Тасманово море

Координате: 40° Ј; 160° И / 40° Ј; 160° И / -40; 160
С Википедије, слободне енциклопедије
Тасманово море
Map of the Tasman Sea
Мапа Тасмановог мора
ЛокацијаЗападни Тихи океан
Координате40° Ј; 160° И / 40° Ј; 160° И / -40; 160
Макс. дужина2.800 km (1.700 mi) km
Макс. ширина2.200 km (1.400 mi) km
Површина2.300.000 km2 (890.000 sq mi) km2
ОстрваЛорд Хау, Норфок
НасељаЊукасл, Сиднеј, Вулонгонг, Хобарт (Аустралија)
Окланд, Велингтон, Њу Плимут, Вангануи (Нови Зеланд)
Водена површина на Викимедијиној остави

Тасманово море (Māori: Te Tai-o-Rēhua,[1]) југозападни је део Тихог океана између Аустралије и Новог Зеланда.[2] Име је добило по холандском истраживачу Абелу Тасману, првом европљанину који је открио Нови Зеланд и Тасманију.[3][4] Британски истраживач Џејмс Кук је истраживао море током свог првог путовања 1770-их.[5] У Тасманијском мору се налазе више мањих острва, Мидлтон, Норфок и Лорд Хау, и сва су Аустралијски поседи.

Тасманско море се неформално назива на аустралијском и на новозеландском енглеском као the Ditch (Јарак); на пример, „прелазак преко јарка“ значи путовање у Аустралију са Новог Зеланда, или обрнуто. Деминутивни израз „the Ditch” који се користи за Тасманско море упоредив је са означавањем северног Атлантског океана као „the Pond” (бара).

Клима[уреди | уреди извор]

Јужним делом мора пролазе депресије које иду од запада ка истоку. Северна граница ових западних ветрова је близу 40°S. Током јужне зиме, од априла до октобра, северни крак ових ветрова са запада мења смер ка северу и иде против пасата. Дакле, на Тасмановом мору у овом периоду често дува југозападни ветар. Током лета у Аустралији (од новембра до марта), јужни огранак пасата иде против западних ветрова и производи даљу активност ветра у овој области.[6]

Географија[уреди | уреди извор]

Тасманско море је широко 2.250 km (1.400 mi) и има површину од 2.300.000 km2 (890.000 sq mi).[5] Максимална дубина мора је 5.943 m (19.498 ft).[7] Основу мора чини муљ глобигерине. Мала зона муља птеропода налази се јужно од Нове Каледоније, а на јужном опсегу од 30°Ј може се наћи силицијумски муљ.[8]

Опсег[уреди | уреди извор]

Међународна хидрографска организација дефинише границе Тасманског мора као:[9]

На западу Линија од острва Габо (близу рта Хау, 37°30'S) до североисточне тачке острва Ист Систер (148°E), одатле дуж 148. меридијана до острва Флиндерс; иза овог острва, линија која иде на исток од Ванситарт Шолса до [рта] Барен острва, и од рта Барена (најисточније тачке [рта] Бареновог острва) до Едистон Појнта (41°S) у Тасманији, одатле дуж истока обала до Југоисточног Кејпа, јужне тачке Тасманије.

На северу Паралела на 30°S од аустралијске обале на исток до линије која спаја источне крајеве гребена Елизабет и Југоисточне стене (31° 47′ S 159° 18′ E / 31.783° Ј; 159.300° И / -31.783; 159.300), а затим ка југу дуж ове линије до Југоисточне стена [изван острва Лорд Хау].

На североистоку Од Југоисточне стене до северне тачке острва Три краља (34° 10′ S 172° 10′ E / 34.167° Ј; 172.167° И / -34.167; 172.167), одатле до Норт Кејпа на Новом Зеланду.

На Истоку

На југоистоку А линији која иде од Југозападног Кејпа, острва Стјуарт, преко Снарса (48°S, 166°30'E) до Северозападног Кејпа, острва Окланд (50° 30′ S 166° 10′ E / 50.500° Ј; 166.167° И / -50.500; 166.167), кроз ово острва до своје јужне тачке.

На југу А линији која спаја јужну тачку острва Окланд (50° 55′ S 166° 0′ E / 50.917° Ј; 166.000° И / -50.917; 166.000) до Југоисточног Кејпа, јужне тачке Тасманије.

