kolejne opóźnienie polskiej Rail Balitca. Najwcześniej 2028 rok”. Rynek Kolejowy (на језику: пољски). Приступљено 19. 4. 2024. 
  38. ^ „Gas from Lithuania flowing into Poland from May 2, climate minister says”. The First News (на језику: енглески). 2. 5. 2022. Архивирано из оригинала 2. 5. 2022. г. Приступљено 2. 5. 2022. 
  39. ^ Strzelecki, Marek; Starn, Jesper; Seputyte, Milda (9. 12. 2015). „Russia's Power Grip Over Baltics Ending With Billion-Euro Cables”. Bloomberg. Приступљено 9. 12. 2015. 
  40. ^ Sawicki, Bartłomiej (13. 11. 2023). „Polska i Litwa mogą wrócić do budowy drugiego lądowego mostu energetycznego”. Rzeczpospolita (на језику: пољски). Приступљено 19. 4. 2024. 
  41. ^ Wang, Xiaoyong; Zhang, Jun; Wandelt, Sebastian (јун 2023). „On the ramifications of airspace bans in aero-political conflicts: Towards a country importance ranking”. Transport Policy (на језику: енглески). 137: 1—13. PMC 10106281 Слободан приступ. PMID 37091497. doi:10.1016/j.tranpol.2023.04.003. 
  42. ^ „EU imposes sanctions, cuts air links with Belarus over plane 'hijacking'”. France 24 (на језику: енглески). 24. 5. 2021. Приступљено 27. 4. 2024. 
  43. ^ Nations, Madeleine (14. 10. 2020). „Kaliningrad: Russia's Best-Kept Strategic Secret”. Glimpse from the Globe (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 25. 1. 2021. г. Приступљено 1. 4. 2022. 
  44. ^ а б Frühling, Stephan; Lasconjarias, Guillaume (2016-03-03). „NATO, A2/AD and the Kaliningrad Challenge”. Survival. 58 (2): 95—116. ISSN 0039-6338. S2CID 155598277. doi:10.1080/00396338.2016.1161906. Архивирано из оригинала 2. 5. 2022. г. Приступљено 2. 4. 2022. 
  45. ^ а б „The Russia - NATO A2AD Environment”. Missile Threat - Center for Strategic and International Studies (на језику: енглески). 3. 1. 2017. Архивирано из оригинала 8. 4. 2022. г. Приступљено 29. 4. 2022. 
  46. ^ а б Piątek, Marcin (2022-05-17). „Przesmyk suwalski: rejon wrażliwy” [Suwałki Gap: a sensitive area]. Polityka (на језику: пољски). Архивирано из оригинала 18. 5. 2022. г.  Текст „access-date2022-05-18. 5. 2022 ” игнорисан (помоћ)
  47. ^ а б Howard, Glen (2017). „Baltic security in the age of Trump”. Security in the Baltic Sea region: realities and prospects : the Rīga Conference papers 2017. Andris Sprūds, Māris Andžāns. Riga: Latvian Institute of International Affairs. стр. 111. ISBN 978-9934-567-10-0. OCLC 1005143446. Архивирано из оригинала 2. 5. 2022. г. Приступљено 2. 4. 2022. 
  48. ^ McLeary, Paul (2015-10-01). „Is NATO's New Fulda Gap in Poland?”. Atlantic Council (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2. 4. 2022. г. Приступљено 1. 4. 2022-04.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)
  49. ^ „If Russia ever acts against NATO, US soldiers at Suwalki Gap may be first to fight back”. Stars and Stripes. 18. 5. 2021. Архивирано из оригинала 2021-05-18. г. Приступљено 30. 3. 2022. 
  50. ^ McLeary, Paul. „Meet the New Fulda Gap”. Foreign Policy (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2. 4. 2022. г. Приступљено 30. 3. 2022. 
  51. ^ а б Kowalczewski, Jan (2018). „Znaczenie polityczno-militarne przesmyku suwalskiego” [Political and military significance of the Suwałki Gap]. Przegląd Geopolityczny (на језику: пољски) (25): 104—115. ISSN 2080-8836. Архивирано из оригинала 2. 4. 2022. г. Приступљено 2. 4. 2022. 
  52. ^ Doran, Peter B.; Wojcik, Ray (2018). Unfinished Business: Why and How the U.S. Should Establish a Permanent Military Presence on NATO's Eastern Flank (PDF). Washington, DC: Center for European Policy Analysis. Архивирано (PDF) из оригинала 8. 3. 2022. г. Приступљено 2. 4. 2022. 
  53. ^ Deni, John R. (29. 6. 2017). „The NATO-Russia Founding Act: A Dead Letter”. Carnegie Moscow Center. Архивирано из оригинала 21. 4. 2022. г. Приступљено 28. 4. 2022. 
  54. ^ „Russia deploys Iskander nuclear-capable missiles to Kaliningrad: RIA”. Reuters (на језику: енглески). 5. 2. 2018. Архивирано из оригинала 13. 4. 2022. г. Приступљено 29. 4. 2022. 
  55. ^ Kalus, Dominik (28. 2. 2022). „Atomwaffen: Nukleare Naivität - Plötzlich im Schatten der Atomraketen” [Nuclear Weapons: Nuclear Naivety - Suddenly in the shadow of nuclear missiles]. Die Welt (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 2. 5. 2022. г. Приступљено 2. 4. 2022. 
  56. ^ Klein, Robert M.; Lundqvist, Stephan; Sumangil, Ed; Pettersson, Ulrica (новембар 2019). „Baltics Left of Bang: The Role of NATO with Partners in Denial-Based Deterrence”. Strategic Forum (на језику: енглески). National Defense University. ProQuest 2321876856. Архивирано из оригинала 2. 5. 2022. г. Приступљено 2. 4. 2022 — преко Proquest. 
  57. ^ „Strengthening the Defense of NATO's Eastern Frontier”. Center for Strategic and Budgetary Assessments (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 10. 2. 2022. г. Приступљено 1. 4. 2022. 
  58. ^ Clark, Wesley; Luik, Jüri; Ramms, Egon; Shirreff, Richard (2016). Closing NATO's Baltic gap (PDF). International Centre for Defence and Security. Tallinn, Estonia. ISBN 978-9949-9448-7-3. OCLC 952565467. Архивирано (PDF) из оригинала 3. 3. 2022. г. Приступљено 2. 4. 2022. 
  59. ^ Scholtz, Leopold (октобар 2020). „The Suwalki GAP dilemma: A strategic and operational analysis”. Scientia Militaria. 48 (1): 23—40. S2CID 225140998. doi:10.5787/48-1-1293 Слободан приступ. Архивирано из оригинала 3. 12. 2020. г. Приступљено 2. 4. 2022. 
  60. ^ а б Kulesa, Łukasz (2019). „Wzmocnienie obecności wojskowej USA w Polsce: perspektywa amerykańskich think tanków” [Strengthening the US military presence in Poland: the perspective of American think tanks]. Polski Przegląd Dyplomatyczny (на језику: пољски). 77 (2): 104—119. ISSN 1642-4069. Архивирано из оригинала 2. 4. 2022. г. Приступљено 2. 4. 2022. 
  61. ^ „NATO's military presence in the east of the Alliance”. NATO (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 31. 3. 2022. г. Приступљено 2. 4. 202.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)
  62. ^ Antczak, Anna; Śliwa, Zdzisław (12. 12. 2018). „Security dilemmas of the Baltic region”. Środkowoeuropejskie Studia Polityczne (3): 119—134. ISSN 1731-7517. S2CID 189010470. doi:10.14746/ssp.2018.3.8 Слободан приступ. Архивирано из оригинала 2. 4. 2022. г. Приступљено 2. 4. 2022. 
  63. ^ Kulha, Shari (22. 3. 2022). „How the little-known Suwalki Corridor could largely block NATO assistance to Baltic states”. National Post (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2. 5. 2022. г. Приступљено 2. 4. 2022. 
  64. ^ „U.S. Military Presence in Poland”. Congressional Research Service. 4. 8. 2020. Архивирано из оригинала 24. 1. 2022. г. Приступљено 3. 4. 2022. 
  65. ^ Iriarte, Daniel (21. 8. 2017). „El 'corredor de Suwalki', la franja de la que depende la seguridad de Europa” [The 'Suwalki corridor', the strip on which Europe's security depends]. El Confidencial (на језику: шпански). Архивирано из оригинала 2. 4. 2022. г. Приступљено 30. 3. 2022. 
  66. ^ Miłosz, Maciej (12. 3. 2024). „Za dwa dni kończą się ćwiczenia Dragon-24. Wniosek? Potrzeba takich więcej”. Forsal (на језику: пољски). Приступљено 19. 4. 2024. 