Гребен[уреди | уреди извор]

Дим од пожара Црне суботе прелази јужно Тасманско море

Средњеокеански гребен Тасманског мора развио се пре између 85 и 55 милиона година када су се Аустралија и Зеландија распале током распада суперконтинента Гондване. Он лежи отприлике на пола пута између континенталних рубова Аустралије и Зеландије. Велики део Зеландије је потопљен, тако да се гребен налази много ближе аустралској обали него новозеландској.[10]

Острва[уреди | уреди извор]

Тасманско море садржи бројне групе острва средњег мора, осим приобалних острва која се налазе у близини копна Аустралије и Новог Зеланда:

Суседне водене површине[уреди | уреди извор]

Животињски и биљни живот[уреди | уреди извор]

Дубокоморски истраживачки брод, РВ Тангароа, истражио је море и пронашао 500 врста риба и 1300 врста бескичмењака. Истраживачи су пронашли и зуб мегалодона, изумрле ајкуле.[21]

Историја[уреди | уреди извор]

Године 1876, први телеграфски кабл који је повезивао Аустралију и Нови Зеланд положен је у Тасманско море.[22] Монкриф и Худ су били први који су покушали да пређу преко Тасмановог мора авионом 1928. Први успешан лет изнад мора извели су Чарлс Кингсфорд Смит и Чарлс Улм касније те године. Прва особа која је веслала соло преко мора био је Колин Квинси 1977. Следећи успешан соло прелазак завршио је његов син Шон Квинси 2010. године.[23]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Rāwiri Taonui. Tapa whenua – naming places – Events, maps and European influences, Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand, Ministry for Culture and Heritage. ISBN 978-0-478-18451-8. Updated 1 March 2009. Retrieved 24 February 2011
  2. ^ Rāwiri Taonui. Tapa whenua – naming places – Events, maps and European influences, Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand, Ministry for Culture and Heritage. ISBN 978-0-478-18451-8. Updated 1 March 2009. Retrieved 24 February 2011
  3. ^ „Treasures : Home”. pandora.nla.gov.au. 20. 8. 2006. Архивирано из оригинала 22. 7. 2008. г. Приступљено 4. 7. 2019. 
  4. ^ Cuyp, Jacob. „Portrait of Abel Tasman, his wife and daughter”. Item held by National Gallery of Australia. Архивирано из оригинала 5. 3. 2017. г. Приступљено 23. 5. 2019. 
  5. ^ а б „Tasman Sea”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 3. 1. 2018. 
  6. ^ Rotschi & Lemasson 1967, стр. 54.
  7. ^ „Depth of the sea” (PDF). Приступљено 23. 4. 2018. 
  8. ^ Rotschi & Lemasson 1967, стр. 51.
  9. ^ „Limits of Oceans and Seas” (PDF) (3rd изд.). International Hydrographic Organization. 1953. стр. 36. Приступљено 28. 12. 2020. 
  10. ^ Van Der Linden, Willem J.M (1969). „Extinct mid-ocean ridges in the Tasman sea and in the Western Pacific”. Earth and Planetary Science Letters. 6 (6): 483—490. Bibcode:1969E&PSL...6..483V. doi:10.1016/0012-821X(69)90120-4. 
  11. ^ „Lord Howe Island, Tasman Sea, Australia”. volcano.oregonstate.edu. Архивирано из оригинала 08. 08. 2020. г. Приступљено 23. 4. 2018. 
  12. ^ „Ball's Pyramid”. Unusual Places. 5. 9. 2013. Приступљено 23. 4. 2018. 
  13. ^ van der Linden, Willem J. M. (јануар 2012). „Morphology of the Tasman sea floor”. New Zealand Journal of Geology and Geophysics. 13 (1): 282—291. doi:10.1080/00288306.1970.10428218. 
  14. ^ McLauchlan, Gordon (ed.) (1987) New Zealand encyclopedia, Bateman, P. 121. ISBN 978-0-908610-21-1.
  15. ^ Reed, A.W. (2002) The Reed dictionary of New Zealand place names. Auckland: Reed Books. ISBN 0-790-00761-4..
  16. ^ „TE MOANA-O-RAUKAWA”. Wellington City Libraries. Приступљено 27. 5. 2017. 
  17. ^ Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Great Southern Ocean”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 12 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 422. 
  18. ^ Hooker, Joseph Dalton (1844), Flora Antarctica: The Botany of the Antarctic Voyage, London: Reeve 
  19. ^ Sherwood, Mary Martha (1823), An Introduction to Geography, Intended for Little Children, 3rd ed., Wellington: F. Houlston & Son, стр. 10 
  20. ^ „Mysterious ocean feature found in Tasman Sea”. Australian Geographic (на језику: енглески). 24. 2. 2012. Приступљено 23. 4. 2018. 
  21. ^ „Tasman Sea produces freaky species”. CBC News. 30. 6. 2003. Приступљено 23. 4. 2018. 
  22. ^ Mander, Neil (2011). „COMPAC Submarine Telephone Cable System”. Ур.: La Roche, John. Evolving Auckland: The City's Engineering Heritage. Wily Publications. стр. 195—202. ISBN 9781927167038. 
  23. ^ Anne Barrowclough (14. 3. 2010). „Kiwi becomes second person to row across the Tasman Sea”. Times Online. Times Newspapers. Приступљено 22. 5. 2011. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Names and Limits of Oceans and Seas around Australia” (PDF). Australian Hydrographic Office. Department of Defence. 2019. Архивирано из оригинала (PDF) 13. 3. 2018. г. Приступљено 12. 6. 2019.