  67. ^ Brzozowski, Alexandra (24. 2. 2022). „NATO to beef up Eastern flank defence, hold summit after Russian attack on Ukraine”. Euractiv (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2. 4. 2022. г. Приступљено 30. 3. 2022. 
  68. ^ „Nato head assures Poland, Lithuania of alliance's protection”. The First News (на језику: енглески). 31. 3. 2022. Архивирано из оригинала 3. 4. 2022. г. Приступљено 3. 4. 2022. 
  69. ^ „NATO plans full-scale military presence at border, says Stoltenberg”. Reuters (на језику: енглески). 11. 4. 2022. Архивирано из оригинала 29. 4. 2022. г. Приступљено 29. 4. 2022. 
  70. ^ Brzozowski, Alexandra (20. 6. 2022). „EU says Lithuania acted 'by the book' in Kaliningrad standoff with Russia”. Euractiv (на језику: енглески). Приступљено 21. 6. 2022. 
  71. ^ „Landsbergis: NATO no longer bound by promise to Russia not to boost forces in East”. DELFI (на језику: енглески). Приступљено 16. 4. 2022. 
  72. ^ „Mircea Geoană, secretarul general adjunct al NATO: "România este o ancoră strategică pentru NATO"” [Mircea Geoană, Deputy Secretary General of NATO: "Romania is a strategic anchor for NATO"]. www.antena3.ro (на језику: румунски). Приступљено 21. 6. 2022. 
  73. ^ „NATO feared Russia's Suwałki Gap threat. It's now much smaller”. Euronews (на језику: енглески). 28. 9. 2023. Приступљено 19. 4. 2024. 
  74. ^ „Germany ready to "essentially contribute" to formation of NATO brigade in Lithuania”. DELFI (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2. 5. 2022. г. Приступљено 28. 4. 2022. 
  75. ^ Bennhold, Katrin (23. 3. 2022). „Germany Is Ready to Lead Militarily. Its Military Is Not.”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Архивирано из оригинала 28. 4. 2022. г. Приступљено 28. 4. 2022. 
  76. ^ а б Roblin, Sebastien (26. 6. 2021). „In a Russia-NATO War, the Suwalki Gap Could Decide World War III”. The National Interest (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 26. 6. 2021. г. Приступљено 30. 3. 2022. 
  77. ^ Gady, Franz-Stefan (22. 4. 2024). „NATO's Confusion Over the Russia Threat”. Foreign Policy (на језику: енглески). Приступљено 19. 4. 2024. 
  78. ^ „New infrastructure for Lithuanian, allied troops to be built in Rukla – ministry”. lrt.lt (на језику: енглески). 8. 11. 2023. Приступљено 19. 4. 2024. 
  79. ^ Peseckyte, Giedre (15. 4. 2022). „Lithuania to set up new military training ground”. www.euractiv.com (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 16. 4. 2022. г. Приступљено 28. 4. 2022. 
  80. ^ „Lithuania opens Rūdninkai military training area”. lrt.lt (на језику: енглески). 2022-06-02. Архивирано из оригинала 13. 3. 2022. г. Приступљено 14. 6. 2022. 
  81. ^ „Battle Group Poland's Storm Battery fires for effect”. NATO Multinational Corps Northeast (на језику: енглески). 2. 11. 2021. Приступљено 28. 4. 2022. 
  82. ^ „'The Russians could come any time': fear at Suwałki Gap on EU border”. The Guardian (на језику: енглески). 25. 6. 2022. Приступљено 27. 6. 2022. 
  83. ^ Frisell, Eva Hagström; Pallin, Krister, ур. (2021). Western Military Capability in Northern Europe 2020. Part II: National Capabilities. Stockholm: Swedish Defence Research Agency. стр. 86. Архивирано из оригинала 16. 4. 2022. г. Приступљено 16. 4. 2022. 
  84. ^ Thomas, Matthew (27. 2. 2020). „Defending the Suwałki Gap”. Baltic Security Foundation (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 19. 4. 2021. г. Приступљено 31. 2. 2022.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)
  85. ^ „What is NATO's Response Force, and why is it being activated?”. News @ Northeastern (на језику: енглески). 25. 2. 2022. Архивирано из оригинала 27. 2. 2022. г. Приступљено 28. 4. 2022. 
  86. ^ „Nato to put 300,000 troops on high alert in response to Russia threat”. The Guardian (на језику: енглески). 27. 6. 2022. Приступљено 27. 6. 2022. 
  87. ^ „Russia adds firepower to Kaliningrad exclave citing NATO threat”. Reuters (на језику: енглески). 12. 7. 2020. Архивирано из оригинала 28. 4. 2022. г. Приступљено 28. 4. 2022. 
  88. ^ а б Muzyka, Konrad (2021). Russian Forces in the Western Military District (PDF). Arlington, Va.: Center for Naval Analyses. Архивирано (PDF) из оригинала 9. 7. 2021. г. Приступљено 28. 4. 2022. 
  89. ^ Westerlund, Fredrik (мај 2017). „FOI Memo 6060: Russia’s Military Strategy and Force Structure in Kaliningrad” (PDF). Swedish Defence Research Agency. 
  90. ^ „Военную группировку в Калининградской области усилили танками Т-72Б3М”. Российская газета. 7. 10. 2021. Архивирано из оригинала 24. 11. 2021. г. Приступљено 2022-04-28. 
  91. ^ „Балтфлот пополнился новыми усовершенствованными танками”. РБК (на језику: руски). 7. 11. 2021. Архивирано из оригинала 2. 4. 2022. г. Приступљено 28. 4. 2022. 
  92. ^ Kallberg, Jan; Hamilton, Stephen; Sherburne, Matthew (28. 5. 2020). „Electronic Warfare in the Suwalki Gap: Facing the Russian "Accompli Attack"”. National Defense University Press. Архивирано из оригинала 6. 12. 2021. г. Приступљено 2. 4. 2022. 
  93. ^ „Russia defends right to deploy missiles after Kaliningrad rebuke”. Reuters (на језику: енглески). 6. 2. 2018. Архивирано из оригинала 29. 4. 2022. г. Приступљено 29. 4. 2022. 
  94. ^ „Kaliningrad photos appear to show Russia upgrading nuclear weapons bunker”. The Guardian (на језику: енглески). 18. 6. 2018. Архивирано из оригинала 29. 4. 2022. г. Приступљено 29. 4. 2022. 
  95. ^ „Russia warns of nuclear weapons in Baltic if Sweden and Finland join Nato”. The Guardian (на језику: енглески). 14. 4. 2022. Архивирано из оригинала 29. 4. 2022. г. Приступљено 29. 4. 2022. 
  96. ^ „Lithuanian officials puzzled by Russia's threat to deploy nuclear weapons in Kaliningrad”. LRT (на језику: енглески). 14. 4. 2022. Архивирано из оригинала 29. 4. 2022. г. Приступљено 29. 4. 2022. 
  97. ^ Wilk, Andrzej (2021). Rosyjska armia białoruska: praktyczne aspekty integracji wojskowej Białorusi i Rosji (PDF) (на језику: пољски). Warsaw: Centre for Eastern Studies. Архивирано (PDF) из оригинала 19. 3. 2022. г. Приступљено 28. 4. 2022. 
  98. ^ а б Piss, Piotr (2018-06-01). „'Belarus – a significant chess piece on the chessboard of regional security”. Journal on Baltic Security (на језику: енглески). 4 (1): 39—54. ISSN 2382-9230. S2CID 55095725. doi:10.2478/jobs-2018-0004 Слободан приступ. 
  99. ^ Dyner, Anna Maria (2017). „The Armed Forces of Belarus”. The Polish Quarterly of International Affairs (на језику: енглески). 26 (1): 38—58. ISSN 1230-4999. 
  100. ^ Orzech, Krzysztof (2021). „The threats to Poland posed by the Republic of Belarus in the context of the crisis situation on the Polish-Belarusian border” (PDF). National Security Studies (Poland) (на језику: пољски). 22. Архивирано (PDF) из оригинала 29. 4. 2022. г. Приступљено 29. 4. 2022. 
  101. ^ Kofman, Michael (8. 9. 2021). „Zapad-2021: What to Expect From Russia's Strategic Military Exercise”. War on the Rocks (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 30. 4. 2022. г. Приступљено 29. 4. 2022. 
  102. ^ „Лукашенко сообщил о закупке у России ракет "Искандер" и С-400”. РБК (на језику: руски). 19. 5. 2022. Архивирано из оригинала 14. 6. 2022. г. Приступљено 14. 6. 2022. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сувалкски_коридор&oldid=27799366”